je hronološki prvi među velikim ruskim realistima. Pisao je pripovetke, romane i komedije. Na njegovo opredeljenje za književnost su uticala prijateljstva sa Žukovskim i naročito Puškinom koji mu je dao ideje za nekoliko dela. Gogolj je imao veliki uticaj na kasnije ruske realiste. Rođen je 1809. godine u današnjoj Ukrajini. Svoje prvo delo objavljuje po dolasku u Sankt Peterburg i to poemu koja je doživela porazne kritike, te Gogolj spaljuje sve primerke knjige. Prvu zbirku novela "Veče na majuru kod Dikanjke" objavljuje 1832. i iste godine upoznaje Puškina. Godine 1835. objavljuje zbirku "Mirogord", nakon čega započinje ciklus tzv. peterburških pripovesti, u koji su uključene i slavne novele poput "Nosa" i "Kabanice". Roman "Mrtve duše", Gogoljevo najpoznatije delo, napisano je u svojevrsnom političkom izbeglištvu u Rimu, gdje se pisac sklonio nakon premijere svoje komedije "Revizor". Delo Mrtve duše Gogolj je počeo da piše 1835. godine i završio ga je šest godina kasnije. Godine 1848. počeo je da piše drugi tom, koji je spalio 1852. Ostali su samo fragmenti.
Zanimljiva je sudbina Gogoljevih Mrtvih duša u srpskoj prevodnoj književnosti. Prvobitni Glišićev prevod (1872), rađen je zajedno sa Ljubomirom Miljkovićem. Početkom XX veka Glišić se vraća prevođenju Mrtvih duša, ovoga puta samostalno, ali ga je smrt prekinula, te prevod završava Glišićeva sestra. Sticajem okolnosti, zbog smrti primarnog prevodioca, sve se ponovilo i u nastanku trećeg srpskog prevoda Mrtvih duša, koji je započeo slavista i profesor univerziteta Radovan Lalić, a pošto ga je smrt sprečila u tome da završi prevod, to je učinila njegova žena 1987. godine.
Lav Nikolajevič Tolstoj
je svrstan u najveće ruske realiste. Poznat je po svoja dva velika dela, Ana Karenjina i Rat i mir, u kojima « slika » psihološku i društvenu pozadinu Rusije i njenog društva u 19. veku. Rođen je u Jasnoj Poljani u Rusiji. Na kazanjskom Univerzitetu je studirao pravo i orijentalne jezike, nakon što je 1844. napustio studije arapsko-turske filologije. Ubrzo i to napušta, podučavajući se samostalno, a započinje i vođenje dnevnika, koji piše do kraja života. Dugo vremena je provodio u Moskvi i Sankt Peterburgu. Napuštajući seoski život, odlazi u južnu Rusiju, gde je njegov brat služio u Krimskom ratu. Ubrzo kao dobrovoljac započinje službu u vojsci i piše svoje prvo autobiografsko delo „Detstvo" (Detinjstvo), što mu je donelo priznanje i otvorilo mu put u književne vode. Nakon povratka otvara školu u Jasnoj Poljani za seosku decu i piše o progresivnim teorijama školovanja. Kasnije delo „Otročestvo" (Dečaštvo) kao i prethodno, usredsređuje se na psihološku i moralnu karakterizaciju heroja od njegove desete do kasnijih godina. Prikazuju svežu, idiličnu sliku ranog detinjstva, nevinosti i radosti, ali i pripovedačevu opservaciju. Godine 1855. pojavljuju se „Sevastopoljske priče“, verovatno autobiografsko delo o mladiću koji je prisiljen na vojnu službu. Umro je od upale pluća u Astapovu, na železničkoj stanici 1910. godine.
Ana Karenjina je roman koji je prvobitno objavljivan u delovima od 1873. do 1877. godine. Prva pojava romana je bila u „Ruskom glasniku“ (Русский Вестник), ali nije objavljen do kraja pošto je Tolstoj došao u sukob sa urednikom oko pitanja koja su pokrenuta u završnom delu. Naširoko smatrana vrhuncem realizma, Tolstoj je ovu knjigu smatrao svojim prvim pravim romanom.
