Jesen

Šušnjalo je lišće pod njegovim nogama. Pogledao je iznad. Kao da je kiša sipila. Nedaleko, na kamičku, bio je daždevnjak. Ne tako tromo sišao je na lišće koje je šušnjalo pod njegovim nogama. Zastao je u trenutku i kao i da je i on pogledao iznad, a iznad su bile samo krošnje. Kao da kiša sipi? upita neko nekoga. Ne znam kuda ću, jasno se čulo i pored žubora vode, i jedna grana spade odnekle i zemlja se pomeri i pečurka izviri. U žurbi sam, reče bujična voda, drago mi je što sam vas upoznala, ali biću tu sa vama još neko vreme. Ko te šalje? promoli glavu žućkasta žaba. O, ne znam to, veselo odgovori bujični potok, neprestano praveći ludorije u vidu ponekog vrtloga, poneke ponešene grančice, pomalo kidajući svoje obale odnoseći lišće. Znam ja, jesen te šalje, oglasi se daždevnjak, ali ne znam otkud ja ovde, moje je proleće. Rekla bih, oglasi se pečurka, a znam sve tajne šume, da si samo zbunjen, lepota te ponela. Čudna ste vi družina, dakle lepotom ste doveli i mene? pogleda ih siva zmija. Lišće nije šušnjalo pod njegovim nogama. Gledao je iznad. Kiše nije bilo. To je samo lišće sa krošnji plakalo. Ili on.

GER DUG slajd kratkih, nepoučnih i neestetskih priča

Pročitaj više...

I tako ja hodim

 

Divlje je ovo mesto još, pa prečim put. Mačokaro, dojiš mačiće? Mrrr, reče mačokara. Tu si negde, znam, hajde pređi mi put. Ne, ništa se nije čulo. Pogledah nebo pored, nije to oblak moj. Nebo moje mi daj, rekoh, i glas odnekud odreče pogledaj iznad, a beli oblaci napraviše svod, a ispod svoda bejaše jedan kamen. Kamenu, kuda idem? Pitaj prvog ko ti pređe put i pitah i zmija me gledaše neko vreme. Glup si. Tebe znam, ti si vrapčić, zašto si sam? Zbog tebe su mi ovolike oči, oglasi se sova, dok je veverica odskakutala na obližnju granu kestena. Ne, nemoj piti vodu našu, odkreketaše žabe, tu, tamo… I tako ja ležim. Mrrr, čuh. Mačokara, vrapčić, sova, veverica, svi su bili tu pored dok mi zmija govorila – ja sam granica ka zlu, hoćeš li zbilja ljudima? Divlje je ovo mesto. I tako ja hodim.

GER DUG slajd kratkih, nepoučnih i neestetskih priča

Pročitaj više...

Transcendentalna magija, Elifas Levi

 

Alfons-Luj Konstan alias Elifas Levi (1810-1875), francuski đakon; kasniji ezoterista, okultista, satanista, da bi se pred smrt vratio pod okrilje crkve

 

 

Kao rođenom u siromašnoj porodici sledovalo mu je školovanje u manastiru gde dobija čin đakona. Taj najniži sveštenički čin napušta u svojoj dvadesetpetoj godini da bi se okušao u politici gde takođe neslavno završava, par puta i u zatvoru. Upućen donekle, od opata manastira gde je boravio, u ezoteriju, počinje svoju prevarantsku karijeru. Opijen slavom i bogatstvom koje mu donosi bavljenje okultizmom, objavljuje da je crnom magijom dospeo do (nebitno) kojeg grčkog filozofa (ideja koju je kasniji satanista i poštovalac Levija, Krouli, preuzeo za njegove “razgovore”) , ali i upoznaje kao četrdesetogodišnjak devojku od sedamnaest godina, koju napušta tri meseca pred njen porođaj. Postaje i mason, ali svemu dođe kraj. Osetivši smrt na vratu materijalno bogatstvo pokajnički ostavlja crkvi, ne bi li ga, u njegovom, ali i crkvenom shvatanju, spasila sledujućeg pakla u koji su zajednički verovali.

Crkva "verujućih siromašnih" je rado preuzela taj materijal. 

 

Dakle, ne baš pohvalna biografija. 

 

U svakom slučaju njegovu knjigu Transcendentalna magija, baš kao i ostale ponuđene knjige na Nostalgija Zanimljivosti, potpuno besplatno imate OVDE

 

Pročitaj više...

Vremeplov

Čudnog ga nazovimo i mi, ime mu je obično. Tek tako ume da hoda i pentra se vrletima, da se brčka u plićanim potocima, kroz šume da traži gljive. Omiljena mu stara zdanja koja je zidao ili klepao neko davno pre njega. Jedared, a mlađan još bejaše, sačeka ga zmija na vrh stene uz koju se uspinjao. Kuda?

Škiljila je sijalica, taman toliko da obasja drum i postaju pored njega. Čekao je. Pust je drum bio i postaja ta. Onda je upao u kanal. Ovo smrdi, samo to je pomislio dok se kobeljao iz blata. Mali je bio. Tu pored groblje je bilo, a kada bi se uspentrao na neki obližnji žbunjić mogao je da vidi čudnovatu gomilu ispod, daleko ispod, jer groblje je bilo na brdu, a čudnovata gomila je bila stočna pijaca. Kuda?

Gledao je nepečene cigle, naslagane, rekli mu od toga će biti kuća. Čija? Kako čija, nasmejaše se svi, tvoja. I bila je kuća, od pečene cigle.

