Vremeplov, godina 2050.

     

    Pogranične čarke između Albanije i Bugarske, kao i Hrvatske i Mađarske. Međunarodni samit u vezi statusa Beograda. Vojvodina pripala u potpunosti Mađarskoj dok Hrvatska traži Zemun, pozivalući se na istorijske granice. Albanija i Bugarska na ivici ratnog sukoba oko juga nekadašnje Srbije i Makedonije. Bosna dobija Sandžak i deo nekadašnje Crne Gore, dok se Hercegovina gubi iz naziva. Beograd, nekadašnji glavni grad nepostojeće Srbije dobija internacionalni status. Prelazni guverner Mrčević potpisuje status sa predsednikom preostalog dela SAD Holidejem, nemačkim kancelarom Milerom i francuskim predsednikom Žitanom. Rusija, izgubivši rat sa Kinom i Japanom pokušava da zadrži teritoriju severno od Sibira. Poplave i naknadni razarujći zemljotresi uništavaju zapadnu obalu SAD, dok delovi Azije i Australije tonu. Naučnici dolaze do neverovatnih otkrića, među kojima je i svojevrsni vremeplov. Iznalazeći da, laički rečeno, ništa ne nestaje, sve ostaje zapisano u vremenu koje ne postoji, a šta nastalo, a ne postoji, ne može se ni zagubiti. Početna euforija gledati zapise vremena, nastanak i nestanak dinosaurusa ili gradnju egipatskih piramida, jenjava ubrzo jer se pojavile spekulacije da je obična prevara u pitanju. Pojedine nezavisne države se udružuju. Postojaće još uvek sprave nalik današnjim telefonima, nosiće se kao ukrasno prstenje, nešto kao hologram će iskakati, ali samo korisniku, neće biti čujno ni vidljivo drugima. Čipovanje nije još zakonska obaveza, ali ne gleda se blagonaklono na one koji nisu čipovani. Teritorija nekadašnje središnje Srbije je pustinja. Nesvakidašnje aktivnosti iznad Novog Zelanda. Dok susedna Australija tone pojavljuju se vesti…

by nostromo

nastaviće se

Pročitaj više...

Misterije, Knut Hamsun

 

Knut Hamsun, norveški pisac, dobitnik Nobelove nagrade za književnost

 

Sredinom prošlog leta jedan mali švedski primorski grad bio je pozornica

izvanrednih događaja. Iskrsnu neki stranac, neki čovek po imenu Nagel, čudni i

jedinstveni šarlatan, koji počini čitav niz neobičnih stvari, pa zatim opet

iznenada iščeze kao što je i došao. Toga čoveka je čak jednom posetila i neka

mlada tajanstvena dama, koja je došla bogzna zbog čega i nije se usudila da se u

samom mestu zadrži više od nekoliko časova. Ali ovo nije početak…

 

 

U svojim najpoznatijim romanima Misterije, Glad i Pan, napisanim krajem 19. veka, Hamsun je stvorio jedan novi literarni stil koji uvodi novi tip literarnog junaka - lik otuđenog usamljenika.

 

Misterije, download knjige OVDE

Pročitaj više...

Jesen

Šušnjalo je lišće pod njegovim nogama. Pogledao je iznad. Kao da je kiša sipila. Nedaleko, na kamičku, bio je daždevnjak. Ne tako tromo sišao je na lišće koje je šušnjalo pod njegovim nogama. Zastao je u trenutku i kao i da je i on pogledao iznad, a iznad su bile samo krošnje. Kao da kiša sipi? upita neko nekoga. Ne znam kuda ću, jasno se čulo i pored žubora vode, i jedna grana spade odnekle i zemlja se pomeri i pečurka izviri. U žurbi sam, reče bujična voda, drago mi je što sam vas upoznala, ali biću tu sa vama još neko vreme. Ko te šalje? promoli glavu žućkasta žaba. O, ne znam to, veselo odgovori bujični potok, neprestano praveći ludorije u vidu ponekog vrtloga, poneke ponešene grančice, pomalo kidajući svoje obale odnoseći lišće. Znam ja, jesen te šalje, oglasi se daždevnjak, ali ne znam otkud ja ovde, moje je proleće. Rekla bih, oglasi se pečurka, a znam sve tajne šume, da si samo zbunjen, lepota te ponela. Čudna ste vi družina, dakle lepotom ste doveli i mene? pogleda ih siva zmija. Lišće nije šušnjalo pod njegovim nogama. Gledao je iznad. Kiše nije bilo. To je samo lišće sa krošnji plakalo. Ili on.

GER DUG slajd kratkih, nepoučnih i neestetskih priča

Pročitaj više...

I tako ja hodim

 

Divlje je ovo mesto još, pa prečim put. Mačokaro, dojiš mačiće? Mrrr, reče mačokara. Tu si negde, znam, hajde pređi mi put. Ne, ništa se nije čulo. Pogledah nebo pored, nije to oblak moj. Nebo moje mi daj, rekoh, i glas odnekud odreče pogledaj iznad, a beli oblaci napraviše svod, a ispod svoda bejaše jedan kamen. Kamenu, kuda idem? Pitaj prvog ko ti pređe put i pitah i zmija me gledaše neko vreme. Glup si. Tebe znam, ti si vrapčić, zašto si sam? Zbog tebe su mi ovolike oči, oglasi se sova, dok je veverica odskakutala na obližnju granu kestena. Ne, nemoj piti vodu našu, odkreketaše žabe, tu, tamo… I tako ja ležim. Mrrr, čuh. Mačokara, vrapčić, sova, veverica, svi su bili tu pored dok mi zmija govorila – ja sam granica ka zlu, hoćeš li zbilja ljudima? Divlje je ovo mesto. I tako ja hodim.

