Sve je u im` nečega

Bi sunčan dan tog leta gospodnjeg kada grupa nesposobnih lenština zastade kraj potoka.


- Braćo, evo dobre vode.
- Kome je do vode kad poskapasmo gladni?
- A, naći ćemo i `rane, što nosamo ovaj čemerni znak, nego eno dima tamo iza brda, ako su verujući da se skućimo ovde.

Nekoliko braće krete u pravcu dima dok ostali zabadaše znak u zemlju.

- Au, tvrdo li je, reče jedan dok ga drugi pogleda značajno.
- Braćo, nije vreme za to, zabavljaćemo se kasnije ako Bog da da nas neko `rani ovde, reče glavni među njima .

Tako nastade jedno bratstvo.

Prolaziše godine, vekovi se nakupiše, a braća živeše u toplom bratstvu ispunjeni međusobnom ljubavlju. Idilu je tek ponekad narušavalo neobjašnjivo uginuće koze ili ovce i da bi sprečili to neobjašnjivo čudo, bratstvo se dogovori da će u budućnosti uzgajati samo jarčeve, ovnove, a naknadno se dogovoriše da izbace i kokoške.
Zbilja, proviđenje ih pogleda i jarčevi, ovnovi i petlovi nisu ginuli tek tako, ali zavlada nova pošast. Lenjost.

- Braćo, reče glavni, sam Bog nas iskušava prevelikom ljubavi i voleći se između sebe zapostavismo radove. Ko je za to da vratimo koze, ovce, a i kokoške među nas?

Oče, ne možemo to rešiti sami, da se obratimo ocu svih očeva za savet? pade dogovor među bratstvom, a koji iznese onaj što je najlepše pevao među njima.

Neka bude tako, reče starešina i posla ocu svih očeva onog što je najlepše pojao.

Prolaziše dani, pa i meseci, pojac se ne vrati. Bratstvo već beše nervozno, mnogi od njih se otuđiše od međusobne ljubavi, potom neobjašnjivo počeše da uginjavaju jarci, pa ovnovi i kada zavlada epidemija uginuća među petlovima starešina reče ovako lupajući u kantu pred samu zoru:

Skupili smo se ovde bežeći od svake odgovornosti, našli smo budale... ma, ove koji nas izdržavaju i šta se desilo? Ne znamo šta smo. Poslali smo najboljeg od nas (tu se starešini izmami čudan osmeh) da pitamo za savet i šta nam je Bog odgovorio?

- Evo ga!

- Ma, to ja nosim još jedan znak u džepu, zbunjeno promumla glavni pogledavši niz svoje šarene skute.

- Nije to, evo ga poslanik, onaj naš što lepo peva, vratio se! - ču se isti glas.

Starešina bratstva i pojac ostadoše do kasno tu noć. Svetlost se povremeno palila i gasila u izbi gde su boravili. Lupanje u kantu razbudi uzbuđeno bratstvo sledećeg jutra.

- Žena nije dostojna hrama Božjeg te nam tako nije dozvoljeno biti u blizini niti koza, ni ovaca, a ni kokošaka, objavi starešina, dok je pojac pevao najlepše do sada, bar se tako činilo bratstvu.

SVAKA ASOCIJACIJA OVOG TEKSTA NA VERSKE, POLITIČKE I OSTALE PEDERSKE ORGANIZACIJE JE NAMERNA

GER DUG

Pročitaj više...

Šta su VALKIRE?

Valkire su u nordijskoj mitologiji demoni smrti u službi Boga Odina.

