Aktivnost i pasivnost

Aktivnost i pasivnost

Bivstvovanje u gore opisanom smislu implicira sposobnost da budemo aktivni, dok pasivnost isključuje bivstvovanje. Međutim, aktivnosti i pasivnost spadaju među najneshvaćenije riječi jer je njihovo današnje značenje potpuno drugačije od onoga što su ga te riječi imale od klasične antike i srednjeg vijeka do početka renesanse. Da bismo mogli shvatiti pojam bivstvovanja, moramo razjasniti pojam aktivnosti i pasivnosti.
  U modernoj upotrebi aktivnost, djelatnost, obično se definira kao osobina ponašanja koje trošenjem energije proizvodi vidljiv učinak. Tako na primer aktivnima nazivamo poljoprivrednike koji obrađuju svoju zemlju, aktivni su i radnici sa tekuće trake, prodavači koji svoje klijente nagovaraju na kupnju, investitori koji ulažu svoj ili tuđi novac, lječnici koji leče svoje bolesnike, činovnici koji prodaju svoje poštanske marke, birokrati koji ispunjavaju formulare. Premda neke od ovih aktivnosti mogu zahtevati više interesa i koncntracije no druge, one nemaju nikakve veze s aktivnošću. 
Aktivnost je, općenito govoreći, društveno priznato svrshovito ponašanje koje uzrokuje odgovarajuće društveno korisne promjene.
  Aktivnost se, u modernom smislu, odnosi samo na moderno ponašanje a ne i na osobu koja ga vrši. Tu se ne pravi razlika da li su ljudi  aktivni zato što su na to prisiljeni izvanjskom silom, kao rob, iliunutrašnjim nagonima, kao osoba upravljana strepnjom. Sve jedno je da li se osoba zanima za svoj posaomkao npr.tesar ili kreativni pisac, znanstvenik ili vrtlar, ili što ne postoji nikakav unutrašnji odnos i zadovoljstvo u poslu, kao u slučaju radnika s tekuće trake ili poštanskog činovnika.
 U modernom značenju aktivnosti ne pravi se nikakva razlika između aktivnosti i pukog biznisa. Ali među njima posoji temeljna razlika koja odgovara pojmovima otuđene i neotuđene aktivnosti. U otuđenoj aktivnosti ne doživljavam sebe kao aktivnog subjekta svoje aktivnosti - i to kao nešto tamo, odvojeno od mene, te inad  i protiv mene. U otuđenoj aktivnosti ja zaista ne delujem, već izvanjske ili unutrašnje sile deluju protiv mene. Odvojio sam se od rezultata vlastite aktivnosti. Na području psihopatologije najuočljiviji slučaj otuđene aktivnosti predstavljaju kompulzivno-opsesivne osobe. Prisiljene nekim unutrašnjim nagonom da čine nešto protiv svoje volje - kao što je brojanje koraka, ponavljanje određenih rečenica, izvođenje nekih rituala - one mogu biti krajnje aktivne u izvođenju tog cilja. Međutim, psihopatološa istraživanja su pokazala da su takve osobe gonjene nekom unutrašnjom silom koje nisu svjesne. Jedan jasan primjer otuđene aktivnosti je ponašanje nakon hipnoze. Osobe kojima se pod hipnozom sugeriralo da nešto učine, učinit će to nakon buđenja iz hipnotičkog transa, ali uopće neće biti svjesne da ne čine ono što žele da slijede odgovarajuće, pod hipnozom dobivene naloge.
  U neotuđenoj aktivnosti ja doživljavam sebe kao subjekt svoje aktivnosti. Neotuđena aktivnost je proces stvaranja, proizvodnje nečeg i ostajanja u vezi sa svojim proizvodom. To također znači da je moja aktivnost ispoljavanje mojih moći, da smo ja i moja aktivnost jedno. Tu neotuđenu aktivnost ja nazivam produktivnom aktivnošću.

 'Produktivan', u smislu u kojem ga ovdje rabim, ne odnosi se na sposobnos stvaranja nečeg novog ili originalnog, kao što je kreativnost umetnika ili znanstvenika.A ne odnosi se ni na proizvod moje aktivnosti, već na njenu osobinu. Slikanje ili znanstveno proučavanje mogu biti sasvim neporduktivni tj. sterilni; s druge strane, proces koji se skriva u osobama koje su duboko svjesne ili koje na drvo ne samo gledaju već ga uistinu i vide, koje čitaju pjesmu i u sebi doživljavaju osjećaje što ih je pjesnik izrazio riječima - taj proces može biti vrlo produktivan iako ništa nije 'proizvedeno'.
Produktivna djelatnost označava stanje unutrašnje aktivnosti, ona nema nužno veze sa stvaranjem umjetničkog ili snanstvenog djela ili nečeg 'korisnog'. Produktivnost je orijentacija karaktera za koju su sposobna sva ljudska bića, ukoliko nisu emotivno sakata. Emotivne osobe animiraju sve što dotaknu. One ispoljavaju vlastite osobnosti i oživljavaju druge osobe i stvari.
  I 'aktivnost' i 'pasivnost' pojedinačno mogu imati dva sasvim različita značenja. Otuđena aktivnost, u obliku pukog biznisa, zapravo predstavlja pasivnost, tj. neproduktinost, dok pasivnost, kao ne-biznis, može biti neotuđena aktivnost. Danas je to toliko teško razumjeti jer je većina oblika aktivnosti otuđena ' pasivnost ', dok produktivnu pasivnost rekto susrećemo.

Pročitaj više...

Šta je modus bivstvovanja?

Većina nas zna o modusu imanja više no o modusu bivstvovanja jer je imanje daleko učestaliji oblik iskustava u našoj kulturi. Ali postoji nešto mnogo značajnije što definiranje modusa bivstvovanja čini toliko težim od definiranja modusa imanja. To je priroda razlike između dvaju načina postojanja.

Imanje se odnosi na stvari a stvari su stalne i opisive. Bivstvovanje se odnosi na siskustvo a ljudsko iskustvo, u principu nije opisivo. U potpunosti je opisiva naša osoba, maska koju svaka od nas nosi, ego koji predstavljamo - jer ta osoba po sebi je stvar. Nasuprot tome, živo ljudsko biće nije neka neživa slika i nemoguće je opisati ga kao stvar. Zapravo, živo ljudsko biće uopće nije moguće opisati. Moguće je mnogo reći o meni, o mom karakteru, mojoj celokupnoj životnoj orijentaciji. To pronicavo poznavanje može doprjeti daleko u shvaćanju i opisivanju moje ili tuđe psihičke strukture. Ali totalno ja, moja cijela individualnost, moja takvost koja je jedinstvena kao i moji otisci prstiju, nikada ne može biti potpuno shvaćena, čak ni empatijom, jer ne postoje dva identična ljudska bića. Netko drugi i ja možemo prevladati barijeru odvojenosti jedino u procesu živog odnosa, onoliko koliko oboje učestvujemo u plesu života Pa ipak, nikada nije moguće doseći puno poistovećenje s drugim. 

Nije moguće opisati čak ni običan čin ponašanja. Moguće je osmijeh Mona Lize opisivati na mnogo stranica a da naslikani osmijeh ne bude uhvaćen riječima - ali ne zato što bi bio misteriozan. Misteriozan je osmijeh svake osobe (osim ako se ne radi o naučnom, sintetskom osmijehu tržišta).
Nitko ne može u closti opisati izraz zanimanja, oduševljenja, biofilije, mržnje, mržnje ili narcisiodnosti koje možemo vidjeti u očima neke druge osobe, kao ni raznolikosti izraza lica, kretnji, držanja, intonacije, koji karakteriziraju ljude.

Aktivno bivstvovanje
  Pretpostavke modusa bivstvovanja su nezavisnost, sloboda i prisustvo kritičkog uma. Njegova osnovna osobina je aktivnost, ali ne u smislu izvanjske aktivnosti ili biznisa već unutrašnje, produktivne upotrebe naših ljudskih moći. Biti aktivan znači ispoljavati svoje sposobnosti, talente, bogatstvo ljudske darovitosti koji je - iako u različitim stupnjevima - obdareno svako ljudsko biće. To znači obnavljati se, rasti, ispoljavati se, voljeti, prevladavati zatvor izolacije vlastitog ega, zanimati se, davati. Pa ipak, ništa od toga nije u potpunosti iskazivo riječima. Riječi su posude ispunjene iskustvom koje se preko njih prelijeva. Riječi ukazuju na iskustvo, one nisu sikustvo. U trenutku kada isključivo mišlju i riječima iskazujem što doživljavam, doživljaj je već prošao: isušio je, postao mrtav, pretvorio se u puku misao. Zbog toga je bivstvovanje neopisivo riječima i prenosivo je jedino zajedničkim iskustvom. U strukturi imanja vlada ne živa riječ, u strukturi bivstvovanja živo i neizrecivo iskustvo. (Jasno je da i u modusu bivstvovanja postoji živo i produktivno mišljenje.)
  Možda je modus bivstvovanja moguće najbolje prikazati simbolom što ga navodi Max Hunzinger: plavo staklo nam izgleda plavim jer sve boje spektra osim plave apsorbira i ne propušta. To znači da staklo nazivamo plavim upravo zato što ne zadržava valove plave boje. Nazvano je ne prema onome što sadrži, već prema onome što isijava.
  Modus bivstvovanja može napredovati samo u onoj mjeri u kojoj manjujemo modus imanja tj. nebivstvovanja - prestanka traganja za sigurnošću i identitetom prijanjanjem za ono što imamo i ustrajanjem na našem egu i našim posjedima. 'Biti' zahtijeva napuštanje egocentričnosti i sebičnosti ili, izraženo riječima koje su često upotrebljavali mistici, sebe učiniti 'praznim' i 'siromašim'.
   Ali većina ljudi smatra odviše teškim napuštanje orijentacije na imanje. Svaki takav pokušaj izaziva veliku bojazan i osjećaje kao da se radi o napuštanju svekolike sigurnosti, kao da je čovek bačen u ocean a ne zna plivati. Ne znaju da bi, kad bi se odrekli štaka vlasništva, mogli početi koristiti svoje vlastite snage i samostalno hodati. U tome ih zadržava iluzija da ne bi mogli samostalno hodati, da bi se srušili kad ih ne bi podržavale stvari koje imaju.