Fjodor Mihajlovič Dostojevski
pripada klasičnom realizmu u ruskoj književnosti, ali je svojim originalnim stilom izuzetno uticao na tokove evropske književnosti. Ako je Puškin "najveselije" ime ruske književnosti, Dostojevski je najtragičnije. Najveći deo njegovih dela potekao je iz Gogoljeve pripovetke Šinjel i zato je prilikom izlaska piščeva prvenca Bjelinski rekao: "Rodio se novi Gogolj". Dostojevski je Gogoljev petrogradski kolorit, zabačene četvrti, prljave kućerine, bedne stanare, svet što ne hoda "širokim, osvetljenim bulevarima u dabrovim kapama ili paradnim kočijama, nego u svojim bednim rupčagama, na stražnjim stepeništima koja zaudaraju na pomije" pretpostavio svojim bednim studentima, uvređenim i poniženim intelektualcima, da bi se kroz njih vinuo do najvažnijih teoretskih i idejnih pitanja svog vremena.
Najpoznatija dela su mu "Zločin i kazna" i "Braća Karamazovi". U "Zločinu i kazni" glavni lik, siromašni student, iskušava sebe ponet idejama o "velikim ljudima" i socijalnoj pravdi. Živeći u najvećoj bedi izgrađuje pogled na svet koji se zasniva na ideji da je društvo suštinski nepravedno, jer omogućava beskorisnim i iskvarenim ljudima da uživaju u bogatstvu, dok istinski vredni ljudi propadaju u siromaštvu bez mogućnosti da razviju i ostvare svoje sposobnosti. Pravosuđe osuđuje sitne zločine, a istorija slavi ljude poput Napoleona koji su odgovorni za smrt hiljada ljudi. Odlučuje da počini zločin koji će mu omogućiti novac za školovanje i čoveka dostojni život. Međutim, pod teretom savesti na kraju se predaje policiji.
Ivan Sergejevič Turgenjev
, po mnogima najznačajniji predstavnik ruskog realizma, perom se borio za ukidanje kmetstva i ravnopravnost svih ljudi. Pripovedač i romanopisac, koji je u romanima nastojao odgovoriti na pitanja koja je pred njega postavljao društveni razvoj Rusije, rođen je 1818. godine u Orelu, a umro je 1883. godine u Francuskoj. Pošto je bio svedok mukotrpnog života kmetova, zamrzio je kmetstvo i gospodsku samovolju. U internatu u Moskvi dobro je naučio francuski i nemački jezik, a u Petrogradu, gde se preselio s roditeljima, nastavio je studirati književnost i istoriju. Istoriju antike i srednjeg veka predavao mu je autor "Mrtvih duša", Nikolaj Vasiljevič Gogolj. Godine 1843. Turgenjev je objavio svoje prvo delo - poemu "Paraša". Prestao je pisati stihove kada se upoznao s francuskom operskom pevačicom španskog porekla, za koju je vezao svoju dalju sudbinu.
Kada je Gogolj umro razočarala ga je uzdržanost štampe prema tom događaju te je napisao nekrolog u kojem je kazao sve što ga je mučilo. U Petrogradu je cenzura zabranila objavljivanje tog nekrologa, ali je obelodanjen u Moskvi. Tada je car naredio da autor bude kažnjen s mesec dana zatvora, mada je pravi povod za to bila piščeva zbirka pripovedaka "Lovčevi zapisi". Iako je budno praćen od strane policije, nastavio se baviti književnim radom. Burne polemike izazvao je i roman "Očevi i deca", gde je prikazao sukob između starog i novog naraštaja, a to je u stvari bio sukob između liberala i demokrata prosvetitelja.
Dostojevski je za njega je napisao da je retko srećan čovek: "Pesnik, aristokrata, mudar - ne znam šta mu sve priroda nije dala", reči su Dostojevskog.
