*
*
*
*
GER DUG slajd kratkih, nepoučnih i neestetskih priča
 |
Putovao sam. Glad me nije toliko morila; ni žeđ. Razmišljao sam o
grumenu šećera. Svrnuo sam pored puta, na livadu. Prilegao sam.
Žedan sam ipak. Moram ustati. Nekako se pridigoh i povučen svežinom
vode odbauljah do izvorčića. Prijala je voda i tek što sam to
rekao livada je zatvorila svoj izvor. Zašto, pitao sam, Došao si
dovde reče livada i sad ću ti pokazati kud dalje. Da li će tamo
biti bolje? Biće. Nebo je bilo bistro plavo, livada bistro zelena i
poverovao sam. Zato što nije bilo ljudi, pomislio sam. Te šume
okolo drugačije su bile nekad. Izašao sam na put i stao mi je vozač
upitavši hočeš li da te povezem. Odgovorih kad već ideš u mom
pravcu, može. Pitao me je još par reči i kad je shvatio da sam
ćutljiv nastavio je nemo vožnju. Brdo je bilo ispresecano utabanim
stazama. Putovao sam.
GER DUG slajd kratkih, nepoučnih i neestetskih priča
 |
GER DUG slajd kratkih, nepoučnih i neestetskih priča
GER DUG
Običan sunčan dan drugačiji je od običnog kišnog dana. Sve je bilo tu, kaljav drum, krčme, prodavnica mešovite robe. Zapad je gde sunce zalazi, ali kišni dan nije dao odrediti gde je istok. Da sačekam da se to malo sasuši? Nemoj, idi. Teško mi je ići. Troma maca, stara je, došla mi pred vrata. Gladna si, znam. Na svoj način zahvaljuje mi na hrani koju joj dadoh, predeći i vrteći se oko nogu i kad je pomazih reče mjau i ode. Stara maco, dugo se znamo. Sanjao sam jedan običan san. Kopali su neki ljudi grob. Planina je tamo, pokazah rukom. Kiša se slivala niz oluk potapajući travčice ispod.
GER DUG slajd kratkih, nepoučnih i neestetskih priča
Šušnjalo je lišće pod njegovim nogama. Pogledao je iznad. Kao da je kiša sipila. Nedaleko, na kamičku, bio je daždevnjak. Ne tako tromo sišao je na lišće koje je šušnjalo pod njegovim nogama. Zastao je u trenutku i kao i da je i on pogledao iznad, a iznad su bile samo krošnje. Kao da kiša sipi? upita neko nekoga. Ne znam kuda ću, jasno se čulo i pored žubora vode, i jedna grana spade odnekle i zemlja se pomeri i pečurka izviri. U žurbi sam, reče bujična voda, drago mi je što sam vas upoznala, ali biću tu sa vama još neko vreme. Ko te šalje? promoli glavu žućkasta žaba. O, ne znam to, veselo odgovori bujični potok, neprestano praveći ludorije u vidu ponekog vrtloga, poneke ponešene grančice, pomalo kidajući svoje obale odnoseći lišće. Znam ja, jesen te šalje, oglasi se daždevnjak, ali ne znam otkud ja ovde, moje je proleće. Rekla bih, oglasi se pečurka, a znam sve tajne šume, da si samo zbunjen, lepota te ponela. Čudna ste vi družina, dakle lepotom ste doveli i mene? pogleda ih siva zmija. Lišće nije šušnjalo pod njegovim nogama. Gledao je iznad. Kiše nije bilo. To je samo lišće sa krošnji plakalo. Ili on.