Pročitaj više...

Umeće ljubavi

Je li ljubav umeće? Ako jeste, ona zahteva znanje i trud. Ili je ljubav prijatno osećanje koje se rađa slučajno, nešto što čoveka “obuzme” ako ima sreću?

Erih From (Erich Fromm 1900 —1980), nemački socijalni psiholog, psihoanalitičar, humanistički filozof i levičar pod uticajem Marksa i Frojda, te kritičar savremenog sveta. Bio je povezan sa frankfurtskom školom kritičke teorije društva. Predstavnik je neopsihoanalize. From se istakao kao originalni kritički interpretator Frojdovih koncepcija koje su bile njegova osnovna inspiracija.

Počevši od prvog njegovog rada, Beg od slobode, Fromova dela su poznata po socijalnim i političkim komentarima, kao i filozofskim i psihološkim podvlačenjima. Njegova druga knjiga, Čovek za sebe je bila nastavak Bega od slobode i zajedno su činile Fromovu teoriju o ljudskom karakteru i prirodi. Fromova najpopularnija knjiga je svakako Umeće ljubavi u kojoj je rekapitulirao i dopunio teoretske principe ljudske prirode iz Bega od slobode i Čoveka za sebe.

Ta knjiga poznatog nemačkog sociologa ne donosi gotova “uputstva” o umeću ljubavi. Ona želi da pokaže kako ljubav nije osećanje kojem svako može lako da se prepusti, bez obzira na dostignuti stepen zrelosti. Ona nastoji da uveri čitaoca kako su sva njegova nastojanja oko ljubavi osuđena na propast ukoliko najaktivnije ne pokuša da razvije svoju celokupnu ličnost. Zadovoljstvo u individualnoj ljubavi ne postiže se bez sposobnosti da se voli svoj bližnji, bez istinske hrabrosti, poverenja i discipline.

(KLIKOM DO KNJIGE)

Pročitaj više...

PAMĆENJE I ZABORAVLJANJE SIGMUND FROJD I „IZLEČENJE KROZ PISANJE“ #1

Umetnost zaboravljanja uopšte nije laka

Individualno vreme i kulturne predstave vremena zasnivaju se na dobrom ekonomisanju zaboravljanjem i pamćenjem. Lepo delo Haralda Vajnriha o intelektualnoj istoriji zaboravljanja, Leta,1 predstavlja protivtežu obilnim studijama o pamćenju i transmisiji. Delo počinje analizom odlomka iz Ciceronovog dela De oratore u kom Simonid, koji je ostao poznat po tome što je izmislio mnemotehniku, dolazi da se posavetuje sa velikim Temistoklom i da ga zamoli da ga on nauči umetnosti savršenog pamćenja. Temistokle mu odgovara da skoro uopšte nema želju da ovlada umetnošću pamćenja i da bi više voleo da nauči kako da zaboravi sve ono što bi poželeo da zaboravi, da savlada umetnost zaboravljanja (ars oblivionis), pre nego umetnost pamćenja (ars memoriae). Temistokle je želeo, komentariše Ciceron, da se otarasi svih stvari koje je video i čuo i koje su opterećivale njegovo pamćenje, zato što ništa od onog što mu je ulazilo u um nije moglo više iz njega da izađe. Plutarh potvrđuje da je Temistokle, na primer, pamtio imena svih Atinjana koje je sreo. Sve u svemu, izvrsni kvaliteti njegovog pamćenja išli su do paradoksalne krajnosti: sećao se čak i onih stvari koje nije želeo da pamti, a ono što je želeo da zaboravi nije uspevao da istisne iz pamćenja.

Jozef H. Jerusalmi, svoj doprinos Rajomonskoj konferenciji „Upotrebe zaboravljanja“ iz 1987. započinje vrlo sugestivnom apologijom. On naglašava da moderno stanje karakterišu dva istovremeno prisutna zla: atrofija pamćenja i hipertrofija istorije. Planetarni mediji, moda, imperativ neprestanog prevazilaženja koji avangardisti nameću „modernima“ takođe su primeri te paradoksalne legure istorizma i amnezije. Informacije u realnom vremenu i nagomilavanje arhiva preobražavaju sadašnje vreme u „neposrednu istoriju“: sve „aktuelnosti“ postaju sve brže istorijske, a distinkcija između istorije i efemernosti više se ne vidi jasno. U domenu stvaralaštva „prevazići“ znači istovremeno se meriti u odnosu na istorijsku prošlost i želeti je zaboraviti.
Zar logici naučnog otkrića zaboravljanje nije isto toliko potrebno koliko i pamćenje? Harald Vajnrih naglašava da Rasprava o metodi pridaje veću važnost delanju koje prethodi tabuli razi: treba da odbacim mišljenja koja su se kradom uvukla u moja verovanja, da se otarasim svih svojih ostalih mišljenja, da iskorenim iz svog uma sve greške koje su se u njemu nastanile, kaže Dekart. U priči Funes ili pamćenje, Horhe Luis Borhes podseća da „razmišljati znači zaboravljati na razlike, znači uopštavati, apstrahovati.
U prenatrpanom Fune sovom svetu bilo je jedino detalja“.Posle svoje nesreće, Funes je obdaren, odnosno pre opterećen, čudesnim pamćenjem. „Moje je sećanje, gospodine, kao smetlište. [...] Funes se, zapravo, sećao ne samo svakog lista na svakom drvetu svakog brda, već i svih navrata kada ga je opažao ili zamišljao. [...] Ne samo da je uz krajnji napor razumevao da generički simbol pas sadrži u sebi mnogobrojne, međusobno i po obliku i te kako različite životinje; smetalo mu je i što se pas u tri sata i četrnaest minuta (viđen iz profila) zove isto kao i onaj u tri i četvrt (viđen anfas)“.Jerusalmi se pozivao na studije psihopatoloških slučaja koje je predstavio Aleksandar Romanovič Lurija (1902-1977), u delu Čovek čiji se se svet raspao u paramparčad: istorija moždane rane i u delu Um mnemoniste: mala knjiga o velikoj memoriji. Ovo drugo Lurijino delo je Piter Bruk nedavno preradio u pozorišni komad pod naslovom Ja sam fenomen, čime je popularizovao lik „mnemoniste“ Solomona Šereševskog. Međutim, mana ovog komada je što izolovano predstavlja slučaj hipermnezije koji posmatra Lurija i ne daje kontrast kroz njemu suprotan slučaj, slučaj čoveka koji je pretrpeo povredu mozga u ratu i „čiji svet se raspao u paramparčad“. Ove dve studije, dva „psihološka romana“ u pravom smislu te reči, su nerazdvojive, zato što pokazuju da je teško živeti bez zaboravljanja, ali da je takođe nemoguće živeti bez pamćenja.

                Prednosti i mane istorijskog pamćenja

Istorizam (ako ga ovde poistovećujemo sa bolešću „istorijske hipertrofije“) isto je toliko poguban po život koliko i amnezija. Takva je Ničeova poruka u drugom Nesavremenom razmatranju, O koristi i šteti istorije za život: „Životu su potrebne usluge istorije, neophodno je takođe uveriti se i u drugu tvrdnju koja će biti dokazana kasnije, shvatiti da preterano proučavanje istorije škodi živima“. Kako opunomoćiti kreativno zaboravljanje, a ne izgubiti pamćenje? Prema Frojdovoj teoriji, ljudi ozdravljaju sećajući se, ali takođe i oboljevaju ako previše pamte. Niko nije bolje od Ničea ustanovio distinkciju između „lošeg zaboravljanja“, izdajničkog zaboravljanja, povređenog pamćenja i „pozitivnog zaboravljanja“, životne sile, privilegije „potpunih i jakih priroda u kojima u izobilju postoji plastična i regenerativna sila koja omogućava izlečenje, pa čak i zaboravljanje“. Istorijski čovek treba ponovo da pronađe „sposobnost zaboravljanja. Zaboravljanje nije samo vis inertiae, kao što veruju površni umovi; to je pre jedna aktivna moć, sposobnost pozitivne inhibicije u najužem smislu te reči“.Međutim, Jerusalmi naglašava da razmatranje jevrejskog identiteta nalaže distinkciju između sećanja i pamćenja. Ako se tiče sadržaja pamćenja, zaboravljanje je greška, zato što je pamćenje kolektivno. Ponovljeni zakon, VIII, objavljuje: „Ako li zaboraviš Gospoda Boga svog, i pođeš za drugim bogovima i njima staneš služiti i klanjati se, svedočim vam danas da ćete zacelo propasti“. Jerusalmi komentariše: „Ova iznenađujuća pretpostavka, da ceo jedan narod može ne samo biti podstican da se seća, već i odgovarati za zaboravljanje, ovde se podrazumeva“.Kolektivno zaboravljanje zapravo može da se pojmi samo ako je već došlo do transmisije tradicije: „Narod ne može nikada ’zaboraviti’ ono što je prethodno primio“. Zaboravljanje tada znači odbijanje, napuštanje ili neuspeh transmisije: ono tada nije posledica „defekta pamćenja“ (u psihološkom smislu reči), nego posledica kidanja lanca transmisije. „Tradicija poznaje tri prilike kada je Tora bila potpuno ili delimično zaboravljena, a potom restaurisana. [...] Ono što je narod ’zaboravio’, može u određenim uslovima biti povraćeno.“

Zabrana zaboravljanja nalazi se u osnovi pravne misli. Ne možemo se prepustiti „zaboravu zakona“. U tom smislu, dužnost ljudi da se sećaju Zakona čini „jevrejsku tradiciju“ zapadne civilizacije, na isti način na koji racionalnost i logika, koje su bez sumnje vezane za grčki moment genealogije naše kulture, nalažu ljudima da ne zaborave pravila. Deklaracija o pravima čoveka i građanina počinje sledećim rečima: „Predstavnici francuskog naroda, okupljeni u narodnoj skupštini, uvereni da su nepoznavanje, zaboravljanje ili nepoštovanje prava čoveka jedini uzroci narodne bede i korupcije vlada“. Međutim, u samim nedrima pravne i političke misli, otkriva se suptilna dijalektika pamćenja i zaboravljanja, kao što to naglašava Rafael Draj: obavezi da ne zaboravljamo, da se sećamo, koja implicira neophodnost ispravljanja posledica zaboravljanja, pridružuje se obaveza da se ne vraćamo na posledice nekog određenog zaboravljanja nakon što se ono desilo. Pravda je u opasnosti kada prevladava zaborav.Međutim, preterano pamćenje, koje se poziva na zaboravljenu istorijsku prošlost da bi opravdalo neku radnju u sadašnjosti, može takođe da dovede do nepravde. Na primer, obnavljanje nacionalnih identiteta na osnovu istorijskih referenci koje su „pale u zaborav“ pre više od jednog stoleća direktno preti individuama koje taj nacionalni identitet pretvara u „manjinu“.

