Prvi kineski ratni brod u američkim vodama

Hai Chi, “Zastava mora”, bio je prvi cruiser (krstarica, ratni brod) Kineske carske mornarice koji je uplovio u američke vode. Kineska carska mornarica je postojala od 1132. do 1912. godine kada je preimenovana u Kinesku mornaricu.

Hai Chi je porinut 1896. godine, a potopljen je u Drugom kinesko - japanskom ratu na reci Jangce, 1937. godine. Zajedno sa sestrinskim brodom Hai Tien, Hai Chi je konstruisan u firmi Armstrong u blizini Njukasla (Engleska), koja je konstruisala i proizvodila oružje, brodove, lokomotive, automobile i avione.

U čast krunisanja britanskog kralja Džordža, 1911. godine, krstarica Hai Chi je učestvovala u Velikoj Britaniji, sa još preko 180 brodova, od kojih 17 nisu bili britanski, u svojevrsnoj paradi brodova, da bi zatim zaplovila prema obalama SAD, gde je pristala u njujorškoj luci kao prvi kineski ratni brod koji je to učinio. U povratku, Hai Chi je „svratio“ do Kube, pa nazad do Velike Britanije gde ga je čekao Ying Swei, nova školska (trenažna) krstarica, da bi zajedno zaplovili kroz Suecki kanal prema Kini. Ukupno, na tom krstarenju, Hai Chi je prešao 30.850 morskih (nautičkih) milja, od aprila 1911. do maja 1912. godine, posetivši 14 luka u osam država.

Pročitaj više...

Kad brodovi plove kopnom

Prevoženje brodova kopnom potiče iz davnih vremena. Pošto reke duž tokova nisu uvek bile plovne, trebalo je naći načina da se obiđu plićaci i brzaci i savladaju predeli gde je reka bila plitka za brodove. To se rešavalo tako što su po zemlji postavljani balvani preko kojih su prevlačeni brodovi na koso položenim oblicama i pomoću složenog sistema čekrka. Primera je kroz istoriju “bezbroj”:

Vikinzi su gradili su veoma dobre i lagane brodove. Živeli su na močvarnom i neplodnom tlu, pa su razvili pomorsku veštinu. U 8. veku pojavili su se u Evropi kao trgovci, osvajači i najamnici. Prodirali su na zapad i istok i skoro četiri veka širili strah i trepet. Sačuvano je nekoliko vikinških brodova, a po ukrasnim figurama na pramcu, pravljenim u obliku zmajeva i morskih zmija, nazivani su drakari ili snekari. Prvi su imali po 34, a drugi do 30 vesala. Najbolje sačuvani vikinški brod čuva se u muzeju Osla, dugačak je 23,75 i širok 5,05 metara. Takav brod mogao je da ponese četrdesetak ljudi, od čega je polovina bila posada. Šireći se prema istoku, Vikinzi su iz Baltika prodirali uz Njemen, a onda prema izvorištima Volge, Dnjepra i Dvine. Kretali su se uglavnom rečnim tokovima. Kada im se put više nije podudarao s rečnim tokom, svoje lagane brodove prenosili su preko istočnoevropskih ravnica, koristeći pri tom lokalno stanovništvo. Zabeleženo je da su tokom stotinu godina (950–1050) preko utvrđenog puta za prebacivanje brodova, na mestu današnjeg Kilskog kanala, prebacivali brodove u oba pravca – iz Baltičkog u Severno more i obratno.

Oleg Varjag (879–912), kijevski knez i potomak normanskih osvajača, ujedinio je istočna slovenska plemena i jačajući vlast, 907. godine krenuo na Vizantiju. Na pohod je krenulo 80.000 vojnika. Samo nekoliko odreda išlo je kopnom na konjima, a najveći deo vojske ukrcan je na oko 2.000 manjih brodova koji su se Dnjeprom spustili u Crno more i pojavili se pred Carigradom. Branioci su bili uvereni da je njihov utvrđeni grad neosvojiv, a ulaz u zaliv Zlatni rog zaprečili su debelim lancima. Ipak, Oleg Varjag je preko uzvišice Pera, iznad današnjeg predgrađa Galata, na severnom delu ulaza u Zlatni rog, prebacio brodove kopnom u zaliv Zlatni rog. To je smislio slušajući sage o svojim precima koji su brodove prevlačili kopnom. Carigrad nije zauzet, ali su Vizantinci morali da sklope mir s vrlo nepovoljnim trgovačkim ugovorom.