Hodao je toliko puta tim drumom, toliko da ga nije više ni primećivao pod svojim nogama. Razvaljivaše taj drum. Omiljena mu stara zdanja koja je zidao ili klepao neko davno pre njega. Otišao je da pogleda. Čudnog ga nazovimo i mi, mada mu ime nije neobično. Kuda, upita ga odavno mrtva zmija. Kuda, upita ga nasmejana gomila ispod brda. Kuda, osmehnu mu se stari drum dok je gledao u pravcu nepostojeće postaje. Kuda, upita ga parče pečene cigle iz razvaline. Gledao je taj komadić. Tu pored groblje je bilo. U daljini škiljila je sijalica.

GER DUG slajd kratkih, nepoučnih i neestetskih priča

Pročitaj više...

Šta je haiku?

 

Mrači se more,

jedva su beli

krici divljih pataka.

 Haiku je vrsta japanske poezije, uobličena pod jakim uticajem zena, konačno definisana u 17. veku. Haiku se sastoji od tri stiha i sedamnaest slogova s tim da prvi stih sadrži pet slogova, drugi sedam i treći pet. To je osnova, ali postoji još pravila u haikuu. Pesme koje se ne pridržavaju svih pravila se klasifikuju kao senrju (senryū). Senrju je takođe vrsta japanske poezije po građi slična haikuu, ali glavna razlika je da se senrju bavi ljudskim slabostima i to često na ciničan način. U drugoj polovini 19. veka haiku dospeva u Evropu i SAD.

Haiku je prst koji pokazuje na mesec

Macuo Bašo 1664. – 1694.) japanski pesnik, jedan je od začetnika haiku poezije.

Rođen je kao samuraj. U detinjstvu je služio Todi Jošitadi koji ga je poučio haiku pesništvu. Bašo je odlučio napustiti svoj dom i od 1676. živio je u Edu (današnjem Tokiju) gde je počeo pisati haiku pesme. Vremenom se posvetio proučavanju zena, istorije i kineskog pesništva. Živeo je u siromaštvu i od milosti svojih učenika. Poznata je njegova misao da je čovek veliki onoliko koliko se u stanju sagnuti pri ribanju zahoda.

Macuo Bašo, Svenulo polje, izabrane haiku pesme možete besplatno skinuti OVDE

Pročitaj više...

Nebeski spektakl iznad Nirnberga 1561.

Nebeski spektakl iznad Nirnberga 1561. je neobičan događaj koji se dogodio na nebu iznad Nirnberga 1561. godine. Događaj je obeležio štampar Hans Volf Glazer slikom i opisom na obojenom letku (Nirnberški letak iz 1561)

 

 

 

Nirnberški letak iz 1561. pokazuje i opisuje navodnu nebesku pojavu ispred izlazećeg sunca gde se mnoštvo krstastih, okruglih i valjkastih objekata borilo između sebe na nebu. O događaju su raspravljali meteorolozi, istoričari, a posebnu zainteresovanost su pokazali ufolozi, jer, po njima, dat je savršen opis nebeske bitke između više NLO-a. Nasuprot tome meteorolozi veruju da je u opisu dat umetnički prikaz prirodne pojave poznate kao halo. Opširnije OVDE

 

 

Istoričari pretpostavljaju da je Glazerov izveštaj mešavina nekoliko istorijskih i prirodnih događaja koji su se vremenski nezavisno izdešavali, a koje je čuo od drugih i nakitio verskim tumačenjima i upozorenjima. Naime, tokom 15. i naročito 16. veka opisi takvih “čuda” i “nebeskih” pojava su bili široko rasprostanjeni i omiljeni.

 

Nirnberški letak iz 1561.

Godine 1561, 14. aprila u zoru se ispred sunca, upravo kada je izlazilo, ukazala strašna pojava koja je u gradu Nirnbergu kao i van grada bila uočena od mnogih muškaraca i žena. Prvo su se pojavile sa suncem dve krvavo crvene polukružne linije, lučne kao mladi mesec, odozgo i ispod ozračene suncem, a sa svih strana krvavo crvene. Oko sunca je bilo mnoštvo kugli, delimično plavičastih i boje gvožđa, kao i crnih. Dalje od njih, sa obe strane sunca, bili su pozicionirani krvavo crveni prstenovi. Neki su se poređali u trouglovima, drugi u kvadratima. Kod ovih drugih su bili i krvavo crveni krstovi. U tu sliku umešale su se i glatke, šuplje cevi. Bile su tri takve velike cevi, jedna sa leve, druga sa desne strane i treća iznad njih. U cevima su se videle četiri ili više kugli. Onda se sve uskomešalo: kugle su prvo poletele ka suncu, onda se vratile i međusobno sudarile, a onda su velike cevi počele da ispaljuju kugle jedne na druge. Više od sat vremena trajala je žestoka bitka do iznemoglosti, čas iznad, čas ispod sunca i napokon, kako se izveštava, svi objekti su se polako spustili sa neba na zemlju kao da su hteli sve da spale, a onda su u pari nestali. Nakon ove predstave na nebu se pojavilo ogromno crno koplje, drškom okrenuto prema istoku, a oštricom prema zapadu.

