-->
Prikazani su postovi s oznakom književnost. Prikaži sve postove
Prikazani su postovi s oznakom književnost. Prikaži sve postove

 

Knut Hamsun, norveški pisac, dobitnik Nobelove nagrade zaknjiževnost

Knut Hamsun, norveški pisac, dobitnik Nobelove nagrade za književnost

 

Sredinom prošlog leta jedan mali švedski primorski grad bio je pozornica

izvanrednih događaja. Iskrsnu neki stranac, neki čovek po imenu Nagel, čudni i

jedinstveni šarlatan, koji počini čitav niz neobičnih stvari, pa zatim opet

iznenada iščeze kao što je i došao. Toga čoveka je čak jednom posetila i neka

mlada tajanstvena dama, koja je došla bogzna zbog čega i nije se usudila da se u

samom mestu zadrži više od nekoliko časova. Ali ovo nije početak…

 

 

U svojim najpoznatijim romanima Misterije, Glad i Pan, napisanim krajem 19. veka, Hamsun je stvorio jedan novi literarni stil koji uvodi novi tip literarnog junaka - lik otuđenog usamljenika.

 

Misterije, download knjige OVDE

GER DUG

Šušnjalo je lišće pod njegovim nogama. Pogledao je iznad. Kao da je kiša sipila. Nedaleko, na kamičku, bio je daždevnjak. Ne tako tromo sišao je na lišće koje je šušnjalo pod njegovim nogama. Zastao je u trenutku i kao i da je i on pogledao iznad, a iznad su bile samo krošnje. Kao da kiša sipi? upita neko nekoga. Ne znam kuda ću, jasno se čulo i pored žubora vode, i jedna grana spade odnekle i zemlja se pomeri i pečurka izviri. U žurbi sam, reče bujična voda, drago mi je što sam vas upoznala, ali biću tu sa vama još neko vreme. Ko te šalje? promoli glavu žućkasta žaba. O, ne znam to, veselo odgovori bujični potok, neprestano praveći ludorije u vidu ponekog vrtloga, poneke ponešene grančice, pomalo kidajući svoje obale odnoseći lišće. Znam ja, jesen te šalje, oglasi se daždevnjak, ali ne znam otkud ja ovde, moje je proleće. Rekla bih, oglasi se pečurka, a znam sve tajne šume, da si samo zbunjen, lepota te ponela. Čudna ste vi družina, dakle lepotom ste doveli i mene? pogleda ih siva zmija. Lišće nije šušnjalo pod njegovim nogama. Gledao je iznad. Kiše nije bilo. To je samo lišće sa krošnji plakalo. Ili on.



GER DUG slajd kratkih, nepoučnih i neestetskih priča



  Ne, nije pravio grešku, nije gledao u nebo. Ne, nije pravio omašku, nije gledao u zemlju. Samo je lebdio pravo. Ako ovako nastavim, razmišljao je, mogu… Kuda li ću stići? 

Ne, nije pravio mahnitost kad je imao ljubimca koji uginuo je. Da, napravio je grešku kada združio se kasnije sa još jednim. Uginuo i taj. Da, napravio je grešku tražeći krivca. Da, načinio je glupost, nije kaznio krivca. Da, napravio je greh, kaznio je pogrešnog.

Ispod je bila voda. Probaj, reče. Probao je, a ona nije bila kao vode koje je znao do tada, bila je čudna. Neobična? Da, odgovori srećnim očima. Napravio je još jednu grešku, gledao je u tu čudnu vodu. Vratio se docnije na svoje obične vode. Ali ništa nije bilo isto više. Da, gledao je u nebo. Da, gledao je povrh zemlje. Ne, nije kaznio krivca. Nije ga našao. Ako ovako nastavim, razmišljao je, mogu… Kuda li ću stići greškom?


GER DUG slajd kratkih, nepoučnih i neestetskih priča

  


Vidjadar Suradžprasad Najpol, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 2001. godine, rođen je na Trinidadu, najvećem ostrvu u današnjoj ostrvskoj državi Trinidad i Tobago. Od 1950. živi u Engleskoj.

