-->
Nasuprot magiji, religije se zasnivaju na verovanju da postoje sile koje ne možemo potčiniti, već kojima smo potčinjeni, usled čega treba nastojati da se uklopimo i uskladimo svoja kretanja i delovanja na način koji neće biti u suprotnosti sa voljom onoga bića koje stoji iz tih sila.

Razlika između magije i religije očituje se na psihološkom, etičkom i intelektualno-filozofskom planu. Religija razvija osećaj strahopoštovanja i poslušnosti prema Vrhovnom Biću, Stvoritelju prirode, Gospodu Bogu, Suverenu prirode, učeći nas da smo mi ljudi sinovi i sluge njegove, i razvija bratsku ljubav prema drugim ljudima. Dok se religija obraća Bogu, magija, koja gleda korist, obraća se nižim entitetima i svojoj nesavršenoj prirodi.

Postoje mnoge definicije religije ( filozofske, sociološke, antropološke, etnološke), ali ne najprihvatljivija klasična teološka definicija koja glasi; religija je duhovna veza između boga i čoveka. Sama reč religija (potiče od latinske reči relegre) znači spojiti, vezati - izražava suštinu. Ona se sastoji u tome da čovek za Boga zna i u njega veruje i da ispunjava njegovu volju radi sreće na zemlji i radi večnog spasenja.

Religija ima četiri elementa: dogma, kult, moral i religijsku zajednicu. Reč dogma, u svom uže, značenju, označava istinu koja stoji van svake diskusije, istinu u koju se ne može smunjati. Religija, preko dogmi, nudi svojim vernicima neosporne, spasonosne istine i tumači svet i događaje u njemu, u skladu sa tim dogmama, Za razliku od filozofije koja takođe nastoji objasniti svet na osnovu intelektualne elaboracije sakupljenog iskustva i znanja, religija insistira na verovanju u ono što se čulima ne dokazuje i umom ne shvata, već se samo psihičim instiktima naslućuje. Dogmatizam u religiji ima razložno opravdanje. To je jedini način da se izvorno tumačenje čoveka i sveta, tumačenje dato od bogonadahnutih, tj. samousavršenih i samospoznatih ljudi sačuva za vremena kada će i ostali ljudi biti sposobni da razumeju  ono u šta su do tada verovali.
      Ipak, veru ne možemo svesti samo na slepo verovanje. Vera proističe iz znanja, doduše nesvesnog znanja, tj. znanja koje se temelji na evolucijski nižim oblicima svesti, ali oblicima koji su pouzdani.Za razliku od sugestije, koja proističe iz želje da se veruje ( da smo hrabri na primer), vera je instiktivni osećaj nadmoći jednog principa nad drugim (ljubav nad mržnjom, pravde nad nepravdom, istine nad laži, itd) -  osećaj utemeljen na ubeđenju, a ne želji (kao kod sugestije).
    Religijski kult je oličen u molitvi i bogosluženju. On ima trostruki cilj: prvi je da se kroz njega izraze religijska osećanja, drugi da se probude i ojačaju takva osećanja, a treći da se bogosluženjem dobije milost i pomoć božja.
     Treći element, moral, pokazuje se u volji i savesti vernika, u ograničavanju i uskraćivanju svega onoga u ponašanju što bi bilo upereno protiv života.
    I na kraju, religija se ne ograničava samo na unutrašnji život izolovanih jedinki, već i na kolektivnim aktivnostima. Verske zajednice predstavljaju organizacioni oblik religijskog života koji je skoro redovno pravno regulisan. U toku istorije, religije su se javile u mnogobrojnim i etničkim, psihološkim i drugim karakteristikama masa kojima su bile namenjene, Zajedničko im je svima, verovanje u Vrhovno biće, insistiranje na moralnosti i ukazivanje na najviše vrednosti života. Zato svi oni, koji zastupaju mišljenje da podela na mnoštvo verskih konfesija uzrokuju netrpeljivost i neprijateljstvo između njihovih pripadnika nisu u pravu: neprijateljstvo i sukope pokreću pre svega psihosociološki i ekonomski faktori, dok različita verska uverenja služe nezadovoljnim i duševno rastrojenim masama samo kao izgovor.