 Odin ih šalje na bojna polja da pokupe odabrane mrtve ratnike (one koji su časno i hrabro poginuli). Gun, Rota i Skuld (Valkire) uvek idu u izvidnicu i odlučuju ko će poginuti. Valkire često prenose Odinove poruke i kada krenu na svojim krilatim konjima oklopi im tako sjaje da prouzrokuju Auroru Borealis (polarnu svetlost). Reč Valkira (valkyrja) potiče iz staronordijskog jezika i nastala je od dve reči: valr (leš, odnosno leš na bojnom polju) i kjósa (izabrati). Valhala (Valhöll) je u početku značila bojno polje ispunjeno leševima koje su demoni smrti (Valkire) odvodile Bogu smrti, da bi kasnije Valhala postala Odinov “raj” za hrabre ratnike, a Valkire od demona smrti postale prelepe device koje su mogle i da se zaljube u ljudska bića, kao što je, najpoznatija, Brunhilda koja nije izvršila Odinovu volju, već je učinila ono što je sama smatrala ispravnim, pa joj je kazna bila da se zaljubi u prvog muškarca kojeg ugleda. Preklinjala je Odina da promeni kaznu i on je napokon odlučio da je osudi na san u dvorcu okruženom vatrom sve dok je neki junak ne probudi, pa će tako taj biti i njezina ljubav. To joj je bila uteha, jer je znala da je samo hrabar muškarac može spasiti, bez obzira koliko će vremena proći. Prema mitu, Valkira ne bi mogla podneti da se zaljubi u bezvrednu osobu. Odavde potiče bajka o Uspavanoj lepotici i deo je poznate Sage o Nibelunzima.

Pročitaj više...

Mlada Zemlja i dinosaurusi

Mlada Zemlja je skup kreacionističkih hipoteza koje zastupaju stav da su Zemlja i sav život na Zemlji stvoreni direktnim radnjama avramskog Boga pre 5.700 do 10.000 godina. Sledbenici su hrišćani i Jevreji koji veruju da je Bog stvorio Zemlju za šest dana, bukvalno shvatajući stvaranje sveta po Bibliji kao osnovu za svoja verovanja.

Naučni konsenzus, koji je 2006. godine podržalo 68 nacionalnih i međunarodnih akademija nauka, tvrdi u svojoj izjavi da je svemir nastao pre 13 milijardi godina, da je Zemlja nastala pre oko 4,5 milijardi godina, dok se život pojavio pre najmanje 2,5 milijardi godina.

Septuaginta (prvi prevod Starog zaveta na grčki jezik) je tradicionalno računala datum stvaranja u oko 5500. p.n.e. Vizantijski kalendar je tradicionalno za datum stvaranja sveta uzimao 1. septembar 5509. p. n. e., dok je Beda Poštovani (Beda Venerabilis)

bio jedan od prvih koji se distancirao od standardnog septuagintskog datuma stvaranja i u svom radu De Temporibus ("O vremenu") datum stvaranja stavio u 18. mart 3952. p. n. e., ali je bio optužen za jeres od biskupa Vilfrida, jer je njegova hronika bila u suprotnosti sa prihvaćenim proračunom od oko 5500. p. n. e. Uprkos dugoj istoriji hrišćanstva i judaizma povezanom sa kreacionizmom mlade Zemlje, određen broj istaknutih ranih crkvenih otaca i hrišćanski pisaca, uključujući Origena i Avgustina Hiponskog nisu verovali da mit o stvaranju iz Knjige postanja prikazaju obične solarne dane i shvatali su priču o stvaranju kao alegoričnu, kao i teološki istinitu.

Jedna od uobičajenih odlika kreacionističkih teorija je suprotstavljanje evoluciji, iako se takođe protive mnogim tvrdnjama iz oblasti fizike i hemije (posebno prema metodama za određivanje starosti), geologije, astronomije, kosmoligije, paleontologije, molekularne biologije, genetike, lingvistike, antropologije, arheologije, klimatoligije i dendrohronologije.

Mladozemljaski kreacionisti se izričito suprotstavljaju bilo kakvim objašnjenjima o poreklu sveta i svemira od onoga što odstupa od doslovnog shvatanja, bilo da je u pitanju poreklo biološke raznovrsnosti, poreklo života ili poreklo samog univerzuma. To je navelo neke kreacioite da kritikuju čak i inteligentni dizajn, ideju koja se smatra za prikriveni oblik kreacionizma, pošto ne brani njihov stav o starosti Zemlje, posebnom stvaranju i identitetu tvorca.