Njegov način pisanja snažno je uticao na razvoj drugih evropskih književnosti. Poznatija njegova dela su zbirka novela "Lovčevi zapisi" (1852), romani "Ruđin" (1856), "Plemićko gnezdo" (1859), "Očevi i deca" (1862) te zbirke "Pesme u prozi" (1878) i "Senilia" (1882). Zajedno sa Dostojevskim i Tolstojem doprineo je da ruska književnost dobije svetski status. Njegovo delo "Očevi i deca" smatra se jednim od najvažnijih romana 19. veka.
Ivan Aleksandrovič Gončarov
(1812-1891), završio je studije književnosti 1834.godine, nakon čega deluje u državnim službama. Od 1852. do 1854. bio je član ekspedicije admirala Putjatina na fregati koja je plovila od Engleske do Japana, a vratio se kući preko Sibira. Svoje doživljaje opisao je u knjizi “Fregata Palada”. Prvenstveno je poznat kao pisac realističkih romana kojima će snažno uticati na afirmaciju realizma i na mlađe književne naraštaje. Izdvaja se romanima “Obična pripovest” (1847), “Oblomov” (1859) i “Ponor” (1869), u kojima je dao uverljivu sliku ruskog društva, stvarajući pritom galerije reprezentativnih likova, ponegde uzdignutih do simbola. Među njima posebno se izdvaja lik Oblomova, plemića bez sposobnosti za bilo kakvo delovanje, čime je izrekao snažnu kritiku tzv. oblomovštine, odnosno apatičnoga karaktera ruskog plemstva. Taj će lik uskoro postati tipski u svetskoj književnosti. Sam Gončarov pisao je i književne kritike te rasprave u kojima se zalagao za književnost realizma. Jedan je od najznačajnijih ruskih književnika.
je hronološki prvi među velikim ruskim realistima. Pisao je pripovetke, romane i komedije. Na njegovo opredeljenje za književnost su uticala prijateljstva sa Žukovskim i naročito Puškinom koji mu je dao ideje za nekoliko dela. Gogolj je imao veliki uticaj na kasnije ruske realiste. Rođen je 1809. godine u današnjoj Ukrajini. Svoje prvo delo objavljuje po dolasku u Sankt Peterburg i to poemu koja je doživela porazne kritike, te Gogolj spaljuje sve primerke knjige. Prvu zbirku novela "Veče na majuru kod Dikanjke" objavljuje 1832. i iste godine upoznaje Puškina. Godine 1835. objavljuje zbirku "Mirogord", nakon čega započinje ciklus tzv. peterburških pripovesti, u koji su uključene i slavne novele poput "Nosa" i "Kabanice". Roman "Mrtve duše", Gogoljevo najpoznatije delo, napisano je u svojevrsnom političkom izbeglištvu u Rimu, gdje se pisac sklonio nakon premijere svoje komedije "Revizor". Delo Mrtve duše Gogolj je počeo da piše 1835. godine i završio ga je šest godina kasnije. Godine 1848. počeo je da piše drugi tom, koji je spalio 1852. Ostali su samo fragmenti.
je svrstan u najveće ruske realiste. Poznat je po svoja dva velika dela, Ana Karenjina i Rat i mir, u kojima « slika » psihološku i društvenu pozadinu Rusije i njenog društva u 19. veku. Rođen je u Jasnoj Poljani u Rusiji. Na kazanjskom Univerzitetu je studirao pravo i orijentalne jezike, nakon što je 1844. napustio studije arapsko-turske filologije. Ubrzo i to napušta, podučavajući se samostalno, a započinje i vođenje dnevnika, koji piše do kraja života. Dugo vremena je provodio u Moskvi i Sankt Peterburgu. Napuštajući seoski život, odlazi u južnu Rusiju, gde je njegov brat služio u Krimskom ratu. Ubrzo kao dobrovoljac započinje službu u vojsci i piše svoje prvo autobiografsko delo „Detstvo" (Detinjstvo), što mu je donelo priznanje i otvorilo mu put u književne vode. Nakon povratka otvara školu u Jasnoj Poljani za seosku decu i piše o progresivnim teorijama školovanja. Kasnije delo „Otročestvo" (Dečaštvo) kao i prethodno, usredsređuje se na psihološku i moralnu karakterizaciju heroja od njegove desete do kasnijih godina. Prikazuju svežu, idiličnu sliku ranog detinjstva, nevinosti i radosti, ali i pripovedačevu opservaciju. Godine 1855. pojavljuju se „Sevastopoljske priče“, verovatno autobiografsko delo o mladiću koji je prisiljen na vojnu službu. Umro je od upale pluća u Astapovu, na železničkoj stanici 1910. godine. 