Na istu ideju je došao i na isti način uradio je to i sultan Mehmed II Osvajač 550 godina kasnije. Prodirući na Balkan, Turci su nekoliko puta bezuspešno pokušavali da osvoje Carigrad. Mehmed Drugi opsadu ovog utvrđenog grada započeo je 7. oktobra 1453. godine. Turska vojska je i brojčano i tehnički bila jača, ali napadi na gradske zidine nisu uspevali. U redovima turske vojske borio se i srpski odred pod komandom Đurđa Brankovića. Pokušaji Turaka da prekinu debeli lanac koji je zatvarao ulaz u zaliv Zlatni rog nisu uspeli. U jednom takvom pokušaju došlo je do bitke između turske i vizantijske flote u kojoj su Turci pretrpeli poraz. Pošto je uvideo da ne može morem da prođe u Zlatni rog, Mehmed Drugi odlučio je da svoju flotu prebaci kopnom, istim onim putem kojim je to učinio kijevski knez Oleg Varjag. Turske pripreme za prebacivanje brodova kopnom završene su za dva dana. Napravljene su saonice za brodove, po odabranoj trasi dugačkoj nekoliko kilometara postavljeni su balvani i u noći 22. aprila 1453. godine počelo je prebacivanje brodova iz Bosfora u Zlatni rog. Nekoliko hiljada vojnika i mornara tokom noći prevuklo je 70 brodova preko balvana obilno namazanih lojem.

Španski plemić Vasko Nunjes de Balboa (1475–1517) prvi je Evropljanin koji je, po priči, ugledao Tihi okean. Privučen mogućnošću brzog bogaćenja, kao i mnogi Španci u to vreme, otisnuo se u Novi svet. Čuvši od sina indijanskog poglavice da se preko Prevlake nalazi veliko more puno zlata, Balboa je 1. septembra 1513. godine krenuo preko Panamske prevlake. Iako je taj put bio dugačak samo 60 kilometara, zemljište je bilo močvarno i neprohodno. Međutim, Balboa nije odustajao i 29. septembra ugledao je Tihi okean. Blago nije našao, pa se vratio saznavši od tamošnjih domorodaca da se južnije nalazi zemlja bogata zlatom. To saznanje nije mu dalo mira, a znao je da bez brodova neće moći da istraži obalu okeana i dospe do zlata. Zbog toga je sagradio četiri jedrilice i prebacio ih preko Prevlake na obalu Tihog okeana. Detaljnijih opisa o tome nema, ali se zna da su brodove teglili Indijanci i da su mnogi umrli na tom putu. Balboa nije imao sreće, jer baš kad se spremao da i sam krene s brodovima preko Prevlake, uhapšen je pod optužbom protivnika da kuje zaveru protiv španskog kralja. Osuđen je na smrt i pogubljen.

Godine 1438. venecijanski Senat razmatrao je način kako da se namirnice i municija dopreme gradu Breši pod opsadom porodice Viskonti, vladara Milana i odlučio da to može da se izvede tako što će se do jezera Garda poslati 82 lađe, deo venecijanske flote. A da bi one tamo stigle, nije moglo drugačije nego rekom Adiđe od njenog ušća do mesta Morija, zatim kopnom do jezera Garda kod mesta Torbole i najzad do mesta Salo zaobilazeći trupe Viskontijevih. Arhitekta s Krita Nikolo Sarbolo dobio je naređenje da nađe način da se to izvede. I smislio je da na kopnu lađe postavi na sanke koje će vući nekoliko desetina parova volova. Tako su, inače, iz kamenoloma u Apuanskim Alpima mermerni blokovi spuštani u dolinu. Senat se složio i lađe su prebačene za petnaest dana. Svaku, dugačku od 20 do 30 metara, uzbrdo dužinom od 13 kilometara, preko prevlake do jezera, vuklo je 120 volova upregnutih u složen i kao čelik jak sistem konopaca kojima su lađe bile obavijene. A da bi se smanjilo trenje sanki o tlo, prosipale su se ogromne količine ključalog ulja. Lađe su vučene brzinom od sto metara na sat, ali su dovučene gde treba.

