Još juče išao
sam suprotnom stranom ulice. Građevine drugačije izgledaju. Ugledao
sam dve šarene kese i pitao se da li će sutra biti i treće, a
našao sam već četvrtu i poneo je kući. Kažu da je to sreća
naći. Naslikane su deteline na njima. Sutradan sam došao danas,
nisam mogao čekati. Zaprepastilo me što me nije bilo tu. Vratio sam
se juče, samo zbog toga. Otskoro je to počelo. Napravili su branu,
a onda su dolazili drugi ljudi. U mislima tok potoka nisam mogao više
pratiti. Osamdeset dana nisam pio vodu, samo zbog toga. Niko me ništa
nije pitao. Sreća je naći četiri kese sa nacrtanim detelinama. Tu
su me jurile patke. Pitao sam jeste li vi guske. Zbog toga nisam jeo
sto, i osamdeset dana nisam pio vodu.
- Pavele?
- Da?
- Nije to lepo.
Nikakva hladnoća.
Razgrtao je sneg,
pravio prtinu.
Možda će neko
krenuti za mnom, moram ostaviti trag. Zar da umre? Nije bilo hladno,
sneg je stao, krckao je pod stopalima. Kao da je blagi mraz. Ne znam.
Možda kleknem, možda naiđem na svetinju. Ako sruše branu. Tu sam
ja video pijavicu jednu, one isisaju svaku bolest kad isisaju krv.
Ležala je, mrtva je bila. Nisam je ubio, sećam se da sam pomislio.
Onda sam se popeo na krov. To je bio krov nekog hangara, sve je u
limu bilo. Ispod je bilo smeće, tu sam našao detelinu sa četiri
lista. Leš smrdi. Valjda što je sneg stao i nije bilo baš hladno.
- Ispričaj šta si
video, svojim rečima.
- Strmu, popločanu
ulicu. Nije bilo limuzina, bilo je strmo i kišovito. Nije bilo ni
vetra, ali kišobran je lebdio. Ako sam imao sreće i našao četvrtu
kesu, gde su ostale deteline sa tri lista? Kopao sam, tu okolo, odmah
iza limene zgrade. Gledali su me neki ljudi sa popločane ulice. Tu
ima lepih zgrada.
***
Knjižnjica, lepo
uređena. Pavel je tu zalazio kišnim danima. Nakon meseci suše
zatekao je staklene vitrine.
- To je zato što su
počeli da nas potkradaju, a, u poverenju mogu reći, nestala nam je
jedna, ali verovatno znate.
- Knjiga?
- I knjiga.
Imao je, tako da se
kaže, privilegiju šunjanja među policama, ali staklo ga je
zbunilo. Nije se osećao nikakav miris, a po mirisu je znao tražnju.
Nije znao naslove. Krijući zbunjenost pokazao ju je.
- Želite neko
određeno delo?
- Nešto o
pijavicama.
Nisam se popeo na
krov, doleteo sam. Onda sam sleteo. Dok sam kopao tražeći tri kese
osetio sam da je neko došao. Bilo ih je više. Na potoku sam video
jednu pijavicu, ali kad su napravili branu ljudi su se okupljali.
Zbog toga sam opet odleteo na krov.
Sedeo je ispred
stare bazilike. Konjska kola sa arnjevima su prolazila, poneka
volovska zaprega; ispod, odmah do reke je stočna pijaca. Kad reka
nadođe skele ne voze, onda se ide uzvodno do starog grada, tu
postoje dva prenoćišta. Bazilika je stara, devet stotina godina joj
je.
Zašto sediš tu, to
je srušeno odavno? Mislim da me neko pitao. Kao da ne znam gde
sedim. Ispred stare kuće, njoj je sada sto godina. Gledao sam starca
kako gura kolica puna sena. Zašto ih ne vučeš, lakše je, hteo sam
da upitam, ali neko me preduhitrio pitanjem zašto sedim tu kad je to
odavno srušeno.
Ne verujem.
Ne verujem da sam
mogao leteti. Iznad, malo ulevo od hangara, bile su razapete žice.
Čuo sam da tu prolazi struja. A ja polećem ulevo. Starac koji je
gurao kolica zastade. Nije ovo seno, guram svežu detelinu.
- Evo, ovo sam našla
o pijavicama.
Dogurala je kolica,
kao ona po prodavnicama, samo punu knjiga.
Pogledao sam je u
oči. Nije rekla nema na čemu. Nisam ni rekao hvala. Imala je ludilo
u očima. Nemamo ogledalo, rekla je kao opravdanje.