GER DUG slajd kratkih, nepoučnih i neestetskih priča

Pročitaj više...

Dok shvatah

 

Zašto ne? Potok čak obrati mu se dok su zelene krošnje okolnih stabala lelujale gledajući nezainteresovano nebo.

 I krenuo je kroz planinu. Ko? Krenuo je na dve strane, da se raspita kome se potok obratio. Čudnovato zemljište beše, nikad to nije video ranije. Ko? To je glina, potok reče. Šta je glina? Jasno je video luk neba, tu šarenu kupolu koja ga je pratila oduvek. Možemo praviti šta hoćemo, glina je tako podašna. Čija je glina, upitao je dok je gledao uvis. Onda mu je došlo da plače. Ko? Zelene krošnje okolnih stabala lelujale su šireći svoja krila, kao da su ga pokušale štititi. Skrij se, iskezi mu se beli oblak. Smeh je nastao na nebu; gomila oblaka mu se smejala. Onda je imao osećaj kao da lebdi. Kotlina je raširila ruke. Prihvatamo te. Ja sam stvor brda, ne laži me kotlino. Krenuo je na dve strane. Kotlina i brdo čudiše se ludosti njegovoj. Potok je imao bele kamenčiće. Tu, u planini, izvirao sam.

GER DUG slajd kratkih, nepoučnih i neestetskih priča

Pročitaj više...

Vremeplov

Čudnog ga nazovimo i mi, ime mu je obično. Tek tako ume da hoda i pentra se vrletima, da se brčka u plićanim potocima, kroz šume da traži gljive. Omiljena mu stara zdanja koja je zidao ili klepao neko davno pre njega. Jedared, a mlađan još bejaše, sačeka ga zmija na vrh stene uz koju se uspinjao. Kuda?

Škiljila je sijalica, taman toliko da obasja drum i postaju pored njega. Čekao je. Pust je drum bio i postaja ta. Onda je upao u kanal. Ovo smrdi, samo to je pomislio dok se kobeljao iz blata. Mali je bio. Tu pored groblje je bilo, a kada bi se uspentrao na neki obližnji žbunjić mogao je da vidi čudnovatu gomilu ispod, daleko ispod, jer groblje je bilo na brdu, a čudnovata gomila je bila stočna pijaca. Kuda?

Gledao je nepečene cigle, naslagane, rekli mu od toga će biti kuća. Čija? Kako čija, nasmejaše se svi, tvoja. I bila je kuća, od pečene cigle.

Hodao je toliko puta tim drumom, toliko da ga nije više ni primećivao pod svojim nogama. Razvaljivaše taj drum. Omiljena mu stara zdanja koja je zidao ili klepao neko davno pre njega. Otišao je da pogleda. Čudnog ga nazovimo i mi, mada mu ime nije neobično. Kuda, upita ga odavno mrtva zmija. Kuda, upita ga nasmejana gomila ispod brda. Kuda, osmehnu mu se stari drum dok je gledao u pravcu nepostojeće postaje. Kuda, upita ga parče pečene cigle iz razvaline. Gledao je taj komadić. Tu pored groblje je bilo. U daljini škiljila je sijalica.

GER DUG slajd kratkih, nepoučnih i neestetskih priča

Pročitaj više...

Šta je haiku?

 

Mrači se more,

jedva su beli

krici divljih pataka.

 Haiku je vrsta japanske poezije, uobličena pod jakim uticajem zena, konačno definisana u 17. veku. Haiku se sastoji od tri stiha i sedamnaest slogova s tim da prvi stih sadrži pet slogova, drugi sedam i treći pet. To je osnova, ali postoji još pravila u haikuu. Pesme koje se ne pridržavaju svih pravila se klasifikuju kao senrju (senryū). Senrju je takođe vrsta japanske poezije po građi slična haikuu, ali glavna razlika je da se senrju bavi ljudskim slabostima i to često na ciničan način. U drugoj polovini 19. veka haiku dospeva u Evropu i SAD.

Haiku je prst koji pokazuje na mesec

Macuo Bašo 1664. – 1694.) japanski pesnik, jedan je od začetnika haiku poezije.

Rođen je kao samuraj. U detinjstvu je služio Todi Jošitadi koji ga je poučio haiku pesništvu. Bašo je odlučio napustiti svoj dom i od 1676. živio je u Edu (današnjem Tokiju) gde je počeo pisati haiku pesme. Vremenom se posvetio proučavanju zena, istorije i kineskog pesništva. Živeo je u siromaštvu i od milosti svojih učenika. Poznata je njegova misao da je čovek veliki onoliko koliko se u stanju sagnuti pri ribanju zahoda.

Macuo Bašo, Svenulo polje, izabrane haiku pesme možete besplatno skinuti OVDE

Pročitaj više...

