Prikazani su postovi s oznakom filozofija. Prikaži sve postove
Prikazani su postovi s oznakom filozofija. Prikaži sve postove
Daisetsu Teitar Suzuki (1870 — 1966) bio je japanski autor knjiga o budizmu i Zenu, koje su odigrali važnu ulogu u širenju interesovanja za dalekoistočnu filozofiju na Zapadu. Poticao iz samurajske porodice. Bio je nominovan za Nobelovu nagradu za mir 1963. godine. Međutim, takođe je i kritikovan, prvenstveno zbog idealističkog prikaza Zena, ali i zbog antisemitizma i podrške Hitleru, kao i povezanosti sa japanskim nacionalizmom.
Kako god, knjigu Uvod u Zen budizam imate OVDE
Huangbo Hsijun, Sijuen, Huang Po (o transkripciji kineskih imena i pojmova nećemo sad) bio je jedan od najvećih i najuticajnijih kineskih čan majstora. Uticao i na rinzai, jednu od glavnih škola japanskog zen budizma. Čan je bila škola meditacije mahajana budizma, koja se sastojala u meditiranju i razrešavanju paradoksalnih zagonetki sedeći u položaju lotosa. Čan je u Kini, sa taoizmom i konfučijanstvom, osnovna forma budizma
Hsijun je u ranoj mladosti napustio roditeljski dom i stupio u manastir na planini Huangbo. Njegova kasnija saznanja o „jednom duhu“ proistekla su od manastirskih učitelja koji su učenike navodili na intuitivnu, neposrednu spoznaju stvarnosti, bez mešanja razuma ili osećanja. Huang Po je umro 850. godine, a ispod imate njegovo Učenje o prenošenju duha do kojeg ćete doći klikom OVDE
Kjerkegor, danski filozof, esejist, teolog i religiozni pisac. Najčešće je pisao pod pseudonimima i trećina njegovih spisa se odnosi na religiju. Smatra se da je bio prvi egzistencijalista, odnosno preteča tog pravca.
Najznačajniji je danski filozof i prozni pisac, a jedan je od važnijih predstavnika takozvanog danskog zlatnog doba kulture (1800 – 1850) kojem su pripadali, između ostalih, Andersen , Ekersberg, Torvaldsen…
Kjerkegorov društveni život je bio siromašan dok mu je duhovni bio izuzetno bogat, ali pun konflikata. Bio je duboko religiozan, ali u večitoj tražnji za pravim hrišćanstvom, što ga je često dovodilo do duševnih posrnuća i melanholije. Bio je ljubitelj opere, grčko – rimske kulture i nemačke filozofije.
Otac mu je bio verski fanatik kojemu je umrlo petoro od sedmoro dece za njegovog života i kada mu je umrla i (druga) žena, koja mu je pre braka bila služavka, postao je ubeđen da ga prati božja kazna zbog pragreha i da mu ni preostalih dvoje dece neće doživeti 33 godine. Rukopis Serena Kjerkegora, objavljenog u godini smrti svog oca, Beleške preživelog, mogu se razumeti samo u kontekstu poznavanja tih činjenica.
Prerane smrti braće i sestara, kao i smrt oca, koji mu je bio pored Regine Olsen najvažniji u životu, a koji mu je dao religiozno objašnjenje toga, izazvali su u njemu potres koji ga nije napuštao do kraja života.
Regina Olsen
U svojoj 24-oj godini Kjerkegor upoznaje deset godina mlađu Reginu. Ljubav je bila obostrana što je dovodilo do sve češćih poseta Kjerkegora porodici Olsen i na kraju do veridbe. Svega nekoliko dana nakon veridbe Kjerkegor počinje da sumnja u svoju sposobnost da usreći Reginu i posle nekog vremena šalje pismo sa vereničkim prstenom i raskida veridbu. To Reginu nije previše ražalostilo i ubrzo se udaje za drugog. Kjerkegor više nije nikada ni pokušao da upozna drugu ženu.
Nakon toga odlazi u Berlin gde pre svega sluša predavanja Šelinga, ali razočaran njime vraća se u Dansku.
