Prevoženje brodova kopnom potiče iz davnih vremena. Pošto reke duž tokova nisu uvek bile plovne, trebalo je naći načina da se obiđu plićaci i brzaci i savladaju predeli gde je reka bila plitka za brodove. To se rešavalo tako što su po zemlji postavljani balvani preko kojih su prevlačeni brodovi na koso položenim oblicama i pomoću složenog sistema čekrka. Primera je kroz istoriju “bezbroj”:
Vikinzi su gradili su veoma dobre i lagane brodove. Živeli su na močvarnom i neplodnom tlu, pa su razvili pomorsku veštinu. U 8. veku pojavili su se u Evropi kao trgovci, osvajači i najamnici. Prodirali su na zapad i istok i skoro četiri veka širili strah i trepet. Sačuvano je nekoliko vikinških brodova, a po ukrasnim figurama na pramcu, pravljenim u obliku zmajeva i morskih zmija, nazivani su drakari ili snekari. Prvi su imali po 34, a drugi do 30 vesala. Najbolje sačuvani vikinški brod čuva se u muzeju Osla, dugačak je 23,75 i širok 5,05 metara. Takav brod mogao je da ponese četrdesetak ljudi, od čega je polovina bila posada. Šireći se prema istoku, Vikinzi su iz Baltika prodirali uz Njemen, a onda prema izvorištima Volge, Dnjepra i Dvine. Kretali su se uglavnom rečnim tokovima. Kada im se put više nije podudarao s rečnim tokom, svoje lagane brodove prenosili su preko istočnoevropskih ravnica, koristeći pri tom lokalno stanovništvo. Zabeleženo je da su tokom stotinu godina (950–1050) preko utvrđenog puta za prebacivanje brodova, na mestu današnjeg Kilskog kanala, prebacivali brodove u oba pravca – iz Baltičkog u Severno more i obratno.
Oleg Varjag (879–912), kijevski knez i potomak normanskih osvajača, ujedinio je istočna slovenska plemena i jačajući vlast, 907. godine krenuo na Vizantiju. Na pohod je krenulo 80.000 vojnika. Samo nekoliko odreda išlo je kopnom na konjima, a najveći deo vojske ukrcan je na oko 2.000 manjih brodova koji su se Dnjeprom spustili u Crno more i pojavili se pred Carigradom. Branioci su bili uvereni da je njihov utvrđeni grad neosvojiv, a ulaz u zaliv Zlatni rog zaprečili su debelim lancima. Ipak, Oleg Varjag je preko uzvišice Pera, iznad današnjeg predgrađa Galata, na severnom delu ulaza u Zlatni rog, prebacio brodove kopnom u zaliv Zlatni rog. To je smislio slušajući sage o svojim precima koji su brodove prevlačili kopnom. Carigrad nije zauzet, ali su Vizantinci morali da sklope mir s vrlo nepovoljnim trgovačkim ugovorom.
Na istu ideju je došao i na isti način uradio je to i sultan Mehmed II Osvajač 550 godina kasnije. Prodirući na Balkan, Turci su nekoliko puta bezuspešno pokušavali da osvoje Carigrad. Mehmed Drugi opsadu ovog utvrđenog grada započeo je 7. oktobra 1453. godine. Turska vojska je i brojčano i tehnički bila jača, ali napadi na gradske zidine nisu uspevali. U redovima turske vojske borio se i srpski odred pod komandom Đurđa Brankovića. Pokušaji Turaka da prekinu debeli lanac koji je zatvarao ulaz u zaliv Zlatni rog nisu uspeli. U jednom takvom pokušaju došlo je do bitke između turske i vizantijske flote u kojoj su Turci pretrpeli poraz. Pošto je uvideo da ne može morem da prođe u Zlatni rog, Mehmed Drugi odlučio je da svoju flotu prebaci kopnom, istim onim putem kojim je to učinio kijevski knez Oleg Varjag. Turske pripreme za prebacivanje brodova kopnom završene su za dva dana. Napravljene su saonice za brodove, po odabranoj trasi dugačkoj nekoliko kilometara postavljeni su balvani i u noći 22. aprila 1453. godine počelo je prebacivanje brodova iz Bosfora u Zlatni rog. Nekoliko hiljada vojnika i mornara tokom noći prevuklo je 70 brodova preko balvana obilno namazanih lojem.