Najpol iliti savremeni nobelovci

Osim svojih romana, Najpol je poznat i po izvešćima iz različitih zemalja i kultura sveta, staromodno rečeno kao putopisac, mada njegova iskustva i naknadna analiza putovanja iskaču van uobičajene forme putopisa.


Nakon putovanja u Iran, sredom vrtloga revolucije, i u još nekoliko islamskih zemalja, predstavio je islam u jednoj svojoj slabo vrednoj pomena knjizi veoma negativno, tako da su ga pojedini autori kritikovali da je kao Radjard Kipling klišejski suprotstavio Istok i Zapad, održavajući i podržavajući tako stare predrasude.

Najpolov roman Pola života i jeste i nije preporuka za čitanje. Jeste i nije jer čitajući, ako ste pre toga načitani, možete uočiti kako književni plagijator politički dođe do nekad prestižne, a sada onemoćale Nobelove nagrade.
Kako odbiti bračnu ponudu: pisma Virdžinije Vulf 



Pismo Sidniju Voterlou 
38 Trg Brunsvik, W.C. 
9. decembar (1911) 
Dragi Sidni, 
Nameravala sam da na tvoje pismo odgovorim ranije. Veoma mi je drago što ne zameraš sebi, jer sam sigurna da nema ničega za zameriti. Sve što govoriš, mislim da razumem, i deluje mi veoma razumno. 
Ali osećam da bih sa svoje strane morala da pojasnim ono što nisam pojasnila one večeri. Mislim da nikada neću osetiti prema tebi ono što bih morala da osećam prema čoveku za koga ću se udati. Jako mi je bitno da to shvatiš i uzmeš u obzir. Osećam da je u tvojoj moći da prestaneš da me doživljavaš kao osobu kojom želiš da se oženiš. Bilo bi neoprostivo s moje strane kada ne bih 
učinila sve da te sačuvam od nečega što bi moralo da bude – makar po meni – veoma uzaludno [„a great waste“]. 
Molim te, piši, i reci mi šta god želiš u ma koje vreme, i ponašaj se kako god želiš. Nadam se da ćemo svakako nastaviti da budemo dobri prijatelji. 
Uvek tvoja, Virdžinija Stiven
-------------------------------------------------------