U trenutku smrti Kjerkegor jedva da je bio poznat i u rodnom Kopenhagenu. Tek kada Georg Brandes, takođe Danac, objavljuje kritiku o Kjerkegoru u Lajpcigu, istovremeno na nemačkom i danskom, Evropa počinje da upoznaje dela velikog filozofa. Tada se i Niče upoznaje sa Kjerkegorovom filozofijom. Zanimljivo je da se sve do tridesetih godina dvadesetog veka Kjerkegorova dela nisu mogla naći na drugim jezicima sem na nemačkom.
Kjerkegorov društveni život je bio siromašan dok mu je duhovni bio izuzetno bogat, ali pun konflikata. Bio je duboko religiozan, ali u večitoj tražnji za pravim hrišćanstvom, što ga je često dovodilo do duševnih posrnuća i melanholije. Bio je ljubitelj opere, grčko – rimske kulture i nemačke filozofije.
Otac mu je bio verski fanatik kojemu je umrlo petoro od sedmoro dece za njegovog života i kada mu je umrla i (druga) žena, koja mu je pre braka bila služavka, postao je ubeđen da ga prati božja kazna zbog pragreha i da mu ni preostalih dvoje dece neće doživeti 33 godine. Rukopis Serena Kjerkegora, objavljenog u godini smrti svog oca, Beleške preživelog, mogu se razumeti samo u kontekstu poznavanja tih činjenica.
Prerane smrti braće i sestara, kao i smrt oca, koji mu je bio pored Regine Olsen najvažniji u životu, a koji mu je dao religiozno objašnjenje toga, izazvali su u njemu potres koji ga nije napuštao do kraja života.
Regina Olsen
U svojoj 24-oj godini Kjerkegor upoznaje deset godina mlađu Reginu. Ljubav je bila obostrana što je dovodilo do sve češćih poseta Kjerkegora porodici Olsen i na kraju do veridbe. Svega nekoliko dana nakon veridbe Kjerkegor počinje da sumnja u svoju sposobnost da usreći Reginu i posle nekog vremena šalje pismo sa vereničkim prstenom i raskida veridbu. To Reginu nije previše ražalostilo i ubrzo se udaje za drugog. Kjerkegor više nije nikada ni pokušao da upozna drugu ženu.
Nakon toga odlazi u Berlin gde pre svega sluša predavanja Šelinga, ali razočaran njime vraća se u Dansku.
U trenutku smrti Kjerkegor jedva da je bio poznat i u rodnom Kopenhagenu. Tek kada Georg Brandes, takođe Danac, objavljuje kritiku o Kjerkegoru u Lajpcigu, istovremeno na nemačkom i danskom, Evropa počinje da upoznaje dela velikog filozofa. Tada se i Niče upoznaje sa Kjerkegorovom filozofijom. Zanimljivo je da se sve do tridesetih godina dvadesetog veka Kjerkegorova dela nisu mogla naći na drugim jezicima sem na nemačkom.
Imanuel Kant, dovoljno je reći, pa da se pomisli na najvećeg filozofa svih vremena. Ipak, nezahvalno je prema ostalim velikim umovim izabrati jednog, pa ćemo reći samo da je Kant rodonačelnik (klasičnog) nemačkog idealizma.
Kant pretpostavlja da je transendentalna* estetika nauka koja se bavi apriornim** formama opažanja. Pojam je (nekima) nejasan i nećemo ulaziti u dublje pojašnjavanje.
Jednostavno: Kantovo filozofsko gledište je doprinos shvatanju vremena i prostora – još jednostavnije to znači da znate gde je nebo, a gde zemlja, ali niko vas tome nije naučio, nego ste tu opažajnu sposobnost urođeno dobili. Bez svesnosti o toj sposobnosti noge bi vam i dalje bile na zemlji, a glava na nebesima, ali bi vam svet bio zbrkan. To je spoznaja bez iskustva.
OVDE možete pročitati najvažniju od tri Kritike Imanuela Kanta (Kritika praktičkog uma). Sam pojam kritika za Kanta znači – granica, mogućnost. On ne kritikuje praktički um u pravom smislu reči, nego iznosi teoriju o tome gde su njegove granice, šta je on i šta može. (Na um misli).
