-------------------------------------------------------
1. maj (1912)
Ešhem (Rodmel, Saseks)
Da bih se suočila sa činjenicama (prsti su mi tako hladni da jedva pišem), vratiću se sutra oko 7, pa će biti vremena za razgovor – ali šta to znači? Pretpostavljam da ne možeš da uzmeš bolovanje ako ćeš posle njega zasigurno dati otkaz. U najmanju ruku, to govori kakvu ćeš karijeru upropastiti! No, što se tiče svega ostalog. Čini mi se da ti nanosim mnogo bola – delom zbog najobičnijeg nemara – i stoga bi trebalo da budem što jasnija, jer polovinu vremena, slutim, provodiš u izmaglici koju ja uopšte ne vidim. Naravno ne mogu da objasnim šta osećam – ovo su neke od stvari koje zapažam. Očite prednosti braka su mi prepreka. Ovako kažem sebi: svakako, bićeš prilično srećna sa njim; i on će ti dati saputništvo, decu, i zauzet život i onda kažem Boga mi, ja neću gledati na brak kao na profesiju. Ono malo ljudi koji znaju za ovo, svi misle da je prikladno; i to me navodi da još više razmatram sopstvene razloge. Zatim me, naravno, ponekad ljuti snaga tvoje želje. Moguće je da to što si Jevrejin takođe igra ulogu u tome. Deluješ tako strano. I sem toga, strašno sam nestabilna. Prelazim iz vrelog u hladno u trenutku, bez ikakvog razloga; osim što verujem da čist fizički napor i iscrpljenost utiču na mene. Sve što mogu da kažem je da uprkos tim osećanjima koja jurcaju jedno za drugim po ceo dan kad god sam sa tobom, postoji neko osećanje koje je trajno, i koje raste. Ti želiš da znaš, naravno, hoće li me ono ikada navesti da se udam za tebe. Kako to mogu da znam? Mislim da hoće, jer nema razloga zašto ne bi – ali ne znam kakvu će budućnost doneti. Napola se plašim sebe. Ponekada osećam da niko nikada nema ništa, niti išta može da podeli – to je upravo ono zbog čega kažeš da sam kao brdo ili kamen. S druge strane, ja želim sve – ljubav, decu, avanturu, intimnost, posao. (Uspevaš li da razumeš ovaj nepovezani haos? Zapisujem stvari jednu za drugom). Tako da se krećem od napola zaljubljenosti u tebe, i želje da budeš sa mnom zauvek i znaš sve o meni, do krajnjih granica divljine i povučenosti. Ponekada mislim da bih, ako bih se udala za tebe, mogla da imam sve – i onda – da li je seksualna strana toga ono što stoji između nas? Kao što sam ti surovo rekla pre neki dan, ne osećam fizičku privlačnost prema tebi. Postoje trenuci – jedan od njih je bio kada si me pre neki dan poljubio – kada se ne osećam kao više od kamena. Pa ipak, to što toliko mariš za mene gotovo je poražavajuće. Tako je stvarno, i tako čudno. Zašto bi? Šta sam ja u stvari osim prijatnog privlačnog stvorenja? Ali mislim da bi trebalo da počnem da marim pre nego što se udam za tebe upravo zato što ti mariš za mene. Osećam da moram da ti pružim sve; i ako ne mogu, pa, brak bi bio tek drugorazredan za tebe kao i za mene. Ako možeš da nastaviš, kao pre, da me puštaš da sama pronađem svoj put, jer bi mi to najviše prijalo; i onda oboje moramo da rizikujemo. Ali si me i veoma usrećio. Mi oboje želimo brak koji je ogromna živa stvar, uvek živ, uvek vreo, ne delimično mrtav i lagan kao većina brakova. Tražimo mnogo od života, zar ne? Možda ćemo to dobiti; u tom slučaju, baš divno! Ne može se mnogo reći u pismu [,] zar ne? Nisam ni spomenula ogromnu količinu najrazličitijih stvari koje su se ovde dešavale – ali one mogu da čekaju. Je l' ti se sviđa ova slika? – malo je preotmena, ja mislim. Evo još jedne.
Tvoja, VS
Pisma u potpunosti preuzeta i prevedena iz knjige Hell Hath No Fury – Women’s
Letters from the End of the Affair, ur. Ana Holms.