Krajem maja 1603. godine uskoci su krenuli na tursku teritoriju oko Vranskog jezera, s čije obe strane su bila jaka utvrđenja. Uskoci su im doskočili. Pomoću podmetnutih oblica uspeli su da prevuku brodiće preko kilometar duge prevlake i iznenade Turke.

Ovo iskustvo im je dobro došlo dve godine kasnije kada su kod ostrva Iž napravili podvig. Uskočki odred od deset brodova i 400 ukrcanih boraca isplovio je 18. decembra 1604. godine iz Senja, razbio mletačku posadu u tvrđavi u Ljubačkim vratima, doplovio do Grebaštice, ispod Šibenika i kod Skradina prodro na tursku teritoriju. Mlečani su blagovremeno saznali za ovu akciju i uputili jake pomorske snage na njih. Njihovi brodovi zatvorili su Veli ždrelac, između Ugljana i Rivnja. Bio je to najverovatniji pravac nailaska uskočkih brodova s plenom. U noći 22/23. decembra uočeni su mletački brodovi. Uskočke lađe okrenule su u suprotan smer i negde bočno od ostrva Iža pribegle varci – uz samu obalu Ugljana ostavili su jedan leut pun mesa. Predviđanje da će se Mlečani zadržati oko ovog brodića obistinila su se i uskoci su se sklonili u uvalu na ostrvu Ižu. Rasporedili su se po okolnom kamenjaru i Mlečani su morali da se povuku van dometa njihovih pušaka, ali su brodovima potpuno blokirali uskoke. Nasuprot 400 uskoka stajale su četiri galije, osam drugih naoružanih brodova i oko 4.000 ljudi. Međutim, već iduće noći počela je oluja koja je u potpunosti obustavila borbena dejstva. Uskoci su zapalili velike vatre, pevali, svirali, sprovodeći dobro zamišljenu varku. U toku noći uspeli su da prebace sedam brodova preko kopna na drugu stranu ostrva. Vukli su ih dva kilometra, preko vesala i oblica od maslina, kao i po naslagama mesa koje su zaplenili. Zatim su se 25. decembra, po jakoj buri, ukrcali na brodove. Da bi zavarali Mlečane, uputili su se prema Malom ždrelcu, između Ugljana i Pašmana, koji nije bio plovan. I tu su brodove prevlačili po kopnu. Kao na nekoj smotri, prošli su pored zadarskih zidina znajući da su mletačke snage još kod Iža. Po prestanku bure, Mlečani su, uz udaranje bubnjeva, krenuli na uskočke položaje, a tamo su ih čekale figure s lažnim puškama i uskočkim kapama sa ždralovim perjem. Za osvetu zbog izgubljenog plena, uskoci su postavili zasedu kod Osora i zarobili jednu mletačku fregatu, na kojoj je bilo 40.000 zlatnih dukata i tako „naplatili zaplenjeno meso”. Od tada mletačka flota nije se olako upuštala u borbu s uskocima. Bili su zadovoljni da se sukobe s manjim snagama, kako bi se bar na taj način pravdali zbog neuspeha u borbi s uskocima.