Vernici se regrutuju uglavnom iz onih slojeva ljudi koji su u razvoju duhovnosti nesrazmerno više razvili osećajnu, no intelektualnu komponentn svesti. Takvi ljudi su kadri da, oslanjajući se samo na emotivno uzbuđenje i psihičke instikte, shvate latentno značenje metaforičkih simbola religijskih tekstova.
   Nasuprot njima, imamo racionalne analitičare koji su se u razvoju duhovnosti nesrazmerno više razvili kao razumska, no osećajna bića. Ali, ni oni ne mogu steći dublji uvid u najviše misterije života iz razloga što ih neusklađenost nižih i viših duhovnih komponenti sprečava da se otvore za nove kanale spoznaje (intuitivne uvide).
  Osnivači svetskih religija, Isus, Buda, Rama, Krišna, Muhamed, Zaratrusta i drugi, bili su '' božji poslanici'' koji su podučavali ljude jednoj te istoj dundamentalnoj istini oblikovanoj prema potrebama određenog doba. Po Martinusu, osnivači svetskih religija ili takozvani ' spasitelji', bili su ličnosti koje su u razvoju duha i kulture otišli ispred ostalog čovečanstva. Oni su minulim životima dostigli stepen razvoja kulture na koji treba da dovedu zemaljsko ovečanstvo i zbog čega su rođeni na zemji. Oni su čovečanstvu dali neophodne kosmičke facite i odgovore na sva večna pitanja i traženja, formulisana u obliku gotovih postulata. U vremenima kada su se pojavljivali, čovečanstvo, u intelektualnom i humanom smislu, nije bilo dovoljno zrelo da je moglo shvatiti razložno objašnjenje i zato su neki božji propovednici bili prinuđeni da se izražavaju parabolama i da iznose jednostavne smernice, pune ljubavi i ogromnog emocionalnog uticaja!
   Organizovana religija (Crkva) je tokom vremena pogrešno tumačila neke svete reči i time je odstupila od izvornog učenja.
  Ali, tokom vremena, javljali su se pojedinci, koji su odbacivali crkveno u skladu sa sopstvenim shvatanjima. Snagom argumentovane snage svojih pogleda, stiču autoritet i postaju reformatori postojećih crkava, ili pak, utiru put nauci.
   Razlike koje postoje u pogledu naučavanja vere i bogosluženja jesu rezultat pre svega različitog interpretiranja dogmi, ali proističu i iz karakternih osobina naroda u kojima su zastupljene. Ljudi sličnih karakternih osobina i sitog stepena duhovne razvijenosti mogu napredovati u veri samo ako je prilaz veri prilagođen navedenim osobenostima.
 zato se ljudi sličnih duševnih osobina inkarniraju u podnemlje i sredinu koja im obezbeđuje optimalne uslove za razvoj. Osećajući da im crkva kojoj pripadaju omogućuje duhovni rast, vernici su ubeđeni da je njihova crkva najbolja i da je jedina prava.

Dok neke crkve stavljaju naglasak na ritualni elemenat zannemarujući unutrašnju službu srcem i način života po čisto etičkim normama Liturgiji se peipisuje najveći znalaj, druge crkve izostavljaju rituale.  Verujem da ni jedno ni drugo nije pogrešno. Jer, što je duša duhovno budnija i svesnija, ona ima manje potrebe za ritualnima, dok za manje svesne i budne duše, rituali i procesije su jedini način za obezbeđivanje Božijeg vođstva, tj. za povezivanjem sa svetom božanskih, najčistijih ideja, preko (nesvesnog) dela svog uma.
    Dakle svaka crkva ima svoj zadatak i svakoj je dodeljeno onoliko svetlosti koliko odgovara potrebama pastve koja joj pripada. Crkve kao institucioni vid religije i pored nekih grešaka u prošlosti odigrale su i još uvek igraju vrlo značajnu ulogu, kako sa aspekta naučavanja vere tako i sa aspeta opšteg oduhovljavanja.

Religija jednog čoveka ni u kom slučaju ne mora da odgovara drugom čoveku, tj. religija čoveka na jednom nivou bića nije pogodna za čoveka na drugom nivou bića. (Gurđijev)


Download Knjiga

Šta je Nostalgija Zanimljivosti?

Možda prvo reći šta znači nostalgija? Kovanica nastala od (staro)grčkih reči nóstos álgos, što bi značilo kuća i bol. Nije teško zaključiti...

Čitanije

.