Šta su ovi znaci predstavljali samo Bog zna. Kao da je ovim različitim znacima na nebu svemogući Bog hteo da navede na pokajanje nas grešnike dok smo mi nezahvalni takvo božije čudo prezreli i podrugljivo o tome govorili. Treba se bojati da će Bog takvu nezahvalnost strašno kazniti. Bogobojažljivi ga neće prezreti nego će sa verom u srcu poslušati upozorenje svog milostivog Oca na nebu i svoj život poboljšati i Bogu verno služiti da bi opravdan gnev i kaznu od sebe otklonili i da bi ovde privremeno, a tamo večno živeli.

Tako nam Bog pomogao. Amen.

Od Hansa Glazera, štampara iz Nirnberga

Pročitaj više...

Knjiga Zakona

 

Alister Krouli – satanista i duševni bolesnik. Pod dejstvom droga u Egiptu doživljava halucinacije i "razgovara" sa demonom Ajvazom i piše Telemu (knjiga zakona) 

 

O sektama opširnije OVDE

Download knjige OVDE

Pročitaj više...

Tunel

 

 

    Još juče išao sam suprotnom stranom ulice. Građevine drugačije izgledaju. Ugledao sam dve šarene kese i pitao se da li će sutra biti i treće, a našao sam već četvrtu i poneo je kući. Kažu da je to sreća naći. Naslikane su deteline na njima. Sutradan sam došao danas, nisam mogao čekati. Zaprepastilo me što me nije bilo tu. Vratio sam se juče, samo zbog toga. Otskoro je to počelo. Napravili su branu, a onda su dolazili drugi ljudi. U mislima tok potoka nisam mogao više pratiti. Osamdeset dana nisam pio vodu, samo zbog toga. Niko me ništa nije pitao. Sreća je naći četiri kese sa nacrtanim detelinama. Tu su me jurile patke. Pitao sam jeste li vi guske. Zbog toga nisam jeo sto, i osamdeset dana nisam pio vodu.

- Pavele?

- Da?

- Nije to lepo.

Nikakva hladnoća.

Razgrtao je sneg, pravio prtinu.

Možda će neko krenuti za mnom, moram ostaviti trag. Zar da umre? Nije bilo hladno, sneg je stao, krckao je pod stopalima. Kao da je blagi mraz. Ne znam. Možda kleknem, možda naiđem na svetinju. Ako sruše branu. Tu sam ja video pijavicu jednu, one isisaju svaku bolest kad isisaju krv. Ležala je, mrtva je bila. Nisam je ubio, sećam se da sam pomislio. Onda sam se popeo na krov. To je bio krov nekog hangara, sve je u limu bilo. Ispod je bilo smeće, tu sam našao detelinu sa četiri lista. Leš smrdi. Valjda što je sneg stao i nije bilo baš hladno.

- Ispričaj šta si video, svojim rečima.

- Strmu, popločanu ulicu. Nije bilo limuzina, bilo je strmo i kišovito. Nije bilo ni vetra, ali kišobran je lebdio. Ako sam imao sreće i našao četvrtu kesu, gde su ostale deteline sa tri lista? Kopao sam, tu okolo, odmah iza limene zgrade. Gledali su me neki ljudi sa popločane ulice. Tu ima lepih zgrada.

***

Knjižnjica, lepo uređena. Pavel je tu zalazio kišnim danima. Nakon meseci suše zatekao je staklene vitrine.

- To je zato što su počeli da nas potkradaju, a, u poverenju mogu reći, nestala nam je jedna, ali verovatno znate.

- Knjiga?

- I knjiga.

Imao je, tako da se kaže, privilegiju šunjanja među policama, ali staklo ga je zbunilo. Nije se osećao nikakav miris, a po mirisu je znao tražnju. Nije znao naslove. Krijući zbunjenost pokazao ju je.

- Želite neko određeno delo?

- Nešto o pijavicama.

Nisam se popeo na krov, doleteo sam. Onda sam sleteo. Dok sam kopao tražeći tri kese osetio sam da je neko došao. Bilo ih je više. Na potoku sam video jednu pijavicu, ali kad su napravili branu ljudi su se okupljali. Zbog toga sam opet odleteo na krov.

Sedeo je ispred stare bazilike. Konjska kola sa arnjevima su prolazila, poneka volovska zaprega; ispod, odmah do reke je stočna pijaca. Kad reka nadođe skele ne voze, onda se ide uzvodno do starog grada, tu postoje dva prenoćišta. Bazilika je stara, devet stotina godina joj je.

Zašto sediš tu, to je srušeno odavno? Mislim da me neko pitao. Kao da ne znam gde sedim. Ispred stare kuće, njoj je sada sto godina. Gledao sam starca kako gura kolica puna sena. Zašto ih ne vučeš, lakše je, hteo sam da upitam, ali neko me preduhitrio pitanjem zašto sedim tu kad je to odavno srušeno.

Ne verujem.

Ne verujem da sam mogao leteti. Iznad, malo ulevo od hangara, bile su razapete žice. Čuo sam da tu prolazi struja. A ja polećem ulevo. Starac koji je gurao kolica zastade. Nije ovo seno, guram svežu detelinu.

- Evo, ovo sam našla o pijavicama.

Dogurala je kolica, kao ona po prodavnicama, samo punu knjiga.

Pogledao sam je u oči. Nije rekla nema na čemu. Nisam ni rekao hvala. Imala je ludilo u očima. Nemamo ogledalo, rekla je kao opravdanje.

