Nebo je bilo bistro dok je u dubini postajalo tamno, a beli oblačci pravili luk. Gledao je tako. Odnekud prhnu jato ptica. Ko vam dao pravo da šarate nebo? Mi. Upamtiću. Krenuo je. Sećanjem. Nevelika stena prečila je tok potoku i nevelika voda slivala se. U blizini je bila bara i sićušne žabe u njoj. Upamtiću. Ta velika stabla, prepoznao je jelku, lipu i stari dud. Rekao je sebi, upamtiću. Gomila ljudi, ko će ih popamtiti. Samotan si, seti se, reče mu neki glas. Ponukan krete. Došao je do nekog starog groblja. Gledao je u polomljeni kamen na kojem se razabiralo upamtiću.
GER DUG slajd kratkih, nepoučnih i neestetskih priča