*Transcendentalno je pojam koji je najviše upotrebljavao Imanuel Kant i njime označavao ono što se odnosi na **apriorne uslove svakog iskustva, što omogućuje ljudsku spoznaju.
**Apriorno ( a priori) se u filozofiji koristi kao atribut za mišljenje o nekom stavu koji nije iskustveno doživljen i empirijski proveren.
Kant je rođen u Kenigzbergu, nekad Prusija (Preußen), danas Rusija (Росси́я) i obeležio je zapadnu filozofijsku epohu 18. veka.
Budizam je filozofija i transteistička* religija nastala u Indiji pre oko 2.500 godina. Osnivač je Sidarta Gautama ( Buda - Probuđeni) po kojem je ovo učenje i dobilo ime.
Prvih pet Budinih učenika
*Transteizam je izraz utemeljen od strane filozofa i teologa Paula Tiliha i keltologa i indologa Hajnriha Cimera. Njime se obeležavaju religijske filozofije koje nisu ni teističke ni ateističke, već izvan dogmi tih definicija. Izraz se upotrebava za đainizam, budizam, advaita vedantu i baktizam.
Paul Tilih
Cilj budizma je probuđenje. Probuđenje se može odrediti kao uviđanje istine koja se krije iza pojavne strane iluzija, napuštanje i prevazilaženje pohlepe, mržnje i neznanja, te dostizanje oslobođenja od svekolike patnje, odnosno dostizanje nirvane.
Četiri plemenite istine predstavljaju osnovni koncept budizma. Upravo njihovim uviđanjem istorijski Buda je doživeo probuđenje i nirvanu. U tom smislu težnja i napor da se četiri plemenite istine shvate, ne samo na intelektualnom nivou već pre svega direktnim uvidom, predstavljaju suštinu budističkog učenja i prakse.
Četiri plemenite istine su:
Plemenita istina o patnji
Ovo je istina o patnji: rođenje je patnja, starost je patnja, bolest je patnja, smrt je patnja, biti sa onim što nam je mrsko jeste patnja, biti razdvojen od onoga što nam je drago jeste patnja, ne dobiti ono za čim žudimo jeste patnja. Ukratko, pet osnova prijanjanja su patnja.
Plemenita istina o nastanku patnje
To je ona žudnja koja vodi do novog rođenja, što združena sa ushićenjem i strašću, uvek nalazi novo uživanje, sad tu, sad tamo -- dakle, to je žeđ za čulnim užicima, žeđ za postojanjem i žeđ za nepostojanjem.
Plemenita istina o prestanku patnje
To je potpuno iščezavanje i iskorenjivanje upravo te žudnje, odustajanje od nje i odbacivanje, oslobađanje i okretanje od nje.
Plemenita istina o putu koji vodi do prestanka patnje
To je osmostruki put sačinjen od ispravnog razumevanja, ispravne namere, ispravnog govora, ispravnog delovanja, ispravnog načina života, ispravnog napora, ispravne svesnosti i ispravne koncentracije.
Ovo je ključna razlika u odnosu budizma na druge religije. Budizmom se izbegava metafizička spekulacija i potreba za verom. U svakoj od četiri plemenite istine se poziva na pojave koje su u potpunosti u domenu iskustva svake osobe, što joj omogućava da na osnovu tog iskustva da sud o istinitosti ili neistinitosti učenja.
U budističkim spisima Buda insistira na empirijskom pristupu i neoslanjanju na slepo verovanje njegovim rečima. Od budiste se očekuje da sve izloženo ne prihvata samo na osnovu vere u istinitost, već se insistira na aktivnom preispitivanju učenja kroz lično iskustvo i analizu tog iskustva jer je, prema Budi, to jedini način da se dođe do istinskog znanja i samim time do oslobođenja od patnje.
Ne verujte mojim rečima samo zato što ih je Buda izgovorio,
već ih dobro preispitajte. Budite sami sebi svetlo.
Sidarta Gautama
*Transteizam je izraz utemeljen od strane filozofa i teologa Paula Tiliha i keltologa i indologa Hajnriha Cimera. Njime se obeležavaju religijske filozofije koje nisu ni teističke ni ateističke, već izvan dogmi tih definicija. Izraz se upotrebava za đainizam, budizam, advaita vedantu i baktizam.