1. maj (1912) 
Ešhem (Rodmel, Saseks) 
Najdraži Lenarde,

Da bih se suočila sa činjenicama (prsti su mi tako hladni da jedva pišem), vratiću se sutra oko 7, pa će biti vremena za razgovor – ali šta to znači? Pretpostavljam da ne možeš da uzmeš bolovanje ako ćeš posle njega zasigurno dati otkaz. U najmanju ruku, to govori kakvu ćeš karijeru upropastiti! No, što se tiče svega ostalog. Čini mi se da ti nanosim mnogo bola – delom zbog najobičnijeg nemara – i stoga bi trebalo da budem što jasnija, jer polovinu vremena, slutim, provodiš u izmaglici koju ja uopšte ne vidim. Naravno ne mogu da objasnim šta osećam – ovo su neke od stvari koje zapažam. Očite prednosti braka su mi prepreka. Ovako kažem sebi: svakako, bićeš prilično srećna sa njim; i on će ti dati saputništvo, decu, i zauzet život i onda kažem Boga mi, ja neću gledati na brak kao na profesiju. Ono malo ljudi koji znaju za ovo, svi misle da je prikladno; i to me navodi da još više razmatram sopstvene razloge. Zatim me, naravno, ponekad ljuti snaga tvoje želje. Moguće je da to što si Jevrejin takođe igra ulogu u tome. Deluješ tako strano. I sem toga, strašno sam nestabilna. Prelazim iz vrelog u hladno u trenutku, bez ikakvog razloga; osim što verujem da čist fizički napor i iscrpljenost utiču na mene. Sve što mogu da kažem je da uprkos tim osećanjima koja jurcaju jedno za drugim po ceo dan kad god sam sa tobom, postoji neko osećanje koje je trajno, i koje raste. Ti želiš da znaš, naravno, hoće li me ono ikada navesti da se udam za tebe. Kako to mogu da znam? Mislim da hoće, jer nema razloga zašto ne bi – ali ne znam kakvu će budućnost doneti. Napola se plašim sebe. Ponekada osećam da niko nikada nema ništa, niti išta može da podeli – to je upravo ono zbog čega kažeš da sam kao brdo ili kamen. S druge strane, ja želim sve – ljubav, decu, avanturu, intimnost, posao. (Uspevaš li da razumeš ovaj nepovezani haos? Zapisujem stvari jednu za drugom). Tako da se krećem od napola zaljubljenosti u tebe, i želje da budeš sa mnom zauvek i znaš sve o meni, do krajnjih granica divljine i povučenosti. Ponekada mislim da bih, ako bih se udala za tebe, mogla da imam sve – i onda – da li je seksualna strana toga ono što stoji između nas? Kao što sam ti surovo rekla pre neki dan, ne osećam fizičku privlačnost prema tebi. Postoje trenuci – jedan od njih je bio kada si me pre neki dan poljubio – kada se ne osećam kao više od kamena. Pa ipak, to što toliko mariš za mene gotovo je poražavajuće. Tako je stvarno, i tako čudno. Zašto bi? Šta sam ja u stvari osim prijatnog privlačnog stvorenja? Ali mislim da bi trebalo da počnem da marim pre nego što se udam za tebe upravo zato što ti mariš za mene. Osećam da moram da ti pružim sve; i ako ne mogu, pa, brak bi bio tek drugorazredan za tebe kao i za mene. Ako možeš da nastaviš, kao pre, da me puštaš da sama pronađem svoj put, jer bi mi to najviše prijalo; i onda oboje moramo da rizikujemo. Ali si me i veoma usrećio. Mi oboje želimo brak koji je ogromna živa stvar, uvek živ, uvek vreo, ne delimično mrtav i lagan kao većina brakova. Tražimo mnogo od života, zar ne? Možda ćemo to dobiti; u tom slučaju, baš divno! Ne može se mnogo reći u pismu [,] zar ne? Nisam ni spomenula ogromnu količinu najrazličitijih stvari koje su se ovde dešavale – ali one mogu da čekaju. Je l' ti se sviđa ova slika? – malo je preotmena, ja mislim. Evo još jedne. 
Tvoja, VS 
Pisma u potpunosti preuzeta i prevedena iz knjige Hell Hath No Fury – Women’s 
Letters from the End of the Affair, ur. Ana Holms. 



Nikolaj Vasiljevič Gogolj
je hronološki prvi među velikim ruskim realistima. Pisao je pripovetke, romane i komedije. Na njegovo opredeljenje za književnost su uticala prijateljstva sa Žukovskim i naročito Puškinom koji mu je dao ideje za nekoliko dela. Gogolj je imao veliki uticaj na kasnije ruske realiste. Rođen je 1809. godine u današnjoj Ukrajini. Svoje prvo delo objavljuje po dolasku u Sankt Peterburg i to poemu koja je doživela porazne kritike, te Gogolj spaljuje sve primerke knjige. Prvu zbirku novela "Veče na majuru kod Dikanjke" objavljuje 1832. i iste godine upoznaje Puškina. Godine 1835. objavljuje zbirku "Mirogord", nakon čega započinje ciklus tzv. peterburških pripovesti, u koji su uključene i slavne novele poput "Nosa" i "Kabanice". Roman "Mrtve duše", Gogoljevo najpoznatije delo, napisano je u svojevrsnom političkom izbeglištvu u Rimu, gdje se pisac sklonio nakon premijere svoje komedije "Revizor". Delo Mrtve duše Gogolj je počeo da piše 1835. godine i završio ga je šest godina kasnije. Godine 1848. počeo je da piše drugi tom, koji je spalio 1852. Ostali su samo fragmenti.

Zanimljiva je sudbina Gogoljevih Mrtvih duša u srpskoj prevodnoj književnosti. Prvobitni Glišićev prevod (1872), rađen je zajedno sa Ljubomirom Miljkovićem. Početkom XX veka Glišić se vraća prevođenju Mrtvih duša, ovoga puta samostalno, ali ga je smrt prekinula, te prevod završava Glišićeva sestra. Sticajem okolnosti, zbog smrti primarnog prevodioca, sve se ponovilo i u nastanku trećeg srpskog prevoda Mrtvih duša, koji je započeo slavista i profesor univerziteta Radovan Lalić, a pošto ga je smrt sprečila u tome da završi prevod, to je učinila njegova žena 1987. godine.

