Bekstvo

Trčkarao je okolo. Sve je bilo novo. Svemu se čudio. Šumarci, brdski potoci i vilini konjici iznad, a u njima ribice. Jeste, upao je jednom u potočić i praćakao se kao ribica. Okolo je bilo i barica i žabica u njima. To mu je bilo najveselije. Skakutao je okolo. Vremenom ponavljalo se to. Hteo je dalje. Kuda? Usamljeno stablo usred pšeničnog polja gledao je. Prići, pitati, zadao je sebi zadatak. To je bilo samo usamljeno stablo usred pšeničnog polja. Kuda? Nebo je bilo začuđujuće, pitao se šta je to? Krenuo je, lupkajući štapom po starim deblima jer kretao se šumama. Kuda? Taj glas je postao dosadan. Dugo je hodao, nebo je bilo čas plavo, čas sivo, čas okićeno svetiljkama, ponekad je i plakalo. Kuda? Osvrnuo se napokon. Gledao je bekstvo smrti. 

 

GER DUG slajd kratkih, nepoučnih i neestetskih priča

Pročitaj više...

Prazna posvećena priča

Lep dan. Tu i tamo sitne kiše. Lep dan. Sunce greje. Lep dan, tu i tamo provejavaju pahulje. Nemam najlepši dan. Ako bih birao izabiram kišu. Neumoran u gledanju prirode. Neumoran u gaženju i u gađenju od ljudi. Gledam neke stene okolo, pitam se ko njih izdao. Kiša me nikad nije izdala. Jedino.  

 

 

GER DUG slajd kratkih, nepoučnih i neestetskih priča

Pročitaj više...

Sećanjem

 

Nebo je bilo bistro dok je u dubini postajalo tamno, a beli oblačci pravili luk. Gledao je tako. Odnekud prhnu jato ptica. Ko vam dao pravo da šarate nebo? Mi. Upamtiću. Krenuo je. Sećanjem. Nevelika stena prečila je tok potoku i nevelika voda slivala se. U blizini je bila bara i sićušne žabe u njoj. Upamtiću. Ta velika stabla, prepoznao je jelku, lipu i stari dud. Rekao je sebi, upamtiću. Gomila ljudi, ko će ih popamtiti. Samotan si, seti se, reče mu neki glas. Ponukan krete. Došao je do nekog starog groblja. Gledao je u polomljeni kamen na kojem se razabiralo upamtiću.

 

 

GER DUG slajd kratkih, nepoučnih i neestetskih priča

Pročitaj više...