Paul Tilih
Hajnrih Cimer
Četiri plemenite istine su:
Plemenita istina o patnji
Ovo je istina o patnji: rođenje je patnja, starost je patnja, bolest je patnja, smrt je patnja, biti sa onim što nam je mrsko jeste patnja, biti razdvojen od onoga što nam je drago jeste patnja, ne dobiti ono za čim žudimo jeste patnja. Ukratko, pet osnova prijanjanja su patnja.
Plemenita istina o nastanku patnje
To je ona žudnja koja vodi do novog rođenja, što združena sa ushićenjem i strašću, uvek nalazi novo uživanje, sad tu, sad tamo -- dakle, to je žeđ za čulnim užicima, žeđ za postojanjem i žeđ za nepostojanjem.
Plemenita istina o prestanku patnje
To je potpuno iščezavanje i iskorenjivanje upravo te žudnje, odustajanje od nje i odbacivanje, oslobađanje i okretanje od nje.
Plemenita istina o putu koji vodi do prestanka patnje
To je osmostruki put sačinjen od ispravnog razumevanja, ispravne namere, ispravnog govora, ispravnog delovanja, ispravnog načina života, ispravnog napora, ispravne svesnosti i ispravne koncentracije.
Ovo je ključna razlika u odnosu budizma na druge religije. Budizmom se izbegava metafizička spekulacija i potreba za verom. U svakoj od četiri plemenite istine se poziva na pojave koje su u potpunosti u domenu iskustva svake osobe, što joj omogućava da na osnovu tog iskustva da sud o istinitosti ili neistinitosti učenja.
U budističkim spisima Buda insistira na empirijskom pristupu i neoslanjanju na slepo verovanje njegovim rečima. Od budiste se očekuje da sve izloženo ne prihvata samo na osnovu vere u istinitost, već se insistira na aktivnom preispitivanju učenja kroz lično iskustvo i analizu tog iskustva jer je, prema Budi, to jedini način da se dođe do istinskog znanja i samim time do oslobođenja od patnje.
Ne verujte mojim rečima samo zato što ih je Buda izgovorio,
već ih dobro preispitajte. Budite sami sebi svetlo.
Sidarta Gautama
Umetnost zaboravljanja uopšte nije laka
Individualno vreme i kulturne predstave vremena zasnivaju se na dobrom ekonomisanju zaboravljanjem i pamćenjem. Lepo delo Haralda Vajnriha o intelektualnoj istoriji zaboravljanja, Leta,1 predstavlja protivtežu obilnim studijama o pamćenju i transmisiji. Delo počinje analizom odlomka iz Ciceronovog dela De oratore u kom Simonid, koji je ostao poznat po tome što je izmislio mnemotehniku, dolazi da se posavetuje sa velikim Temistoklom i da ga zamoli da ga on nauči umetnosti savršenog pamćenja. Temistokle mu odgovara da skoro uopšte nema želju da ovlada umetnošću pamćenja i da bi više voleo da nauči kako da zaboravi sve ono što bi poželeo da zaboravi, da savlada umetnost zaboravljanja (ars oblivionis), pre nego umetnost pamćenja (ars memoriae). Temistokle je želeo, komentariše Ciceron, da se otarasi svih stvari koje je video i čuo i koje su opterećivale njegovo pamćenje, zato što ništa od onog što mu je ulazilo u um nije moglo više iz njega da izađe. Plutarh potvrđuje da je Temistokle, na primer, pamtio imena svih Atinjana koje je sreo. Sve u svemu, izvrsni kvaliteti njegovog pamćenja išli su do paradoksalne krajnosti: sećao se čak i onih stvari koje nije želeo da pamti, a ono što je želeo da zaboravi nije uspevao da istisne iz pamćenja.
