Ne znajući

 

Običan sunčan dan drugačiji je od običnog kišnog dana. Sve je bilo tu, kaljav drum, krčme, prodavnica mešovite robe. Zapad je gde sunce zalazi, ali kišni dan nije dao odrediti gde je istok. Da sačekam da se to malo sasuši? Nemoj, idi. Teško mi je ići. Troma maca, stara je, došla mi pred vrata. Gladna si, znam. Na svoj način zahvaljuje mi na hrani koju joj dadoh, predeći i vrteći se oko nogu i kad je pomazih reče mjau i ode. Stara maco, dugo se znamo. Sanjao sam jedan običan san. Kopali su neki ljudi grob. Planina je tamo, pokazah rukom. Kiša se slivala niz oluk potapajući travčice ispod.

GER DUG slajd kratkih, nepoučnih i neestetskih priča

Pročitaj više...

Jesen

Šušnjalo je lišće pod njegovim nogama. Pogledao je iznad. Kao da je kiša sipila. Nedaleko, na kamičku, bio je daždevnjak. Ne tako tromo sišao je na lišće koje je šušnjalo pod njegovim nogama. Zastao je u trenutku i kao i da je i on pogledao iznad, a iznad su bile samo krošnje. Kao da kiša sipi? upita neko nekoga. Ne znam kuda ću, jasno se čulo i pored žubora vode, i jedna grana spade odnekle i zemlja se pomeri i pečurka izviri. U žurbi sam, reče bujična voda, drago mi je što sam vas upoznala, ali biću tu sa vama još neko vreme. Ko te šalje? promoli glavu žućkasta žaba. O, ne znam to, veselo odgovori bujični potok, neprestano praveći ludorije u vidu ponekog vrtloga, poneke ponešene grančice, pomalo kidajući svoje obale odnoseći lišće. Znam ja, jesen te šalje, oglasi se daždevnjak, ali ne znam otkud ja ovde, moje je proleće. Rekla bih, oglasi se pečurka, a znam sve tajne šume, da si samo zbunjen, lepota te ponela. Čudna ste vi družina, dakle lepotom ste doveli i mene? pogleda ih siva zmija. Lišće nije šušnjalo pod njegovim nogama. Gledao je iznad. Kiše nije bilo. To je samo lišće sa krošnji plakalo. Ili on.

GER DUG slajd kratkih, nepoučnih i neestetskih priča

Pročitaj više...

I tako ja hodim

 

Divlje je ovo mesto još, pa prečim put. Mačokaro, dojiš mačiće? Mrrr, reče mačokara. Tu si negde, znam, hajde pređi mi put. Ne, ništa se nije čulo. Pogledah nebo pored, nije to oblak moj. Nebo moje mi daj, rekoh, i glas odnekud odreče pogledaj iznad, a beli oblaci napraviše svod, a ispod svoda bejaše jedan kamen. Kamenu, kuda idem? Pitaj prvog ko ti pređe put i pitah i zmija me gledaše neko vreme. Glup si. Tebe znam, ti si vrapčić, zašto si sam? Zbog tebe su mi ovolike oči, oglasi se sova, dok je veverica odskakutala na obližnju granu kestena. Ne, nemoj piti vodu našu, odkreketaše žabe, tu, tamo… I tako ja ležim. Mrrr, čuh. Mačokara, vrapčić, sova, veverica, svi su bili tu pored dok mi zmija govorila – ja sam granica ka zlu, hoćeš li zbilja ljudima? Divlje je ovo mesto. I tako ja hodim.

GER DUG slajd kratkih, nepoučnih i neestetskih priča

Pročitaj više...

Dok shvatah

 

Zašto ne? Potok čak obrati mu se dok su zelene krošnje okolnih stabala lelujale gledajući nezainteresovano nebo.

 I krenuo je kroz planinu. Ko? Krenuo je na dve strane, da se raspita kome se potok obratio. Čudnovato zemljište beše, nikad to nije video ranije. Ko? To je glina, potok reče. Šta je glina? Jasno je video luk neba, tu šarenu kupolu koja ga je pratila oduvek. Možemo praviti šta hoćemo, glina je tako podašna. Čija je glina, upitao je dok je gledao uvis. Onda mu je došlo da plače. Ko? Zelene krošnje okolnih stabala lelujale su šireći svoja krila, kao da su ga pokušale štititi. Skrij se, iskezi mu se beli oblak. Smeh je nastao na nebu; gomila oblaka mu se smejala. Onda je imao osećaj kao da lebdi. Kotlina je raširila ruke. Prihvatamo te. Ja sam stvor brda, ne laži me kotlino. Krenuo je na dve strane. Kotlina i brdo čudiše se ludosti njegovoj. Potok je imao bele kamenčiće. Tu, u planini, izvirao sam.

GER DUG slajd kratkih, nepoučnih i neestetskih priča

Pročitaj više...

Vremeplov

Čudnog ga nazovimo i mi, ime mu je obično. Tek tako ume da hoda i pentra se vrletima, da se brčka u plićanim potocima, kroz šume da traži gljive. Omiljena mu stara zdanja koja je zidao ili klepao neko davno pre njega. Jedared, a mlađan još bejaše, sačeka ga zmija na vrh stene uz koju se uspinjao. Kuda?

Škiljila je sijalica, taman toliko da obasja drum i postaju pored njega. Čekao je. Pust je drum bio i postaja ta. Onda je upao u kanal. Ovo smrdi, samo to je pomislio dok se kobeljao iz blata. Mali je bio. Tu pored groblje je bilo, a kada bi se uspentrao na neki obližnji žbunjić mogao je da vidi čudnovatu gomilu ispod, daleko ispod, jer groblje je bilo na brdu, a čudnovata gomila je bila stočna pijaca. Kuda?

