Valkire su u nordijskoj mitologiji demoni smrti u službi Boga Odina.
Odin ih šalje na bojna polja da pokupe odabrane mrtve ratnike (one koji su časno i hrabro poginuli). Gun, Rota i Skuld (Valkire) uvek idu u izvidnicu i odlučuju ko će poginuti. Valkire često prenose Odinove poruke i kada krenu na svojim krilatim konjima oklopi im tako sjaje da prouzrokuju Auroru Borealis (polarnu svetlost). Reč Valkira (valkyrja) potiče iz staronordijskog jezika i nastala je od dve reči: valr (leš, odnosno leš na bojnom polju) i kjósa (izabrati). Valhala (Valhöll) je u početku značila bojno polje ispunjeno leševima koje su demoni smrti (Valkire) odvodile Bogu smrti, da bi kasnije Valhala postala Odinov “raj” za hrabre ratnike, a Valkire od demona smrti postale prelepe device koje su mogle i da se zaljube u ljudska bića, kao što je, najpoznatija, Brunhilda koja nije izvršila Odinovu volju, već je učinila ono što je sama smatrala ispravnim, pa joj je kazna bila da se zaljubi u prvog muškarca kojeg ugleda. Preklinjala je Odina da promeni kaznu i on je napokon odlučio da je osudi na san u dvorcu okruženom vatrom sve dok je neki junak ne probudi, pa će tako taj biti i njezina ljubav. To joj je bila uteha, jer je znala da je samo hrabar muškarac može spasiti, bez obzira koliko će vremena proći. Prema mitu, Valkira ne bi mogla podneti da se zaljubi u bezvrednu osobu. Odavde potiče bajka o Uspavanoj lepotici i deo je poznate Sage o Nibelunzima.