Krajem 1941. godine nemačko napredovanje na jugu Sovjetskog Saveza nastavljeno je, a prilike na Crnom moru su se pogoršale. I pored velikih gubitaka koje je nemačko vazduhoplovstvo nanelo njihovoj Crnomorskoj floti, sovjetske snage ipak su imale prednost na ovom frontu. Prolaz kroz Bosfor i Dardanele bio je blokiran, jer neutralna Turska nije dozvoljavala prelazak ratnim brodovima. Još 1940. godine Nemci su svoje tankere iz Elbe prebacivali u Dunav, kako bi pojačali flotu koja je iz Rumunije dovozila naftu. Tankeri su od Drezdena, na Elbi, do Ingolštata, na Dunavu, prebačeni autoputem (dužina oko 450 kilometara). Ovo dragoceno iskustvo uticalo je na odluku da se i ratni brodovi Dunavom prebace u Crno more. Za ovaj zadatak osnovana je „Grupa za teški transport”, koja je za prevoz kopnom koristila traktore, posebne prikolice, plovne dizalice i rečne tegljače. Hamburg je bio polazna luka za brodove iz Severnog mora, a iz Baltičkog mora Kil. Od Kila do ušća Labe brodovi su plovili Kilskim kanalom dugačkim 99 kilometara, zatim Labom do Drezdena oko 500 kilometara, pa kopnom prebacivani do Ingolštata, Dunavom do Regenzburga i dalje do Suline u delti Dunava. Prvo je prebačena jedna flotila torpednih čamaca iz Kila. Čamci su tegljeni do Drezdena, onda ukrcani na transportna kolica i autoputem prebačeni do Dunava, da bi se potom teglili po neplovnom delu reke. Ponovo su opremani u Lincu i do Suline su stigli krajem maja 1942. godine.

 

Tokom 1942. godine donesena je odluka da se u Crno more prebaci i šest podmornica dužine 43 metra i deplasmana 254 i 240 tona. Za transport su pripremljene u Kilu, skinuti su svi delovi van trupa, kao i unutrašnji uređaji. Da bi se omogućio prolazak ispod podvožnjaka podmornice su polagane na bok, a da bi ovako nagnute mogle da se prevoze rekama, izgrađeni su posebni betonski pontoni. Moralo je da se vodi računa da gaz, zbog tegljenja na Labi i gornjem Dunavu, ne sme da bude veći od 1,2 metra. Nakon pristizanja u Linc podmornice su ponovo postavljane u normalan položaj i tegljene između dva rečna broda do Galaca. Ove podmornice izvele su nekoliko važnih borbenih akcija u Crnom moru. Između ostalog, potopile su britanski nosač aviona „Eaple”.

Transporti nemačkih brodova kretali su se autoputevima i Dunavom sve do leta 1944. godine. U ovom prebacivanju brodova najzanimljivije je bilo to što je za sve ovo vreme sačuvana tajnost i transporti nisu otkriveni ni napadnuti iz vazduha.

Pročitaj više...

Velike pomorske bitke – ratni brod Bizmark

"Bizmark" je bio jedan od poslednjih klasičnih bojnih brodova naoružanih topovima i torpedima i ostao je upamćen po hrabrom, istrajnom otporu nemerljivo jačem protivniku. Iako je era velikih pomorskih bitaka odavno završena, legenda o "Bizmarku" i njegovim mornarima i dalje živi.

Po svojim epskim razmerama, jedino Titanik ima priču uporedivu sa Bizmarkovom, bez obzira što je jedan bio putnički, a drugi ratni brod. Početkom Drugog svetskog rata "Bizmark" je zbog svoje veličine i snage predstavljao pravu noćnu moru za Britance. Izgledalo je da je "Bizmark" nezaustavljiv i da mu se niko ne sme suprotstaviti. Ponos britanske kraljevske mornarice, The Hood, tek nešto manji od "Bizmarka", otpremljen je na dno jednim jedinim projektilom sa Bizmarka.

Danas "Bizmark" leži na dnu Atlantika, oko hiljadu kilometara zapadno od Bresta u Francuskoj, na dubini od oko pet kilometara. Da li je "Bizmark" potonuo usled oštećenja koja su mu naneli britanski brodovi ili zato što su ga Nemci, suočeni s neminovnim porazom i zarobljavanjem, namerno potopili. Sumnju su podgrejale brojne ekspedicije koje su posetile olupinu utvrdivši da je obim "Bizmarkovih" oštećenja manji nego što se ranije verovalo i da se olupina nalazi u relativno dobrom stanju ("Bizmarkovo" mesto potonuća prvi je identifikovao Robert Balard, 1989. godine). Smatra se da je i pored serije pogodaka "Bizmark" i dalje mogao da plovi, ali da je namerno razoren iznutra kako ne bi bio izložen ponižavajućem odvlačenju u britanske luke. Specijalne kamere u titanijumskom oklopu otkrile su da "Bizmark" leži na morskom dnu u uspravnom položaju, kao da plovi kroz večnost, sa topovskim cevima koje su zadržale svoj položaj iz poslednje bitke, sa mnoštvom detalja očuvanim u ledenoj vodi.