GER DUG slajd kratkih, nepoučnih i neestetskih priča
Divlje je ovo mesto još, pa prečim put. Mačokaro, dojiš mačiće? Mrrr, reče mačokara. Tu si negde, znam, hajde pređi mi put. Ne, ništa se nije čulo. Pogledah nebo pored, nije to oblak moj. Nebo moje mi daj, rekoh, i glas odnekud odreče pogledaj iznad, a beli oblaci napraviše svod, a ispod svoda bejaše jedan kamen. Kamenu, kuda idem? Pitaj prvog ko ti pređe put i pitah i zmija me gledaše neko vreme. Glup si. Tebe znam, ti si vrapčić, zašto si sam? Zbog tebe su mi ovolike oči, oglasi se sova, dok je veverica odskakutala na obližnju granu kestena. Ne, nemoj piti vodu našu, odkreketaše žabe, tu, tamo… I tako ja ležim. Mrrr, čuh. Mačokara, vrapčić, sova, veverica, svi su bili tu pored dok mi zmija govorila – ja sam granica ka zlu, hoćeš li zbilja ljudima? Divlje je ovo mesto. I tako ja hodim.
GER DUG slajd kratkih, nepoučnih i neestetskih priča
Zašto ne? Potok čak obrati mu se dok su zelene krošnje okolnih
stabala lelujale gledajući nezainteresovano nebo.
I krenuo je kroz planinu. Ko? Krenuo je na dve strane, da se raspita kome se potok obratio. Čudnovato zemljište beše, nikad to nije video ranije. Ko? To je glina, potok reče. Šta je glina? Jasno je video luk neba, tu šarenu kupolu koja ga je pratila oduvek. Možemo praviti šta hoćemo, glina je tako podašna. Čija je glina, upitao je dok je gledao uvis. Onda mu je došlo da plače. Ko? Zelene krošnje okolnih stabala lelujale su šireći svoja krila, kao da su ga pokušale štititi. Skrij se, iskezi mu se beli oblak. Smeh je nastao na nebu; gomila oblaka mu se smejala. Onda je imao osećaj kao da lebdi. Kotlina je raširila ruke. Prihvatamo te. Ja sam stvor brda, ne laži me kotlino. Krenuo je na dve strane. Kotlina i brdo čudiše se ludosti njegovoj. Potok je imao bele kamenčiće. Tu, u planini, izvirao sam.
GER DUG slajd kratkih, nepoučnih i neestetskih priča
Škiljila je sijalica, taman toliko da obasja drum i postaju pored njega. Čekao je. Pust je drum bio i postaja ta. Onda je upao u kanal. Ovo smrdi, samo to je pomislio dok se kobeljao iz blata. Mali je bio. Tu pored groblje je bilo, a kada bi se uspentrao na neki obližnji žbunjić mogao je da vidi čudnovatu gomilu ispod, daleko ispod, jer groblje je bilo na brdu, a čudnovata gomila je bila stočna pijaca. Kuda?
Gledao je nepečene cigle, naslagane, rekli mu od toga će biti kuća. Čija? Kako čija, nasmejaše se svi, tvoja. I bila je kuća, od pečene cigle.
Hodao je toliko puta tim drumom, toliko da ga nije više ni primećivao pod svojim nogama. Razvaljivaše taj drum. Omiljena mu stara zdanja koja je zidao ili klepao neko davno pre njega. Otišao je da pogleda. Čudnog ga nazovimo i mi, mada mu ime nije neobično. Kuda, upita ga odavno mrtva zmija. Kuda, upita ga nasmejana gomila ispod brda. Kuda, osmehnu mu se stari drum dok je gledao u pravcu nepostojeće postaje. Kuda, upita ga parče pečene cigle iz razvaline. Gledao je taj komadić. Tu pored groblje je bilo. U daljini škiljila je sijalica.
GER DUG slajd kratkih, nepoučnih i neestetskih priča
pri GER DUG
Ne, nije pravio grešku, nije gledao u nebo. Ne, nije pravio omašku,
nije gledao u zemlju. Samo je lebdio pravo. Ako ovako nastavim,
razmišljao je, mogu… Kuda li ću stići?