Cveće zla

 

Objavljeno 1857. godine, spada među najveća dela svetske poezije

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Šarl Bodler (Charles Baudelaire), francuski pesnik

 

 Albatros

Dokoni mornari od zabave love
često albatrose, silne morske ptice,
na putu nemarne, tihe pratilice
lađa što nad ljutim vrtlozima plove.

Na daske od krova spuste ih sputane.
Kraljevi azura, nevešti, zbunjeni,
belim i ogromnim krilima skunjeni
mašu k’o veslima na obadve strane.

Maločas prekrasan, a sad smešan, jadan,
krilati se putnik bori s okovima;
s lule jedan mornar duva mu dim gadan
u kljun, drugi mu se ruga skokovima.

Tom knezu oblaka i pesnik je sličan;
on se s burom druži, munjom poji oči,
ali na tlu sputan i zemlji nevičan,
divovska mu krila smetaju da kroči.

 

Skidanje zbirke OVDE  (ћирилица)

 

Pročitaj više...

Bogumili

 Bogumili ili Patareni su bili pripadnici Crkve bosanske 

 

 

...i tada odluči Satana da stvori čovjeka, da ima neko da mu služi. I uze blato sa zemlje i od njega sazda čovjeka, po obrazu svojemu. I potom naredi anđelu drugom da uđe u tijelo od blata, a onda uze od njega čest i od nje stvori drugo tijelo u liku žene, pa naredi anđelu od prvog tijela da uđe u njega. Anđeli mnogo plakahu kad spoznaše da imaju smrtno tijelo i da se jedan od drugog razlikuju u liku svome… 

 

...

 ...ali pod teškim ugnjetavanjem Satanaelovim ljudski je rod patio. Bolji dio čovjeka, njegova nevidljiva duša, odnosno pali anđeli, pripadali su Svevišnjem, a Satanael ih je odvraćao od njega. Zbog toga je Svevišnji ispustio Riječ, a ta Riječ i sin bio je arhanđeo Mihael koji se prozva Isus Krist. On je sišao s Neba, primivši tijelo koje je samo prividno bilo ljudsko, a uistinu savršeno i božansko. Izašao je iz desnog uha Djevice Marije, koja je bila anđeo, a ne žena, tako da ona nije mogla biti majkom Kristovom. Tokom života Isus je činio djela spasa i sve ono o čemu govore evanđelja. Osramotio je Satanaela stavivši ga u lance, a od imena mu je oduzeo posljednji slog “el”, što znači anđeo, tako da se on od tada naziva Satana. Izvršivši svoje poslanstvo, vratio se Ocu i sjeo s njegove desne strane, odakle je bio otjeran Satanael...

 

Bogumili download knjige OVDE

 

 

 

Pročitaj više...

Lovac u žitu

Džerom Dejvid Selindžer (Jerome David Salinger), američki pripovedač, poznat po jedinom romanu koji je objavio i po tome što mu je dosta stariji Čarli Čaplin preoteo “prvu ljubav”.

Pored poznatog Lovca u žitu OVDE 

 

 dobijate i Za Esmé (Devet priča) 

OVDE 

kao i novelu Freni i Zui OVDE

Pročitaj više...

Raelijanci

Knjiga koja govori istinu

Raelijanci, sekta, osnivač im Claude Vorilhon, nekadašnji povremeni test vozač na auto-trkama. Veruju da su vanzemaljci, Elohimi, stvorili ljudsku rasu. Vođa im je začet od strane vanzemaljaca, a ekskluzivno su mu otkrili i da mu je Isus brat po ocu. Zato su ga odabrali da ljudima otvori oči. Nazvali su ga Rael.

Dakle, kako to obično biva, jednog lepog dana stari dobri Klod reši da se provoza do nekog ugašenog vulkana i nakon nekog vremena pojavi se leteći tanjir, spusti se nisko, izbaci stepenice kojima siđe omanji vanzemaljac. Stari dobri Klod mu klimnu glavom, a vanzemaljac mu odgovori istim pokretom. Odakle dolazite, upita Klod. Iz daleka, reče mu novi drugar. Da li govorite francuski?

 

Kako je to dalje bilo pročitajte u knjizi koja je OVDE

 

Pročitaj više...

Tunel #2

        

 

 

To je bilo sećanje. Padala je kiša kada sam ga ostavio. Bilo je naslonjeno na stari zid kule, blizu bazilike, nedaleko od vodotornja, pored starog rimskog groblja. Rimsko groblje je staro dve hiljade godina.

 

 Niko nije našao moje sećanje. Bazilika je stara devet stotina godina. Ušao sam u nju da sačekam kišu. Mogao sam čekati ispred svoje kuće, ona je stara stotinu godina, ali srušili su je. Ipak moramo da je pretražimo. Rekli su. Podrum je dubok, ima strme stepenice. Upozorio sam ih. Ponekad se čuju glasovi kao iz Parka Za Decu. Podrum je zatrpan i nema gvozdenih stubića tako da tu ne može biti Park Za Decu. Rekao je. Zagledaše se u njega. Prikrivaš nešto od nas? Nije bilo pitanje. Stubići su gde prolazi voz, pokazao im je rukom neodređeno.