Drugi problem na koji nailazi razmatranje o zaboravljanju i pamćenju, u vezi sa jevrejskom tradicijom, jeste problem „korisnosti“ istorije: da li je ona sposobna da podstakne i vodi kolektivnu i individualnu anamnezu? Da li su istorijske studije dovoljne za očuvanje tradicije? Nije li naprotiv istorija smrtni udarac zadat tradiciji koja, od momenta kada postane istorijska, prestaje da živi? Kako, sve u svemu, staviti istoriju u službu pamćenja? Nije li naš XX vek često dopuštao nagomilavanje istorije na štetu pamćenja? Nije li kriza istorizma u modernom dobu usko vezana sa nestajanjem tradicija?

 

      

Pročitaj više...

Predsokratovci - Heraklit (Herakleitos)

Život i učenje

Život

Heraklit, sin Blozonov ili, kako neki kažu Herakontov Efežanin. Ovaj je bio u naponu snage 69. olimpijade (504-501 g.p.n.e.). Bio je ponosan više od bilo koga i ohol, kako je vidljivo iz njegova spisa u kojem kaže: Mnogoznanje ne uči razumu jer bi naučilo Hezioda i Pitagoru i, nadalje Ksenofona i Hekateja. Jedno je naime mudrost... kroz sve. Rekao je: Homer zaslužuje.... na isti način. A govoraše: Objest treba...nego požar...i narod treba...za utvrdu. A žestoko napada Efežane zato što su protjerali (iz grada) njegova druga Hermodora riječima: Dobro bi učinili... među drugima. Kad su ga molili da im napiše zakone, nije za to mario zbog toga što je grad već u vlasti loše državne uprave. Povukavši se u Artemidin hram igrao se kocke s dječacima. Kad su Efežani stali unaokolo njega, reče: Što se, rđe, čudite? Zar nije bolje to činiti nego zajedno s vama upravljati državnim poslovima? I na kraju zamrzivši na ljude ode i stane provoditi život u brdima hraneći se biljem i travama. I kad je doista zbog toga pao u vodenu bolest, vratio se u grad te je zagovetno pitao lječnike da li bi mogli od poplave učiniti sušu. A budući da oni nisu razumjeli, zakopavši se u staju, nadao se da će voda ispariti od topline gnoja. No ni tako ništa ne postigne te umre proživjevši 60 godina. (Sledi epigram Diogena Laertije) Kaže da je on govorio lječnicima da li mu ko može isprazniti creva i izvući vodu. Pošto su rekli da oni to ne mogu, legne na sunce i naredi dječacima da ga namažu gnojem, te je tako ispružen drugog dana umro i bio pokopan na trgu. Neant, pak, Kizičanin navodi da on nije mogao skinuti sa sebe gnoj, te je ostao tako i zbog promjene neprepoznata požderaše ga psi.  Već od djetinstva bio je čudan, kad je još kao mladić govorio da ništa ne zna. A kad je pak postao punoljetan, da je sve spoznao. Nije bio ničiji učenik, več je rekao da je istražio samoga sebe i sve od samoga sebe naučio. Sotiom kaže da su neki rekli da je on bio Ksenofonom učenik a da Ariston govori u knjizi o Heraklitu da se on izlječio od vodene bolesti i umro od druge bolesti. A to i Hipolit kaže. Spis koji mu se pripisuje mi naživ po sadržaju O prirodi, a djeli se u tri knjige; O svemiru, Politika i Teologija. A postavio ga je (spis), kako neki kažu, u Artemidin hram, potrudivši se da ga nejasnije napiše kako bi mu mogli samo pristupiti sposobni ljudi i kako ne bi bio lako preziran od prostog puka. Njega i Timon prikazuje govoreći: Među njima se digne galamdžija i grdilac naroda Heraklit koji zagonetno govori. Teofrast kaže da je zbog sjetne (melanholične) naravi jedna djela napisao napola dovršena, a druga s mislila izraženim sad na jedan sad na drugi način. Kao dokaz njegove duhovne veličine Antisten u djelu Nasljedstva navodi da se odrekao kraljevske časti u korist brata. Toliko je slavu imao njegov spis da su se po njemu javili i sljedbenici nazvani heraklitovcima. A mislio je uglavnom ovo: Sve je sastavljeno od vatre i u nju se rastavlja, sve se stvari zbivaju po usudu i spajaju se kroz okretanje u suprotnosti i sve je puno duša i demona. Govorio je i o svim promjenama koje nastaju u kozmosu i da je Sunce po veličini takvo kakvim se pojavljuje. Govori se i: granice duše,..logos ima. Govorio je da je umišljenost sveta bolest (padavica) i da se vid vara. Gdjekad se u svome spisu izražava sjajno i jasno da ga i najtuplji čovek može shvatiti i duhovno se uzdići. Jezgrovitost i težina tumačenja su neusporedljivi. Pojedinosti filozofskih učenja su mu ove: vatra je element i sve je zamjena za vatru, a nastaje razređivanjem i zgušnjavanjem, ali jasno ne izlaže ništa. Sve nastaje kroz suprotnosti i sve teče poput reke, i svemir je ograničen i jedan je kozmos (sistem sveta). On se rađa iz vatre i opet sagoreva u određenim vremenskim razmacima naizmence čitavog vjeka, a to se zbiva po usudu, a ona od suprotnosti, koja vodi do rađanja, zove se rat i svađa, a sloga i mir  ona, koja vodi do spaljivanja. Mijenjanje je put prema gore i prema dole i po njemu nastaje kozmos. Zgusnuta vatra ovlažuje i pošto se učvrsti postaje voda, a iz vode ostale stvari dovodeći time gotovo sve na isparivanje iz mora. To je put prema gore. No isparivanja nastaju i iz zemlje i iz mora, jedna svjetla i čista, a druga tamna. Vatra raste od svjetlih isparivanja, a vlada od drugih. No ne objašnjava kakav je zračni prostor (zrak koji okružuje svijet). Ipak su u njemu udubine (šupljine), okrenute prema nama udubinom (šupljinom), u kojima skupljena svijetla isparivanja daju plamenove koji su zvijezde. A najsvjetliji i najtopliji je plamen sunca. Ostale su zvijezde udaljene od Zemlje i zato manje svijetle i griju, a Mjesec kao Zemlji bliži ne kreće se kroz čista mjesta. No Sunce se nalazi na prozirnom i čistom mjestu i ima od nas primjerenu udaljenost. Stoga bolje grije i svijetli. Sunce i mjesec pomračuju kad se udubine okreću gore, a mjesečne Mjesečeve mijene nastaju kad se udubina sama u sebi malo okreće. Dan i noć, mjeseci, godišnja doba i godine, i kiše i vjetrovi i njima slično nastaju prema raznovrsnim isparavanjima. Kad se Sunčevu krugu upali svjetlo isparavanje, stvara dan, a kad nadvlada suprotno, stvara noć. Od svjetlosti povećana toplina stvara ljeto, a od tame povećana vlaga stvara zimu. Primjereno tome izlaže uzroke i ostalih stvari. O Zemlji pak, kakva je, neobjašnjava ništa, a niti udubinama (šupljinama). To dakle bijahu njegove misli.

Pročitaj više...

Život je stvaran samo kada jesam

Georgij Ivanovič Gurđijev (Георгий Иванович Гурджиев) je bio mistik koji je “školovan” u istočnjačkim manastirima sa ezoternim karakterom. Proputovao je Istok naširoko u potrazi za ezoternim znanjem i među njegovim najvećim postignućima su bile posete sufijskim manastirima, te manastiru Sarmong na Tibetu, o čijem radu je nerado govorio.

"Život je stvaran samo kada jesam" su predavanja Gurđijeva u kojima izlaže mudrost o čovekovom unutrašnjem i spoljašnjem svetu, putu da se pronađe svoje pravo sopstvo i probudi se iz sna koji okiva čovečanstvo. To je poslednji neobjavljeni deo spisa koje je Gurđijev zamislio i napisao kao svoje životno delo, u kojima pored svog učenja opisuje i svoje doživljaje na putu traganja za istinom.

Gurđijev je stvorio "sustav četvrtog puta", duhovnog učenja koje se nalazi između klasičnih "triju puteva" jogija, fakira i monaha. Njegov rad je preuzeo Uspenski (Пётр Демьянович Успенский ) te proširio učenje, ali isključivo na mentalnoj razini. Ali, Uspenski je insistirao na komercijalnoj upotrebi ezoternog znanja "neprocenjivog karaktera", te su se nakon toga zauvek razišli.