GER DUG slajd kratkih, nepoučnih i neestetskih priča
 |
Još juče išao sam suprotnom stranom ulice. Građevine drugačije izgledaju. Ugledao sam dve šarene kese i pitao se da li će sutra biti i treće, a našao sam već četvrtu i poneo je kući. Kažu da je to sreća naći. Naslikane su deteline na njima. Sutradan sam došao danas, nisam mogao čekati. Zaprepastilo me što me nije bilo tu. Vratio sam se juče, samo zbog toga. Otskoro je to počelo. Napravili su branu, a onda su dolazili drugi ljudi. U mislima tok potoka nisam mogao više pratiti. Osamdeset dana nisam pio vodu, samo zbog toga. Niko me ništa nije pitao. Sreća je naći četiri kese sa nacrtanim detelinama. Tu su me jurile patke. Pitao sam jeste li vi guske. Zbog toga nisam jeo sto, i osamdeset dana nisam pio vodu.
- Pavele?
- Da?
- Nije to lepo.
Nikakva hladnoća.
Razgrtao je sneg, pravio prtinu.
Možda će neko krenuti za mnom, moram ostaviti trag. Zar da umre? Nije bilo hladno, sneg je stao, krckao je pod stopalima. Kao da je blagi mraz. Ne znam. Možda kleknem, možda naiđem na svetinju. Ako sruše branu. Tu sam ja video pijavicu jednu, one isisaju svaku bolest kad isisaju krv. Ležala je, mrtva je bila. Nisam je ubio, sećam se da sam pomislio. Onda sam se popeo na krov. To je bio krov nekog hangara, sve je u limu bilo. Ispod je bilo smeće, tu sam našao detelinu sa četiri lista. Leš smrdi. Valjda što je sneg stao i nije bilo baš hladno.
- Ispričaj šta si video, svojim rečima.
- Strmu, popločanu ulicu. Nije bilo limuzina, bilo je strmo i kišovito. Nije bilo ni vetra, ali kišobran je lebdio. Ako sam imao sreće i našao četvrtu kesu, gde su ostale deteline sa tri lista? Kopao sam, tu okolo, odmah iza limene zgrade. Gledali su me neki ljudi sa popločane ulice. Tu ima lepih zgrada.
***
Knjižnjica, lepo uređena. Pavel je tu zalazio kišnim danima. Nakon meseci suše zatekao je staklene vitrine.
- To je zato što su počeli da nas potkradaju, a, u poverenju mogu reći, nestala nam je jedna, ali verovatno znate.
- Knjiga?
- I knjiga.
Imao je, tako da se kaže, privilegiju šunjanja među policama, ali staklo ga je zbunilo. Nije se osećao nikakav miris, a po mirisu je znao tražnju. Nije znao naslove. Krijući zbunjenost pokazao ju je.
- Želite neko određeno delo?
- Nešto o pijavicama.
Nisam se popeo na krov, doleteo sam. Onda sam sleteo. Dok sam kopao tražeći tri kese osetio sam da je neko došao. Bilo ih je više. Na potoku sam video jednu pijavicu, ali kad su napravili branu ljudi su se okupljali. Zbog toga sam opet odleteo na krov.
Sedeo je ispred stare bazilike. Konjska kola sa arnjevima su prolazila, poneka volovska zaprega; ispod, odmah do reke je stočna pijaca. Kad reka nadođe skele ne voze, onda se ide uzvodno do starog grada, tu postoje dva prenoćišta. Bazilika je stara, devet stotina godina joj je.
Zašto sediš tu, to je srušeno odavno? Mislim da me neko pitao. Kao da ne znam gde sedim. Ispred stare kuće, njoj je sada sto godina. Gledao sam starca kako gura kolica puna sena. Zašto ih ne vučeš, lakše je, hteo sam da upitam, ali neko me preduhitrio pitanjem zašto sedim tu kad je to odavno srušeno.
Ne verujem.