Jedne noći bio je veliki prasak iznad lokomotive. Svi su vagoni stali. Sutradan su uniformisani ljudi sa psima tražili nešto okolo, ali Pavel je bio daleko. Sedeo je u staroj bazilici čekajući kišu. Morao je da uzme sećanje. Mogao je neko da ga ukrade. Onda je otišao do železničke stanice. Vagoni su prijatno topli kada pada kiša. Vrata kupea se otvoriše.

- Mesta, dreknu kondukter.

Dva oniska debeljka sa smešnim šeširima uđoše.

- Ja sam Dujo, kod mene ima svega, reče kada ga jedan debeljko obuhvati rukama i sede pored njega. Drugi sede pored Pavela.

- Tako, zadovoljno reče kondukter, nema mrdanja dok se ne utvrdi ko je prvi kupio kartu, jasno?

- Meni su rekli da pitam konduktera za stanicu pre Tunela.

Devet pari očiju upilji u njega.

- Praviš nam veliki posao, najzad reče kondukter, zašto lepo ne izađeš posle Tunela kao i svi ostali? U redu, nastavi odmah ne čekajući odgovor, javiću mašinovođi da javi kome treba da javi i za nekoliko dana znaćemo možeš li izaći pre Tunela.

- Za nekoliko minuta?

- Da, jesi li gluv? Za nekoliko minuta će javiti mašinovođi da javi, reče ludara koja se gurala sa matorim đubretom na vratima kupea.

- Rekao je za nekoliko dana, oglasi se i matoro đubre.

Ubrzo nastade svađa, ali brzo i prestade. Ludara i matoro đubre se tiho nešto domunđavaše, a onda ludara odlučnim glasom reče:

- Ne dozvoljavamo da nam se tako obraćate. Mi imamo imena. Ja sam gospođa Lejla, a gospodin je Stojko. Ako nas još jednom nazovete matorim đubretom i ludarom onda slobodno brišite naše uloge.

- Kako, vi vidite Tvorca? - zaprepasti se Pavel.

- Ne, ali znamo kako nas naziva.

- Je l` tebi Stojko pravo ime? upita radoznala snajka pored prozora.

Nastade tišina.

Voz kao da je usporio ili se samo tako činilo. Niko nije bio siguran. Dujo reče da je izbrojao stotinu bandera za poslednji minut, a kada su krenuli bilo ih je osamdeset.

- To znači da smo ubrzali, zaključi.

- Jednom nisam pio vodu osamdeset dana.

- Je l` odjednom ili svaki dan nisi pio? - upita radoznala snajka pored prozora.

- Kondukter je otišao, reče neko.

- Bar da je odveo ovog balvana od mene. Šta si se prilepio kao pijavica? Beše to Dujov ljutiti glas.

- A jednom nisam jeo stotinu dana, oglasi se Pavel opet.

Ostali nehotice pogledaše radoznalu snajku pored prozora. Međutim ona nije čula ni videla ništa više, sva njena pažnja bila je usmerena na tanku knjigu ofucanih korica i neobičnog naziva, Ljubav kroz stomak, koju je odnekud izvukla.

***

- Ja tebe znam.

Gurao je uzanim hodnikom kolica, kao ona po bibliotekama. Bila su puna čaša, šolja i izgledom jeftinih čajnika i termosa. Voda, sokovi, kafa, čajevi, diktirao je monotonim glasom. Voda je besplatna.

- Meni čašu vode.

- Izvolite, dve uzice molim.

- Kako, zar nije besplatna?

- Jeste ako naručiš i nešto što se plaća.

Jednom je tri dana držao noge u mutnoj vodi. Nijedna pijavica se nije zakačila.

- Ja sam bibliotekarka i imam ludilo u očima.

- Onda kuća časti. Platiće ovaj gospodin, dodade.

“Zašto ja? činilo se da je pitao.

Sve si pijavice zgazio, zato. Nisam. Ljudi su ih zgazili kada su branu napravili. Tu su se okupljali. Zar nije nestala? Nije pitao. I knjiga je nestala, neko je rekao umesto bibliotekarke. Ulevo su nekakvi kablovi. Kroz njih protiče struja. Svi vozovi odatle kreću. Video sam sa visine, umem da letim. Oko hangara je smeće. Nekoliko staza vodilo je tuda ko zna kuda. Niko se nije vratio. Moja kuća je oronula”.

- Pavele?

“On je Tvorac, piše nastavak života”.

Kondukter se ponovo pojavio.

- Mašinovođa nije siguran da postoji stanica pre Tunela. Ima jedna odmah iza. Moraćemo je napraviti.

- Je l` tu iza?

Dujo još reče da ima petoro dece. Za svaki vagon po jedno. Mrtva su, hvala na pitanju, odgovorio je nekome. Blagoslov je to. Kiša je život. Zašto bi prolazili kroz tunel? Tu je suvo, mračno i smrdljivo.

- Uskoro ćemo stati.

- Zašto?

- Moramo javiti kome treba da se javi da imamo putnika koji će izaći pre Tunela. Oni imaju telegraf. Konjanik će odjuriti da proveri postoji li stanica.

- Imao sam trideset godina kada sam imao pedeset golubova pismonoša. Nijedan se nije vratio. Ne znam da li su pisma uručena, reče Stojko.