Gledao je nepečene cigle, naslagane, rekli mu od toga će biti kuća. Čija? Kako čija, nasmejaše se svi, tvoja. I bila je kuća, od pečene cigle.

Hodao je toliko puta tim drumom, toliko da ga nije više ni primećivao pod svojim nogama. Razvaljivaše taj drum. Omiljena mu stara zdanja koja je zidao ili klepao neko davno pre njega. Otišao je da pogleda. Čudnog ga nazovimo i mi, mada mu ime nije neobično. Kuda, upita ga odavno mrtva zmija. Kuda, upita ga nasmejana gomila ispod brda. Kuda, osmehnu mu se stari drum dok je gledao u pravcu nepostojeće postaje. Kuda, upita ga parče pečene cigle iz razvaline. Gledao je taj komadić. Tu pored groblje je bilo. U daljini škiljila je sijalica.

GER DUG slajd kratkih, nepoučnih i neestetskih priča

Pročitaj više...

No Comment No.9

Pripoved o zemlji majmunolikih

Sve je jednostavno neshvatljivo. Donekle je shvatljivo ipak, saznanje da izabrali najpogodniju vrstu majmuna. Za šta (razlučenje od zašta) pogodnu, ko, gde, odakle, što? Zemlja malih poludemona. Ratovi se vode skoro neprestano, a u pauzama čežnjivo se prizivaju. Mržnja, nasilje, lažna duhovnost na ceni. Da, ta postoji jedino. Naslućuju da postoji duhovnost, dato im saznanje. Ali to je u drugim, neprijateljskim zemljama. A ovde naselili neke izdaleka, i zateknute majmune priparili i kultivisali ih samo do nužne samospoznaje… Ko? Ne znam, znam samo da silan sam postao, data mi moć, ali nisam zadovoljan stečenim. Ko sam ja? Seronja kojemu podižete skoro pa hramove, a tu sam nedugo još među vama, valja mi bežati. Seronja koji se bavi politikom. Ko me stvorio? Pa vi, bedna ljudska vrećo govana.

 

 

pri GER DUG

Pročitaj više...

Hodajući greškom

  Ne, nije pravio grešku, nije gledao u nebo. Ne, nije pravio omašku, nije gledao u zemlju. Samo je lebdio pravo. Ako ovako nastavim, razmišljao je, mogu… Kuda li ću stići? 

Ne, nije pravio mahnitost kad je imao ljubimca koji uginuo je. Da, napravio je grešku kada združio se kasnije sa još jednim. Uginuo i taj. Da, napravio je grešku tražeći krivca. Da, načinio je glupost, nije kaznio krivca. Da, napravio je greh, kaznio je pogrešnog.

Ispod je bila voda. Probaj, reče. Probao je, a ona nije bila kao vode koje je znao do tada, bila je čudna. Neobična? Da, odgovori srećnim očima. Napravio je još jednu grešku, gledao je u tu čudnu vodu. Vratio se docnije na svoje obične vode. Ali ništa nije bilo isto više. Da, gledao je u nebo. Da, gledao je povrh zemlje. Ne, nije kaznio krivca. Nije ga našao. Ako ovako nastavim, razmišljao je, mogu… Kuda li ću stići greškom?

GER DUG slajd kratkih, nepoučnih i neestetskih priča

  

Pročitaj više...

Majmunoliki

 

Gledam ovu zemlju i divim se. Sebi, ne zemlji

Divim se kako sam to dobio, a sam Gospod mi dao. Da se predstavim, ja sam Taj I Taj. Obavezno idem u bogomolju svakog praznika da se zahvalim na ukazanoj milosti. Veliku ja zemlju imam i upošljavam i rade ovi što im dajem hleba, ali sve to nekako kilavo, preko bede rade. Imao sam ja i veću zemlju u nasleđu, ali moj tata bio pijandura i raskomadao skoro sve, propio. Poturali mu komšijini seoski špijuni alkohol, a on dobar i naivan podlegao. Nisam ja takav. Pravilno sam postupio onomad, ima tri nedelje, kad sam naredio da jedna ta živuljka kojoj hleba dao otišla do bogomolje i tražila samog popa da se žali na mene. Naredio batine i da izvuku priznanje da to komšija poslao špijuna na moje imanje. Sad tu nešto pop balegario, a rekao da mora pred javnošću, ali to smo sredili isti dan uveče u krčmi. A komšija sitan posednik, sramota je imati takvog komšiju, znam. Lepo sam mu rekao preko posrednika, susede, dozovi se pameti. On ništa. Pošaljem ja one moje što opametili popa i lepo uradili, svaka čast, proširili malo moju među. I šta uradi ta komšijska budala? Krajnji bezobrazluk. Našao neke iz susednih sela i huška ih na mene. Kažem mu onda izravno, komšija, kako te nije sramota, mi smo rođaci, skoro pa braća, to što misliš da je tvoja familija to ne postoji, to je moja familija, a ti si samo podivljao i vrati mi se u zagrljaj. Ništa on. Rešim onda da pošaljem ove moje da smire situaciju, ali gle vraga, on počeo da pali svoju kuću i svo imanje i drznik još veli da ja to radim…

Najnovija vest: Taj I Taj uhapšen

GER DUG slajd kratkih, nepoučnih i neestetskih priča

No Comment

Pročitaj više...