Ne verujem da sam mogao leteti. Iznad, malo ulevo od hangara, bile su razapete žice. Čuo sam da tu prolazi struja. A ja polećem ulevo. Starac koji je gurao kolica zastade. Nije ovo seno, guram svežu detelinu.
- Evo, ovo sam našla o pijavicama.
Dogurala je kolica, kao ona po prodavnicama, samo punu knjiga.
Pogledao sam je u oči. Nije rekla nema na čemu. Nisam ni rekao hvala. Imala je ludilo u očima. Nemamo ogledalo, rekla je kao opravdanje.
O pijavicama je bila neka enciklopedija od sto i osamdeset strana. Na trećoj stranici je bio zataknut list papira. Napisao sam na njemu da nisam jeo sto, i osamdeset dana nisam pio vodu. Posle sam izašao i seo ispred stare bazilike. Čekao sam starca što ne vuče seno. Kako su to uradili? Znam da ne postoji više moje dvorište, znam da je davno nestalo sve. Starac je vukao kolica puna trulih lubenica, a ja sam gurao koliko sam mogao. Nisam bio tu kad se srušila, ali srušena je moja kuća.
Ne razumem vaš govor. Tako je rekao. Onda se nastavilo dobovanjem kiše po kamenju.
Kad imaš mir imaš sve. Tako misliš. Onda razmisliš. Voda se ne pokreće, stoji. Stojim i ja, ma koliko se kretao. Ja sam glup.
- Zašto si glup?
Vidim samo luk neba.
Bazilika je stara. Devet stotina godina joj je. Ispod nje je drum, hiljadu godina je star. Moja kuća ima stotinu godina. Sedim tu i gledaju me. Ne mogu više biti tu. Mrtvi su. Kao i ona. Nisam je ubio. Pokopao sam je kad sam našao četvrtu kesu. Miš je već otišao pre toga. Nisam mogao da mu pomognem. Žice od struje idu ulevo od hangara, zato ne letim. Vratio sam se, podzida ispred kuće nije dirana. Tu sedim.
-Pavele?
***
Dan običan. Ako ima takvih dana. Jurcao je za vilinim konjicima čitavo jutro. Onda je našao pijavicu. Usput se potukao. Stari dud je nikakav. Bagrem bi bio dobar, ali pored klozeta je. U potoku ima pijavica. Šuma je ćutljiva. Znao je, to što dobuje su detlići. Oni traže crve po deblima. Zbog toga nije jeo sto dana. Sto prvog je čukao po starom stablu. Crv je bio smeđ i vrištao je. Nije hteo, ali stavio ga je na panj. Mrdao je, žešće nego pijavica. Potražio je po džepovima perorez. Kad porastoše ovoliki nokti?
- Pavel?
- Ko?
Jesam. Kopao sam. Stotinu godina staru kuću srušili su. Ne mogu srušiti tek tako. Tu je to, zemlja čuva.
Nije to samo san. Ili nečiji jeste. Neobičan zvuk imadoše zvona stare bazilike. Njoj je sad sto godina. Njegovoj kući je devet stotina godina. Pored je drum hiljadu godina star. Tu su prolazili Rimljani pre dve hiljade godina. Znao je da nije dobar u ciframa.
Lud si.
Ona je prodavala bostan. Nije se sećao najbolje, ali tu su ranije prodavane kuvane svinjske glave. Čuo je i da su tu iskopavali stare grobove. Jedne noći je i sam kopao. Nema tu snega i bilo je toplo. Trava je nekada rasla, ali postavili su kamenje. Nije mogao kopati. Tu ima lepih zgrada. Kanal je star. Njemu ima pet stotina godina. Do njega se ide putem. Nema pijavica, sad je sve kamen. Išao sam udesno levom stranom, zbog žica nisam mogao da uzletim. U podnožju je srušen kamen. Na zvoniku je izbio požar. Zbog toga nisam pio vodu osamdeset dana.
- Pavele?