- Imam li zbilja ludilo u očima? upita radoznala snajka pored prozora.

Kažu da bibliotekarke su praznog oka, ili bar bi trebale biti. Ova knjiga je nestala. “Ljubav kroz stomak”. Oni sada mene traže. Oni su nestali. Zbunjeni su. Misle da sam ja nestala. Nije ni knjiga, kod mene je.

Nečiji glas.

“Vreme je za ozbiljan razgovor. Trebalo bi da porazgovaramo o ovoj situaciji ozbiljno. Voz mili. Siguran sam da su se poređali i sa druge strane”.

Voz je prolazio kroz svojevrstan špalir uniformisanih ljudi.

Kao nekada, pomisli Pavel. Dim se vija niz brdo, a onda začuđeno lebdi nad potokom. To je bio jedini potok nastanjen pijavicama. Nekad davno neko je rešio da ga pregradi i sada je među brdima bivstvovalo maleno jezero. Nije nikada pražnjeno; često mutna voda je krila tajne njegovog dna. Ni Pavel nije znao šta se krije u toj vodi, samo je slutio kada bi ugledao poneku skvrčenu živuljku na samoj obali. Jednog kišnog dana je ugledao veliku ribu probijenu sa dve pijavice kako groteskno pliva pri samoj površini. Bila je još živa. Ili su samo pijavice bile živahne. Nije znao da u tom jezercetu ima riba. Ponekad je dobijao želju da nekako minira, da razbuca te zelene od mahovine i sasušenih algi stene što prečiše vodi da teče plitka i slobodna, ali bi potom noćima imao košmare kako potok postaje sve veći, a jezero sve manje i onda je bežao, bar bi tako izgledalo nekome ko bi ga video tada, u šumovite planine daleko od grada gde bi osluškivao da li detlići dobuju po starim stablima.

- Zašto?

- Smiruju me.

Pogledaše ga začuđeno.

- Smiruju te ovi uniformisani?

- I naoružani su, dodade drugi glas.

- Uvek takvi dolaze. I nemaju obzira. Tada nije bilo mrtvih, samo je voz stao, reče treći glas.

Mrtav sam, samo to može biti. To rešava sve. Vidite me, uzviknu, hodam kroz maglu do kolena. Ispod je voda, iznad ne znam šta ima. Samo jedan je još hodao po vodi.

- Ti dakle izlaziš pre Tunela?

- Meni su rekli da pitam konduktera.

- Znamo. Sam si?

- Imam gazdaricu i decu. Vodim ih u Park Za Decu. Samo decu.

- Gde su? Zašto nisu s tobom u kupeu?

- Vodim ih samo vikendom. Sredom sedim ispred stare bazilike, njoj je devet stotina godina. Tada pada kiša.

***

Obrađene stare kamene ploče živnuše pod prvim kapima. Prašina je nestajala u vidu mutnih potočića, a onda sve postade bistro. Pavelu je odmah bilo jasno da je u neku ruku zatočenik tih ljudi. Sedeo je izdvojen od ostalih, ali dovoljno blizu da čuje njihov razgovor.

- Sasvim je sigurno da ćemo ostati više vremena ovde nego što je predviđeno redom vožnje. Zato da odmah pređemo na stvar. Predlažem da stanicu pravimo pored potoka, ispod brane. Bio je to kondukterov glas.

- Ne, usprotivi se gospodin Stojko, ja bih pravio ovde na ovim kamenim pločama, tako bar imamo nekakvu osnovu.

 

 

Tunel, nastavak uvoda  

Ilustracija Indiga Healer

 

 

Pročitaj više...

Tunel

 

 

    Još juče išao sam suprotnom stranom ulice. Građevine drugačije izgledaju. Ugledao sam dve šarene kese i pitao se da li će sutra biti i treće, a našao sam već četvrtu i poneo je kući. Kažu da je to sreća naći. Naslikane su deteline na njima. Sutradan sam došao danas, nisam mogao čekati. Zaprepastilo me što me nije bilo tu. Vratio sam se juče, samo zbog toga. Otskoro je to počelo. Napravili su branu, a onda su dolazili drugi ljudi. U mislima tok potoka nisam mogao više pratiti. Osamdeset dana nisam pio vodu, samo zbog toga. Niko me ništa nije pitao. Sreća je naći četiri kese sa nacrtanim detelinama. Tu su me jurile patke. Pitao sam jeste li vi guske. Zbog toga nisam jeo sto, i osamdeset dana nisam pio vodu.

- Pavele?

- Da?

- Nije to lepo.

Nikakva hladnoća.

Razgrtao je sneg, pravio prtinu.

Možda će neko krenuti za mnom, moram ostaviti trag. Zar da umre? Nije bilo hladno, sneg je stao, krckao je pod stopalima. Kao da je blagi mraz. Ne znam. Možda kleknem, možda naiđem na svetinju. Ako sruše branu. Tu sam ja video pijavicu jednu, one isisaju svaku bolest kad isisaju krv. Ležala je, mrtva je bila. Nisam je ubio, sećam se da sam pomislio. Onda sam se popeo na krov. To je bio krov nekog hangara, sve je u limu bilo. Ispod je bilo smeće, tu sam našao detelinu sa četiri lista. Leš smrdi. Valjda što je sneg stao i nije bilo baš hladno.