O pijavicama je bila
neka enciklopedija od sto i osamdeset strana. Na trećoj stranici je
bio zataknut list papira. Napisao sam na njemu da nisam jeo sto, i
osamdeset dana nisam pio vodu. Posle sam izašao i seo ispred stare
bazilike. Čekao sam starca što ne vuče seno. Kako su to uradili?
Znam da ne postoji više moje dvorište, znam da je davno nestalo
sve. Starac je vukao kolica puna trulih lubenica, a ja sam gurao
koliko sam mogao. Nisam bio tu kad se srušila, ali srušena je moja
kuća.
Ne razumem vaš
govor. Tako je rekao. Onda se nastavilo dobovanjem kiše po kamenju.
Kad imaš mir
imaš sve. Tako misliš. Onda razmisliš. Voda se ne pokreće, stoji.
Stojim i ja, ma koliko se kretao. Ja sam glup.
- Zašto si glup?
Vidim samo luk neba.
Bazilika je stara.
Devet stotina godina joj je. Ispod nje je drum, hiljadu godina je
star. Moja kuća ima stotinu godina. Sedim tu i gledaju me. Ne mogu
više biti tu. Mrtvi su. Kao i ona. Nisam je ubio. Pokopao sam je kad
sam našao četvrtu kesu. Miš je već otišao pre toga. Nisam mogao
da mu pomognem. Žice od struje idu ulevo od hangara, zato ne letim.
Vratio sam se, podzida ispred kuće nije dirana. Tu sedim.
-Pavele?
***
Dan običan. Ako ima
takvih dana. Jurcao je za vilinim konjicima čitavo jutro. Onda je
našao pijavicu. Usput se potukao. Stari dud je nikakav. Bagrem bi
bio dobar, ali pored klozeta je. U potoku ima pijavica. Šuma je
ćutljiva. Znao je, to što dobuje su detlići. Oni traže crve po
deblima. Zbog toga nije jeo sto dana. Sto prvog je čukao po starom
stablu. Crv je bio smeđ i vrištao je. Nije hteo, ali stavio ga je
na panj. Mrdao je, žešće nego pijavica. Potražio je po džepovima
perorez. Kad porastoše ovoliki nokti?
- Pavel?
- Ko?
Jesam. Kopao sam.
Stotinu godina staru kuću srušili su. Ne mogu srušiti tek tako. Tu
je to, zemlja čuva.
Nije to samo san.
Ili nečiji jeste. Neobičan zvuk imadoše zvona stare bazilike. Njoj
je sad sto godina. Njegovoj kući je devet stotina godina. Pored je
drum hiljadu godina star. Tu su prolazili Rimljani pre dve hiljade
godina. Znao je da nije dobar u ciframa.
Lud si.
Ona je prodavala
bostan. Nije se sećao najbolje, ali tu su ranije prodavane kuvane
svinjske glave. Čuo je i da su tu iskopavali stare grobove. Jedne
noći je i sam kopao. Nema tu snega i bilo je toplo. Trava je nekada
rasla, ali postavili su kamenje. Nije mogao kopati. Tu ima lepih
zgrada. Kanal je star. Njemu ima pet stotina godina. Do njega se ide
putem. Nema pijavica, sad je sve kamen. Išao sam udesno levom
stranom, zbog žica nisam mogao da uzletim. U podnožju je srušen
kamen. Na zvoniku je izbio požar. Zbog toga nisam pio vodu osamdeset
dana.
- Pavele?
Mogla bi biti
godina davna. Čulo se mukanje goveda sa pristaništa. Zabrađene
žene prodavale su plodove bašta. Nije mogao da se navikne na zvona
crkve. Bio je to veliki trg, nedeljom su dolazili. Bila je sreda kada
se Pavel setio. Odmah su došli. Možemo li da uđemo? Gde? Tu.
Zvono. Pozvonili su. Možemo li da uđemo? Nije pitanje. Odmah da vam
kažem, ovde ja živim. Pavel je jednom naišao na divlju mačku u
planini. Tako me gledala, rekao im je. Jeste li izlazili u nedelju?
Nije bilo pitanje. Sredom dodirnem baziliku. Tada pada kiša. Nije
dodirivao tek tako. Taj kamen je dograđen, kad je kiša pokaže se.
Zvona su zvektala. Da li mislite da ste pametniji od nas? To je bilo
pitanje. Pitaću. Koga? - opet pitanje. Valjda je ubio. Jesam,
sahranio sam je. Tu ispod hangara. Lepe su zgrade okolo. Ne znam što
useliše.