Izgradnja "Bizmarka" počela je 1936. u Hamburgu a porinut je 1939. godine. « Bizmark » je u operativnu upotrebu nemačke mornarice ušao 1940. godine kada je svečano podignuta ratna zastava. Sa svojih 50.900 tona i 226 metara (dvaput teži i jedva nešto kraći od Titanika), sa 12 parogeneratora, tri turbine i 138.000 konjskih snaga, "Bizmark" je ušao u legendu pre nego što je i zaplovio: bio je to najveći, najbolje naoružan, najčvršće oklopljen i najopasniji ratni brod svog vremena.

Povedeni početnim ratnim uspesima na otvorenom moru (preko 20 potopljenih i zarobljenih brodova), nemački admirali su u proleće 1941. godine pokrenuli operaciju Rheinübung (Vežba na Rajni) sa namerom da potpuno prekinu rute britanskih konvoja u severnom Atlantiku. Za izvođenje ovog zadatka formirana je posebna borbena grupa od četiri velika broda: "Bizmark", Tirpitz, Scharnhorst i Gneisenau. U to vreme britanski konvoji počeli su da dobijaju mnogo jaču pratnju ratnih brodova tako da je njihovo presretanje bivalo sve teže i opasnije. Namera Nemaca bila je da "Bizmark", kao najveći ratni brod tog vremena, eliminiše i razjuri savezničke razarače i krstarce, dok u isto vreme ostali nemački brodovi rutinski potapaju nezaštićene teretnjake. Međutim, plan je na samom početku zapao u teškoće pošto grupu nije bilo moguće kompletirati, što zbog neiskusne ili nekompletne posade, što zbog hitnih popravki brodova nakon britanskih napada iz vazduha. Na kraju je pomorska komanda angažovala svega dva raspoloživa broda: "Bizmark" i "Prinz Eugen" sa kapetanima Ernstom Lindemanom i Helmutom Brinkmanom i admiralom Ginterom Litjensom na čelu.

                                                                           Princ Eugen

Ova dva broda isplovila su iz Gotenhafena (danas u Poljskoj) 18. maja 1941. godine. Tek sutradan će admiral Litjens obavestiti posadu o prirodi njihove misije u severnom Atlantiku. Brojni ribarski brodovi primetili su kretanje "Bizmarka" dok se on 20. maja nalazio u Kategatu, delu mora između Danske i Švedske. Nije prošlo mnogo vremena, a Britanci su, preko svog vojnog atašea u Stokholmu, već imali informaciju da se dva velika nemačka broda, praćena grupom razarača kreću ka Atlantiku. Britanci su tačnu lokaciju "Bizmarka" imali već 21. maja kada ga je jedan Spitfajer britanske obalske komande spazio u vodama zapadno od Bergena (Norveška). Ispostaviće se da je ovo rano otkrivanje nemačke flote praktično odredilo dalju sudbinu "Bizmarka". Da se nemačka komanda opredelila za isplovljavanje kroz Kilski kanal umesto kroz Skagerak i Kategat, "Bizmark" bi se dočepao otvorenog mora praktično neopažen.