O pijavicama je bila neka enciklopedija od sto i osamdeset strana. Na trećoj stranici je bio zataknut list papira. Napisao sam na njemu da nisam jeo sto, i osamdeset dana nisam pio vodu. Posle sam izašao i seo ispred stare bazilike. Čekao sam starca što ne vuče seno. Kako su to uradili? Znam da ne postoji više moje dvorište, znam da je davno nestalo sve. Starac je vukao kolica puna trulih lubenica, a ja sam gurao koliko sam mogao. Nisam bio tu kad se srušila, ali srušena je moja kuća.

Ne razumem vaš govor. Tako je rekao. Onda se nastavilo dobovanjem kiše po kamenju.

Kad imaš mir imaš sve. Tako misliš. Onda razmisliš. Voda se ne pokreće, stoji. Stojim i ja, ma koliko se kretao. Ja sam glup.

- Zašto si glup?

Vidim samo luk neba.

Bazilika je stara. Devet stotina godina joj je. Ispod nje je drum, hiljadu godina je star. Moja kuća ima stotinu godina. Sedim tu i gledaju me. Ne mogu više biti tu. Mrtvi su. Kao i ona. Nisam je ubio. Pokopao sam je kad sam našao četvrtu kesu. Miš je već otišao pre toga. Nisam mogao da mu pomognem. Žice od struje idu ulevo od hangara, zato ne letim. Vratio sam se, podzida ispred kuće nije dirana. Tu sedim.

-Pavele?

***

Dan običan. Ako ima takvih dana. Jurcao je za vilinim konjicima čitavo jutro. Onda je našao pijavicu. Usput se potukao. Stari dud je nikakav. Bagrem bi bio dobar, ali pored klozeta je. U potoku ima pijavica. Šuma je ćutljiva. Znao je, to što dobuje su detlići. Oni traže crve po deblima. Zbog toga nije jeo sto dana. Sto prvog je čukao po starom stablu. Crv je bio smeđ i vrištao je. Nije hteo, ali stavio ga je na panj. Mrdao je, žešće nego pijavica. Potražio je po džepovima perorez. Kad porastoše ovoliki nokti?

- Pavel?

- Ko?

Jesam. Kopao sam. Stotinu godina staru kuću srušili su. Ne mogu srušiti tek tako. Tu je to, zemlja čuva.

Nije to samo san. Ili nečiji jeste. Neobičan zvuk imadoše zvona stare bazilike. Njoj je sad sto godina. Njegovoj kući je devet stotina godina. Pored je drum hiljadu godina star. Tu su prolazili Rimljani pre dve hiljade godina. Znao je da nije dobar u ciframa.

Lud si.

Ona je prodavala bostan. Nije se sećao najbolje, ali tu su ranije prodavane kuvane svinjske glave. Čuo je i da su tu iskopavali stare grobove. Jedne noći je i sam kopao. Nema tu snega i bilo je toplo. Trava je nekada rasla, ali postavili su kamenje. Nije mogao kopati. Tu ima lepih zgrada. Kanal je star. Njemu ima pet stotina godina. Do njega se ide putem. Nema pijavica, sad je sve kamen. Išao sam udesno levom stranom, zbog žica nisam mogao da uzletim. U podnožju je srušen kamen. Na zvoniku je izbio požar. Zbog toga nisam pio vodu osamdeset dana.

- Pavele?

Mogla bi biti godina davna. Čulo se mukanje goveda sa pristaništa. Zabrađene žene prodavale su plodove bašta. Nije mogao da se navikne na zvona crkve. Bio je to veliki trg, nedeljom su dolazili. Bila je sreda kada se Pavel setio. Odmah su došli. Možemo li da uđemo? Gde? Tu. Zvono. Pozvonili su. Možemo li da uđemo? Nije pitanje. Odmah da vam kažem, ovde ja živim. Pavel je jednom naišao na divlju mačku u planini. Tako me gledala, rekao im je. Jeste li izlazili u nedelju? Nije bilo pitanje. Sredom dodirnem baziliku. Tada pada kiša. Nije dodirivao tek tako. Taj kamen je dograđen, kad je kiša pokaže se. Zvona su zvektala. Da li mislite da ste pametniji od nas? To je bilo pitanje. Pitaću. Koga? - opet pitanje. Valjda je ubio. Jesam, sahranio sam je. Tu ispod hangara. Lepe su zgrade okolo. Ne znam što useliše.

Pavel je slušao lupnjavu sa stare bazilike. Njoj je dosta godina.

- Ako mislite da je ubica zašto ga ne uhapsite?

- Nemamo dovoljno dokaza.

- Ako nemate dovoljno dokaza zašto ga ispitujete?

- Imamo osnovanu sumnju.

- Ako imate osnovanju sumnju zašto ga ne uhapsite?

- Nemamo dovoljno dokaza.

Hrčak je glupa zverka. Vrti se u krug. Ne vrti se tek tako, treba mu točak.

Mogu da odem i nađem čelične stubiće, reče Pavel. Tu ispod bazilike prolazio je voz. Sneg se kratko zadržao. Kolica je svako mogao gurati. Točak nije mogao ostaviti trajan trag. Krv je bila od pijavice. Tu sam ja video jednu.

Pavele?

Pavel zapita “ko me zove, ko si ti”?

Tvoj Tvorac, ustaj, pišem nastavak tvog života, budi se!

***

Pavel nije volio da ga neko budi i promrlja nešto o prokletinjama što stvaraju buku i neozbiljnosti nekakve o zvonima i onima što lupaju u njih sa obližnjeg tornja. Malo se meškoljio i napokon ustade. Stare novine bile su mu pri ruci i zadovoljno sede na klozetsku šolju.