Jozef H. Jerusalmi, svoj doprinos Rajomonskoj konferenciji „Upotrebe zaboravljanja“ iz 1987. započinje vrlo sugestivnom apologijom. On naglašava da moderno stanje karakterišu dva istovremeno prisutna zla: atrofija pamćenja i hipertrofija istorije. Planetarni mediji, moda, imperativ neprestanog prevazilaženja koji avangardisti nameću „modernima“ takođe su primeri te paradoksalne legure istorizma i amnezije. Informacije u realnom vremenu i nagomilavanje arhiva preobražavaju sadašnje vreme u „neposrednu istoriju“: sve „aktuelnosti“ postaju sve brže istorijske, a distinkcija između istorije i efemernosti više se ne vidi jasno. U domenu stvaralaštva „prevazići“ znači istovremeno se meriti u odnosu na istorijsku prošlost i želeti je zaboraviti.
Zar logici naučnog otkrića zaboravljanje nije isto toliko potrebno koliko i pamćenje? Harald Vajnrih naglašava da Rasprava o metodi pridaje veću važnost delanju koje prethodi tabuli razi: treba da odbacim mišljenja koja su se kradom uvukla u moja verovanja, da se otarasim svih svojih ostalih mišljenja, da iskorenim iz svog uma sve greške koje su se u njemu nastanile, kaže Dekart. U priči Funes ili pamćenje, Horhe Luis Borhes podseća da „razmišljati znači zaboravljati na razlike, znači uopštavati, apstrahovati.
U prenatrpanom Fune sovom svetu bilo je jedino detalja“.Posle svoje nesreće, Funes je obdaren, odnosno pre opterećen, čudesnim pamćenjem. „Moje je sećanje, gospodine, kao smetlište. [...] Funes se, zapravo, sećao ne samo svakog lista na svakom drvetu svakog brda, već i svih navrata kada ga je opažao ili zamišljao. [...] Ne samo da je uz krajnji napor razumevao da generički simbol pas sadrži u sebi mnogobrojne, međusobno i po obliku i te kako različite životinje; smetalo mu je i što se pas u tri sata i četrnaest minuta (viđen iz profila) zove isto kao i onaj u tri i četvrt (viđen anfas)“.Jerusalmi se pozivao na studije psihopatoloških slučaja koje je predstavio Aleksandar Romanovič Lurija (1902-1977), u delu Čovek čiji se se svet raspao u paramparčad: istorija moždane rane i u delu Um mnemoniste: mala knjiga o velikoj memoriji. Ovo drugo Lurijino delo je Piter Bruk nedavno preradio u pozorišni komad pod naslovom Ja sam fenomen, čime je popularizovao lik „mnemoniste“ Solomona Šereševskog. Međutim, mana ovog komada je što izolovano predstavlja slučaj hipermnezije koji posmatra Lurija i ne daje kontrast kroz njemu suprotan slučaj, slučaj čoveka koji je pretrpeo povredu mozga u ratu i „čiji svet se raspao u paramparčad“. Ove dve studije, dva „psihološka romana“ u pravom smislu te reči, su nerazdvojive, zato što pokazuju da je teško živeti bez zaboravljanja, ali da je takođe nemoguće živeti bez pamćenja.