Pavel je slušao
lupnjavu sa stare bazilike. Njoj je dosta godina.
- Ako mislite da je
ubica zašto ga ne uhapsite?
- Nemamo dovoljno
dokaza.
- Ako nemate
dovoljno dokaza zašto ga ispitujete?
- Imamo osnovanu
sumnju.
- Ako imate
osnovanju sumnju zašto ga ne uhapsite?
- Nemamo dovoljno
dokaza.
Hrčak je glupa
zverka. Vrti se u krug. Ne vrti se tek tako, treba mu točak.
Mogu da odem i nađem
čelične stubiće, reče Pavel. Tu ispod bazilike prolazio je voz.
Sneg se kratko zadržao. Kolica je svako mogao gurati. Točak nije
mogao ostaviti trajan trag. Krv je bila od pijavice. Tu sam ja video
jednu.
Pavele?
Pavel zapita “ko
me zove, ko si ti”?
Tvoj Tvorac, ustaj,
pišem nastavak tvog života, budi se!
***
Pavel nije volio
da ga neko budi i promrlja nešto o prokletinjama što stvaraju buku
i neozbiljnosti nekakve o zvonima i onima što lupaju u njih sa
obližnjeg tornja. Malo se meškoljio i napokon ustade. Stare novine
bile su mu pri ruci i zadovoljno sede na klozetsku šolju.
- Dakle, ovako, da
vidimo šta ima.
Tako je bilo svaki
dan. Probudi se, sedne na šolju, čita stare novine.
Pavele!
Sreća da je bio na
toj šolji.
- Ko me zove, ko si
ti?
- Otvori vrata,
zvaću vlast!
- Gazdarice, ja...
- Izlazi!
Da, tako svaki
dan.
Moguće da je bio
problem što je to bio zajednički klozet. Pavel je čudnog vremena
zauzimao taj prostor.
- O, poštovani
komšija, dobro jutro!
Imala je običaj da
ga drmne desnom sisom pri pozdravu. Pavelu to nikako nije bilo jasno.
Shvatao je da ona ne zna pravila kretanja; trebala je da ga zakači
levom sisom, ali nikada joj to ranije nije rekao. Zašto bi sada?
- Uobičajeno?
Nekako se osećao
uvaženo kad ga tako pita.
- Da.
Kafa nije bila
dobra, opet mu je podgrejala ko zna koliko puta iskuvani talog.
Skupljao je hrabrost da joj kaže da ga sledeći put drmne levom
sisom, ali pomisao da ga neće više uvažavati odagnala mu je tu
misao.
Pavele?
Plafon kao
plafon, zid kao zid. Probudio se. Kakva tišina, zadovoljno pomisli.
Krenuo je na posao, kao svakog jutra. Sem vikendom. Tada je slobodan.
Tada je i srećan jer mu bivša žena dovodi decu. Zatim ih on, decu,
tu nedaleko od železničke stanice odvodi u Park Za Decu. Smešan
naziv.
“Kad malo
razmislim”, možda i glasno reče Pavel, “kakav je to park”...
- Železnička
stanica?
“Jeste, tu je,
pored, ali da li sam vodio decu u taj park i gde je to uopšte”?
- Izvinite, znate li
gde je železnička stanica?
Na trenutak se
zbunio. Delovala je kao iz nekog filma, neke komedije koju je gledao.
Kakav li to film beše? Komična gazdarica što tera stanara sa
klozetske šolje, pa nekakva konobarica što udara sisama…
Pavele? Probudi
se!
Još uvek u snu
Pavel zapita “ko me zove, ko si ti”?
Tvoj Tvorac, budi
se!
Nije bilo izbora.
To se moralo uraditi.
***
Železnička
stanica beše pusta. Oronula prizemna zgrada sa jednim kolosekom
ispred. Preskočio je šine i dva stepenika. Na šalteru nije bilo
nikog. Gledao je nesrazmerno veliki sat u odnosu na memljivu
prostoriju u kojoj se našao pitajući se da li taj glomazni sat
pokazuje tačno vreme. Mora da pokazuje, pomislio je, sekundara mrda.
I lupka. Sve brže. Vreme leti.
Nakon neznano
koliko trenutaka lupkanje postade nepodnošljivo; počeo je da se
znoji, nešto ga je gušilo i hteo je da izađe, da se vrati, bilo
gde, ali neko ga grubo gurnu otpozadi.
- Šta kilaviš,
mrdaj!