Tunel

 

 

    Još juče išao sam suprotnom stranom ulice. Građevine drugačije izgledaju. Ugledao sam dve šarene kese i pitao se da li će sutra biti i treće, a našao sam već četvrtu i poneo je kući. Kažu da je to sreća naći. Naslikane su deteline na njima. Sutradan sam došao danas, nisam mogao čekati. Zaprepastilo me što me nije bilo tu. Vratio sam se juče, samo zbog toga. Otskoro je to počelo. Napravili su branu, a onda su dolazili drugi ljudi. U mislima tok potoka nisam mogao više pratiti. Osamdeset dana nisam pio vodu, samo zbog toga. Niko me ništa nije pitao. Sreća je naći četiri kese sa nacrtanim detelinama. Tu su me jurile patke. Pitao sam jeste li vi guske. Zbog toga nisam jeo sto, i osamdeset dana nisam pio vodu.

- Pavele?

- Da?

- Nije to lepo.

Nikakva hladnoća.

Razgrtao je sneg, pravio prtinu.

Možda će neko krenuti za mnom, moram ostaviti trag. Zar da umre? Nije bilo hladno, sneg je stao, krckao je pod stopalima. Kao da je blagi mraz. Ne znam. Možda kleknem, možda naiđem na svetinju. Ako sruše branu. Tu sam ja video pijavicu jednu, one isisaju svaku bolest kad isisaju krv. Ležala je, mrtva je bila. Nisam je ubio, sećam se da sam pomislio. Onda sam se popeo na krov. To je bio krov nekog hangara, sve je u limu bilo. Ispod je bilo smeće, tu sam našao detelinu sa četiri lista. Leš smrdi. Valjda što je sneg stao i nije bilo baš hladno.

- Ispričaj šta si video, svojim rečima.

- Strmu, popločanu ulicu. Nije bilo limuzina, bilo je strmo i kišovito. Nije bilo ni vetra, ali kišobran je lebdio. Ako sam imao sreće i našao četvrtu kesu, gde su ostale deteline sa tri lista? Kopao sam, tu okolo, odmah iza limene zgrade. Gledali su me neki ljudi sa popločane ulice. Tu ima lepih zgrada.

***

Knjižnjica, lepo uređena. Pavel je tu zalazio kišnim danima. Nakon meseci suše zatekao je staklene vitrine.

- To je zato što su počeli da nas potkradaju, a, u poverenju mogu reći, nestala nam je jedna, ali verovatno znate.

- Knjiga?

- I knjiga.

Imao je, tako da se kaže, privilegiju šunjanja među policama, ali staklo ga je zbunilo. Nije se osećao nikakav miris, a po mirisu je znao tražnju. Nije znao naslove. Krijući zbunjenost pokazao ju je.

- Želite neko određeno delo?

- Nešto o pijavicama.

Nisam se popeo na krov, doleteo sam. Onda sam sleteo. Dok sam kopao tražeći tri kese osetio sam da je neko došao. Bilo ih je više. Na potoku sam video jednu pijavicu, ali kad su napravili branu ljudi su se okupljali. Zbog toga sam opet odleteo na krov.

Sedeo je ispred stare bazilike. Konjska kola sa arnjevima su prolazila, poneka volovska zaprega; ispod, odmah do reke je stočna pijaca. Kad reka nadođe skele ne voze, onda se ide uzvodno do starog grada, tu postoje dva prenoćišta. Bazilika je stara, devet stotina godina joj je.

Zašto sediš tu, to je srušeno odavno? Mislim da me neko pitao. Kao da ne znam gde sedim. Ispred stare kuće, njoj je sada sto godina. Gledao sam starca kako gura kolica puna sena. Zašto ih ne vučeš, lakše je, hteo sam da upitam, ali neko me preduhitrio pitanjem zašto sedim tu kad je to odavno srušeno.

Ne verujem.

Ne verujem da sam mogao leteti. Iznad, malo ulevo od hangara, bile su razapete žice. Čuo sam da tu prolazi struja. A ja polećem ulevo. Starac koji je gurao kolica zastade. Nije ovo seno, guram svežu detelinu.

- Evo, ovo sam našla o pijavicama.

Dogurala je kolica, kao ona po prodavnicama, samo punu knjiga.

Pogledao sam je u oči. Nije rekla nema na čemu. Nisam ni rekao hvala. Imala je ludilo u očima. Nemamo ogledalo, rekla je kao opravdanje.

O pijavicama je bila neka enciklopedija od sto i osamdeset strana. Na trećoj stranici je bio zataknut list papira. Napisao sam na njemu da nisam jeo sto, i osamdeset dana nisam pio vodu. Posle sam izašao i seo ispred stare bazilike. Čekao sam starca što ne vuče seno. Kako su to uradili? Znam da ne postoji više moje dvorište, znam da je davno nestalo sve. Starac je vukao kolica puna trulih lubenica, a ja sam gurao koliko sam mogao. Nisam bio tu kad se srušila, ali srušena je moja kuća.

Ne razumem vaš govor. Tako je rekao. Onda se nastavilo dobovanjem kiše po kamenju.

Kad imaš mir imaš sve. Tako misliš. Onda razmisliš. Voda se ne pokreće, stoji. Stojim i ja, ma koliko se kretao. Ja sam glup.

- Zašto si glup?

Vidim samo luk neba.

Bazilika je stara. Devet stotina godina joj je. Ispod nje je drum, hiljadu godina je star. Moja kuća ima stotinu godina. Sedim tu i gledaju me. Ne mogu više biti tu. Mrtvi su. Kao i ona. Nisam je ubio. Pokopao sam je kad sam našao četvrtu kesu. Miš je već otišao pre toga. Nisam mogao da mu pomognem. Žice od struje idu ulevo od hangara, zato ne letim. Vratio sam se, podzida ispred kuće nije dirana. Tu sedim.

-Pavele?