Mogla bi biti godina davna. Čulo se mukanje goveda sa pristaništa. Zabrađene žene prodavale su plodove bašta. Nije mogao da se navikne na zvona crkve. Bio je to veliki trg, nedeljom su dolazili. Bila je sreda kada se Pavel setio. Odmah su došli. Možemo li da uđemo? Gde? Tu. Zvono. Pozvonili su. Možemo li da uđemo? Nije pitanje. Odmah da vam kažem, ovde ja živim. Pavel je jednom naišao na divlju mačku u planini. Tako me gledala, rekao im je. Jeste li izlazili u nedelju? Nije bilo pitanje. Sredom dodirnem baziliku. Tada pada kiša. Nije dodirivao tek tako. Taj kamen je dograđen, kad je kiša pokaže se. Zvona su zvektala. Da li mislite da ste pametniji od nas? To je bilo pitanje. Pitaću. Koga? - opet pitanje. Valjda je ubio. Jesam, sahranio sam je. Tu ispod hangara. Lepe su zgrade okolo. Ne znam što useliše.
Pavel je slušao lupnjavu sa stare bazilike. Njoj je dosta godina.
- Ako mislite da je ubica zašto ga ne uhapsite?
- Nemamo dovoljno dokaza.
- Ako nemate dovoljno dokaza zašto ga ispitujete?
- Imamo osnovanu sumnju.
- Ako imate osnovanju sumnju zašto ga ne uhapsite?
- Nemamo dovoljno dokaza.
Hrčak je glupa zverka. Vrti se u krug. Ne vrti se tek tako, treba mu točak.
Mogu da odem i nađem čelične stubiće, reče Pavel. Tu ispod bazilike prolazio je voz. Sneg se kratko zadržao. Kolica je svako mogao gurati. Točak nije mogao ostaviti trajan trag. Krv je bila od pijavice. Tu sam ja video jednu.
Pavele?
Pavel zapita “ko me zove, ko si ti”?
Tvoj Tvorac, ustaj, pišem nastavak tvog života, budi se!
***
Pavel nije volio da ga neko budi i promrlja nešto o prokletinjama što stvaraju buku i neozbiljnosti nekakve o zvonima i onima što lupaju u njih sa obližnjeg tornja. Malo se meškoljio i napokon ustade. Stare novine bile su mu pri ruci i zadovoljno sede na klozetsku šolju.
- Dakle, ovako, da vidimo šta ima.
Tako je bilo svaki dan. Probudi se, sedne na šolju, čita stare novine.
Pavele!
Sreća da je bio na toj šolji.
- Ko me zove, ko si ti?
- Otvori vrata, zvaću vlast!
- Gazdarice, ja...
- Izlazi!
Da, tako svaki dan.
Moguće da je bio problem što je to bio zajednički klozet. Pavel je čudnog vremena zauzimao taj prostor.
- O, poštovani komšija, dobro jutro!
Imala je običaj da ga drmne desnom sisom pri pozdravu. Pavelu to nikako nije bilo jasno. Shvatao je da ona ne zna pravila kretanja; trebala je da ga zakači levom sisom, ali nikada joj to ranije nije rekao. Zašto bi sada?
- Uobičajeno?
Nekako se osećao uvaženo kad ga tako pita.
- Da.
Kafa nije bila dobra, opet mu je podgrejala ko zna koliko puta iskuvani talog. Skupljao je hrabrost da joj kaže da ga sledeći put drmne levom sisom, ali pomisao da ga neće više uvažavati odagnala mu je tu misao.
Pavele?
Plafon kao plafon, zid kao zid. Probudio se. Kakva tišina, zadovoljno pomisli. Krenuo je na posao, kao svakog jutra. Sem vikendom. Tada je slobodan. Tada je i srećan jer mu bivša žena dovodi decu. Zatim ih on, decu, tu nedaleko od železničke stanice odvodi u Park Za Decu. Smešan naziv.