- Dakle, ovako, da vidimo šta ima.

Tako je bilo svaki dan. Probudi se, sedne na šolju, čita stare novine.

Pavele!

Sreća da je bio na toj šolji.

- Ko me zove, ko si ti?

- Otvori vrata, zvaću vlast!

- Gazdarice, ja...

- Izlazi!

Da, tako svaki dan.

Moguće da je bio problem što je to bio zajednički klozet. Pavel je čudnog vremena zauzimao taj prostor.

- O, poštovani komšija, dobro jutro!

Imala je običaj da ga drmne desnom sisom pri pozdravu. Pavelu to nikako nije bilo jasno. Shvatao je da ona ne zna pravila kretanja; trebala je da ga zakači levom sisom, ali nikada joj to ranije nije rekao. Zašto bi sada?

- Uobičajeno?

Nekako se osećao uvaženo kad ga tako pita.

- Da.

Kafa nije bila dobra, opet mu je podgrejala ko zna koliko puta iskuvani talog. Skupljao je hrabrost da joj kaže da ga sledeći put drmne levom sisom, ali pomisao da ga neće više uvažavati odagnala mu je tu misao.

Pavele?

Plafon kao plafon, zid kao zid. Probudio se. Kakva tišina, zadovoljno pomisli. Krenuo je na posao, kao svakog jutra. Sem vikendom. Tada je slobodan. Tada je i srećan jer mu bivša žena dovodi decu. Zatim ih on, decu, tu nedaleko od železničke stanice odvodi u Park Za Decu. Smešan naziv.

“Kad malo razmislim”, možda i glasno reče Pavel, “kakav je to park”...

- Železnička stanica?

“Jeste, tu je, pored, ali da li sam vodio decu u taj park i gde je to uopšte”?

- Izvinite, znate li gde je železnička stanica?

Na trenutak se zbunio. Delovala je kao iz nekog filma, neke komedije koju je gledao. Kakav li to film beše? Komična gazdarica što tera stanara sa klozetske šolje, pa nekakva konobarica što udara sisama…

Pavele? Probudi se!

Još uvek u snu Pavel zapita “ko me zove, ko si ti”?

Tvoj Tvorac, budi se!

Nije bilo izbora. To se moralo uraditi.

 

***

 

Železnička stanica beše pusta. Oronula prizemna zgrada sa jednim kolosekom ispred. Preskočio je šine i dva stepenika. Na šalteru nije bilo nikog. Gledao je nesrazmerno veliki sat u odnosu na memljivu prostoriju u kojoj se našao pitajući se da li taj glomazni sat pokazuje tačno vreme. Mora da pokazuje, pomislio je, sekundara mrda. I lupka. Sve brže. Vreme leti.

Nakon neznano koliko trenutaka lupkanje postade nepodnošljivo; počeo je da se znoji, nešto ga je gušilo i hteo je da izađe, da se vrati, bilo gde, ali neko ga grubo gurnu otpozadi.

- Šta kilaviš, mrdaj!

- To je neka pijana budala, puna ih je stanica!

- Tako je, greju se ovde na naš račun!

- Kuda?

Nije lupkao sat, lupkali su nervozni prsti punačke žene po pultu šaltera.

- Kad je voz za Levo?

- Ne vozi, za Desno kreće, požuri čoveče, vidiš li koliki je red iza tebe?

- Dobro, jednu kartu za Desno.

- Povratnu?

- Ne.

- U redu, cena je dve pertle. Na karti vam je broj vagona i kupea. To važi za sve, malo podiže glas. Nemoj neko da me pita za broj slučajno! Sledeći!

- Izvinjavam se, ima li stanica pre Tunela, tu bih da izađem?

- To vidi s kondukterom, sledeći!

Ispred stanične zgrade nije bilo nikakvog voza.

“A neko će jednog dana slomiti vrat na ovim šinama ili će ga zgaziti voz”.

- Nema ovde nikakvog voza.

Pavel se osvrte. Pogledi im se ukrstiše i debeljko mu namignu.

- Ti si onaj što me gurao pred šalterom?

- Jeste, ja sam Dujo, kod mene ima svega.

U daljini, a činilo se da ipak blizu, zazviždi lokomotiva. Pavel kao da oseti blagi napad panike.

- Ona je rekla da voz polazi.

Dujo se osmehnu. Izgledalo je više da se osmehnuše njegove debele obrve.

- Nema ovde voza, tu je nekad bio kolosek za Levo, ukinut je.

Panika je već odmakla od blagog.

- Gde staje za Desno?

- Kod Duje ima svega, pertli, kaiševa, konopaca, svega. Ona te prevarila, dve pertle u jednom pravcu, to je sramota. Daću ti red vožnje, a ti meni kravatu. Pošteno?

“Prokleti ludak”.

Utrčao je u staničnu zgradu, taman na vreme da odgurne nekoliko njih što su se tiskali na suprotnom izlazu. Na to ga je ponukao zvučnik koji je šuštavo ponavljao: Pažnja, voz za Desno kreće za minut, pažnja, poslednjih petoro na izlazu otpadaju!

Ušao je u vagon, u prvi od ukupno pet. Kupe je bio prazan i Pavel se začudi tome. Ali ne zadugo potrajaše praznina i mir.

- Šta se guraš ludaro, prvi sam video ovaj kupe!

- Marš đubre matoro, ja sam ugledala…

“Dobar dan, karte na pregled”.