Prednosti i mane istorijskog pamćenja
Istorizam (ako ga ovde poistovećujemo sa bolešću „istorijske hipertrofije“) isto je toliko poguban po život koliko i amnezija. Takva je Ničeova poruka u drugom Nesavremenom razmatranju, O koristi i šteti istorije za život: „Životu su potrebne usluge istorije, neophodno je takođe uveriti se i u drugu tvrdnju koja će biti dokazana kasnije, shvatiti da preterano proučavanje istorije škodi živima“. Kako opunomoćiti kreativno zaboravljanje, a ne izgubiti pamćenje? Prema Frojdovoj teoriji, ljudi ozdravljaju sećajući se, ali takođe i oboljevaju ako previše pamte. Niko nije bolje od Ničea ustanovio distinkciju između „lošeg zaboravljanja“, izdajničkog zaboravljanja, povređenog pamćenja i „pozitivnog zaboravljanja“, životne sile, privilegije „potpunih i jakih priroda u kojima u izobilju postoji plastična i regenerativna sila koja omogućava izlečenje, pa čak i zaboravljanje“. Istorijski čovek treba ponovo da pronađe „sposobnost zaboravljanja. Zaboravljanje nije samo vis inertiae, kao što veruju površni umovi; to je pre jedna aktivna moć, sposobnost pozitivne inhibicije u najužem smislu te reči“.Međutim, Jerusalmi naglašava da razmatranje jevrejskog identiteta nalaže distinkciju između sećanja i pamćenja. Ako se tiče sadržaja pamćenja, zaboravljanje je greška, zato što je pamćenje kolektivno. Ponovljeni zakon, VIII, objavljuje: „Ako li zaboraviš Gospoda Boga svog, i pođeš za drugim bogovima i njima staneš služiti i klanjati se, svedočim vam danas da ćete zacelo propasti“. Jerusalmi komentariše: „Ova iznenađujuća pretpostavka, da ceo jedan narod može ne samo biti podstican da se seća, već i odgovarati za zaboravljanje, ovde se podrazumeva“.Kolektivno zaboravljanje zapravo može da se pojmi samo ako je već došlo do transmisije tradicije: „Narod ne može nikada ’zaboraviti’ ono što je prethodno primio“. Zaboravljanje tada znači odbijanje, napuštanje ili neuspeh transmisije: ono tada nije posledica „defekta pamćenja“ (u psihološkom smislu reči), nego posledica kidanja lanca transmisije. „Tradicija poznaje tri prilike kada je Tora bila potpuno ili delimično zaboravljena, a potom restaurisana. [...] Ono što je narod ’zaboravio’, može u određenim uslovima biti povraćeno.“
Zabrana zaboravljanja nalazi se u osnovi pravne misli. Ne možemo se prepustiti „zaboravu zakona“. U tom smislu, dužnost ljudi da se sećaju Zakona čini „jevrejsku tradiciju“ zapadne civilizacije, na isti način na koji racionalnost i logika, koje su bez sumnje vezane za grčki moment genealogije naše kulture, nalažu ljudima da ne zaborave pravila. Deklaracija o pravima čoveka i građanina počinje sledećim rečima: „Predstavnici francuskog naroda, okupljeni u narodnoj skupštini, uvereni da su nepoznavanje, zaboravljanje ili nepoštovanje prava čoveka jedini uzroci narodne bede i korupcije vlada“. Međutim, u samim nedrima pravne i političke misli, otkriva se suptilna dijalektika pamćenja i zaboravljanja, kao što to naglašava Rafael Draj: obavezi da ne zaboravljamo, da se sećamo, koja implicira neophodnost ispravljanja posledica zaboravljanja, pridružuje se obaveza da se ne vraćamo na posledice nekog određenog zaboravljanja nakon što se ono desilo. Pravda je u opasnosti kada prevladava zaborav.Međutim, preterano pamćenje, koje se poziva na zaboravljenu istorijsku prošlost da bi opravdalo neku radnju u sadašnjosti, može takođe da dovede do nepravde. Na primer, obnavljanje nacionalnih identiteta na osnovu istorijskih referenci koje su „pale u zaborav“ pre više od jednog stoleća direktno preti individuama koje taj nacionalni identitet pretvara u „manjinu“.
Drugi problem na koji nailazi razmatranje o zaboravljanju i pamćenju, u vezi sa jevrejskom tradicijom, jeste problem „korisnosti“ istorije: da li je ona sposobna da podstakne i vodi kolektivnu i individualnu anamnezu? Da li su istorijske studije dovoljne za očuvanje tradicije? Nije li naprotiv istorija smrtni udarac zadat tradiciji koja, od momenta kada postane istorijska, prestaje da živi? Kako, sve u svemu, staviti istoriju u službu pamćenja? Nije li naš XX vek često dopuštao nagomilavanje istorije na štetu pamćenja? Nije li kriza istorizma u modernom dobu usko vezana sa nestajanjem tradicija?
"Čovjek je uvijek slobodan na nečiji tuđi račun."
Albert Camus
"Izvlačim iz apsurda tri zaključka: svoj revolt, svoju slobodu i svoju strast. Samom igrom svijesti pretvaram u životno pravilo ono što je poziv na smrt, tako odbacujem samoubojstvo."