Predavanja OVDE

Pročitaj više...

KASTANEDINA PRAZNINA ŠAMANIZMA

Karlos Kastaneda (Carlos Aranha Castañeda) je bio američki antropolog i pisac. Njegove knjige, poput "Učenje Don Huana", "Odvojene stvarnosti" i drugih, bile su bestseleri krajem šezdesetih i u toku sedamdesetih godina, a skoro da nema i danas čoveka zainteresovanog za bilo kakvu duhovnost, a da nije prošao kroz primamljivu Kastanedinu mistiku.

Ko je bio zapravo Kastaneda? Šarlatan koji je umro 1998. godine i za čiju se smrt saznalo tek dva meseca kasnije, pošto se sve krilo od očiju javnosti. Da potraje „mistika“. Ili da se sakrije činjenica da mu je alkohol pojeo jetru, što jednom „guruu“ ne bi smelo da se dogodi. Jedino mu se mora priznati „zabavljački“ karakter i umeće da ga unovči.

Šamanizam je - šta?

Šamanistički religijski sistem je vrlo jednostavan. Nekad su tri sveta (zemlja, nebo i podzemlje) bila povezana. Opštenje između sve tri sfere bilo je slobodno i dostupno svima. Kosmička katastrofa je to opštenje onemogućila i ljudi koji žive na zemlji nemaju dodira ni sa nebom ni sa podzemljem. Šaman je taj koji im, u ekstazi, ta putovanja omogućuje. Ekstaza se postiže na razne načine: od mističkog plesa uz bubnjeve do korišćenja halucinogenih droga. Šaman se, na svojim putovanjima, kreće po "Drvetu sveta" (axis mundi). Šamani poseduju različite magijske moći: prizivaju duhove da pomognu ili da naškode, levitiraju, imaju prekognitivne sposobnosti...

Mirča Elijade u svojoj studiji o šamanizmu kaze da je reč o jednom od najstarijih religijskih iskustava čovečanstva, koje izražava "nostalgiju za rajem". Šaman je plemenski žrec, vrač i lekar, koji ima za cilj da mističkim putovanjima uspostavi pokidanu vezu između gornjeg i donjeg sveta. Putovanja na koja on kreće veoma su opasna, spojena sa mnoštvom različitih prepreka. On mora da prođe kroz čeljusti čudovišta, da nađe mesto gde se spajaju zemlja i nebo, da pobedi duhove koji ga ometaju. Pre no što postane šaman, izabranik prolazi kroz psihičku krizu. U toku duševne transformacije, mladi kandidat "umire i ponovo se rađa". Duhovi ga preuzimaju i "presazdavaju", često mu kidajući delove tela i vršeći sve vrste psihološkog i fizičkog nasilja nad njim.

Da se vratimo « Karlitu » :

Kastaneda je, spremajući doktorat iz antropologije na Kalifornijskom univerzitetu u Los Anđelesu, otišao u Meksiko da bi izučavao lekovito bilje. Po sopstvenom svedočenju, tamo je sreo indijanskog šamana plemena Jaki, Don Huana, koji ga je upoznao sa halucinogenim gljivama i načinom da se one koriste u putovanju ka onostranom, kao i za sticanje mističkih moći. Knjigu "Učenje Don Huana" Kastaneda je objavio 1968. godine i odmah stekao popularnost - bilo je to doba kada su hipici eksperimentisali sa drogama i dalekoistočnim religijama, pa je studija pala na plodno tle.

Knjiga je klasifikovana kao istinito iskustvo, kao i mnogi drugi Kastanedini radovi koje je objavljivao sve do svoje smrti 1998. godine. Na kraju krajeva, on je bio antropolog sa akreditacijom kalifornijskog univerziteta. Ipak, “Don Huan” je puka izmišljotina.

Dokaza je bezbroj i dovode u pitanje Kastanedu kao „gurua“ modernog doba, ali ono u šta su njegovi sledbenici bili upleteni tokom njegovih poslednjih godina je zanimljivije. Zapravo, tragičnije. Ostareli Kastaneda je pri kraju života oko sebe okupio grupu ženskih sledbenica koje je podučavao „ezoterijskom“ učenju vezanom za kosmičko vaskrsenje posle smrti. Bilo je to učenje u duhu sekte Nebeska kapija, čijih je 39 članova izvršilo kolektivno samoubistvo 1997. godine, uvereni da će ih Hejl-Bopova kometa odneti dalje u svemir. Kastanedina sekta nije dosegla te morbidne ekstreme, ali njeno (sekte) učenje ne zaostaje mnogo. Kako je to „učenje“ praktično izgledalo navodi Ejmi Valas, kćer pisca Irvina Valasa, koja je napisala memoare o vremenu provedenom u svojstvu Kastanedine ljubanice i učenice. Inicijacija u grupu je značila spavanje sa „guruom“ koji je u javnosti tvrdio da živi u celibatu. U knjizi - « Vračeva učenica: Moj život sa Karlosom Kastanedom », Valasova se priseća Kastanedine odlučnosti da je zavede. Kada ju je konačno odvukao u krevet, Kastanedu je zaprepastila njena briga što on ne koristi kontracepciju. Rekao joj je da nema šanse da zatrudni, jer je njegova sperma „nagual“, a ne ljudska. Trebalo bi da je zadržava u sebi što je moguće duže, kako bi se pre otarasila svoje ljudskosti. Zaboravio je jedino da joj pomene da je nekoliko godina ranije uradio vazektomiju.

Kastaneda je bio tajanstven. Postao je majstor „nedostuposti“ i „brisanja svoje prošlosti“ – što je razumljivo, jer se njegove verzije sopstvene uloge u događanjima nisu nikad podudarale sa verzijama ljudi koji su ga poznavali. To je slučaj i sa njegovom bivšom ženom Margaret Ranion. Kastaneda je uporno pokušavao da 1977. godine spreči objavljivanje njenih memoara pod naslovom “Magično putovanje sa Karlosom Kastanedom”. Kada su do 1973. sumnje u njegovo poštenje i naučni integritet žestoko porasle, povukao se potpuno iz javnosti i kupio veliku kuću u Vestvudu u okrugu Los Anđelesa. Tu je živeo sa grupom svojih sledbenica i sve su mu bile ljubavnice. Interes javnosti je redovno podsticao svojim novim knjigama.

Po uzoru na Kastanedu i pripadnice njegove sekte, koje su se nazvale “Vešticama”, izbrisale su svoju prošlost, odbijale fotografisanje i uzele nova imena. Redžina Tal je postala Florinda Doner-Gro; Merien Simko je postala Taiša Abelar; Kejtlin Polman je postala Kerol Tigs. Kao i u mnogim drugim sektama, od svih je zahtevano da prekinu sve kontakte i veze sa roditeljima, rođacima i prijateljima.

Novi kandidati za inicijaciju su podvrgavani strogom nadgledanju (nadgledani su i njihovi seksualni odnosi), istraživanju i čestom ponižavanju.

Ono što se danas zna o Kastanedinoj sekti ispričali su neki bivši članovi koji su uspeli da se izvuku. Jedan od njih je Ričard Dženings, advokat i nekada direktor „Holivudske Podrške“ - organizacije koja se bori protiv diskriminacije obolelih od side. Dženings se povezao sa Kastanedom početkom 90-tih, kada je u novinama pročitao članak o njemu.

Dženings se priseća kako je Kastaneda upućivao pogodne kandidate kako da izbrišu svoju prošlost – posebno kako da prekinu veze sa porodicama, što je i sam Kastaneda učinio kada je prekinuo sve veze sa svojim usvojenim sinom i bivšom suprugom. Kastaneda ih je učio kako da svoje porodice „oteraju u pakao“ i kako da ih „zgnječe kao muve“ – što je, kako je uveravao nove članove, zapravo sve što porodice i jesu. Dženings se seća i kako su novi inicijanti podsticani da privuku druge u grupu. Idealni kandidati su bile atraktivne, inteligentne i emotivno veoma ranjive žene. Neke su u grupi pronašle „dom“, osetivši (kao i mnogi drugi koji postanu deo sekte) da su tu našle svoju „istinsku“ porodicu. Pri tom su bile oslobođene anksioznosti i pritiska da moraju da donose odluke o svom životu: don Karlito je to činio umesto njih.

Za Kastanedine „istinske vernike“, kojih još itekako ima, svi koji kritikuju sektu su otpadnici koji blate uspomenu na njihovog „nadljudskog“ duhovnog učitelja. „Guru“ je imao previše pokvareno ljudskog u sebi, ali postavićemo ipak njegove knjige, počevši od prve: „Učenje Don Huana“.

(KLIKOM DO KNJIGE)

Pročitaj više...

Šta su sekte?

Sekte su izdvojene ili zatvorene grupe ljudi koje čvrsto slede svoja načela. Najčešće se sekta formira nasuprot osnovnoj grupi iz koje je potekla, razvijajući učenje, koje je po uverenju članova sekte, ispravnije u odnosu na učenje osnovne grupe. Za sve članove sekte karakteristično je da imaju čvrstu organizaciju i jedinstvene obavezne rituale. 

 

U početku sekta je bila neutralan pojam za jednu manjinsku grupu koja bi dolazila u konflikt sa većinom. Taj pojam se najčešće koristio u antičkim filozofskim krugovima, opisujući manje filozofske grupe. U tom smislu i rano hrišćanstvo se podrazumevalo kao sekta unutar judaizma. U srednjem veku pojmom sekte su opisivane jeretičke grupe koje su se odvajale od većinske Crkve. U moderno doba se pod sektama najčešće podrazumevaju zatvorene verske grupe, odnosno kultovi.

 

Dele se na:

Pseudohrišćanske sekte (sekte koje su se odvojile od zvaničnog učenja crkve). 