Ludara i đubre matoro se utišaše i uguraše nekako, sa još troje.

Dadoše karte na pregled.

- Meni su rekli na stanici da pitam konduktera mogu li da izađem pre Tunela.

- Imaš li ti kartu, nemoj da se praviš…

Jeste, on je pijan, spavao je tamo, zagrajaše svi.

“Voz je već krenuo”.

- Voz je krenuo, nemoj da izbacujem, tišina!

Pavel pokaza voznu kartu.

- U redu, sledeći!

- Meni su rekli da pitam konduktera za stanicu pre Tunela.

- Ti si baš neki uporan. Što baš pre Tunela?

- Čudan je taj, velim vam, ubaci se Dujo pružajući kartu na pregled, posmatrao sam ja njega, samo se nešto smucao po zgradi i raspitivao za šine…

- A koji si ti, prekide ga kondukter, i kuda si krenuo?

- Ja sam Dujo, kod mene ima svega…

- Ima i da si promašio voz, ovo je karta za Levo.

- On je kriv, on je tražio kartu za Levo i onda je voz nestao, a ja sam već kupio kartu. Nisam mogao ostati tamo, morao sam ući u voz. I ja ću da izađem posle Tunela, naglasi Dujo i tako skrete pažnju opet na Pavela.

- Laže, on je bio iza mene i gurao me, nije mogao kupiti kartu pre mene.

- Je li to istina?

Dujo, crven u licu, htede da odgovori nešto, ali, na iznenađenje svih, kondukter odjednom skoknu unazad i našavši se u hodniku spretno zatvori vrata kupea i zaključavši ih skoro trčeći nestade.

 

Šta je automatsko pisanje?

Automatsko pisanje ili nesvesno, psihičko pisanje, odnosi se na čin pisanja bez udela svesti ili volje, gde proces nije unapred osmišljen.

Deo prvi... 

 Ilustracija: Indiga Healer

Pročitaj više...

Podzemlje Pekinga Zanimljivosti

Milion stanovnika kineske prestonice živi u atomskim skloništima izgradjenim krajem šezdesetih godina prošlog veka u prostorijama bez prozora i svežeg vazduha

Veći broj atomskih skloništa počeo je da se gradi 1969. godine kad se zaoštravao odnos Sovjetskog Saveza i Kine. Ove dve država borile su se za prevlast u Evroaziji i uticaj u marksističkim pokretima u svetu, što je dovelo i do višednevnog oružanog sukopa na reci Usuri koja je granica danas izmedju Rusije i Kine.
Kineski vođa Mao Cedung (1893-1976) naredio je da se izgrade podzemna skloništa u slučaju vazdušnih napada.
U Pekingu je bilo oko 10.000 takvih bunkera.
Osamdesetih godina stanje se smirilo. Da skloništa ne bi ostala beskorisna i prazna, vlada ih je dala u zakup stanodavcima. Ljudi su brzo počeli da ih iznajmljuju, tako da ih do dan danas ima oko milion.
 Podzemlje Pekinga krije mračan svet bez prirodnog  izvora svetlosti i svežeg vazduha. Svakog jutra ljudi ustaju iz skučenih kreveta,  u zatvorenim prostorima, oblivenim samo debelim betonskim zidovima, bez prozora. Ustaju i prazne noćne posude u javne toalete jer ih nemaju u sobama, plaćaju 50 centi da bi se nekoliko minuta tuširali u javnim kupatilima. Jedini put ka svetlosti su betonske stepenice. Tek kad se konačno nadju na ulicama velegrada, vraća se osećaj da pripadaju sasvim normalnoj svakodnevnici. Sve dok ponovo ne padne noć, kada moraju da se vrate i svoje male i neugledne jazbine.

Gotovo milion stanovnika kineske prestonice živi u atomskim skloništima u praktično nezamislivim uslovima. U sobama sa niskim tavanicama jedva se diše od memle. Neke su toliko male da ništa osim kreveta ne može da stane. Pa i pored toga, podzemne stanove neretko deli desetak i više ljudi. Troškovi su tako manji pa je rentabilnije. Nigde na površini ne bi mogli da nađu jeftiniji smeštaj.Za boravak u utrobi Pekinga treba da izdvoje od 35$ do 100$ mesečno.

U bunkerima uglavnom žive mlade pridošlice iz raznih ruralnih krajeva Kine koji veruju da će ostvariti snove u velikom gradu. Ima među njima svakakvog sveta, stidenata, glumaca, umetnika, ali i običnih radnika koji nisu u stanju a priušte nešto bolje. Oni koji imaju veće ambicije trenutačno pristaju na ovakav život da bi uštedeli za bolju budućnost.Ljudi koji žive u podzemlju poznati su kao "pleme pacova"-shuzu.

Pročitaj više...

Prilozi za povest #2

 Prva školska biblioteka i Velika škola

  - Prva školska biblioteka u Srbiji u sastavu Velike škole, osnovana 1808. godine, bila je poklon Dositeja Obradovića.

Prva Velika škola je počela sa radom 1. septembra 1808. godine.
Na početku je imala 20 učenika, a jedini uslov  za upis bio je da polaznici umeju da čitaju, pišu i računaju

Zgrada Velike Škole-fotografija nastala 1934

Zgrada Velike škole-crtež Fanta Mali, nastao iste godine kao fotogradija iznad 1934.