Albert Camus
"Ono što jesmo, proizvod smo vlastitog razmišljanja."
Buddha
"Čudna je to želja; tražiti vlast i izgubiti slobodu; ili: tražiti vlast nad drugima a izgubiti je nad samim sobom."
Francis Bacon
"Nije dovoljno samo živjeti!" - reče leptir, "Potrebno je imati malo sunca, malo slobode i malo cvijeća!"
Hans Christian Andersen
"Ako želite biti sretni u svijetu onda budite korisni."
Hans Christian Andersen
"A slobodna ljubav? Ljubav nije slobodna, ona je ropstvo po definiciji."
Augustin Tin Ujević
"Ja imam samo jedno pravilo dok glumim - vjerujem režiseru i dajem mu dušu i srce."
Ava Gardner
"Kad ne radim ništa osjećam se kao da plutam u toploj vodi. Ugodno, savršeno."
Ava Gardner
"Tajna jakih je u tome da, kad ustreba umiju biti slabi, a tajna slobodnih da u datom trenu umiju objesiti o klin svoju slobodu."
Vladan Desnica
"Onaj tko prevlada svoje strahove biti će istinski slobodan."
Aristotel
"Ja velim njima: Ako vidite roba gdje spava, probudite ga i objasnite mu slobodu."
Khalil Gibran
"Vaša djeca nisu vaša djeca. Ona dolaze kroz vas, ali ne od vas. I premda su s vama, ne pripadaju vama. Možete im dati svoju ljubav, ali ne i svoje misli jer oni imaju vlastite misli..."
Khalil Gibran
"Ljubav sa svime što ona rađa, pobuna sa svime što donosi i sloboda sa svime što podiže jesu jedno očitovannje boga. Bog je razložni um ovoga svijeta."
Khalil Gibran
"Al bez brige sve i da santa nebo prekrije ti imaš gdje prezimiti.... Al' tebe volim, to je fakat ti si mi ljubav jedina, prodat ću onu našu kućerdu "na lakat" pa nek' je stoput djedina, da kupim četir' konja bjesna da ih u oblak upregnem pa s' tobom, di nas nitko ne zna, uteknem..."
Đorđe Balašević
"Nema vremena za svakodnevnu dosadu. Postoji vrijeme za rad. I vrijeme za ljubav. To ne ostavlja prostor za neko drugo vrijeme."
Coco Chanel
"Stranci u noći, sida u jutro."
Frank Sinatra
"Ljubav dolazi u papučama, ali kad odlazi zalupi vratima."
Frank Sinatra
"Ljudi teže za vjerovanjima koja odgovaraju njihovim strastima."
Bertrand Russell
"Ne dozvoli da tuđi duh ovlada tobom. Budi svoj, uvijek slobodni elektron koji se kreće, radi i misli. Onda će tvoja glava uvijek biti tvoja, a tvoj pogled samo tvoj. Ne možeš nikad tuđim očima vidjeti ono što vidiš svojim i ne može tuđe srce osjetiti ljubav onako kako to može tvoje. "
Slаvišа Pavlović
"Kada čovjek dotakne dno, obično se preda, zastaje i tako pasivan, ukočen od svoje ogorčenosti i poraza, ostane na dnu. To se zove pesimizam. Rijetki su ljudi koji to dno, taj poraz i tu ogorčenost razumiju na pravi način, pa ponovo, nepredano kreću, s mnogo više sigurnosti, svjesni da od dna ne mogu dalje i da svaki pokušaj, bez obzira koliko loš bio, vodi ka uzvišenju. Skoro uvijek, ljudi tog tipa, pronađu svoje mesto na piramidi uspjeha, pa tako bezbrižni i iskusni, gledaju dno kao najobičniju odskočnu dasku. To je za mene optimizam."
Slаvišа Pavlović
"Drugi dio života kod pametnog čovjeka sastoji se u oslobađanju od ludosti i predrasuda i pogrešnih mišljenja koje je stekao tokom prvog dijela života."
Anton Pavlovič Čehov
"Svaki nagon prepušten sam sebi jest slijep. I nagon za slobodom jest slijep. Ako ga ne vodi zdravi razum, odvest će čovjeka u propast."