 

Najpoznatiji su Jehovini svedoci. Osnovani su 1851. u Bruklinu. Naziv su uzeli zbog „svedočenja o promeni“; agresivni su, izdaju letke, brošure i časopise preko Biblijskog/Gideonitskog društva. Organizovani su kao piramidalno preduzeće i za njih je čovek  ili "Svedok" ili "Demon" (zato nastoje da uključe cele porodice). Imaju oko 20 miliona članova; uzimaju 10-50% imovine, a starima 100% i stanove za čuvanje i negu.

Pseudohinduističke i dalekoistočne (osnova ovih sekti su budizam i hinduizam).

 

Poznati su po lošem, pojednostavljenom i zlonamernom tumačenju orijentalne filozofije i religije, kao što je pokret Hare Krišna koji nije ni budizam ni hinduizam. Osnivač je Šrimada Svarasvati (Višnavska verska zajednica veda za svesnost Krišne). Osnovani u Los Anđelesu. Ideja im je kombinacija Bakti joge i mantranja za dosezanje Nirvane. Izuzetna disciplina i kontrola uma - bez imovine, sna, slaba hrana, često mantranje, bez seksualnih odnosa, rad za sektu...

Sinkretističke (ove sekte predstavljaju mešavinu raznih religijskih pravaca, kao i okultizma i magije).

 

Sinkretičke sekte otvoreno priznaju svoje ciljeve, priznaju da koriste hipnozu, nekad i torturu, zabranjuju (često pod pretnjom smrću) izlazak članova iz sekte. Ima ih puno i izuzetno su finasijski jake, a nekada se kriju iza paravana metoda učenja (Silva metod), preduzeća (Multilevel marketing firme), kurseva jezika i računara (Maperi uma) ili se bave prostitucijom i trgovinom ljudima (Božja deca).

Satanističke (sekte koje zagovaraju Satanu kao vrhovnog Boga). Ovo su najopasnije i najdestruktivnije sekte.

- OTVORENO ZASTUPAJU I VELIČAJU ZLO, ANTISOCIJALNO I ANTIMORALNO PONAŠANjE – TAMNA STRANA (ĐAVO, SATANA, ŠEJTAN...)
- NISU REGISTROVANE I DELUJU TAJNO
- ČESTO PLOD BOLESNIH POJEDINACA (SAMOSTALNI PRATIKANTI) BEZ VEZE SA NEKOM ORGANIZOVANIJOM GRUPOM
- TERORISTIČKA ORGANIZACIJA – JEDNA ĆELIJA NE ZNA ZA DRUGU
- ODUZIMANjE ILI DAVANjE ŽIVOTA SHVAĆENO KAO STEPENICA NAPRETKA ILI JEDINI BEG OD SEKTE
- KOMBINACIJA VARVARSKIH (KRVAVIH) RITUALA, OKULTIZMA, VEŠTIČJE DOKTRINE, DROGA, MEDIJUMA ZA PRIZIVANjE I SL.

Najpoznatiji:

Ordo templi orientis

Osnovani 1895. godine. Karl Kelner (mason) hteo da ujedini tajna društva Rozenkrojc i Zlatnu zoru – Templare; 1902. godine ubija ga Teodor Rojs i preuzima red; 1912. u red ulazi Alister Krouli – satanista i duševni bolesnik i 1922. postaje vođa, a red postaje potpuno satanistički. Pod dejstvom droga u Egiptu doživljava halucinacije i "razgovara" sa demonom Ajvazom, piše Telemu (knjiga zakona) koju svi satanisti koriste, uvodi krvave rituale koje izvodi prvo u Ćefalu (Hram slobodne volje). Od 1922. do 1923. godine – ubistva, silovanja, ritualna sakaćenja, otmice i orgije postaju redovna priprema za „Novi Eon koji stiže“. Umire u ludnici prethodno pojevši svoju ruku.

Pročitaj više...

Kontrola uma - Džim Džons i Hram naroda

Godine 1978, 18. novembra, Džim Džons (Jim Jones), vođa verske sekte “Hram Naroda” (People`s Temple), organizovao je kolektivno samoubistvo članova sekte

Džim Džons smatrao je sebe reinkarnacijom i Hrista i Lenjina. Često je imao vizije nuklearnog uništenja u kojem bi jedino gradovi Ukija u Kaliforniji i Belo Orizonte u Brazilu bili spaseni. Imajući ovo na umu, on je podučavao ljude iz svog hrama da ostanu u Ukiji da čekaju na sudnji dan.

Kada se umorio od čekanja Trećeg svetskog rata, premestio je svoju crkvu u San Francisko gde je primio veliki broj humanitarnih nagrada i postao predsednik gradske većnice. Ovde je prvi put počeo da upražnjava ritual nazvan "bele noći" u kome je spremao svoje sledbenike za akt revolucionarnog samoubistva u znak protesta protiv rasizma i fašizma.
Kada su 1977. godine stvari počele da dobijaju šire razmere, on je morao da preseli svoju crkvu u Gvajanu u Južnoj Americi. Tamo je stvorio svoju komunu iz snova koju je nazvao Džounstaun i pri tom je potpuno izgubio razum. Stanje njegove nirvane uskoro se pretvorilo u noćnu moru iz koje je on znao samo za jedan izlaz.
U novembru 1978. godine kongresmen Leo Rajan iz San Franciska otišao je u misiju sa ciljem da ispita činjenice o optužbama da u Džounstaunu postoji ozbiljno ugrožavanje ljudskih prava. Posle samo jednog dana boravka u komuni u džungli, jedan od članova je pokušao da ubije Rajana. Povreda nije bila značajna, ali je Rajan odlučio da napusti hram zajedno sa 18 drugih članova koji su izrazili želju da se vrate u SAD. Članovi sekte im to nisu dozvolili. Ubili su Rajana, trojicu novinara i jednog od članova koji je želeo da napusti sektu. Jedanaestoro drugih je ranjeno.
Nekoliko časova kasnije vođa grupe naredio je svojim sledbenicima da popiju „koktel" koji se sastojao od cijanida pomešanog sa flavorejdom (piće sa ukusom grožđa). Svih 900 sledbenika je umrlo. Deca su nastradala prva, a bebe su ubijene tako što im je otrov ubrizgan u usta pomoću špriceva. Zatim su sledili odrasli.
Naravno, neki su morali da budu otrovani i na silu. Neke su iz vatrenog oružja ubili članovi obezbeđenja sekte. Kako je ritual samoubistva napredovao, ostalo je nejasno da li je u toj gužvi Džim izvršio samoubistvo iz vatrenog oružja ili ga je ubio neko drugi.
Nekoliko meseci posle masovne smrti drugi članovi Hrama naroda, koji su na neki način preživeli novembar 1978. godine, takođe su izvršili samoubistvo, pri čemu je jedna majka zaklala svoje troje dece. Godinu dana kasnije bivši članovi Hrama naroda Žan i Al Mils i njihova ćerka Linda, koji su govorili o svojim iskustvima za vreme boravka u sekti, ubijeni su u svom domu u Kaliforniji.
Oni su bili među najglasnijim kritičarima sekte Hrama naroda i često su bili u strahu za svoju sigurnost.
Kada su tela iz Južne Amerike stigla nazad u SAD, mnoga nisu mogla biti identifikovana. Mnoga groblja i slične ustanove odbile su da pruže utočište telima ovih nesrećnih ljudi, pa je 409 leševa sahranjeno 1979. u masovnoj grobnici u Ouklendu, dok su druge žrtve kremirane ili sahranjene u porodičnim grobnicama.
Grad Džounstaun je u potpunosti nestao zato što su ostatke razvukli domoroci, a ono što je preostalo uništio je požar početkom 1980. Postoji verovanje da je Džim bio povezan sa CIA-om i da je masakr u Džonstaunu u suštini bio eksperiment kontrole svesti.

Pročitaj više...

Filozofski protiv verskog nihilizma

Kao filozofsko stajalište, nihilizam je pogled na svet, a pogotovo ljudsku egzistenciju, koji su bez ikakve svrhe, značenja ili razumljive istine. To je teorija koja promoviše stanje u kojem se ne veruje ni u šta ili u kome ne postoje ciljevi (pogrešno stanovište). Termin se nekorektno koristi da bi se okarakterisale one ličnosti koje ne dele sa drugima neku određenu veru ili određeni skup apsolutnih vrednosti (ispravno stanovište).

Neki veliki filozofi, poput Friedricha Nietzschea, su pisali o nihilizmu. Nietzsche je opisao hrišćanstvo kao nihilističku religiju, jer je uklonila značenje sa ovozemaljskog života i fokusirala ga na navodni drugi život.

Šta kaže druga strana, takozvani hrišćani? Evo, bez ispravke, ni gramatičke ni bilo kakve, šta je govorio izvesni Eugene Rose (Judžin Rouz), alias Serafim, američki protestant, kasniji pripadnik i još kasniji jeromonah Ruske pravoslavne zagranične crkve.

Šta je to Nihilizam, u kojem smo mi uvideli koren Revolucije modernog doba? Odgovor, na prvi pogled, ne izgleda težak; nekoliko očiglednih primera nam odmah pada na pamet. To su sumanuti Hitlerov program uništenja, boljševička revolucija, dadaistički atak na umetnost; to je tlo, na kojem su izrasli svi ovi pokreti, najizražajnije predstavljeno nekolicinom "opsednutih" pojedinaca poznog devetnaestog veka - pesnicima poput Remboa i Bodlera, revolucionarima poput Bakunjina i Nečajeva, 'prorocima' Ničeovog kova; to je, na skromnijem nivou, među našim savremenicima, mutno nespokojstvo, koje jedne nagoni da idu tragom mađioničara kao što je bio Hitler, a druge da nalaze ubežište u narkoticima ili lažnim religijama, ili da čine "besmislene" zločine, koji sve više postaju karakteristika našeg vremena. Sve to, ipak, nije ništa drugo, do spektakularna površina problema Nihilizma. Objasniti čak i samo njih, jednom, kada se prodre ispod te površine, bez sumnje, nije nimalo lak posao; zadatak, pak, koji smo sebi postavili u ovom poglavlju je širi: razumeti prirodu celog pokreta, čiji pomenuti fenomeni predstavljaju samo ekstremne primere.