“Kad malo razmislim”, možda i glasno reče Pavel, “kakav je to park”...
- Železnička stanica?
“Jeste, tu je, pored, ali da li sam vodio decu u taj park i gde je to uopšte”?
- Izvinite, znate li gde je železnička stanica?
Na trenutak se zbunio. Delovala je kao iz nekog filma, neke komedije koju je gledao. Kakav li to film beše? Komična gazdarica što tera stanara sa klozetske šolje, pa nekakva konobarica što udara sisama…
Pavele? Probudi se!
Još uvek u snu Pavel zapita “ko me zove, ko si ti”?
Tvoj Tvorac, budi se!
Nije bilo izbora. To se moralo uraditi.
***
Železnička stanica beše pusta. Oronula prizemna zgrada sa jednim kolosekom ispred. Preskočio je šine i dva stepenika. Na šalteru nije bilo nikog. Gledao je nesrazmerno veliki sat u odnosu na memljivu prostoriju u kojoj se našao pitajući se da li taj glomazni sat pokazuje tačno vreme. Mora da pokazuje, pomislio je, sekundara mrda. I lupka. Sve brže. Vreme leti.
Nakon neznano koliko trenutaka lupkanje postade nepodnošljivo; počeo je da se znoji, nešto ga je gušilo i hteo je da izađe, da se vrati, bilo gde, ali neko ga grubo gurnu otpozadi.
- Šta kilaviš, mrdaj!
- To je neka pijana budala, puna ih je stanica!
- Tako je, greju se ovde na naš račun!
- Kuda?
Nije lupkao sat, lupkali su nervozni prsti punačke žene po pultu šaltera.
- Kad je voz za Levo?
- Ne vozi, za Desno kreće, požuri čoveče, vidiš li koliki je red iza tebe?
- Dobro, jednu kartu za Desno.
- Povratnu?
- Ne.
- U redu, cena je dve pertle. Na karti vam je broj vagona i kupea. To važi za sve, malo podiže glas. Nemoj neko da me pita za broj slučajno! Sledeći!
- Izvinjavam se, ima li stanica pre Tunela, tu bih da izađem?
- To vidi s kondukterom, sledeći!
Ispred stanične zgrade nije bilo nikakvog voza.
“A neko će jednog dana slomiti vrat na ovim šinama ili će ga zgaziti voz”.
- Nema ovde nikakvog voza.
Pavel se osvrte. Pogledi im se ukrstiše i debeljko mu namignu.
- Ti si onaj što me gurao pred šalterom?
- Jeste, ja sam Dujo, kod mene ima svega.
U daljini, a činilo se da ipak blizu, zazviždi lokomotiva. Pavel kao da oseti blagi napad panike.
- Ona je rekla da voz polazi.
Dujo se osmehnu. Izgledalo je više da se osmehnuše njegove debele obrve.
- Nema ovde voza, tu je nekad bio kolosek za Levo, ukinut je.
Panika je već odmakla od blagog.
- Gde staje za Desno?
- Kod Duje ima svega, pertli, kaiševa, konopaca, svega. Ona te prevarila, dve pertle u jednom pravcu, to je sramota. Daću ti red vožnje, a ti meni kravatu. Pošteno?
“Prokleti ludak”.
Utrčao je u staničnu zgradu, taman na vreme da odgurne nekoliko njih što su se tiskali na suprotnom izlazu. Na to ga je ponukao zvučnik koji je šuštavo ponavljao: Pažnja, voz za Desno kreće za minut, pažnja, poslednjih petoro na izlazu otpadaju!
Ušao je u vagon, u prvi od ukupno pet. Kupe je bio prazan i Pavel se začudi tome. Ali ne zadugo potrajaše praznina i mir.
- Šta se guraš ludaro, prvi sam video ovaj kupe!
- Marš đubre matoro, ja sam ugledala…
“Dobar dan, karte na pregled”.