***

Dan običan. Ako ima takvih dana. Jurcao je za vilinim konjicima čitavo jutro. Onda je našao pijavicu. Usput se potukao. Stari dud je nikakav. Bagrem bi bio dobar, ali pored klozeta je. U potoku ima pijavica. Šuma je ćutljiva. Znao je, to što dobuje su detlići. Oni traže crve po deblima. Zbog toga nije jeo sto dana. Sto prvog je čukao po starom stablu. Crv je bio smeđ i vrištao je. Nije hteo, ali stavio ga je na panj. Mrdao je, žešće nego pijavica. Potražio je po džepovima perorez. Kad porastoše ovoliki nokti?

- Pavel?

- Ko?

Jesam. Kopao sam. Stotinu godina staru kuću srušili su. Ne mogu srušiti tek tako. Tu je to, zemlja čuva.

Nije to samo san. Ili nečiji jeste. Neobičan zvuk imadoše zvona stare bazilike. Njoj je sad sto godina. Njegovoj kući je devet stotina godina. Pored je drum hiljadu godina star. Tu su prolazili Rimljani pre dve hiljade godina. Znao je da nije dobar u ciframa.

Lud si.

Ona je prodavala bostan. Nije se sećao najbolje, ali tu su ranije prodavane kuvane svinjske glave. Čuo je i da su tu iskopavali stare grobove. Jedne noći je i sam kopao. Nema tu snega i bilo je toplo. Trava je nekada rasla, ali postavili su kamenje. Nije mogao kopati. Tu ima lepih zgrada. Kanal je star. Njemu ima pet stotina godina. Do njega se ide putem. Nema pijavica, sad je sve kamen. Išao sam udesno levom stranom, zbog žica nisam mogao da uzletim. U podnožju je srušen kamen. Na zvoniku je izbio požar. Zbog toga nisam pio vodu osamdeset dana.

- Pavele?

Mogla bi biti godina davna. Čulo se mukanje goveda sa pristaništa. Zabrađene žene prodavale su plodove bašta. Nije mogao da se navikne na zvona crkve. Bio je to veliki trg, nedeljom su dolazili. Bila je sreda kada se Pavel setio. Odmah su došli. Možemo li da uđemo? Gde? Tu. Zvono. Pozvonili su. Možemo li da uđemo? Nije pitanje. Odmah da vam kažem, ovde ja živim. Pavel je jednom naišao na divlju mačku u planini. Tako me gledala, rekao im je. Jeste li izlazili u nedelju? Nije bilo pitanje. Sredom dodirnem baziliku. Tada pada kiša. Nije dodirivao tek tako. Taj kamen je dograđen, kad je kiša pokaže se. Zvona su zvektala. Da li mislite da ste pametniji od nas? To je bilo pitanje. Pitaću. Koga? - opet pitanje. Valjda je ubio. Jesam, sahranio sam je. Tu ispod hangara. Lepe su zgrade okolo. Ne znam što useliše.

Pavel je slušao lupnjavu sa stare bazilike. Njoj je dosta godina.

- Ako mislite da je ubica zašto ga ne uhapsite?

- Nemamo dovoljno dokaza.

- Ako nemate dovoljno dokaza zašto ga ispitujete?

- Imamo osnovanu sumnju.

- Ako imate osnovanju sumnju zašto ga ne uhapsite?

- Nemamo dovoljno dokaza.

Hrčak je glupa zverka. Vrti se u krug. Ne vrti se tek tako, treba mu točak.

Mogu da odem i nađem čelične stubiće, reče Pavel. Tu ispod bazilike prolazio je voz. Sneg se kratko zadržao. Kolica je svako mogao gurati. Točak nije mogao ostaviti trajan trag. Krv je bila od pijavice. Tu sam ja video jednu.

Pavele?

Pavel zapita “ko me zove, ko si ti”?

Tvoj Tvorac, ustaj, pišem nastavak tvog života, budi se!

***

Pavel nije volio da ga neko budi i promrlja nešto o prokletinjama što stvaraju buku i neozbiljnosti nekakve o zvonima i onima što lupaju u njih sa obližnjeg tornja. Malo se meškoljio i napokon ustade. Stare novine bile su mu pri ruci i zadovoljno sede na klozetsku šolju.

- Dakle, ovako, da vidimo šta ima.

Tako je bilo svaki dan. Probudi se, sedne na šolju, čita stare novine.

Pavele!

Sreća da je bio na toj šolji.

- Ko me zove, ko si ti?

- Otvori vrata, zvaću vlast!

- Gazdarice, ja...

- Izlazi!

Da, tako svaki dan.

Moguće da je bio problem što je to bio zajednički klozet. Pavel je čudnog vremena zauzimao taj prostor.

- O, poštovani komšija, dobro jutro!

Imala je običaj da ga drmne desnom sisom pri pozdravu. Pavelu to nikako nije bilo jasno. Shvatao je da ona ne zna pravila kretanja; trebala je da ga zakači levom sisom, ali nikada joj to ranije nije rekao. Zašto bi sada?

- Uobičajeno?

Nekako se osećao uvaženo kad ga tako pita.

- Da.

Kafa nije bila dobra, opet mu je podgrejala ko zna koliko puta iskuvani talog. Skupljao je hrabrost da joj kaže da ga sledeći put drmne levom sisom, ali pomisao da ga neće više uvažavati odagnala mu je tu misao.

Pavele?

Plafon kao plafon, zid kao zid. Probudio se. Kakva tišina, zadovoljno pomisli. Krenuo je na posao, kao svakog jutra. Sem vikendom. Tada je slobodan. Tada je i srećan jer mu bivša žena dovodi decu. Zatim ih on, decu, tu nedaleko od železničke stanice odvodi u Park Za Decu. Smešan naziv.

“Kad malo razmislim”, možda i glasno reče Pavel, “kakav je to park”...