Španski plemić Vasko Nunjes de Balboa (1475–1517) prvi je Evropljanin koji je, po priči, ugledao Tihi okean. Privučen mogućnošću brzog bogaćenja, kao i mnogi Španci u to vreme, otisnuo se u Novi svet. Čuvši od sina indijanskog poglavice da se preko Prevlake nalazi veliko more puno zlata, Balboa je 1. septembra 1513. godine krenuo preko Panamske prevlake. Iako je taj put bio dugačak samo 60 kilometara, zemljište je bilo močvarno i neprohodno. Međutim, Balboa nije odustajao i 29. septembra ugledao je Tihi okean. Blago nije našao, pa se vratio saznavši od tamošnjih domorodaca da se južnije nalazi zemlja bogata zlatom. To saznanje nije mu dalo mira, a znao je da bez brodova neće moći da istraži obalu okeana i dospe do zlata. Zbog toga je sagradio četiri jedrilice i prebacio ih preko Prevlake na obalu Tihog okeana. Detaljnijih opisa o tome nema, ali se zna da su brodove teglili Indijanci i da su mnogi umrli na tom putu. Balboa nije imao sreće, jer baš kad se spremao da i sam krene s brodovima preko Prevlake, uhapšen je pod optužbom protivnika da kuje zaveru protiv španskog kralja. Osuđen je na smrt i pogubljen.
Godine 1438. venecijanski Senat razmatrao je način kako da se namirnice i municija dopreme gradu Breši pod opsadom porodice Viskonti, vladara Milana i odlučio da to može da se izvede tako što će se do jezera Garda poslati 82 lađe, deo venecijanske flote. A da bi one tamo stigle, nije moglo drugačije nego rekom Adiđe od njenog ušća do mesta Morija, zatim kopnom do jezera Garda kod mesta Torbole i najzad do mesta Salo zaobilazeći trupe Viskontijevih. Arhitekta s Krita Nikolo Sarbolo dobio je naređenje da nađe način da se to izvede. I smislio je da na kopnu lađe postavi na sanke koje će vući nekoliko desetina parova volova. Tako su, inače, iz kamenoloma u Apuanskim Alpima mermerni blokovi spuštani u dolinu. Senat se složio i lađe su prebačene za petnaest dana. Svaku, dugačku od 20 do 30 metara, uzbrdo dužinom od 13 kilometara, preko prevlake do jezera, vuklo je 120 volova upregnutih u složen i kao čelik jak sistem konopaca kojima su lađe bile obavijene. A da bi se smanjilo trenje sanki o tlo, prosipale su se ogromne količine ključalog ulja. Lađe su vučene brzinom od sto metara na sat, ali su dovučene gde treba.
Krajem maja 1603. godine uskoci su krenuli na tursku teritoriju oko Vranskog jezera, s čije obe strane su bila jaka utvrđenja. Uskoci su im doskočili. Pomoću podmetnutih oblica uspeli su da prevuku brodiće preko kilometar duge prevlake i iznenade Turke.
Ovo iskustvo im je dobro došlo dve godine kasnije kada su kod ostrva Iž napravili podvig. Uskočki odred od deset brodova i 400 ukrcanih boraca isplovio je 18. decembra 1604. godine iz Senja, razbio mletačku posadu u tvrđavi u Ljubačkim vratima, doplovio do Grebaštice, ispod Šibenika i kod Skradina prodro na tursku teritoriju. Mlečani su blagovremeno saznali za ovu akciju i uputili jake pomorske snage na njih. Njihovi brodovi zatvorili su Veli ždrelac, između Ugljana i Rivnja. Bio je to najverovatniji pravac nailaska uskočkih brodova s plenom. U noći 22/23. decembra uočeni su mletački brodovi. Uskočke lađe okrenule su u suprotan smer i negde bočno od ostrva Iža pribegle varci – uz samu obalu Ugljana ostavili su jedan leut pun mesa. Predviđanje da će se Mlečani zadržati oko ovog brodića obistinila su se i uskoci su se sklonili u uvalu na ostrvu Ižu. Rasporedili su se po okolnom kamenjaru i Mlečani su morali da se povuku van dometa njihovih pušaka, ali su brodovima potpuno blokirali uskoke. Nasuprot 400 uskoka stajale su četiri galije, osam drugih naoružanih brodova i oko 4.000 ljudi. Međutim, već iduće