Lav Nikolajevič Tolstoj
je svrstan u najveće ruske realiste. Poznat je po svoja dva velika dela, Ana Karenjina i Rat i mir, u kojima « slika » psihološku i društvenu pozadinu Rusije i njenog društva u 19. veku. Rođen je u Jasnoj Poljani u Rusiji. Na kazanjskom Univerzitetu je studirao pravo i orijentalne jezike, nakon što je 1844. napustio studije arapsko-turske filologije. Ubrzo i to napušta, podučavajući se samostalno, a započinje i vođenje dnevnika, koji piše do kraja života. Dugo vremena je provodio u Moskvi i Sankt Peterburgu. Napuštajući seoski život, odlazi u južnu Rusiju, gde je njegov brat služio u Krimskom ratu. Ubrzo kao dobrovoljac započinje službu u vojsci i piše svoje prvo autobiografsko delo „Detstvo" (Detinjstvo), što mu je donelo priznanje i otvorilo mu put u književne vode. Nakon povratka otvara školu u Jasnoj Poljani za seosku decu i piše o progresivnim teorijama školovanja. Kasnije delo „Otročestvo" (Dečaštvo) kao i prethodno, usredsređuje se na psihološku i moralnu karakterizaciju heroja od njegove desete do kasnijih godina. Prikazuju svežu, idiličnu sliku ranog detinjstva, nevinosti i radosti, ali i pripovedačevu opservaciju. Godine 1855. pojavljuju se „Sevastopoljske priče“, verovatno autobiografsko delo o mladiću koji je prisiljen na vojnu službu. Umro je od upale pluća u Astapovu, na železničkoj stanici 1910. godine.

Ana Karenjina je roman koji je prvobitno objavljivan u delovima od 1873. do 1877. godine. Prva pojava romana je bila u „Ruskom glasniku“ (Русский Вестник), ali nije objavljen do kraja pošto je Tolstoj došao u sukob sa urednikom oko pitanja koja su pokrenuta u završnom delu. Naširoko smatrana vrhuncem realizma, Tolstoj je ovu knjigu smatrao svojim prvim pravim romanom.

Fjodor Mihajlovič Dostojevski
pripada klasičnom realizmu u ruskoj književnosti, ali je svojim originalnim stilom izuzetno uticao na tokove evropske književnosti. Ako je Puškin "najveselije" ime ruske književnosti, Dostojevski je najtragičnije. Najveći deo njegovih dela potekao je iz Gogoljeve pripovetke Šinjel i zato je prilikom izlaska piščeva prvenca Bjelinski rekao: "Rodio se novi Gogolj". Dostojevski je Gogoljev petrogradski kolorit, zabačene četvrti, prljave kućerine, bedne stanare, svet što ne hoda "širokim, osvetljenim bulevarima u dabrovim kapama ili paradnim kočijama, nego u svojim bednim rupčagama, na stražnjim stepeništima koja zaudaraju na pomije" pretpostavio svojim bednim studentima, uvređenim i poniženim intelektualcima, da bi se kroz njih vinuo do najvažnijih teoretskih i idejnih pitanja svog vremena.

Najpoznatija dela su mu "Zločin i kazna" i "Braća Karamazovi". U "Zločinu i kazni" glavni lik, siromašni student, iskušava sebe ponet idejama o "velikim ljudima" i socijalnoj pravdi. Živeći u najvećoj bedi izgrađuje pogled na svet koji se zasniva na ideji da je društvo suštinski nepravedno, jer omogućava beskorisnim i iskvarenim ljudima da uživaju u bogatstvu, dok istinski vredni ljudi propadaju u siromaštvu bez mogućnosti da razviju i ostvare svoje sposobnosti. Pravosuđe osuđuje sitne zločine, a istorija slavi ljude poput Napoleona koji su odgovorni za smrt hiljada ljudi. Odlučuje da počini zločin koji će mu omogućiti novac za školovanje i čoveka dostojni život. Međutim, pod teretom savesti na kraju se predaje policiji.