Kreacionisti mlade Zemlje tumače tekst o stvaranju na strogo bukvalan način. Za ogromnu većinu mladozemljaša, alegorijsko tumačenje stvaranja sveta po Bibliji, čovekovog progona iz Raja, Nojeve barke i Vavilonske kule bi potkopalo osnovne hrišćanske doktrine kao što su rođenje i vaskrsenje Isusa Hrista. Dakle, oni veruju da je Bog stvorio svet za šest dana normalne dužine i zasadio Rajski vrt za stanovanje Adama i Eve. Kao rezultat potonjeg čovekovog progona iz Raja, čovečanstvo je bilo primorano na težak rad da obezbedi hranu, porođaji su postali bolni i da se pojavila fizička smrt. Kreacionisti mlade Zemlje smatraju da su pre progona iz Raja sve životinje bile biljojedi i pri tom ne poriču postojanje dinosaurusa i drugih izumrlih životinja koje su prisutne u fosilnim zapisima. Obično veruju da fosili predstavljaju ostatke životinja koje su nestale tokom potopa. Većina veruje da je Noje smestio dinosauruse sa sobom u barci i da su ovi postepeno izumrli kao rezultat veoma različitog okruženja posle potopa.

 Termin „dinosaurus“ prvi put je upotrebio Ričard Oven 1842. Pošto je to moderna kovanica izvedena iz grčkog jezika, Biblija ne koristi reč „dinosaurus“, ali za hebrejsku reč „tanin“ kreacionisti smatraju da se odnosi na dinosauruse. Reč tani se može prevesti kao „morsko čudovište“ ili „zmija“, ali se obično prevodi kao „zmaj“. Ova stvorenja su pomenuta skoro trideset puta u Starom zavetu i nalaze se i na kopnu i na vodi.

Na drugom mestu, Biblija opisuje veliko stvorenje koje se naziva „behemot“ ili „bahamut“, a koje „diže rep svoj kao kedar“. Behemot je opisan kao „prvo između dela Božjih“ i nemoguće za hvatanje. Neki biblijski tumači su poistovetili behemota kao slona, nilskog konja ili bika, ali kako ove životinje imaju veoma tanke repove koji se ne može uporediti sa veličinom kedra, kreacionisti često poistovećuju behemota sa dinosaurusima sauropodima. Neki kreacionisti veruju da se behemot specifično odnosi na brahiosaurusa, jer Knjiga o Jovu (u engleskim prevodima) kaže da je „vladar puteva Božjih“, što bi trebalo da znači da je najveća životinja koju je Bog stvorio. Međutim, neki naučnici smatraju da se pominjanje kedra u stvari odnosi na njegovo igličasto lišće, koje podseća na štrčeće dlake koje se nalaze na repovima repovima savremenih slonova, nosoroga i nilskih konja.

Levijatan je reč za još jedno stvorenje iz Starog zaveta, koja u savremenom hebrejskom znači kit. Neki kreacionisti tvrde da je levitijan opisan tako da ima karakteristike stvorenja koja bi se danas zvali dinosaurusi, zmajevi ili vodene zmije. Neki tumači Biblije identifikovali su levijatana iz Knjige o Jovu kao nilskog krokodila ili ističu da ima sedam glava i da je čisto mitsko stvorenje. Kao i slučaju behemota, kreacionisti pokušavaju da povežu levitijana sa dinosaurusima.

Dugi niz godina, kreacionisti su navodno zajedničke otiske stopala ljudi i dinosaurusa u formaciji Glen Rouz, u državnom parku Dolina dinosaurusa u Teksasu kao dokaz suživota, iako je većina napustila ove tvrdnje, pošto je pažljiva provera pokazala neke od njih da budu ili izmišljotine ili lažne pojave, što su je kasnije i potvrđeno. Neki kreacionisti veruju da su dinosaurusi (kao i druga izumrla stvorenja kao što su plesiosaurusi) i preživeli u izolovanim mestima, pozivajući se na navodna viđenja jezerskih ili morskih nemani poput čudovišta iz Loh Nesa. Drugi kreacionisti pozivaju na oprez o navodnim viđenjima plesiosaurusa, jer ajkule iz vrste Cetorhinus maximus koje trule posle smrti mogu da liči na pleziosaure. Kreacionisti se ponekad okreću kriptozoologiji da podrži ideju da su bića za koje se zna samo iz fosila živela zajedno sa ljudima.