Britanci nisu gubili vreme i na brzinu su sakupili flotu koju je predvodio viceadmiral Lanselot Holand sa zadatkom da prati kretanje nemačkih brodova. U floti su se našli krstarica Hood sa degažmanom od 48.400 tona, ponos britanske mornarice i pre "Bizmarka" više od 20 godina najveći vojni brod na svetu, "Prince of Wales" od 44.400 tona i šest manjih brodova. Nakon više čarki, do žestokog sukoba došlo je u vodama između Islanda i Grenlanda 24. maja izjutra. U međusobnom manevrisanju i razmeni vatre Nemci su bili precizniji: jedan projektil ispaljen sa "Bizmarka" sa rastojanja od oko 16 kilometara pogodio je Hood pravo u skladište municije i izazvao strahovitu eksploziju od koje se brod bukvalno raspolutio i potonuo za samo tri minuta. Od 1.418 članova posade preživela su samo trojica. "Prince of Wales" je takođe teško stradao, pogođen je četiri puta sa "Bizmarka" i još tri puta sa "Prinz Eugena", od pogotka u komandni most izgubio je skoro ceo komandni kadar i dosta mornara, ali je uspeo da pobegne sakrivši se iza dimne zavese.

                                                                       Potonuće Hud-a
Na nemačkoj strani, "Prinz Eugen" je prošao takoreći bez ogrebotine, ali je "Bizmark" zato pogođen tri puta u levi bok. Dva projektila su eksplodirala u koritu broda, nakon čega je u brod ušlo oko 2.000 tona vode blokirajući preko 1.000 tona goriva, dok je treće zrno samo proletelo kroz trup ostavljajući u njemu rupu prečnika jedan i po metar. Brod se nagnuo napred i na levu stranu usled čega su vrhovi propelera bili stalno izvan vode. I pored toga, "Bizmark" je sačuvao manevarske sposobnosti, dovoljno veliku brzinu i vatreni potencijal. Admiral Litjens tada pravi verovatno ključnu grešku: umesto da se upusti u poteru i dokusuri "Prince of Walesa", a zatim se vrati na opravku u Trondhajm ili Bergen, Litjens odlučuje da okrene "Bizmarka" ka mnogo udaljenijem Brestu u okupiranoj Francuskoj, verovatno smatrajući da će otuda moći mnogo brže da se vrati u borbu na Atlantiku čim neophodne opravke budu završene.

S obzirom na to da je "Prinz Eugen" ostao netaknut, Litjens je odlučio da ga odvoji od "Bizmarka" i pošalje u lov na neprijateljske konvoje po samostalnoj proceni. Istovremeno, britanski brodovi "Suffolk" i "Norfolk" nastavili su da drže "Bizmarka" u sendviču, prateći njegovo kretanje sa bezbedne razdaljine. Na samom "Bizmarku" situacija sa gorivom bivala je sve teža, brod je morao da uspori kako bi štedeo gorivo i uopšte sačuvao šanse da se dočepa francuske obale. Ovo je omogućilo Britancima da se konsoliduju i okupe raštrkane brodove za kontraudar na "Bizmarka". Poteri se priključio i nosač Victorious sa devet torpednih aviona Swordfish. I pored toga što su ovi avioni bili prilično zastareli, jedan od bačenih torpeda pogodio je "Bizmarka" u desni bok i naneo mu prve ljudske žrtve. "Bizmark" je morao dodatno da uspori radi nužnih popravki, što je omogućilo britanskim snagama da smanje rastojanje i češće uznemiravaju Nemce povremenim artiljerijskim plotunima. Međutim, ni Britanci nisu mogli da plove maksimalnom brzinom, s obzirom na to da su u strahu od nemačkih podmornica neprekidno plovili u cik-cak liniji. "Bizmark" je zgodno iskoristio ovu okolnost i pod okriljem noći uspeo da izmakne goniteljima 25. maja pred zoru.

Borbeni moral nemačkih mornara bio je toga jutra na najvišem nivou. U euforičnoj atmosferi posada je kapetanu Litjensu poželela srećan rođendan preko brodskog razglasa. Čestitka je došla i od Litjensovog pretpostavljenog, admirala Redera, ali i od Hitlera lično. Ponet emocijama, Litjens je sakupio posadu i održao egzaltiran govor: "Vojnici ‘Bizmarka’! Vi ste već stekli veliku slavu. Potapanje bojnog broda Hood ima za nas ne samo ratni već i moralni značaj jer je Hood bio ponos Britanije. Neprijatelj će sada pokušati da okupi svoje snage i nametne nam odsudnu bitku. Pucaćemo sve dok se topovske cevi ne usijaju, sve dok i poslednje zrno ne ispalimo. Nemačka nacija je uz nas. Naš bojni poklič od sada je pobeda ili smrt!"