- Železnička stanica?

“Jeste, tu je, pored, ali da li sam vodio decu u taj park i gde je to uopšte”?

- Izvinite, znate li gde je železnička stanica?

Na trenutak se zbunio. Delovala je kao iz nekog filma, neke komedije koju je gledao. Kakav li to film beše? Komična gazdarica što tera stanara sa klozetske šolje, pa nekakva konobarica što udara sisama…

Pavele? Probudi se!

Još uvek u snu Pavel zapita “ko me zove, ko si ti”?

Tvoj Tvorac, budi se!

Nije bilo izbora. To se moralo uraditi.

 

***

 

Železnička stanica beše pusta. Oronula prizemna zgrada sa jednim kolosekom ispred. Preskočio je šine i dva stepenika. Na šalteru nije bilo nikog. Gledao je nesrazmerno veliki sat u odnosu na memljivu prostoriju u kojoj se našao pitajući se da li taj glomazni sat pokazuje tačno vreme. Mora da pokazuje, pomislio je, sekundara mrda. I lupka. Sve brže. Vreme leti.

Nakon neznano koliko trenutaka lupkanje postade nepodnošljivo; počeo je da se znoji, nešto ga je gušilo i hteo je da izađe, da se vrati, bilo gde, ali neko ga grubo gurnu otpozadi.

- Šta kilaviš, mrdaj!

- To je neka pijana budala, puna ih je stanica!

- Tako je, greju se ovde na naš račun!

- Kuda?

Nije lupkao sat, lupkali su nervozni prsti punačke žene po pultu šaltera.

- Kad je voz za Levo?

- Ne vozi, za Desno kreće, požuri čoveče, vidiš li koliki je red iza tebe?

- Dobro, jednu kartu za Desno.

- Povratnu?

- Ne.

- U redu, cena je dve pertle. Na karti vam je broj vagona i kupea. To važi za sve, malo podiže glas. Nemoj neko da me pita za broj slučajno! Sledeći!

- Izvinjavam se, ima li stanica pre Tunela, tu bih da izađem?

- To vidi s kondukterom, sledeći!

Ispred stanične zgrade nije bilo nikakvog voza.

“A neko će jednog dana slomiti vrat na ovim šinama ili će ga zgaziti voz”.

- Nema ovde nikakvog voza.

Pavel se osvrte. Pogledi im se ukrstiše i debeljko mu namignu.

- Ti si onaj što me gurao pred šalterom?

- Jeste, ja sam Dujo, kod mene ima svega.

U daljini, a činilo se da ipak blizu, zazviždi lokomotiva. Pavel kao da oseti blagi napad panike.

- Ona je rekla da voz polazi.

Dujo se osmehnu. Izgledalo je više da se osmehnuše njegove debele obrve.

- Nema ovde voza, tu je nekad bio kolosek za Levo, ukinut je.

Panika je već odmakla od blagog.

- Gde staje za Desno?

- Kod Duje ima svega, pertli, kaiševa, konopaca, svega. Ona te prevarila, dve pertle u jednom pravcu, to je sramota. Daću ti red vožnje, a ti meni kravatu. Pošteno?

“Prokleti ludak”.

Utrčao je u staničnu zgradu, taman na vreme da odgurne nekoliko njih što su se tiskali na suprotnom izlazu. Na to ga je ponukao zvučnik koji je šuštavo ponavljao: Pažnja, voz za Desno kreće za minut, pažnja, poslednjih petoro na izlazu otpadaju!

Ušao je u vagon, u prvi od ukupno pet. Kupe je bio prazan i Pavel se začudi tome. Ali ne zadugo potrajaše praznina i mir.

- Šta se guraš ludaro, prvi sam video ovaj kupe!

- Marš đubre matoro, ja sam ugledala…

“Dobar dan, karte na pregled”.

Ludara i đubre matoro se utišaše i uguraše nekako, sa još troje.

Dadoše karte na pregled.

- Meni su rekli na stanici da pitam konduktera mogu li da izađem pre Tunela.

- Imaš li ti kartu, nemoj da se praviš…

Jeste, on je pijan, spavao je tamo, zagrajaše svi.

“Voz je već krenuo”.

- Voz je krenuo, nemoj da izbacujem, tišina!

Pavel pokaza voznu kartu.

- U redu, sledeći!

- Meni su rekli da pitam konduktera za stanicu pre Tunela.

- Ti si baš neki uporan. Što baš pre Tunela?

- Čudan je taj, velim vam, ubaci se Dujo pružajući kartu na pregled, posmatrao sam ja njega, samo se nešto smucao po zgradi i raspitivao za šine…

- A koji si ti, prekide ga kondukter, i kuda si krenuo?

- Ja sam Dujo, kod mene ima svega…

- Ima i da si promašio voz, ovo je karta za Levo.

- On je kriv, on je tražio kartu za Levo i onda je voz nestao, a ja sam već kupio kartu. Nisam mogao ostati tamo, morao sam ući u voz. I ja ću da izađem posle Tunela, naglasi Dujo i tako skrete pažnju opet na Pavela.

- Laže, on je bio iza mene i gurao me, nije mogao kupiti kartu pre mene.

- Je li to istina?

Dujo, crven u licu, htede da odgovori nešto, ali, na iznenađenje svih, kondukter odjednom skoknu unazad i našavši se u hodniku spretno zatvori vrata kupea i zaključavši ih skoro trčeći nestade.

 

Šta je automatsko pisanje?

Automatsko pisanje ili nesvesno, psihičko pisanje, odnosi se na čin pisanja bez udela svesti ili volje, gde proces nije unapred osmišljen.

Deo prvi... 

 Ilustracija: Indiga Healer

Pročitaj više...