Kreacionisti povremeno tvrde da su dinosaurusi preživeli u Australiji i da su aboridžinske legende čudovištima-gmizavcima su dokaz toga, misleći na izumrlu životinju poznatu pod imenom megalanija (Varanus priscus). Međutim, megalanija je bila gigantski varan, a ne dinosaurus, pošto je i njen pronalazač Ričard Oven, shvatio da su to skeletni ostaci guštera, a ne arhiosaurije.
Glavni zagovornici mlade Zemlje su: Hrišćanska adventistička crkva, Protestantska reformisana crkva u Americi, Luteranska crkva — Misurijski sinod i Evangelička reformisana prezbeterijanska crkva.

VIDEO

Pročitaj više...

Nepoznati rimski bog

Nepoznato rimsko božanstvo otkriveno je u Turskoj na reljefu iz I veka pne, na kojem je predstavljen bradati bog koji se uzdiže iz biljke. Drevni reljef je otkriven na potpornom zidu srednjevekovnog hrišćanskog manastira.

 

"Očigledno je bog u pitanju, ali trenutno ne možemo da kažemo koji. Postoje elementi koji podsećaju na drevne bliskoistočne bogove, tako da to može biti neki veoma stari bog koji je obožavam pre dolaska Rimljana", kazu arheolozi sa Univerziteta u Minsteru koji vrše iskopavanje.

Hram leži na vrhu planine nedaleko od današnjeg Gazijantepa. Područje je jedno od najstarijih konstantno naseljenih regiona na Zemlji i milenijumima je bilo raskršće nekoliko različitih kultura, od persijske, hititske, pa do aramejske. Tokom bronzanog doba grad je bio na putu između Mesopotamije i Sredozemlja.

U 2001. godini, kada su prvi put započeta iskopavanja na lokalitetu, skoro ništa nije bilo vidljivo na površini. Tokom godina rada konačno su otkrivene ruševine drevne strukture iz bronzanog doba, kao i hrama iz rimskog perioda posvećenog Jupiteru Dolikenusu (Iupiter Dolichenus), romanizovanoj verziji drevnog aramejskog boga neba i groma, koji je bio na čelu bliskoistočnog panteona. Tokom II i III veka kult Jupitera Dolikenusa postala je globalna religija ponajviše jer su mnogi rimski vojnici bili regrutovani iz područja gde je on bio obožavam, a ti vojnici su sa sobom “nosili” svog boga.

                                                           Iupiter Dolichenus

Nakon što je hram uništen, srednjevekovni hrišćani su sagradili manastir Mar Solomon na njegovim temeljima, a nakon krstaških ratova lokalitet je postao grobno mesto čuvenog islamskog sveca.
Reljef prikazuje bradatog čoveka koji se uzdiže iz biljke poput palme dok drži stabljiku druge. Dno reljefa sadrži prikaze polumeseca, ruže i zvezde. Vrh je polomljen, ali kada bi bio čitav, reljef bi imao visinu prosečnog čoveka.

Misteriozno božanstvo je možda rimska verzija lokalnog bliskoistočnog boga, a poljoprivredni elementi ukazuju na vezu sa plodnošću. Reljef prikazuje i neke elemente vezane za Mesopotamiju. Na primer, ruža u dnu može biti vezana za Ištar, dok polumesec može biti simbol za akadskog boga meseca, Sina.
Činjenica da se uzdiže iz biljke podseća na mitove o rođenju nekih bogova, poput misterioznog kulta boga Mitre, koji je rođen iz stene ili grčke boginje Afrodite koja je rođena iz morske pene. Iako je identitet ovog boga misterija, hibridizacija bogova nije bila neobična u to vreme. Na primer, egipatskim bogovima dodata je odeća rimskih legionara dok su bogovi Mesopotamije, koji su obično predstavljani kao kamenje ili meteoriti, dobili ljudska lica.

Jedina, za sada, mogućnost da se otkrije identitet ovog misterioznog božanstva je da se pronađe natpis negde na lokalitetu koji bi bio u vezi sa reljefom.

Pročitaj više...