Tihomir Toth
"Čovjek je rođen slobodan , a posvuda je u okovima."
Jean Jacques Rousseau
"Novac koji čovjek ima jeste oružje slobode. Novac za kojim čovjek trči, jeste oružje ropstva."
Jean Jacques Rousseau
Kad je Zaratustri bilo trideset godina, napustio je svoj zavičaj i jezero svoga zavičaja i otišao je u goru. Tu se napajao svojim duhom i svojom samoćom i nije ga to umorilo za deset godina. Ali se naposletku izmeni njegovo srce – i jedno jutro ustade u ranu zoru, stade pred sunce i ovako mu je govorio: “Veliko svetilo nebesko! u čemu bi bila tvoja sreća, da nemaš onih kojima sijaš! Deset godina penjalo si se amo k mojoj pećini: ti bi se zasitilo bilo svoje svetlosti i ovoga puta, da nije mene, moga orla i moje zmije. Nego mi smo te iščekivali svakoga jutra, uzimali smo od tvoga obilja i blagosiljali te za nj. I gle! Ja ne znam kud bih sa svojom mudrošću, kao pčela koja je nakupila previše meda; osećam potrebu da se prema meni ruke šire. Hteo bih da poklanjam i udeljujem, sve dok mudri među ljudima ne nađu naslade opet jednom u svojoj ludosti, a siromašni opet jednom u svome bogatstvu. Toga radi moram se spustiti u dubinu: kao što ti to činiš večerom, kad padaš za more pa još i donjem svetu poneseš svetlosti, ti prebogato svetilo nebesko! Ja moram, kao ti, pasti i zaći, kako to zovu. ljudi, ka knjima bih da se spustim. Blagoslovi me dakle, ti mirno oko, što bez zavisti možeš da gledaš i preveliku sreću! Blagoslovi pehar koji se preliva, da bi voda iz njega zlatna potekla, i na sve strane raznela otsjaj tvoga milja! Evo! Ovaj pehar hoće da opet ostane prazan a Zaratustra hoće da opet postane čovek”.
– Tako otpoče silazak i pad Zaratustrin.
Tako je govorio Zaratustra (KLIKOM DO KNJIGE) (nem. Also sprach Zarathustra) je delo nemačkog filozofa Fridriha Ničea, nastalo između 1883. i 1885. godine, a koje govori o starom šamanu koji se spušta sa svoje planine među narod iz želje da nauči nešto od njih i da narodu podari svoje znanje. Prilikom spuštanja u selo nailazi na razne ljude od kojih doznaje njihove tajne. On je zapravo u potrazi za čovjekom sebi ravnim, ali mnogi ne razumiju njegovu filozofiju i ismijavaju ga, no ima i onih koji mu se dive.
„Zaratustra“ je njemačka verzija imena persijskog proroka Zoroastra (Zaraθuštra), navodnog osnivača zoroastrizma, koji je jako uticao na judaizam i zatim hrišćanstvo. U knjizi postaje jasno da Niče prikazuje „novog“ ili „drukčijeg“ Zaratustru, koji okreće tradicionalni moral naglavce. Najslavniji odlomak nalazi se na početku knjige: Zaratustra se spušta s planine, razgovara s nekim čovekom i zatim se pita: „Je li moguće da ljudi još ne znaju da je Bog mrtav“? Zbog svojih razmatranja to je jedno od najpoznatijih filozofskih dela ovoga autora, a stil pisanja je nedvosmisleno svrstao Zaratustru i u vrhunce svetske književnosti.
Fridrih Vilhelm Niče (nem. Friedrich Wilhelm Nietzsche, 1844 — 1900) radikalni nemački filozof-pesnik, jedan od najvećih modernih mislilaca i jedan od najoštrijih kritičara zapadne civilizacije, kulture i hrišćanstva. filolog, esejista filozof i pesnik. . Na Ničea su najviše uticali Šopenhauer, kompozitor Vagner i predsokratovski filozofi, naročito Heraklit. Neretko, Ničea označavaju kao jednog od začetnika egzistencijalizma, zajedno sa Serenom Kjerkegorom.