- Ispričaj šta si video, svojim rečima.

- Strmu, popločanu ulicu. Nije bilo limuzina, bilo je strmo i kišovito. Nije bilo ni vetra, ali kišobran je lebdio. Ako sam imao sreće i našao četvrtu kesu, gde su ostale deteline sa tri lista? Kopao sam, tu okolo, odmah iza limene zgrade. Gledali su me neki ljudi sa popločane ulice. Tu ima lepih zgrada.

***

Knjižnjica, lepo uređena. Pavel je tu zalazio kišnim danima. Nakon meseci suše zatekao je staklene vitrine.

- To je zato što su počeli da nas potkradaju, a, u poverenju mogu reći, nestala nam je jedna, ali verovatno znate.

- Knjiga?

- I knjiga.

Imao je, tako da se kaže, privilegiju šunjanja među policama, ali staklo ga je zbunilo. Nije se osećao nikakav miris, a po mirisu je znao tražnju. Nije znao naslove. Krijući zbunjenost pokazao ju je.

- Želite neko određeno delo?

- Nešto o pijavicama.

Nisam se popeo na krov, doleteo sam. Onda sam sleteo. Dok sam kopao tražeći tri kese osetio sam da je neko došao. Bilo ih je više. Na potoku sam video jednu pijavicu, ali kad su napravili branu ljudi su se okupljali. Zbog toga sam opet odleteo na krov.

Sedeo je ispred stare bazilike. Konjska kola sa arnjevima su prolazila, poneka volovska zaprega; ispod, odmah do reke je stočna pijaca. Kad reka nadođe skele ne voze, onda se ide uzvodno do starog grada, tu postoje dva prenoćišta. Bazilika je stara, devet stotina godina joj je.

Zašto sediš tu, to je srušeno odavno? Mislim da me neko pitao. Kao da ne znam gde sedim. Ispred stare kuće, njoj je sada sto godina. Gledao sam starca kako gura kolica puna sena. Zašto ih ne vučeš, lakše je, hteo sam da upitam, ali neko me preduhitrio pitanjem zašto sedim tu kad je to odavno srušeno.

Ne verujem.

Ne verujem da sam mogao leteti. Iznad, malo ulevo od hangara, bile su razapete žice. Čuo sam da tu prolazi struja. A ja polećem ulevo. Starac koji je gurao kolica zastade. Nije ovo seno, guram svežu detelinu.

- Evo, ovo sam našla o pijavicama.

Dogurala je kolica, kao ona po prodavnicama, samo punu knjiga.

Pogledao sam je u oči. Nije rekla nema na čemu. Nisam ni rekao hvala. Imala je ludilo u očima. Nemamo ogledalo, rekla je kao opravdanje.

O pijavicama je bila neka enciklopedija od sto i osamdeset strana. Na trećoj stranici je bio zataknut list papira. Napisao sam na njemu da nisam jeo sto, i osamdeset dana nisam pio vodu. Posle sam izašao i seo ispred stare bazilike. Čekao sam starca što ne vuče seno. Kako su to uradili? Znam da ne postoji više moje dvorište, znam da je davno nestalo sve. Starac je vukao kolica puna trulih lubenica, a ja sam gurao koliko sam mogao. Nisam bio tu kad se srušila, ali srušena je moja kuća.

Ne razumem vaš govor. Tako je rekao. Onda se nastavilo dobovanjem kiše po kamenju.

Kad imaš mir imaš sve. Tako misliš. Onda razmisliš. Voda se ne pokreće, stoji. Stojim i ja, ma koliko se kretao. Ja sam glup.

- Zašto si glup?

Vidim samo luk neba.

Bazilika je stara. Devet stotina godina joj je. Ispod nje je drum, hiljadu godina je star. Moja kuća ima stotinu godina. Sedim tu i gledaju me. Ne mogu više biti tu. Mrtvi su. Kao i ona. Nisam je ubio. Pokopao sam je kad sam našao četvrtu kesu. Miš je već otišao pre toga. Nisam mogao da mu pomognem. Žice od struje idu ulevo od hangara, zato ne letim. Vratio sam se, podzida ispred kuće nije dirana. Tu sedim.

-Pavele?

***

Dan običan. Ako ima takvih dana. Jurcao je za vilinim konjicima čitavo jutro. Onda je našao pijavicu. Usput se potukao. Stari dud je nikakav. Bagrem bi bio dobar, ali pored klozeta je. U potoku ima pijavica. Šuma je ćutljiva. Znao je, to što dobuje su detlići. Oni traže crve po deblima. Zbog toga nije jeo sto dana. Sto prvog je čukao po starom stablu. Crv je bio smeđ i vrištao je. Nije hteo, ali stavio ga je na panj. Mrdao je, žešće nego pijavica. Potražio je po džepovima perorez. Kad porastoše ovoliki nokti?

- Pavel?

- Ko?

Jesam. Kopao sam. Stotinu godina staru kuću srušili su. Ne mogu srušiti tek tako. Tu je to, zemlja čuva.

Nije to samo san. Ili nečiji jeste. Neobičan zvuk imadoše zvona stare bazilike. Njoj je sad sto godina. Njegovoj kući je devet stotina godina. Pored je drum hiljadu godina star. Tu su prolazili Rimljani pre dve hiljade godina. Znao je da nije dobar u ciframa.