Sasma priča

 

Hodao je.

Voda je bila pored, gledao je kroz nju.

Zašto gledaš kroz mene, pitala je.

Da vidim kamenje, odgovorio je.

Zašto nas gledaš, upita kamenje.

Da vidim brdo s kojeg ste svaljani.

Zašto te mi zanimamo, pitaše okolna brda.

Da vidim s koje planine ste smanjeni.

Daleka planina upita, ko si ti?

Tragalac sam.

Sve se na trenutak ućuta.

Zašto gledaš kroz mene, upita voda.

 

 

GER DUG slajd kratkih, nepoučnih i neestetskih priča

 

 

Pročitaj više...

Komuna gadova

   

Sasvim dovoljno hrane, sasvim dovoljno vode, sasvim dovoljno svega, ali tvorci (bogovi) napraviše po liku svom, dakle od majmuna, dakle ljude. Ti ljudi po uzoru na tvorce stvoriše najgore, neradne bitange koji se nazivaju i vabe političarima i sveštenicima. Ovce nesposobne, reče prva od tih bitangi, vidiš da nas ono susedno divlje zlo pleme napada, stvorimo odbranu. Mi, izaslani od jedinog boga moramo vas ujediniti protiv zla. Ne možemo više skupljati letinu jer bog, ovaj naš jedini pravi, tvorac svega, izabrao nas da vam prenesemo njegovu reč. Ne možemo raditi, ali bog zapovedio da nas morate plaćati, mi smo poslanici njegovi. Šta će vam hrana, voda, šta će vam takav život u grehu i neznanju? Grešni ste nastankom samim. Ako nam verujete i spremni ste da ginete za nas (poželjno je pre toga da zaradite za nas neku paru) čeka vas samo nebo sa veselim trubačima, a po drugoj verziji i veselim devicama.

Pa, stvarno. Prijemčiv kakav jesam, shvatam mudrost ovu. Čemu hrana, voda, vazduh ako ne ubiješ nekog koji ima pogrešnog boga, a iste smrdljive političare i sveštenike?

GER DUG

slajd kratkih, nepoučnih i neestetskih priča

Pročitaj više...

Tu sam

Mi smo cveće, sećaš li se nas? Mi smo bunari, odavno zatrpani. Mi smo žabe, male barske. Mi smo oblaci što skrivali Mesec, sećaš li se nas? Mi smo živina, živeli smo zajedno. Bilo to brdo, trčao si uz njega. Brdo se sleglo. Gledao si da nas poštediš, da ne gaziš po nama, umeo si i da zastaneš. I nama se svidjao tvoj miris. Stavili tu pumpu, a ti nejak. Tako smo se radovali kada naiđeš. Ne dolaziš, nema ni nas. Tu smo negde. Kad se pojaviš bićemo bunari opet. Biraj vodu, čista kao mi i ti nekad. Žabe, male, bara ispred stare kuće. Trešnja ispod. Zar te kreketom nismo upozoravale na opasnosti razne? Dok su oblaci skrivali Mesec čekao si da živina se budi. Nagla i hladna je bila ta zima. Odakle si se vraćao? Znamo. Zbog nas si došao. Mi smo potoci. Umeli smo da te čuvamo kada te ostave u blatu. Umeš li bez nas?

GER DUG

Pročitaj više...

Sivonja

GER DUG slajd kratkih, nepoučnih i neestetskih priča

Dobar dan.

Niko ništa. Da l` me čuše?

Dobar dan.

Šta se dereš, sedi tu i čekaj!

Sedim. Gledam dokumente da ne izgužvam kad “dobro, čoveče, možeš li miran da sediš? Izađi napolje!”

Ja sam hteo…

Izađi napolje bre!

Bila je klupa u hodniku, ne mogu se požaliti.

Šta ti ovde radiš?

Čekam, hteo sam…

Daj ličnu kartu!

Tu mi je, među dokumentima, sad ću…

Aham… dobro… ko ti je rekao da sedneš tu?

Pa, ova unutra…

Dobro, sedi i čekaj.

Ruke mi se znoje, već sam dokumente izbrljao. Tako su tu ulazili i izlazili. Uđu zabrinuti, izađu srećni. Kako li ja izađoh zabrinutiji?

Ti, ajd ulazi!

Dobar dan.

Šta oćeš?

Pa, evo, dokumenta sam iskupio, pa posao ako mogu dobiti, tu su mi sve kvalifikacije.

Hm, dobro… dobro…

Listala je masnim prstima, ali to je u redu, ona je vlast. Nisu isti moji znojavi prsti. Dobro, u redu je ovo, ali dokumentacija nije potpuna.

Izvinjavam se, ne razumem, iskupio sam sve.

Nemoj ti meni tu da glumiš, ne valja dokumentacija, gde ti je knjižica?

Mislite indeks, ja sam…

Alo čoveče, izlazi napolje, znaš li ti kolko posla imadem, aj beži nemaš sve šta treba!

U hodniku nova zabrinuta lica. Vratio sam se kući.

Šta je bilo?

Nemam knjižicu.

Pa rekoh ti ja, budalo jedna.

Alo, Mile, daj mi Acin broj!

Šta će ti Aca, evo nas zajedno, zajebavamo sirotinju, aj eto nas kod…

Ma, ovaj moj tražio posao, pa…

Kakav posao, jel on lud??

Ma znaš ga, tako on, a nema člansku od partije…

Dobar dan.

Izvolite, gospodine, uđite, dobar dan, znate, nismo imali potpunu dokumentaciju juče, a tako dođu ponekad kojekakvi, nagrnu kao… kao, kako se kaže…

Kao sivonje?

SVAKA SLIČNOST SA STVARNIM DOGAĐAJIMA JE NAMERNA

Pročitaj više...