Zgradu prvobitne Velike škole činile su dve prizemne kuće, dvorišna, sagradjena u periodu od 1789. godine i uulična u periodu od 1804. godine. Dvorišna, tipična turska stamena kuća, koja je, sudeci po položaju prema nekadašnjem sokaku, a danas Gospodar Jevremovoj ulici, bila okružena baštom. U njoj je krajem avgusta 1808. godine, tačnije 31. avgusta, sveučenom besedom Dositeja Obradovića uz prisustvo članova praviteljstvujućeg sovjeta, otvorena Velika škola i vec sutradan 1. septembra je započela sa radom.

Zgrada u koju je premeštena Velika škole 1809. danas muzej Vuka i Dositeja.

Za uređenje ustaničke države, između ostalog i školstva. Iskorišćen je period zatišja između tursko-srpskih sukopa, period zatišja između 1807, nakon što je saveznička Rusija zaključila mir sa Turskom u Sloboziji (Rumuniji).
Prvi značajan događaj desio se 16. avgusta te 1807, kada je u Beogradu na savskom pristaništu svečano dočekan Dositej Obradović, najučeniji Srbin toga vremena.
Dositej je sa sobom poneo i svoju biblioteku što je bilo od krucijalnog značaja za realizaciju osnivanja Velike škole.
U trenutku njegovog stupanja na beogradtsko tle, sa tvrdjave su se začuli topovski plotuni.
Slobodni Beograd je na taj način nagradio Dositeja koji se, iako najstariji (69) od svih srpskih obrazovanih poslanika koji su živeli van Srbije, jedini odazvao Karađorđevom pozivu. Napustio miran i udoban život u Trstu i došao u Srbiju.
Ubrzo se učeni i vredni Dositej primio dužnosti "nadziratelja učilišta" uz aktivno učešće u diplomatskim aktivnostima i pripremi zakona nove države (od početka 1811. godine obavljaće i dužnosti prvog ministra prosvete).

Prvi profesor Velike škole

Ipak, prema Vuku Karadžiću, zamisao za osnivanje Velike škole pripada Ivanu Jugoviću, Uz Dositeja najobrazovanijem Srbinu toga vremena.
Za pomoc realizacije svoje misli, Jugović se obratio novopostavljenom predsedniku Sovjeta Mladenu Milovanoviću:
"Mladen, ne samo da ovu nameru Jugovićevu prigrli, nego ju je on, od svoje strane i Sovjeta i Karađorđu predstavi a ovaj, ne samo što jednu tako uzvišenu i patriotičnu nameru Jugovićevu odobri, nego odmah naredi da se jedna od turskih kuća njemu, za tu cel shodna, u kojoj će i sam moći obitavati, ustupi i ako bi toj kući trebalo što i opraviti, da Sovjet naredi da se opravi" (Lazar Arsenijević Batalaka, Istorija srpskog ustanka).

-Pošto je Velika škola premeštena 1809. u zgradu preko puta, u kojoj se danas nalazi muzej Vuka i Dositeja. Prvobitna zgrada usupljena je Ivanu Jugoviću, koji je u njoj stanovao do napuštanja Srbije 1813 godine. Sa propašću ustanka prvobitna zgrada ponovo je postala svojina Turaka. Aleksandar karađorđević tada ađutant kneza Mihaila kupio ju je 1841. godine, ali je u njoj stanovao kratko pošto je već naredne godine bio izabran za kneza Srbije. Kuća je kao i sva kneževa imanja, prodata 1869. godine. Od tada, do danas, promenila je veliki broj vlasnika, služeći isključivo kao stambena zgrada.


Škola je svečano otvorena 31. avgusta, a započela je sa radom sutradan, 1. septembra 1808. Svečanom otvaranju prisustvovali su svi sovjetnici, mitropolit, mnogi ugledni građani i svi učenici prve generacije, kojih je bilo ukupno dvadeset. Nakon što je mitropolit osveštao prostorije u kojima će se održavati nastava, prigodan govor je održao Dositej Obradović, a učenicima se obratio sledećim rečima: "Blago celome narodu srbskome ako vi postanete i budete bogoljubivi, pravdoljubivi i prosvešteni! Od vas će se sva nacija naša prosvetiti i na svako dobro nastaviti, zašto vi ćete biti s vremenom narodni poglavari, sudije i upravitelji i od vas će zavisiti sveobšte narodno blagopolučije, čest i slava."

Svečano otvaranje Velike škole. Dositej gleda u Ivana Jugovića

Prvi učenici

Prvi učenici Velike škole bili su uglavnom sinovi ustaničkih vođa; Karađorđa Petrovića, Mladena Milovanovića, Milenka Stojkovića, Jakova Nenadovića, Vase Čarapića. Učenik Velike škole bio je i Vuk Karadžić, potonji književnik i reformator srpskog jezika, kao i istoričar Lazar Arsenijević Batalaka, koji su nam ostavili značajna svedočanstva o radu škole.

Rad škole

Vuk beleži da "klupa u školi nije bilo nego su đaci unaokolo sjedili na slamnijem stolicama", dok nam je Batalaka ostavio zapis o organizaciji rada škole: "Nikakvog napisanog ustrojstva ova Velika škola nije imala. Ljubav k otečestvu i potreba zemaljska napisale su štatut za ovu školu u glavi praviteljstva, i u duši i u srcu profesora. Ovi nisu imali određeno po koliko će koji časova na nedelju za predavanje koje nauke imati. Oni su, izjutra i popodne, u svoje klase dolazili, i toliko sati u njima probavljali, koliko je kad, i koji predmet za očitavanje zahtevao. Svaki dan su profesori redovno, izjutra tri a po podne dva sata, dakle pet sati, a često i više puta, i po šest na dan, u svojim klasama provodili." Dakle, nastava je bila razredna, što znači da je sve predmete u jednom razredu predavao isti profesor. Udžbenika nije bilo, već su učenici zapisivali predavanja. Ipak, od učila su postojale geografske i istorijske karte, dok su profesori za pripremu predavanja koristili strane knjige.