Ludara i đubre matoro se utišaše i uguraše nekako, sa još troje.
Dadoše karte na pregled.
- Meni su rekli na stanici da pitam konduktera mogu li da izađem pre Tunela.
- Imaš li ti kartu, nemoj da se praviš…
Jeste, on je pijan, spavao je tamo, zagrajaše svi.
“Voz je već krenuo”.
- Voz je krenuo, nemoj da izbacujem, tišina!
Pavel pokaza voznu kartu.
- U redu, sledeći!
- Meni su rekli da pitam konduktera za stanicu pre Tunela.
- Ti si baš neki uporan. Što baš pre Tunela?
- Čudan je taj, velim vam, ubaci se Dujo pružajući kartu na pregled, posmatrao sam ja njega, samo se nešto smucao po zgradi i raspitivao za šine…
- A koji si ti, prekide ga kondukter, i kuda si krenuo?
- Ja sam Dujo, kod mene ima svega…
- Ima i da si promašio voz, ovo je karta za Levo.
- On je kriv, on je tražio kartu za Levo i onda je voz nestao, a ja sam već kupio kartu. Nisam mogao ostati tamo, morao sam ući u voz. I ja ću da izađem posle Tunela, naglasi Dujo i tako skrete pažnju opet na Pavela.
- Laže, on je bio iza mene i gurao me, nije mogao kupiti kartu pre mene.
- Je li to istina?
Dujo, crven u licu,
htede da odgovori nešto, ali, na iznenađenje svih, kondukter
odjednom skoknu unazad i našavši se u hodniku spretno zatvori vrata
kupea i zaključavši ih skoro trčeći nestade.
Deo prvi...
Ilustracija: Indiga Healer
Hodao je.
Voda je bila pored, gledao je kroz nju.
Zašto gledaš kroz mene, pitala je.
Da vidim kamenje, odgovorio je.
Zašto nas gledaš, upita kamenje.
Da vidim brdo s kojeg ste svaljani.
Zašto te mi zanimamo, pitaše okolna brda.
Da vidim s koje planine ste smanjeni.
Daleka planina upita, ko si ti?
Tragalac sam.
Sve se na trenutak ućuta.
Zašto gledaš kroz
mene, upita voda.
GER DUG slajd kratkih, nepoučnih i neestetskih priča
Pa, stvarno. Prijemčiv kakav jesam, shvatam mudrost ovu. Čemu hrana, voda, vazduh ako ne ubiješ nekog koji ima pogrešnog boga, a iste smrdljive političare i sveštenike?
GER DUG
slajd kratkih, nepoučnih i neestetskih priča
Mi smo cveće, sećaš li se nas? Mi smo bunari, odavno zatrpani. Mi smo žabe, male barske. Mi smo oblaci što skrivali Mesec, sećaš li se nas? Mi smo živina, živeli smo zajedno. Bilo to brdo, trčao si uz njega. Brdo se sleglo. Gledao si da nas poštediš, da ne gaziš po nama, umeo si i da zastaneš. I nama se svidjao tvoj miris. Stavili tu pumpu, a ti nejak. Tako smo se radovali kada naiđeš. Ne dolaziš, nema ni nas. Tu smo negde. Kad se pojaviš bićemo bunari opet. Biraj vodu, čista kao mi i ti nekad. Žabe, male, bara ispred stare kuće. Trešnja ispod. Zar te kreketom nismo upozoravale na opasnosti razne? Dok su oblaci skrivali Mesec čekao si da živina se budi. Nagla i hladna je bila ta zima. Odakle si se vraćao? Znamo. Zbog nas si došao. Mi smo potoci. Umeli smo da te čuvamo kada te ostave u blatu. Umeš li bez nas?
GER DUG
 |
 |
Možda prvo reći šta znači nostalgija? Kovanica nastala od (staro)grčkih reči nóstos álgos, što bi značilo kuća i bol. Nije teško zaključiti...