pripada klasičnom realizmu u ruskoj književnosti, ali je svojim originalnim stilom izuzetno uticao na tokove evropske književnosti. Ako je Puškin "najveselije" ime ruske književnosti, Dostojevski je najtragičnije. Najveći deo njegovih dela potekao je iz Gogoljeve pripovetke Šinjel i zato je prilikom izlaska piščeva prvenca Bjelinski rekao: "Rodio se novi Gogolj". Dostojevski je Gogoljev petrogradski kolorit, zabačene četvrti, prljave kućerine, bedne stanare, svet što ne hoda "širokim, osvetljenim bulevarima u dabrovim kapama ili paradnim kočijama, nego u svojim bednim rupčagama, na stražnjim stepeništima koja zaudaraju na pomije" pretpostavio svojim bednim studentima, uvređenim i poniženim intelektualcima, da bi se kroz njih vinuo do najvažnijih teoretskih i idejnih pitanja svog vremena.
, po mnogima najznačajniji predstavnik ruskog realizma, perom se borio za ukidanje kmetstva i ravnopravnost svih ljudi. Pripovedač i romanopisac, koji je u romanima nastojao odgovoriti na pitanja koja je pred njega postavljao društveni razvoj Rusije, rođen je 1818. godine u Orelu, a umro je 1883. godine u Francuskoj. Pošto je bio svedok mukotrpnog života kmetova, zamrzio je kmetstvo i gospodsku samovolju. U internatu u Moskvi dobro je naučio francuski i nemački jezik, a u Petrogradu, gde se preselio s roditeljima, nastavio je studirati književnost i istoriju. Istoriju antike i srednjeg veka predavao mu je autor "Mrtvih duša", Nikolaj Vasiljevič Gogolj. Godine 1843. Turgenjev je objavio svoje prvo delo - poemu "Paraša". Prestao je pisati stihove kada se upoznao s francuskom operskom pevačicom španskog porekla, za koju je vezao svoju dalju sudbinu.
(1812-1891), završio je studije književnosti 1834.godine, nakon čega deluje u državnim službama. Od 1852. do 1854. bio je član ekspedicije admirala Putjatina na fregati koja je plovila od Engleske do Japana, a vratio se kući preko Sibira. Svoje doživljaje opisao je u knjizi “Fregata Palada”. Prvenstveno je poznat kao pisac realističkih romana kojima će snažno uticati na afirmaciju realizma i na mlađe književne naraštaje. Izdvaja se romanima “Obična pripovest” (1847), “Oblomov” (1859) i “Ponor” (1869), u kojima je dao uverljivu sliku ruskog društva, stvarajući pritom galerije reprezentativnih likova, ponegde uzdignutih do simbola. Među njima posebno se izdvaja lik Oblomova, plemića bez sposobnosti za bilo kakvo delovanje, čime je izrekao snažnu kritiku tzv. oblomovštine, odnosno apatičnoga karaktera ruskog plemstva. Taj će lik uskoro postati tipski u svetskoj književnosti. Sam Gončarov pisao je i književne kritike te rasprave u kojima se zalagao za književnost realizma. Jedan je od najznačajnijih ruskih književnika.