(klikom do ostatka)

Pročitaj više...

Poreklo tantre

Tantra je jedan od najstarijih duhovnih sistema na planeti. Danas postoji još samo u Indiji i na Tibetu, međutim, postoje dokazi da se tantra nekada praktikovala po čitavoj planeti. Veruje se da je nekada bilo 14,000 tantričkih tekstova od kojih je sačuvano svega nekoliko i to je osnovni razlog što se o tantri danas malo zna, a mnogo spekuliše. Tantra se često interpretira na pogrešan način i sasvim se nepravedno poistovećuje sa magijom, mistticizmom, nekim tajnim okultnim sistemom, čak i sa seksom.

''Tanoti trajati tasmat tantraha" - Reč tantra je složenica od dve sanskritske reči, 'tanoti' što znači 'širiti' i 'trajati' što znači 'oslobađati'. Sama reč tantra označava proširivanje svesnosti, širenje granica uma i oslobađanje energetskog i kreativnog potencijala u nama. Tantra obuhvata niz praksi i rutuala kojima je cilj proširenje svesti i buđenje energije.

Tantra se razlikuje od drugih sistema po tome što nas oslobodi od ograničenjasvetovnog a da pri tom nastavljamo da živimo u ovom običnom – „svetovnom“ svetu. Ona je duhovna doktrina kojom saznajemo neograničeno preko ograničenog. Makrokosmos otkrivamo preko mikrokosmosa, beskonačno preko konačnog, vrhovnu svest preko individualne svesti.

U tantri, ovaj svet u kome živimo, takav kakav jeste, je sredstvo kojim možemo da otkrijemo svoju božansku prirodu. Drugim rečima, tantra je duhovni sistem koji ne isključuje obične, porodične ljude, koji ne žive asketskim životom, ni u manastirskoj keliji, već žive u porodici i imaju svakodnevni posao i obaveze.
Filosofija tantre: prihvatanje umesto potiskivanja
U većini duhovnih sistema i religija duhovnost se izjednačava sa čistotom, puritanstvom, askezom. To implicira odricanje od svih svetovnih uživanja bilo to uživanje u imovini, hrani ili seksu. Obično nas društvo uči da prihvatimo samo dobru stranu, a da odbacimo ili obuzdamo loš, negativan, ’nepodoban’ aspekt naše ličnosti, Najčešće se to završi potiskivanjem negativnih kvaliteta naše prirode. Međutim, potiskivanje ne vodi duhovnosti, već mentalnim problemima.

U tantri potiskivanja nema. U svima nama postoje oba aspekta i “dobro” i “loše”, i stvaralački i destruktivni porivi. Mi počinjemo duhovni put sa tačke evolucije na kojoj jesmo, a svi smo na različitim stepenicama razvoja. Svako ima pravo da se razvija, da uči, da spozna sebe. Aspiranti se dele na tri grupe: pašu, vira i deva. Pašu su ljudi koji žive po instinktima, vira su оni koji žive po intelektu i deva su oni koji su vođeni intuicijom. Drugim rečima, aspiranti se grupišu u tamasične (nepročišćenog uma), rađasične (nemirnog, aktivnog uma) i satvične (smirenog, pročišćenog uma). U tantri su svi aspiranti jednaki, za sve ima mesta, samo se prakse razlikuju za svakog od njih.
Najvažnija stvar u tantri je da prihvatimo sebe onakve kakvi jesmo, bili mi kriminalac ili svetac, svejedno, jer naša priroda jeste samo odraz života, odraz naše svesti koja je na svom prirodnom putu evolucije.

Bez osećaja krivice

Tantra ne priznaje osećanje krivice. Ako smo se u ovom životu rodili sa kriminalnim umom, niskog smo morala i nepročišćenih poriva i za nas postoji izlaz. Ovde treba razumeti da tantra nikako nije neetički sistem u kome je sve dozvoljeno, već nas tantra uči kako da se razvijemo i kroz svetovni um i kako da prevaziđemo nižu prirodu prirodnim putem. U tom procesu kriminalni um će se postepeno preobraziti u svetački. Ono što prvo treba da uradimo jeste da prihvatimo ograničenja svoje prirode sa kojima smo rođeni i usmerimo se na uzvišeni cilj, a sve porive nižega uma da spiritualizujemo – pretvorimo ih u duhovni čin.
Čula, um, emocije i motivi su instrumenti
Tantra zagovara direktnu konfrontaciju sa nagonima koji inhibiraju slobodno ispoljavanje naše ličnosti i ograničavaju njen razvoj. Sva čulna zadovoljstva, senzualne i seksualne želje, ali i drugi nagoni kao što je na primer strah, nabijeni su snagom koja može ili da proširi ili da suzi naše vidike, zavisno kako se nosimo sa njima. Na primer, jedna od sadhana tantre je i meditiranje na groblju (u ponoć!). Većina ljudi bi doživela srčani udar ili prepast, međutim tantrik koristi strah, taj snažni, urođeni instinkt kao sredstvo za unutrašnju transformaciju.

Na groblju noću, kad zatvorimo oči u meditaciji, svi porivi i instinkti izlaze na videlo i postaju opipljivo iskustvo. Pobediti ‘pašu’, animalnu, nagonsku stranu čovekove prirode i uspeti da se fokus održi na tehnici meditacije je veliko dostignuće. U tantri se ‘pašupati’ naziva onaj koji pobedi pet unutrašnjih vatri što bukte u ljudskoj prirodi: kama (strast) krodha (bes), lobha (pohlepa), moha (vezanost) i matsara (ljubomora, zavist).

Svami Niranđan iz Biharske škole joge, govoreći o učenju tantre, kaže da “nož može biti upotrebljen na razne načine. Ako upotrebiš nož da nekog ubodeš to je tamasični čin. Ako ga koristiš da isečeš hranu i nahraniš se, to je rađasični akt, a ako ga upotrebiš da spaseš nečiji život, operišući kao hirurg taj čin je satvičan, najčistiji. Upotreba noža je ta koja kao katalizator izvuče prirodu čoveka na površinu. Slično tome, naša čula, naš um, naši motivi, naše emocije su samo instrumenti, mi treba da naučimo kako da ih koristimo. Kada primenimo date nam sposobnosti na ispravan način, tada razvijamo svest.”

Grane tantre

Tantra je vrlo kompleksan i razgranat sistem koji obuhvata čitav spektar ljudskog delanja i zalazi u razne aspekte čovekovog života. Tantra ima dve osnove grane dakšina (desni) i vama (levi) marg (put). Dakšina put, ili „desni put“, kako se najčešće naziva, je onaj u kome se ujedinjuju i harmonizuju bhakti, karma i gjana (put devocije, aktivnosti i znanja). Joga je deo Dakšina puta sa svojim praksama jame, nijame, asane, pranajame, pratjahare, dharane (koncentracije) i dhjane (meditacije). Većina meditativnih praksi joge dolazi upravo iz tantre. Kundalini joga i krija joga su sinteza joge i tantre. Dakšina put je najčistiji, najplemenitiji put i, kako se kaže, samo za odvažne. Vama marg, levo učenje tantre ili ’levi put ’, uči da se cela kreacija i sve u njoj može iskoristiti u svrhu ekspanzije svesti. Preokreće se prirodna tendencija čoveka ka svetovnom u težnju ka unutarnjem ispunjenju, preusmerava se ka izvoru, u svrhu realizacije sopstvenog postojanja, oslobođenja. To je proces poistovećavanja sebe sa božanskim uprkos nižoj prirodi koju nosimo u sebi. Leva grana tantre obuhvata pet principa života ili 5 ’M’: macija (riba), mans (meso), maithuna (seks), madira (vino), mudra (žitarice). Međutim, kao i sve u tantri, i ovih pet ’M’ treba shvatiti u prenosnom, duhovnom smislu: riba predstavlja pranajame, vežbe disanja, vino je nektar koji telo samo proizvede kada se kundalini probudi, seks je sjedinjenje Šive i Šakti, odnosno svesti i energije u čoveku - energija (Šakti)se probudi i krene iz Muladhara čakre u bazi kičme do Sahasrare na temenu glave gde se ulije u svest (Šivu), i tako dalje. Osim toga, u ritualu panća tatve, ovih pet ’M’ su pet elemenata koji se prinose Božanskom: vino je vatra, meso vazduh, riba voda, žitarice zemlja, a seks predstavlja etar. Zanimljivo je da srećemo ljude koji piju, drogiraju se, jedu meso, ribu, upražnjavaju slobodan seks misleći da su tantrici. Da opijanje vinom samo po sebi dovodi do prosvetljenja, ceo svet bi odavno bio blažen. Istina je malo drugačija. Oba puta, i vama marg i dakšina marg, su za zrelije aspirante, kako se kaže u starim spisima - za vira tragaoce, ratnike.

Joga i tantra

Joga i tantra su usko povezane. Često se kaže da je joga dete tantre. Većina praksi meditacije u jogi su proistekle direktno iz jedne praktične grane tantre, jogaćar. Kundalini joga je tantrički put buđenja kreativne energije. Dok je jedan ogranak indijske misli zagovarao isključivo odricanje, askezu kao put za razvijanje više svesti, drugi ogranak je verovao da prirodan razvoj života ne predstavlja prepreku razvitku svesti. Iz prvog učenja razvila se joga, a iz drugog tantra marg, put tantre.