- To je neka pijana
budala, puna ih je stanica!
- Tako je, greju se
ovde na naš račun!
- Kuda?
Nije lupkao sat,
lupkali su nervozni prsti punačke žene po pultu šaltera.
- Kad je voz za
Levo?
- Ne vozi, za Desno
kreće, požuri čoveče, vidiš li koliki je red iza tebe?
- Dobro, jednu kartu
za Desno.
- Povratnu?
- Ne.
- U redu, cena je
dve pertle. Na karti vam je broj vagona i kupea. To važi za sve,
malo podiže glas. Nemoj neko da me pita za broj slučajno! Sledeći!
- Izvinjavam se, ima
li stanica pre Tunela, tu bih da izađem?
- To vidi s
kondukterom, sledeći!
Ispred stanične
zgrade nije bilo nikakvog voza.
“A neko će
jednog dana slomiti vrat na ovim šinama ili će ga zgaziti voz”.
- Nema ovde nikakvog
voza.
Pavel se osvrte.
Pogledi im se ukrstiše i debeljko mu namignu.
- Ti si onaj što me
gurao pred šalterom?
- Jeste, ja sam
Dujo, kod mene ima svega.
U daljini, a činilo
se da ipak blizu, zazviždi lokomotiva. Pavel kao da oseti blagi
napad panike.
- Ona je rekla da
voz polazi.
Dujo se osmehnu.
Izgledalo je više da se osmehnuše njegove debele obrve.
- Nema ovde voza, tu
je nekad bio kolosek za Levo, ukinut je.
Panika je već
odmakla od blagog.
- Gde staje za
Desno?
- Kod Duje ima
svega, pertli, kaiševa, konopaca, svega. Ona te prevarila, dve
pertle u jednom pravcu, to je sramota. Daću ti red vožnje, a ti
meni kravatu. Pošteno?
“Prokleti ludak”.
Utrčao je u
staničnu zgradu, taman na vreme da odgurne nekoliko njih što su se
tiskali na suprotnom izlazu. Na to ga je ponukao zvučnik koji je
šuštavo ponavljao: Pažnja, voz za Desno kreće za minut, pažnja,
poslednjih petoro na izlazu otpadaju!
Ušao je u vagon, u
prvi od ukupno pet. Kupe je bio prazan i Pavel se začudi tome. Ali
ne zadugo potrajaše praznina i mir.
- Šta se guraš
ludaro, prvi sam video ovaj kupe!
- Marš đubre
matoro, ja sam ugledala…
“Dobar dan, karte
na pregled”.
Ludara i đubre
matoro se utišaše i uguraše nekako, sa još troje.
Dadoše karte na
pregled.
- Meni su rekli na
stanici da pitam konduktera mogu li da izađem pre Tunela.
- Imaš li ti kartu,
nemoj da se praviš…
Jeste, on je pijan,
spavao je tamo, zagrajaše svi.
“Voz je već
krenuo”.
- Voz je krenuo,
nemoj da izbacujem, tišina!
Pavel pokaza voznu
kartu.
- U redu, sledeći!
- Meni su rekli da
pitam konduktera za stanicu pre Tunela.
- Ti si baš neki
uporan. Što baš pre Tunela?
- Čudan je taj,
velim vam, ubaci se Dujo pružajući kartu na pregled, posmatrao sam
ja njega, samo se nešto smucao po zgradi i raspitivao za šine…
- A koji si ti,
prekide ga kondukter, i kuda si krenuo?
- Ja sam Dujo, kod
mene ima svega…
- Ima i da si
promašio voz, ovo je karta za Levo.
- On je kriv, on je
tražio kartu za Levo i onda je voz nestao, a ja sam već kupio
kartu. Nisam mogao ostati tamo, morao sam ući u voz. I ja ću da
izađem posle Tunela, naglasi Dujo i tako skrete pažnju opet na
Pavela.
- Laže, on je bio
iza mene i gurao me, nije mogao kupiti kartu pre mene.
- Je li to istina?
Dujo, crven u licu,
htede da odgovori nešto, ali, na iznenađenje svih, kondukter
odjednom skoknu unazad i našavši se u hodniku spretno zatvori vrata
kupea i zaključavši ih skoro trčeći nestade.
Šta je automatsko pisanje?
Automatsko pisanje
ili nesvesno, psihičko pisanje, odnosi se na čin pisanja bez udela
svesti ili volje, gde proces nije unapred osmišljen.
Deo prvi...
Ilustracija: Indiga Healer