noći počela je oluja koja je u potpunosti obustavila borbena dejstva. Uskoci su zapalili velike vatre, pevali, svirali, sprovodeći dobro zamišljenu varku. U toku noći uspeli su da prebace sedam brodova preko kopna na drugu stranu ostrva. Vukli su ih dva kilometra, preko vesala i oblica od maslina, kao i po naslagama mesa koje su zaplenili. Zatim su se 25. decembra, po jakoj buri, ukrcali na brodove. Da bi zavarali Mlečane, uputili su se prema Malom ždrelcu, između Ugljana i Pašmana, koji nije bio plovan. I tu su brodove prevlačili po kopnu. Kao na nekoj smotri, prošli su pored zadarskih zidina znajući da su mletačke snage još kod Iža. Po prestanku bure, Mlečani su, uz udaranje bubnjeva, krenuli na uskočke položaje, a tamo su ih čekale figure s lažnim puškama i uskočkim kapama sa ždralovim perjem. Za osvetu zbog izgubljenog plena, uskoci su postavili zasedu kod Osora i zarobili jednu mletačku fregatu, na kojoj je bilo 40.000 zlatnih dukata i tako „naplatili zaplenjeno meso”. Od tada mletačka flota nije se olako upuštala u borbu s uskocima. Bili su zadovoljni da se sukobe s manjim snagama, kako bi se bar na taj način pravdali zbog neuspeha u borbi s uskocima.
Krajem 1941. godine nemačko napredovanje na jugu Sovjetskog Saveza nastavljeno je, a prilike na Crnom moru su se pogoršale. I pored velikih gubitaka koje je nemačko vazduhoplovstvo nanelo njihovoj Crnomorskoj floti, sovjetske snage ipak su imale prednost na ovom frontu. Prolaz kroz Bosfor i Dardanele bio je blokiran, jer neutralna Turska nije dozvoljavala prelazak ratnim brodovima. Još 1940. godine Nemci su svoje tankere iz Elbe prebacivali u Dunav, kako bi pojačali flotu koja je iz Rumunije dovozila naftu. Tankeri su od Drezdena, na Elbi, do Ingolštata, na Dunavu, prebačeni autoputem (dužina oko 450 kilometara). Ovo dragoceno iskustvo uticalo je na odluku da se i ratni brodovi Dunavom prebace u Crno more. Za ovaj zadatak osnovana je „Grupa za teški transport”, koja je za prevoz kopnom koristila traktore, posebne prikolice, plovne dizalice i rečne tegljače. Hamburg je bio polazna luka za brodove iz Severnog mora, a iz Baltičkog mora Kil. Od Kila do ušća Labe brodovi su plovili Kilskim kanalom dugačkim 99 kilometara, zatim Labom do Drezdena oko 500 kilometara, pa kopnom prebacivani do Ingolštata, Dunavom do Regenzburga i dalje do Suline u delti Dunava. Prvo je prebačena jedna flotila torpednih čamaca iz Kila. Čamci su tegljeni do Drezdena, onda ukrcani na transportna kolica i autoputem prebačeni do Dunava, da bi se potom teglili po neplovnom delu reke. Ponovo su opremani u Lincu i do Suline su stigli krajem maja 1942. godine.
Tokom 1942. godine donesena je odluka da se u Crno more prebaci i šest podmornica dužine 43 metra i deplasmana 254 i 240 tona. Za transport su pripremljene u Kilu, skinuti su svi delovi van trupa, kao i unutrašnji uređaji. Da bi se omogućio prolazak ispod podvožnjaka podmornice su polagane na bok, a da bi ovako nagnute mogle da se prevoze rekama, izgrađeni su posebni betonski pontoni. Moralo je da se vodi računa da gaz, zbog tegljenja na Labi i gornjem Dunavu, ne sme da bude veći od 1,2 metra. Nakon pristizanja u Linc podmornice su ponovo postavljane u normalan položaj i tegljene između dva rečna broda do Galaca. Ove podmornice izvele su nekoliko važnih borbenih akcija u Crnom moru. Između ostalog, potopile su britanski nosač aviona „Eaple”.
Transporti nemačkih brodova kretali su se autoputevima i Dunavom sve do leta 1944. godine. U ovom prebacivanju brodova najzanimljivije je bilo to što je za sve ovo vreme sačuvana tajnost i transporti nisu otkriveni ni napadnuti iz vazduha.