Joga vodi poreklo iz dva izvora: iz tantre i Veda. S jedne strane, prakse joge su direktno preuzete iz jogaćara, grane tantre koja je razvila praktični aspekt. Sa druge strane, joga je deo vedske tradicije i predmet je Upanišada. Najstarija postojeća filosofija na svetu je izložena u četiri Vede, nastale oko 1500 godine pre nove ere. Upanišade su proistekle iz Veda tako što su vremenom mudri ljudi pojedina učenja iz Veda pojasnili i ostavili iza sebe 108 Upanišada. Svaka od Upanišada predstavlja jedno učenje, jednu tradiciju. Joga je tako proces koji podjednako obuhvata i telo i um da bi se doživeo duh. U jogi se tako udružuju tantra i učenje Veda.

Pročitaj više...

Sistemi joga

Joga je sjedinjenje atmana sa Brahmanom, jedinstvo mikrokosmosa čestice, individue, sa makrokosmosom univerzalnom celinom, krajnjim utočištem. Da bi se ovo jedinstvo ostvarilo, individua mora najpre da uđe u najdublje kutke svog bića, da upozna samu sebe, da se pomiri sa samim sobom. Ona mora da nađe svoje pravo mesto u svetu, da se na najbolji moguć način uskladi sa svojom okolinom, da bude svetla tačka prostora u kome živi.

Stari mudraci Indije su pružili različite metode i sisteme pomoću kojih bi svako prema svojoj prirodi, temperamentu, sklonosti, telesnim i duhovnim sposobnostima, mogao da razvije svoje unutarnje potencijale. Drevni izvori pominju 108 sistema joga od kojih se po značaju izdvaja oko dvadeset. U filozofskoj raspravi Bhagavad gita, koja se smatra Biblijom Indijaca, u vidu dijaloga između Krišne, inkarnacije boga Višnua i ratnika Arđune /učitelja i učenika/, izloženo je pet osnovnih sistema joga. I pored specifičnosti doba i prilika u kojima su nastali, oni se sa malim modifikacijama mogu primeniti i u savremenim uslovima života. To su:

Đnjana (Jnana) joga put istraživanja, mudrosti, znanja
Bhakti joga put ljubavi, odanosti, posvećenja
Karma joga put nesebičnog rada, aktivnosti
Hatha joga put uravnoteženja telesnih, umnih i duhovnih snaga
Rađa (Raja) joga put samoposmatranja, ovladavanja svim snagama svog bića

I pored njihovih prividnih različitosti, svi ovi sistemi, putevi, vode ka jednom cilju: dobrom telesnom zdravlju, mentalnoj uravnoteženosti i jednoj višoj svesnosti. Kao što se reke i rečice koje teku sa raznih strana najzad sliju u okean, tako se i razni sistemi, uzajamno se dopunjujući, stapaju u jednu celinu. Stoga je veliki učitelj joge, osnivač Akademije joge u Rišikešu na podnožju Himalaja, Svami Sivananda, ovako definisao jogu: "Joga je integracija i harmonija između misli, reči i dela. To je integracija glave, srca i ruku". Tri sistema joge Đnjana, Bhakti i Karma odgovaraju ovoj postavci jedinstva Svami Sivanande. Razume se, tu je i Raja joga kao sinteza svih čovekovih napora na putu ka samoostvarenju.

Pročitaj više...

Frojd i psihoanaliza

Šta je pomoglo otkriću psihoanalize? Svakako, temeljni razlog je Freudova mogućnost uočavanja bitnih činjenica, bilo na području prirodnih nauka ili psihologije čoveka. Šta je psihoanaliza? To je prvenstveno lečenje mentalnih smetnji, nauka, a neki misle i umetnost. Osnovni njen zadatak i cilj je pomoći pacijentima koji pate od psihičkih smetnji. To su u prvom redu neuroze, a razvojem psihoanalize i novim spoznajama uključeni su danas u psihoanalizu i psihoanalitičke psihoterapije i teže psihičke smetnje kao npr. psihoze, poremećaj ličnosti, narcističke smetnje ličnosti i sl. Psihoanaliza je i metoda istraživanja mentalnih procesa. Ona je i teorija ličnosti i teorija nastanka neuroza. Mnogi optužuju psihoanalizu da je ona i pogled na svet. 

Freud je rano imao zapažena otkrića u neurofiziologiji i rano je otkrio kokain čije otkriće je pripisano drugom autoru. Treba napomenuti da je bio vrlo kritičan prema svojim otkrićima i da je mnoga revidirao. Godine 1937. u pismu Stefanu Zweigu zapisuje: “Niko ne može predvideti koliko će ga ceniti kasnije epohe. Ja osobno nisam siguran. Sumnja se nikada ne može odvojiti od istraživanja, a ja sam bez sumnje iščeprkao tek delić istine”. Možda je najbolji primer njegove kritičnosti prema vlastitim istraživanjima kada je 1897. u pismu Fliessu priznao svoju veliku iluziju. On je, naime, u terapiji pacijenata došao do zaključka da je svaki pacijent kao dijete bio seksualno zlostavljan, bilo od oca bilo nekog drugog starijeg člana obitelji. Kasnije je shvatio da je to bilo vrlo često u fantaziji njegovih pacijenata i da se to nije dogodilo. Priznao je tu svoju, kako ju je sam nazvao, veliku iluziju, koja bi da je istinita rešila problem uzroka neuroza.

Bio svestan značenja svojih otkrića, ali u običnom životu smatrao se vrlo običnim i nije smatrao da bi o njemu kao čoveku trebalo mnogo pisati, te i sam u autobiografiji iz 1935. piše: “Dve teme provlače se ovim stranicama. Priča o mom životu i istorija psihoanalize. One su duboko isprepletene. Ova autobiografska studija pokazuje kako je psihoanaliza postala sav sadržaj mog života i ispravno pretpostavlja da nikakvi moji osobni doživljaji nisu važni u usporedbi s mojim odnosom prema toj nauci”.

Freud je započeo kao naučnik u neurofiziološkom laboratoriju u Beču. Imao je zapažene rezultate, ali nije imao od čega živeti. Želio je osnovati porodicu. Zaljubio su u Marthu Bernays te zbog toga napustio nauku i posvetio se kliničkoj medicini i privatnoj praksi. Leči bolesnike fizikalnom terapijom i započinje hipnozu koju je učio u Parizu od slavnog Charcota. Sve više uviđa značenje nesvesnoga i pokušava to podeliti s kolegama, ali bez uspeha. Samu psihoanalizu, ustvari, otkrila je pacijentica. Freud je vidio da hipnoza baš kod svih nema rezultata pa je pokušavao pritišćući pacijenta prstima po čelu na neki način forsirati da se seti događaja iz života, osobito iz detinjstva. Pacijentkinja je govorila, a Freud je nešto upitao. Ona se okrenula i rekla mu: “Nemojte me prekidati, doktore”. Tako se rodila psihoanaliza, metoda slobodnih asocijacija gde pacijent slobodno iznosi sve što mu pada na pamet.

Freud je bio oduševljen kada mu je Jozef Breuer, poznati bečki internist i kućni lekar uglednih porodica, pričao o svojoj pacijentkinji Anni O. Kada ju je Breuer hipnotisao, njezini neurotski simptomi bi iščezli, ali bi se, na žalost, opet vratili. Breuer je smatrao da se nešto organski događa u toj hipnozi. Oni su izdali krajem 19. veka knjigu Studija o histeriji gde su se razišli, jer je Freud insistirao na seksualnoj genezi simptoma, što Breuer nije hteo prihvatiti.

Godine 1885. Freud odlazi u Pariz kod slavnog Charcota, koji je javno demonstrirao hipnozu s neurotičnim pacijentima. To su bile prave predstave. Freud je to gledao i odmah uočio da tu nije reč o organskim promenama, nego o nečemu vrlo dubokom i nesvjsnom. Charcot je govorio da se simptomi vraćaju jer su oni zapravo organski. Freud to nije prihvatio i više nije dolazio u Pariz. Pokušao je svoja otkrića prikazati bečkim medicinskim krugovima, najpre u bečkom lekarskom društvu, a kasnije i u psihijatrijskom društvu. Bio je odbijen, odnosno izrugivali su mu se i govorili da je ono što priča bajka. Osobito su se okomili na njega kada je prikazao pacijenta i rekao da je reč o muškoj histeriji. Tadašnji bečki medicinski i psihijatrijski krugovi smatrali su da je histerija isključivo ženska bolest. Kada je govorio o seksualnosti dece i o značenju seksualnosti za neurozu, bio je potpuno odbačen. Još veća razočaranja Freud je doživio od prijatelja i saradnika, mnogo veća nego od deklarisnih neprijatelja. Tokom vremena njegovi saradnici i učenici odvajali su se, stvarajući svoje sustave psihoterapije više ili manje različite od psihoanalize, te istovremeno napadali Freuda i psihoanalizu. Najveće razočarenje bio je njegov miljenik, švajcarski psihijatar Jung, koji se 1912. odvojio od Freuda i stvorio vlastiti sustav psihoterapije.

Osnovne postavke psihoanalize kako ih je zamislio Freud vrede i danas. Mnoga toga je nadograđeno i poboljšano. Freud je i sam rekao da će buduće generacije psihoanalitičara unaprediti psihoanalizu i otkriti mnogo toga što će pomoći da se psihički bolesnici, koji se tada nisu mogli lečiti psihoanalizom, mogu lečiti na temelju novih otkrića. Danas je psihoanaliza prihvaćena u celom svetu. Počinila je golem uticaj na razne struke: najpre su je prihvatili književnici i filozofi. Njome se mnogo koriste i napredni psiholozi. Sociolozi i antropolozi prihvataju mnoga otkrića psihoanalize. Psihijatri su, na žalost, danas oštro podeljeni na pristaše i neprijatelje. Oni psihijatri koji u lečenju psihičkih smetnji primenjuju hemijska sredstva oštro se protive psihoanalizi.

Sigmund-Freud Tumačenje-snova 1
(KLIKOM DO KNJIGE)

Pročitaj više...