Vizuelni kontakt sa "Bizmarkom" Britanci su uspostavili tek sutradan uveče, sa lake krstarice Sheffield. Čim je položaj protivnika identifikovan, u strahu da im se neprijatelj ponovo izgubi u mraku, Britanci su rešili da upotrebe sve snage za odlučujući napad, koristeći i nosač torpednih aviona Arc Royal. Završni udarac počeo je 26. maja u 20:47 i "Bizmark" je ubrzo dva puta pogođen torpedima bačenim upravo sa aviona Arc Royala. Prvi pogodak naneo je zanemarljivu štetu, ali je drugi pogodio krmu i potpuno onesposobio kormilo. Šteta je bila toliko ozbiljna da je Litjens u 21:40 poslao telegram svojoj komandi: "Brod više ne može da manevriše. Borićemo se do poslednjeg daha ».

Tokom čitave noći britanski brodovi su u talasima napadali "Bizmarka". Mnogo plotuna ispaljeno je nasumice sa obe strane jer su atmosferski uslovi bili loši a more nemirno. Teško oštećen, "Bizmark" više nije mogao da izmakne svojim goniteljima čiji se broj stalno uvećavao, ali je i dalje pružao otpor odbijajući da istakne belu zastavu. Litjens je bio svestan da je pitanje sata kada će se najteži britanski brodovi uključiti u bitku i time prelomiti njen ishod. Sutradan 27. maja u 8:30 pristigao je i bojni brod "King George", brod od 44.400 tona, a pratili su ga "Rodney" (41.000 tona), "Norfolk" (13.400 tona), "Dorsetshire" (13.400 tona) i mnogo pratećih brodova. Bilo je jasno da je "Bizmark" u potpuno beznadežnoj situaciji, usamljen protiv dva bojna broda i dve teške krstarice.

U narednih sat vremena svi topovi "Bizmarka" bili su onesposobljeni artiljerijskim pogocima i brod je počeo da liči na glinenog goluba u koga se besomučno puca iz svih kalibara i sa svih strana. Izgleda da je u tim trenucima kapetan Lindeman izdao naređenje da se brod onesposobi i napusti, iako za to ne postoje nikakvi materijalni dokazi. Poslednji udarci već potpuno demoliranom "Bizmarku" zadati su sa malog rastojanja od par kilometara sa kojeg je bilo praktično nemoguće promašiti, bilo topovima bilo torpedima. Brod se nagnuo toliko da je voda preplavila palube, strukturna oštećenja bila su vidljiva iz velike daljine, mesta pogodaka ličila su na prave kasapnice, a mnogi mornari potražili su spas skakanjem u more. Za manje od sat vremena ka "Bizmarku" je ispaljeno oko 3.000 artiljerijskih projektila, od kojih je bar nekoliko stotina pogodilo cilj, naročito u poslednjoj fazi kada je brod ostao nepokretan i bez odbrane. Po količini pogodaka koje je "Bizmark" izdržao pre nego što je 27. maja u 10:39 otišao zauvek na dno, on nema takmaca u celokupnoj pomorskoj istoriji. Tek nešto manji britanski Hood potonuo je za tri minuta, dok se "Bizmark" opirao satima i na kraju potonuo sa borbenom zastavom koja je još prkosno lepršala na glavnoj katarki.

Udes "Bizmarka" preživelo je oko 800 mornara, dok su ostali odvučeni na morsko dno zajedno sa brodskim trupom. Britanci nisu želeli da rizikuju napad nemačkih podmornica dužim boravkom na mestu okršaja i na brzinu su pokupili samo manji broj ljudi iz vode. Od ukupno 2.200 mornara i oficira samo njih 115 ostalo je u životu. Prosečna starost posade iznosila je svega 20 godina.

Prema međunarodnim zakonima, olupina "Bizmarka" u internacionalnim vodama i dalje se nalazi u vlasništvu Nemačke i ima status vojničkog groblja koje se ne sme skrnaviti.

Pročitaj više...