Ivan Sergejevič Turgenjev
, po mnogima najznačajniji predstavnik ruskog realizma, perom se borio za ukidanje kmetstva i ravnopravnost svih ljudi. Pripovedač i romanopisac, koji je u romanima nastojao odgovoriti na pitanja koja je pred njega postavljao društveni razvoj Rusije, rođen je 1818. godine u Orelu, a umro je 1883. godine u Francuskoj. Pošto je bio svedok mukotrpnog života kmetova, zamrzio je kmetstvo i gospodsku samovolju. U internatu u Moskvi dobro je naučio francuski i nemački jezik, a u Petrogradu, gde se preselio s roditeljima, nastavio je studirati književnost i istoriju. Istoriju antike i srednjeg veka predavao mu je autor "Mrtvih duša", Nikolaj Vasiljevič Gogolj. Godine 1843. Turgenjev je objavio svoje prvo delo - poemu "Paraša". Prestao je pisati stihove kada se upoznao s francuskom operskom pevačicom španskog porekla, za koju je vezao svoju dalju sudbinu.

Kada je Gogolj umro razočarala ga je uzdržanost štampe prema tom događaju te je napisao nekrolog u kojem je kazao sve što ga je mučilo. U Petrogradu je cenzura zabranila objavljivanje tog nekrologa, ali je obelodanjen u Moskvi. Tada je car naredio da autor bude kažnjen s mesec dana zatvora, mada je pravi povod za to bila piščeva zbirka pripovedaka "Lovčevi zapisi". Iako je budno praćen od strane policije, nastavio se baviti književnim radom. Burne polemike izazvao je i roman "Očevi i deca", gde je prikazao sukob između starog i novog naraštaja, a to je u stvari bio sukob između liberala i demokrata prosvetitelja.

Dostojevski je za njega je napisao da je retko srećan čovek: "Pesnik, aristokrata, mudar - ne znam šta mu sve priroda nije dala", reči su Dostojevskog.

Njegov način pisanja snažno je uticao na razvoj drugih evropskih književnosti. Poznatija njegova dela su zbirka novela "Lovčevi zapisi" (1852), romani "Ruđin" (1856), "Plemićko gnezdo" (1859), "Očevi i deca" (1862) te zbirke "Pesme u prozi" (1878) i "Senilia" (1882). Zajedno sa Dostojevskim i Tolstojem doprineo je da ruska književnost dobije svetski status. Njegovo delo "Očevi i deca" smatra se jednim od najvažnijih romana 19. veka.

Ivan Aleksandrovič Gončarov
(1812-1891), završio je studije književnosti 1834.godine, nakon čega deluje u državnim službama. Od 1852. do 1854. bio je član ekspedicije admirala Putjatina na fregati koja je plovila od Engleske do Japana, a vratio se kući preko Sibira. Svoje doživljaje opisao je u knjizi “Fregata Palada”. Prvenstveno je poznat kao pisac realističkih romana kojima će snažno uticati na afirmaciju realizma i na mlađe književne naraštaje. Izdvaja se romanima “Obična pripovest” (1847), “Oblomov” (1859) i “Ponor” (1869), u kojima je dao uverljivu sliku ruskog društva, stvarajući pritom galerije reprezentativnih likova, ponegde uzdignutih do simbola. Među njima posebno se izdvaja lik Oblomova, plemića bez sposobnosti za bilo kakvo delovanje, čime je izrekao snažnu kritiku tzv. oblomovštine, odnosno apatičnoga karaktera ruskog plemstva. Taj će lik uskoro postati tipski u svetskoj književnosti. Sam Gončarov pisao je i književne kritike te rasprave u kojima se zalagao za književnost realizma. Jedan je od najznačajnijih ruskih književnika.

Download Knjiga

Šta je Nostalgija Zanimljivosti?

Možda prvo reći šta znači nostalgija? Kovanica nastala od (staro)grčkih reči nóstos álgos, što bi značilo kuća i bol. Nije teško zaključiti...

Čitanije

.