Ljubavna pisma Virdžinije Vulf

Kako odbiti bračnu ponudu: pisma Virdžinije Vulf 

Pismo Sidniju Voterlou 

38 Trg Brunsvik, W.C. 

9. decembar (1911) 

Dragi Sidni, 

Nameravala sam da na tvoje pismo odgovorim ranije. Veoma mi je drago što ne zameraš sebi, jer sam sigurna da nema ničega za zameriti. Sve što govoriš, mislim da razumem, i deluje mi veoma razumno. 

Ali osećam da bih sa svoje strane morala da pojasnim ono što nisam pojasnila one večeri. Mislim da nikada neću osetiti prema tebi ono što bih morala da osećam prema čoveku za koga ću se udati. Jako mi je bitno da to shvatiš i uzmeš u obzir. Osećam da je u tvojoj moći da prestaneš da me doživljavaš kao osobu kojom želiš da se oženiš. Bilo bi neoprostivo s moje strane kada ne bih 

učinila sve da te sačuvam od nečega što bi moralo da bude – makar po meni – veoma uzaludno [„a great waste“]. 

Molim te, piši, i reci mi šta god želiš u ma koje vreme, i ponašaj se kako god želiš. Nadam se da ćemo svakako nastaviti da budemo dobri prijatelji. 

Uvek tvoja, Virdžinija Stiven

-------------------------------------------------------

1. maj (1912) 

Ešhem (Rodmel, Saseks) 

Najdraži Lenarde,

Da bih se suočila sa činjenicama (prsti su mi tako hladni da jedva pišem), vratiću se sutra oko 7, pa će biti vremena za razgovor – ali šta to znači? Pretpostavljam da ne možeš da uzmeš bolovanje ako ćeš posle njega zasigurno dati otkaz. U najmanju ruku, to govori kakvu ćeš karijeru upropastiti! No, što se tiče svega ostalog. Čini mi se da ti nanosim mnogo bola – delom zbog najobičnijeg nemara – i stoga bi trebalo da budem što jasnija, jer polovinu vremena, slutim, provodiš u izmaglici koju ja uopšte ne vidim. Naravno ne mogu da objasnim šta osećam – ovo su neke od stvari koje zapažam. Očite prednosti braka su mi prepreka. Ovako kažem sebi: svakako, bićeš prilično srećna sa njim; i on će ti dati saputništvo, decu, i zauzet život i onda kažem Boga mi, ja neću gledati na brak kao na profesiju. Ono malo ljudi koji znaju za ovo, svi misle da je prikladno; i to me navodi da još više razmatram sopstvene razloge. Zatim me, naravno, ponekad ljuti snaga tvoje želje. Moguće je da to što si Jevrejin takođe igra ulogu u tome. Deluješ tako strano. I sem toga, strašno sam nestabilna. Prelazim iz vrelog u hladno u trenutku, bez ikakvog razloga; osim što verujem da čist fizički napor i iscrpljenost utiču na mene. Sve što mogu da kažem je da uprkos tim osećanjima koja jurcaju jedno za drugim po ceo dan kad god sam sa tobom, postoji neko osećanje koje je trajno, i koje raste. Ti želiš da znaš, naravno, hoće li me ono ikada navesti da se udam za tebe. Kako to mogu da znam? Mislim da hoće, jer nema razloga zašto ne bi – ali ne znam kakvu će budućnost doneti. Napola se plašim sebe. Ponekada osećam da niko nikada nema ništa, niti išta može da podeli – to je upravo ono zbog čega kažeš da sam kao brdo ili kamen. S druge strane, ja želim sve – ljubav, decu, avanturu, intimnost, posao. (Uspevaš li da razumeš ovaj nepovezani haos? Zapisujem stvari jednu za drugom). Tako da se krećem od napola zaljubljenosti u tebe, i želje da budeš sa mnom zauvek i znaš sve o meni, do krajnjih granica divljine i povučenosti. Ponekada mislim da bih, ako bih se udala za tebe, mogla da imam sve – i onda – da li je seksualna strana toga ono što stoji između nas? Kao što sam ti surovo rekla pre neki dan, ne osećam fizičku privlačnost prema tebi. Postoje trenuci – jedan od njih je bio kada si me pre neki dan poljubio – kada se ne osećam kao više od kamena. Pa ipak, to što toliko mariš za mene gotovo je poražavajuće. Tako je stvarno, i tako čudno. Zašto bi? Šta sam ja u stvari osim prijatnog privlačnog stvorenja? Ali mislim da bi trebalo da počnem da marim pre nego što se udam za tebe upravo zato što ti mariš za mene. Osećam da moram da ti pružim sve; i ako ne mogu, pa, brak bi bio tek drugorazredan za tebe kao i za mene. Ako možeš da nastaviš, kao pre, da me puštaš da sama pronađem svoj put, jer bi mi to najviše prijalo; i onda oboje moramo da rizikujemo. Ali si me i veoma usrećio. Mi oboje želimo brak koji je ogromna živa stvar, uvek živ, uvek vreo, ne delimično mrtav i lagan kao većina brakova. Tražimo mnogo od života, zar ne? Možda ćemo to dobiti; u tom slučaju, baš divno! Ne može se mnogo reći u pismu [,] zar ne? Nisam ni spomenula ogromnu količinu najrazličitijih stvari koje su se ovde dešavale – ali one mogu da čekaju. Je l' ti se sviđa ova slika? – malo je preotmena, ja mislim. Evo još jedne. 