KNJIGA ZA SVAKOGA I NI ZA KOGA

Kad je Zaratustri bilo trideset godina, napustio je svoj zavičaj i jezero svoga zavičaja i otišao je u goru. Tu se napajao svojim duhom i svojom samoćom i nije ga to umorilo za deset godina. Ali se naposletku izmeni njegovo srce – i jedno jutro ustade u ranu zoru, stade pred sunce i ovako mu je govorio: “Veliko svetilo nebesko! u čemu bi bila tvoja sreća, da nemaš onih kojima sijaš! Deset godina penjalo si se amo k mojoj pećini: ti bi se zasitilo bilo svoje svetlosti i ovoga puta, da nije mene, moga orla i moje zmije. Nego mi smo te iščekivali svakoga jutra, uzimali smo od tvoga obilja i blagosiljali te za nj. I gle! Ja ne znam kud bih sa svojom mudrošću, kao pčela koja je nakupila previše meda; osećam potrebu da se prema meni ruke šire. Hteo bih da poklanjam i udeljujem, sve dok mudri među ljudima ne nađu naslade opet jednom u svojoj ludosti, a siromašni opet jednom u svome bogatstvu. Toga radi moram se spustiti u dubinu: kao što ti to činiš večerom, kad padaš za more pa još i donjem svetu poneseš svetlosti, ti prebogato svetilo nebesko! Ja moram, kao ti, pasti i zaći, kako to zovu. ljudi, ka knjima bih da se spustim. Blagoslovi me dakle, ti mirno oko, što bez zavisti možeš da gledaš i preveliku sreću! Blagoslovi pehar koji se preliva, da bi voda iz njega zlatna potekla, i na sve strane raznela otsjaj tvoga milja! Evo! Ovaj pehar hoće da opet ostane prazan a Zaratustra hoće da opet postane čovek”.

– Tako otpoče silazak i pad Zaratustrin. 

 

Tako je govorio Zaratustra (KLIKOM DO KNJIGE) (nem. Also sprach Zarathustra) je delo nemačkog filozofa Fridriha Ničea, nastalo između 1883. i 1885. godine, a koje govori o starom šamanu koji se spušta sa svoje planine među narod iz želje da nauči nešto od njih i da narodu podari svoje znanje. Prilikom spuštanja u selo nailazi na razne ljude od kojih doznaje njihove tajne. On je zapravo u potrazi za čovjekom sebi ravnim, ali mnogi ne razumiju njegovu filozofiju i ismijavaju ga, no ima i onih koji mu se dive.

„Zaratustra“ je njemačka verzija imena persijskog proroka Zoroastra (Zaraθuštra), navodnog osnivača zoroastrizma, koji je jako uticao na judaizam i zatim hrišćanstvo. U knjizi postaje jasno da Niče prikazuje „novog“ ili „drukčijeg“ Zaratustru, koji okreće tradicionalni moral naglavce. Najslavniji odlomak nalazi se na početku knjige: Zaratustra se spušta s planine, razgovara s nekim čovekom i zatim se pita: „Je li moguće da ljudi još ne znaju da je Bog mrtav“? Zbog svojih razmatranja to je jedno od najpoznatijih filozofskih dela ovoga autora, a stil pisanja je nedvosmisleno svrstao Zaratustru i u vrhunce svetske književnosti.

Fridrih Vilhelm Niče (nem. Friedrich Wilhelm Nietzsche, 1844 — 1900) radikalni nemački filozof-pesnik, jedan od najvećih modernih mislilaca i jedan od najoštrijih kritičara zapadne civilizacije, kulture i hrišćanstva. filolog, esejista filozof i pesnik. . Na Ničea su najviše uticali Šopenhauer, kompozitor Vagner i predsokratovski filozofi, naročito Heraklit. Neretko, Ničea označavaju kao jednog od začetnika egzistencijalizma, zajedno sa Serenom Kjerkegorom.

Pročitaj više...

Filozofija Stepskog vuka

Herman Hese, nemački pisac, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1946. godine, pisao je lirske pesme, novele i romane. U početku svog stvaranja bio je romantičar, u proznim delima pod uticajem psihoanalize i orijentalne mudrosti. U Heseovim delima jasno je uočljivo njegovo zanimanje za egzistencijalne, duhovne i mistične teme i veliki uticaj budističke i hindu filozofije. Njegova najpoznatija dela su Stepski vuk (Der Steppenwolf), Sidarta (Siddhartha), Igra staklenih perli (Das Glassperlenspiel).

Kao antimilitarista i pacifista, jako se usprotivio Prvom svetskom ratu. Njegova osećanja koja se tiču rata izražavao je u mnogim svojim knjigama. Za vreme Drugog svetskog rata, našao se se u čudnim okolnostima. Nemački propagandista Jozef Gebels (Joseph Goebbels) u početku je štitio njegove knjige i kao rezultat Hese je mogao da objavljuje svoja dela. Međutim, kada je zahtevao da određeni delovi njegovog romana Narcis i Zlatousti (Narziss und Goldmund) koji se tiču pogroma ostanu nedirnuti, našao se na nacističkoj crnoj listi. Ipak, uspeo je da izbegne Drugi svetski rat i skrasio se u Švajcarskoj.

Hese je u svom kasnijem životu razvio određenu dozu konzervativizma. U Igri staklenim perlama (Das Glasperlenspiel), jedan od likova proglašava svu muziku posle Johana Sebastijana Baha (Johann Sebastian Bach) veštačkom i lošom, proglašavajući Ludviga van Betovena (Ludvig Van Betoven) za ekstremni primer lošeg ukusa u muzici. Inače, Igra staklenih perli, sa sa svojim idealizovanim srednjevekovnim stilom bila je izuzetno popularna knjiga u ratom razrušenoj Nemačkoj 1945. godine.

Roman Stepski vuk (KLIKOM DO KNJIGE) govori o Hariju Haleru, usamljenom i nezadovoljnom intelektualcu u potrazi za izlazom iz životne krize u koju ga je dovela podvojenost vlastite ličnosti između ljudske i vučje prirode. Uz pitanja identiteta i individualizma, roman se bavi i kritikom malograđanštine i društvenih tendencija iz posleratnog razdoblja.
Roman je u početku naišao na nezainteresovanost i odbijanje. U SAD-u je, u pojedinim saveznim državama, bio zabranjen u školskim bibliotekama zbog opisivanja "seksualnih perverzija" i upotrebe droga. Veliku popularnost stekao je tek 60ih i 70ih godina među pripadnicima hipi-pokreta, koji su u Heseu pronašli duhovnog vođu.

Pročitaj više...

Zašto je “online” različit od “offline” života?

Virtualizacija ljudskih života poprima, kao uostalom i sve drugo, određeni oblik u zavisnosti od pojedinca, ali ipak postoje obrasci ponašanja koji se mogu detektovati kada je u pitanju "online dvostruki život" koji vodi sve veći broj ljudi.

 

 

Upravo na to saznanje fokusirao se stručnjak za “cyber ponašanje” Džon Saler, koji je nizom istraživanja došao do zaključka kako se popriličan broj "web sadista" na internetu ponaša apsolutno suprotno od onoga kakvi su zapravo u stvarnom životu. Ključni je problem, smatra profesor Saler, što sve veći broj ljudi ima sindrom vrlo blizak onome koji se u stručnim krugovima naziva "podvojena ličnost", ali je ovde razlika što se "podvojenost" odnosi na "online" i "offline" ponašanje.

Saler je to nazvao "online disinhibition effect", pojednostavljeno rečeno radi se o klasičnom odmaku od stvarnosti, koji rezultira ponašanjem pojedinca na internetu koje nudi potpuno drugačiju percepciju stvarnosti i odnosa prema drugim osobama u komparaciji s onim što "trol" praktikuje u stvarnom životu. Fascinantno je, nastavlja Saler, kako pojedinci, sasvim nesvesno, mogu odvojiti život dok su "online" od onoga koji žive kada nisu spojeni na internet. Na webu tako sebi dopuštaju sve i svašta, vređanje, podcenjivanje, mržnju, pogotovo kada se nađu u krugu istomišljenika i osoba sličnog karakternog "online" obrasca ponašanja, dok su u stvarnosti sasvim drugačiji.

Ono što je posebno zabrinjavajuće je činjenica da mnogi od "trolova" ne vide nikakav problem u svom ponašanju, prvenstveno iz razloga jer mogu napraviti ogradu između "sebe online" i "sebe offline". Takvo je ponašanje jedan od glavnih razloga percepcije interneta kao mesta gde se događaju "grozne stvari", posebno kada govorimo o roditeljima zabrinutima za sopstvenu decu koja previše vremena provode na webu. Za trolove, jednostavno, vrede jedna pravila ponašanja i norme koje nikada, ali baš nikada ne bi primenjivali niti živeli u skladu s njima u stvarnom životu. Na internetu će bez ikakvog razmišljanja ili "ručne kočnice" vređati kada, kako i koga im padne napamet, dok u stvarnosti to iz niza razloga ne bi nikada učinili. Neugodne, sadističke, seksističke i slične poruke su im "običan dan na poslu " dok sede za računarom, što je opasan psihološki poremećaj koji ugrožava samu srž druženja na internetu.

Jedan od predloga je koncept digitalnog otiska, koji bi "dobio" svako ko je na webu, a služio bi isključivo tome da se lako i brzo detektuje "trolovanje" i vređanje drugih. Na taj način bi svi oni koji su skloni "trolerskom" ponašanju, koje u ovom slučaju nosi predznak "web nasilnika" sigurno dobro razmislili pre nego što objave uvredljivu poruku ili fotografiju, znajući da će zauvek biti obeleženi kao "trol koji vređa".

Ovo je, definitivno, tema koja zaslužuje svu moguću pažnju, jer "trolovanja" u najnegativnijem mogućem kontekstu ima sve više, a takav će se trend nastaviti, jer nekima je anonimnost samo paravan za dvostruki život i "divljanje".

Pročitaj više...