Nikad kraće

 

Zaslepljenost je majmunskog poroda velika. Šta majmun vidi to majmun radi. O čemu ja? O vođama majmuna.

Ustrojstvo je takvo, ljudi su društvena bića. Izaberu vođe čopora, majmunovodci vode ih dalje. Ne verujete da ste majmuni? Presaberite se, pa da nastavimo.

Stigao novi bauk, kruži svetom. Kako da ne verujete, vođe vam rekle. Šta radite? Kao i svaki čopor, pognete glave i slušate.

A šta vam to kažu gori od vas?

Dosadno, sva materijalna bogatstva imamo, daj malo zabave.

To između sebe pričaju, ne kažu vama, običnim majmunima.

GER DUG

slajd kratkih, nepoučnih i neestetskih priča

Pročitaj više...

Crtica

Ne može više ovo ovako. Prekidoh ga u priči stila sam sa sobom i upitah šta ne može.
Ne može stric da mi uzme kuću, hoću da mu zapalim patke, žive u bari, spavaju u podrumu.
 Razradila se priča, u međuvremenu saznadoh da je fizički bolestan, kao i njegov stric, a ni patke nisu u boljem stanju. Ne može više ovo ovako, ponovi, ubiću ga
.
 Polako, smiri se, pojasni bolje, rekoh.

Idem u policiju da kažem da ću ga zapaliti, pa ću onda da se predam.

 Htedoh reći da će ga strpati odmah u ludaru s tom pričom, ali naiđe uniformisano lice.

Alo, ja ne mogu više ovako, dreknu obradovan moj bolesni sagovornik.
Nema šta se ne može, osmehnu se uniformisani. Kako se ti ono beše prezivaše?
Nemoj da se praviš blesav, ti si me sprečio da zapalim patke, hoću sad da ubijem strica, zapiši to, pa ću posle da se predam.
Ma nemoj da me… od srca se nasmeja uniformisani. Sad se sećam koji si, donosim ti…
Meni se smeješ, ribo pandurska!

Poštara su odneli u limenom koritu, nesuđenog ubicu strica, a ubicu poštara odveli nazad u ludnicu. A ja? Ja samo gledam dalje i beležim.

GER DUG

slajd kratkih, neestetskih i nepoučnih priča

Pročitaj više...

Ljudskost gluposti

GER DUG slajd kratkih, nepoučnih i neestetskih priča

 

Krš toga ima. Od političara da krenem. Nežni i osećajni izrodi koji izrađuju, odnosto iskotavaju gore od sebe. Ne treba biti strog, oni su samo izrodi izroda. 

Krenulo je – odakle? Naivan sam i samim tim prijemčiv. Verujem svima. Dođe debeljuškasta, haljina joj malo zapela preko stomaka i kaže da ima gore neki čika koji sedi na oblaku i gleda me. Sekira se zbog mene. Debeljuškasta me malo zbunila, priznajem, nekako joj ne leži ona brada do pola haljine, ali otpeva i omlati suvi bosiljak ptrethodno ga umočivši u vodu. Platio sam za to i nekako mi bi milo u duši. Nisam se pokolebao kada saznadoh docnije da je debeljuškasta pop koji je maknut kasnije zbog toga što voli dečake. Nisam potpuno razumeo, a nisam dečak nego odrastao pa me nije ni interesovalo.

 

Dobar dan!

Dobar dan, odgovorih.

Mi vrbujemo glupe ljude i preporučili su nam Vas, pa ako se slažete da popričamo.

Kako sam bio srećan. Od toliko glupih ljudi izabrali mene! I to ne bilo ko – predstavnici Partije. A ima samo jedna. E!

Uđite, samo pazite, malo je mokro, bio mi dobrotvor dečaka malopre… 

 

Ne brini ništa, utrapaše oni, nego evo ti ova olovka i na njoj je ugraviran naš partijski amblem, a znaš valjda šta ćeš s njom.

Nisam mogao da se setim u momentu šta bih s njom, a padale su mi na um neke perverzne stvari, jer beše partijska drugarica koja mi dade olovku guzata, pa da skrenem misli i temu upitah ko me preporučio za ovakvu čast pored tolikih ostalih glupana.

Dečače nevaljali, nasmejaše se predstavnici Partije pre odlaska.

Divni ljudi. Dugo su se nećkali i pogledali između sebe pre nego što su uzeli pare za olovku. 

 

Treba dalje nešto kazati? Ne treba. Popovi i političari brinu o meni. I o vama.

Pročitaj više...

Samo putnik

Hodao sam, o da, tako mi je poznat bio put. Čudno mi je bilo, o da, moram i to reći, zašto nema… mora da sam pogrešio, mora da to nije ipak taj put…

- E, gde si?

Ne volim tu srdačnost, uvek je lažna, naročito kada ne poznajem toga ko mi se obraća.

- Tu sam, kratko odgovorih.

- Prenesi ovo, znaš koji posao još imamo!

O, da, gledao je u mene. Nisam znao koji posao imamo, ali neko iza mene je znao:

- Ma, lako ćemo, žuriš negde?

Ne žurim, htedoh reći.

- Smrznuto je, treba zapeti.

- Pola metra je dosta.

Hodao sam, o da, tako mi je poznat bio put. Čudno mi je bilo, o da, gledati te ruševine.

- Ovde je… ne, nije… znam da je tu negde…

- Gospođo, mene nešto pitate?

- Mora da je tamo iza onog žbuna, idemo ljubavi!

Krupno pseto otegnutih muda kaskalo je za gospođom.

- Jeste, jeste, tu je! čuh još.