Tvoja, VS 

Pisma u potpunosti preuzeta i prevedena iz knjige Hell Hath No Fury – Women’s 

Letters from the End of the Affair, ur. Ana Holms. 

Pročitaj više...

O Virdžiniji Vulf

Završivši svoj poslednji roman “Između činova”, Virdžinija Vulf je obukla kaput, napunila džepove kamenjem i bacila se u reku Uz, koja je tekla blizu njene kuće.

U času smrti bila je ugledan i poštovan pisac, a njena slava će vremenom rasti. Spada u red onih stvaralaca koji su menjali, inovirali roman XX stoleća, kao što je to, na drugi način i sasvim nezavisno, u isto vreme činio Džems Džojs ili, na udaljenom kraju Evrope, pišući svoj “Petrograd”, ruski pisac Aleksandar Bjeli. Kako se šezdesetih godina prošlog stoleća počelo javljati interesovanje za tzv. rodne studije, stvaralaštvo Virdžinije Vulf je postajalo sve zanimljivije, a njen esej “Sopstvena soba” (KLIKOM DO KNJIGE) biće neka vrsta proglasa i zaštitnog znaka jedne ranije faze feminističkog pokreta.

Virdžinija Vulf je bila i zanimljiva osoba čiji život nije možda bio tako buran na prvi i površan pogled – nije preletala Atlantik ni osvajala Himalaje – ali jeste bio, na jedan drugi, unutrašnji i dublji način, pun bura i lomova. Psihičko oboljenje od kojeg je patila i bila ga duboko svesna život joj je činio i komplikovanijim i nesrećnijim. Samoubistvo marta 1941. nije bio prvi takav pokušaj, ali ipak treba biti svestan datuma. To je vreme žestokog nacističkog bombardovanja Velike Britanije i to nije bilo prvo bombardovanje koje je Virdžinija Vulf doživela. Bombardovanje Londona iz Prvog svetskog rata danas se, posebno van Engleske, mnogo manje pamti i uistinu, u odnosu na ono što će se dešavati četvrt stoleća kasnije, može ličiti na dečju igru, pogotovo onima koji ga nisu doživeli. Ali je upravo tada opaženo ono što će se u medicini zvati “shell shock”, psihički slom uzrokovan strahotama bombardovanja na frontu ili u pozadini. Pre nego što će biti medicinski priznat, neki su nesrećnici osuđeni i streljani kao dezerteri i kukavice od nadređenih, oguglalih da svoje ljude spremno šalju u smrt.

Tada je Virdžinija Vulf pripadala levičarskom i pacifističkom pokretu, ali nije upala u grešku u koju su između dva rata upali mnogi, da potceni opasnost od nacizma. Ipak, koliko god da je bila svesna da se ovi ratovi ne mogu izjednačavati, da su nacisti zlo protiv kojeg se mora boriti, ta joj svest nije mogla pomoći da ponovo preživi užase koje je već preživela. Virdžinije Vulf se sa razlogom sećamo zbog vrednosti njenog dela, ali setiti se nje danas znači i pomisliti na mnoge druge, anonimne i zaboravljene koji su smrt doživeli pre fizičke smrti, slomljeni jednim od užasa ovog sveta.

Pročitaj više...