Lud si.

Ona je prodavala bostan. Nije se sećao najbolje, ali tu su ranije prodavane kuvane svinjske glave. Čuo je i da su tu iskopavali stare grobove. Jedne noći je i sam kopao. Nema tu snega i bilo je toplo. Trava je nekada rasla, ali postavili su kamenje. Nije mogao kopati. Tu ima lepih zgrada. Kanal je star. Njemu ima pet stotina godina. Do njega se ide putem. Nema pijavica, sad je sve kamen. Išao sam udesno levom stranom, zbog žica nisam mogao da uzletim. U podnožju je srušen kamen. Na zvoniku je izbio požar. Zbog toga nisam pio vodu osamdeset dana.

- Pavele?

Mogla bi biti godina davna. Čulo se mukanje goveda sa pristaništa. Zabrađene žene prodavale su plodove bašta. Nije mogao da se navikne na zvona crkve. Bio je to veliki trg, nedeljom su dolazili. Bila je sreda kada se Pavel setio. Odmah su došli. Možemo li da uđemo? Gde? Tu. Zvono. Pozvonili su. Možemo li da uđemo? Nije pitanje. Odmah da vam kažem, ovde ja živim. Pavel je jednom naišao na divlju mačku u planini. Tako me gledala, rekao im je. Jeste li izlazili u nedelju? Nije bilo pitanje. Sredom dodirnem baziliku. Tada pada kiša. Nije dodirivao tek tako. Taj kamen je dograđen, kad je kiša pokaže se. Zvona su zvektala. Da li mislite da ste pametniji od nas? To je bilo pitanje. Pitaću. Koga? - opet pitanje. Valjda je ubio. Jesam, sahranio sam je. Tu ispod hangara. Lepe su zgrade okolo. Ne znam što useliše.

Pavel je slušao lupnjavu sa stare bazilike. Njoj je dosta godina.

- Ako mislite da je ubica zašto ga ne uhapsite?

- Nemamo dovoljno dokaza.

- Ako nemate dovoljno dokaza zašto ga ispitujete?

- Imamo osnovanu sumnju.

- Ako imate osnovanju sumnju zašto ga ne uhapsite?

- Nemamo dovoljno dokaza.

Hrčak je glupa zverka. Vrti se u krug. Ne vrti se tek tako, treba mu točak.

Mogu da odem i nađem čelične stubiće, reče Pavel. Tu ispod bazilike prolazio je voz. Sneg se kratko zadržao. Kolica je svako mogao gurati. Točak nije mogao ostaviti trajan trag. Krv je bila od pijavice. Tu sam ja video jednu.

Pavele?

Pavel zapita “ko me zove, ko si ti”?

Tvoj Tvorac, ustaj, pišem nastavak tvog života, budi se!

***

Pavel nije volio da ga neko budi i promrlja nešto o prokletinjama što stvaraju buku i neozbiljnosti nekakve o zvonima i onima što lupaju u njih sa obližnjeg tornja. Malo se meškoljio i napokon ustade. Stare novine bile su mu pri ruci i zadovoljno sede na klozetsku šolju.

- Dakle, ovako, da vidimo šta ima.

Tako je bilo svaki dan. Probudi se, sedne na šolju, čita stare novine.

Pavele!

Sreća da je bio na toj šolji.

- Ko me zove, ko si ti?

- Otvori vrata, zvaću vlast!

- Gazdarice, ja...

- Izlazi!

Da, tako svaki dan.

Moguće da je bio problem što je to bio zajednički klozet. Pavel je čudnog vremena zauzimao taj prostor.

- O, poštovani komšija, dobro jutro!

Imala je običaj da ga drmne desnom sisom pri pozdravu. Pavelu to nikako nije bilo jasno. Shvatao je da ona ne zna pravila kretanja; trebala je da ga zakači levom sisom, ali nikada joj to ranije nije rekao. Zašto bi sada?

- Uobičajeno?

Nekako se osećao uvaženo kad ga tako pita.

- Da.

Kafa nije bila dobra, opet mu je podgrejala ko zna koliko puta iskuvani talog. Skupljao je hrabrost da joj kaže da ga sledeći put drmne levom sisom, ali pomisao da ga neće više uvažavati odagnala mu je tu misao.

Pavele?

Plafon kao plafon, zid kao zid. Probudio se. Kakva tišina, zadovoljno pomisli. Krenuo je na posao, kao svakog jutra. Sem vikendom. Tada je slobodan. Tada je i srećan jer mu bivša žena dovodi decu. Zatim ih on, decu, tu nedaleko od železničke stanice odvodi u Park Za Decu. Smešan naziv.

“Kad malo razmislim”, možda i glasno reče Pavel, “kakav je to park”...

- Železnička stanica?

“Jeste, tu je, pored, ali da li sam vodio decu u taj park i gde je to uopšte”?

- Izvinite, znate li gde je železnička stanica?

Na trenutak se zbunio. Delovala je kao iz nekog filma, neke komedije koju je gledao. Kakav li to film beše? Komična gazdarica što tera stanara sa klozetske šolje, pa nekakva konobarica što udara sisama…

Pavele? Probudi se!