Napokon, pomislih, ugledavši dragu građevinu; šta kažeš ti na ovo, stara Gornja kapijo?

Gornja kapija oćuta. Gledao sam kako njeno kamenje se topi.

- Šta se dešava, upitah je.

Tako je bila nema.

A tako smo pričali nekada, pričala mi je o svojim ratovima, pričala je o svom nastanku, pričala je… Ne, možda sada izmišljam. Iz želje da saznam zašto se topi.

- E, gde si?

Blatnjav, zao i nepoznat upita opet: - E, gde si?

- Gde se tako ublatnjavi? - rekoh.

- Zemlja se raskvasila, kiša je, a kopati se mora. Zar ne voliš kišu?

- Da, ali… hodao sam dugo, osećam težinu u nogama. Zar pada kiša?

- Nisi mogao izabrati sunčan dan? Ne voliš sunce?

- Da, ali, sunce greje.

- Ne znam, kopati se mora, sneg, sunce ili kiša.

Hodao sam. Tu je tramvajska stanica. Mora da je nešto posebno, pomislih, kad su tako stare tramvaje vratili na šine.

Zbilja, posebna vožnja, tako je stajalo na vetrobranu i pored svakih ulaznih vrata na tom starom tramvaju.

- Vožnja?

- Ne, prošetao bih još.

- Preporučujem vožnju, ne zna se kada je sledeći polazak.

- Ne, prošetao bih još.

Kišica je počela da sipi.

- Čudno, pomislih, zar nije neko pominjao kišu?

Želim da te dodirnem, stara Gornja kapijo. Zašto bežiš od mene?

Tramvaj je krenuo, star i trom.

Tu sam, tu sam još. Shvatio sam zašto je ta vožnja posebna. Hodam, o da, razgovaram sa Gornjom kapijom, čudim se lepoti kišice, pustim i da me sunce zagreje. Pseto otegnutih muda i gospođa prolaze često; blatnjav, zao i nepoznat me pogleda ponekad, a samo čekam taj stari tromi tramvaj, razmišljajući zašto ne uđoh u njega. Ne znam kada je sledeći polazak.

GER DUG

Pročitaj više...

Život je nit

Ume takav dan da bude, pomislio je hodajući i šutirajući drumske kamenčiće, noseći svoj bes i tugu u šumu. Ma, ko sam ja, reče već glasno i ne zamerite mu, jer, ne zaboravite, nosio je bes i tugu sa sobom. Ume ovaj put da bude i dosadan, priča glasno dalje, a dogovor je da mu ne zamerate, sećate se? Prošlo, sadašnje i buduće vreme, a ja sam sada, ovde, tu. I gde nestade onaj potok, pa suša nije, kiša je bar. Odoleo je da ne šutne poveći kamen, bes mu nije bio baš toliki, tuga mu je bila veća. Kuda je krenuo taj, nazovimo ga s pravom osobenjakom, jer priča sam sa sobom, šutira kamenčiće po pustim drumovima i ide tužan po kiši u šumu?

Ide po smisao života. Misli da će ga naći ubivši sebe.
Kiša ga je baš zahvatila – mokar sam kao miš, pomisli. Zar nisam to mogao i kod kuće da obavim? Zar može da bude ovako hladno u leto… kad to leto uopšte počinje… evo majske trešnje su prošle, ovo su one junske… tu je i divlja trešnja, otkud ona ovde? Pojas nevelike planine počinjao je život pred njegovim očima, tu su bili nekakvi zakržljali borovi koje je neko posadio ko zna kad, onda su se pokazala debela bukova stabla, a ono levo je divlja trešnja, one su gorke…
Lavež pasa ga trže. Tri mešanca, dva žuta i jedan crn, lajala su – kako galopiraju, pade mu na pamet – pa su zastala, pa - što opet galopiraju, upita se. Ćuknuo je, ali kiša zagluši to – moram naučiti da zviždim - onda pljesnu šakama i gle, tri mešanca se okretoše prema njemu. Što trčite po ovoj kiši i odakle vi uopšte ovde? Bednije izgledate od mene, tako mokri. I smrdite. Crni mešanac, pseto veselih očiju zalaja na njega dva puta, potrča napred i zastade, okrenuvši se zalaja još jednom – kako samo trči mangup, ne zna da imam posla, reče lovac na smisao života žutim mešancima koji su mahali vedro pokislim repovima. U redu, imam još vremena za pretposlednju igru, hajde da vidim šta vas to tako uzbuđuje, baksuzi.
Zemlja je bila raskvašena i gacao je s naporom, ne tako daleko, jer divlja trešnja beše na pedesetak metara udaljena. Glupi baksuzi, ne mislite valjda da ću vam brati trešnje i otkad to uopšte psi jedu… počeo sam da lupam, prekide sam sebe. Idite jurite dalje, neću niko da vidi moj poslednji posao, neću niko da… okrenuo se, ljutit više na sebe – dosad sam mogao… lavež prekide nešto, nešto što ga nagna da kaže psima da ne cvile i da ga ostave na miru i da će im nabrati i trešnje, ako im je baš to želja, a onda ugleda pokislo mače. O! iznenadi se. Odakle sad ti? Zar su tebe jurile ove dosade? Te dosade, tri baksuza, dva žuta mešanca i jedan crni, pretvoriše svoj lavež u neobično nežne zvuke i otrčaše kad lovac na smisao života uze pokislo mače i privi ga na sebe pokislog – kako samo odgalopiraše mangupi! Šta ću sad s tobom, a? Odneću te kući, osušiću te, zagrejati, nahraniću te… Kako ti je samo život visio o niti, ovde u planini, ti mali smrdo… da nije bilo ona tri mala psa… šta bi bilo s tobom, a?

GER DUG

Pročitaj više...