Još uvek u snu Pavel zapita “ko me zove, ko si ti”?

Tvoj Tvorac, budi se!

Nije bilo izbora. To se moralo uraditi.

 

***

 

Železnička stanica beše pusta. Oronula prizemna zgrada sa jednim kolosekom ispred. Preskočio je šine i dva stepenika. Na šalteru nije bilo nikog. Gledao je nesrazmerno veliki sat u odnosu na memljivu prostoriju u kojoj se našao pitajući se da li taj glomazni sat pokazuje tačno vreme. Mora da pokazuje, pomislio je, sekundara mrda. I lupka. Sve brže. Vreme leti.

Nakon neznano koliko trenutaka lupkanje postade nepodnošljivo; počeo je da se znoji, nešto ga je gušilo i hteo je da izađe, da se vrati, bilo gde, ali neko ga grubo gurnu otpozadi.

- Šta kilaviš, mrdaj!

- To je neka pijana budala, puna ih je stanica!

- Tako je, greju se ovde na naš račun!

- Kuda?

Nije lupkao sat, lupkali su nervozni prsti punačke žene po pultu šaltera.

- Kad je voz za Levo?

- Ne vozi, za Desno kreće, požuri čoveče, vidiš li koliki je red iza tebe?

- Dobro, jednu kartu za Desno.

- Povratnu?

- Ne.

- U redu, cena je dve pertle. Na karti vam je broj vagona i kupea. To važi za sve, malo podiže glas. Nemoj neko da me pita za broj slučajno! Sledeći!

- Izvinjavam se, ima li stanica pre Tunela, tu bih da izađem?

- To vidi s kondukterom, sledeći!

Ispred stanične zgrade nije bilo nikakvog voza.

“A neko će jednog dana slomiti vrat na ovim šinama ili će ga zgaziti voz”.

- Nema ovde nikakvog voza.

Pavel se osvrte. Pogledi im se ukrstiše i debeljko mu namignu.

- Ti si onaj što me gurao pred šalterom?

- Jeste, ja sam Dujo, kod mene ima svega.

U daljini, a činilo se da ipak blizu, zazviždi lokomotiva. Pavel kao da oseti blagi napad panike.

- Ona je rekla da voz polazi.

Dujo se osmehnu. Izgledalo je više da se osmehnuše njegove debele obrve.

- Nema ovde voza, tu je nekad bio kolosek za Levo, ukinut je.

Panika je već odmakla od blagog.

- Gde staje za Desno?

- Kod Duje ima svega, pertli, kaiševa, konopaca, svega. Ona te prevarila, dve pertle u jednom pravcu, to je sramota. Daću ti red vožnje, a ti meni kravatu. Pošteno?

“Prokleti ludak”.

Utrčao je u staničnu zgradu, taman na vreme da odgurne nekoliko njih što su se tiskali na suprotnom izlazu. Na to ga je ponukao zvučnik koji je šuštavo ponavljao: Pažnja, voz za Desno kreće za minut, pažnja, poslednjih petoro na izlazu otpadaju!

Ušao je u vagon, u prvi od ukupno pet. Kupe je bio prazan i Pavel se začudi tome. Ali ne zadugo potrajaše praznina i mir.

- Šta se guraš ludaro, prvi sam video ovaj kupe!

- Marš đubre matoro, ja sam ugledala…

“Dobar dan, karte na pregled”.

Ludara i đubre matoro se utišaše i uguraše nekako, sa još troje.

Dadoše karte na pregled.

- Meni su rekli na stanici da pitam konduktera mogu li da izađem pre Tunela.

- Imaš li ti kartu, nemoj da se praviš…

Jeste, on je pijan, spavao je tamo, zagrajaše svi.

“Voz je već krenuo”.

- Voz je krenuo, nemoj da izbacujem, tišina!

Pavel pokaza voznu kartu.

- U redu, sledeći!

- Meni su rekli da pitam konduktera za stanicu pre Tunela.

- Ti si baš neki uporan. Što baš pre Tunela?

- Čudan je taj, velim vam, ubaci se Dujo pružajući kartu na pregled, posmatrao sam ja njega, samo se nešto smucao po zgradi i raspitivao za šine…

- A koji si ti, prekide ga kondukter, i kuda si krenuo?

- Ja sam Dujo, kod mene ima svega…

- Ima i da si promašio voz, ovo je karta za Levo.

- On je kriv, on je tražio kartu za Levo i onda je voz nestao, a ja sam već kupio kartu. Nisam mogao ostati tamo, morao sam ući u voz. I ja ću da izađem posle Tunela, naglasi Dujo i tako skrete pažnju opet na Pavela.

- Laže, on je bio iza mene i gurao me, nije mogao kupiti kartu pre mene.

- Je li to istina?

Dujo, crven u licu, htede da odgovori nešto, ali, na iznenađenje svih, kondukter odjednom skoknu unazad i našavši se u hodniku spretno zatvori vrata kupea i zaključavši ih skoro trčeći nestade.

 

Šta je automatsko pisanje?

Automatsko pisanje ili nesvesno, psihičko pisanje, odnosi se na čin pisanja bez udela svesti ili volje, gde proces nije unapred osmišljen.

Deo prvi... 

 Ilustracija: Indiga Healer

Pročitaj više...