Velika škola je bila prva visokoškolska ustanova u Srbiji (1808-1813).

 Sledio je Licej (1838–1863), pa Velika škola (1863–1905) i na kraju Univerzitet, evo već 116. godinu.

Za kratko vreme njenog postojanja u školi je radilo ukupno 11 nastavnika.Pored već pomenutog Ivana Jugovića koji je prvoj godini bio jedini profesor i prvi upravnik velike škole.

U tri razreda, koliko je imala Velika škola, proučavali su se predmeti čiji je sadržaj bio prilagođen potrebama ustaničke države: opšta istorija, opšti zemljopis, računica, nemački jezik, državno pravo, narodno pravo, način suđenja kriminalnog, ali i stilistika, moralne pouke, crkveno pojanje i vojno vežbanje. 

 Veliku školu je pohađalo ukupno 36 učenika (sve muškarci), od čega je 13 završilo i odmah potom stupilo u državnu službu; većina u sudovima, a ostali kao pisari u Sovjetu, kod Vožda i vojvoda.

U prilogu pogledajte film: "OSNIVAČ VELIKE ŠKOLE  Jovan Savić  Ivan Jugović"https://www.youtube.com/watch?v=A7-rm0IpoXU

Nastaviće se.

Pročitaj više...

Prilozi za povest #1

 Prvi Licej u Beogradu 

- Velika škola otvorena je 1838. godine u Kragujevcu.

Licej ili Liceum Knjažestva serbskog je prva viša škola u Srbiji, otvorena oktobra 1838. godine u Kragujevcu, a 1841. godine je premeštena u Beograd i smeštena u Konak kneginje Ljubice. Licej je postojao do 1863. kada prerasta u Veliku školu.

 - Prvu knjižaru u Srbiji otvorio je Gligorije Vozarović 1827. godine. 
Nalazila se u malom dućanu "S istočne strane saborne crkve".

Rođen je 1790. godine u Ležimiru gde postoji njegova rodna kuća. Njegovi preci Silvestrijevići su nekad živeli u Zenici i bavili se ćebetarskim zanatom. Zbog turskog zuluma su prebegli iz Bosne u Slavoniju krajem 17. veka, i počeli se baviti "vozarskim zanatom" na reci Savi; otuda im prezime Vozarović.
Gligorije je između 1812. i 1916. godine radio u jednoj gostionici u Zemunu kao "poslužitelj". Kada je prešao u Beograd nameravajući da izuči "koričarski zanat", došao je u dodir sa kćerkom srpskog kneza Miloša, koja je 1824. godine bila udata za zemunskog trgovca Todora Hadži-Bajića. Velikodušna Perka Bajićka mu je dala 150 f. i spremila ga da ide u inostranstvo radi izučavanja željenog zanata. Na ruku mu je išao i Vuk Stefanović Karadžić, sa kojim se dopisivao i koji ga je kada je izučio zanat uputio u Srbiju. Godinama žudeći sa knjigovezačkim zanatom, stigao je napokon u Beč, gde je učio kod tamošnjeg majstora "buhbindera" Jakova Hermana. 

Knjigovezački zanat izučio je u Beču i 1827. došao u Srbiju. Vozarović je te 1827. godine otvorio prvu knjižarsku radnju (knjižaru) u Beogradu.

Gliša se iz zemunskih dana sprijateljio i okumio sa Aleksom Simićem (potonjim "popečiteljem" i državnim savetnikom u Srbiji) koji će ga podržavati u poduhvatima. Glavni Vozarevićev zaštitnik i prijatelj bio je Dimitrije Davidović. Štampao je prvu knjigu u tadašnjoj Srbiji „Srbsko stihotvorenije“ 1832. godine. Izdao je celokupna dela Dositeja Obradovića u deset knjiga (četiri toma 1833, do 1836. godine još pet tomova i poslednji 10. tom 1845.). U njegovoj knjižari je 1832. godine osnovana Narodna biblioteka Srbije, tada pod nazivom „Biblioteka varoši beogradske“ (postoje mišljenja da je to u stvari preteča Biblioteke grada Beograda). U periodu 1833-1844. godine bio je knjigovezac Državne štamparije, jedno vreme i u Kragujevcu dok je knjižaru u Beogradu vodila njegova žena Sara (sa kojom se oženio 1828)), sestra (ili sestričina?) Dimitrija Davidovića.

Gligorije je  bio uveren da je pronašao mesto na kome su spaljene mošti Svetog Save i na tom mestu 1847. godine postavio drveni krst na mestu jednog starog drvenog krsta koji je već bio propao. Taj krst je dobio naziv kao i ceo taj kraj „Vozarev krst“. Drveni Vozarev krst je obnavljan više puta (1895. i 1923). Kasnije je na tom mestu društvo „Sveti Sava“ podiglo kameni krst crvene boje 1933. godine koji i sada postoji, taj deo Beograda sada se po njemu naziva Crveni krst.



Gligorije Vozarovic je umro januara 1848. godine u Beogradu.

- Prvu štampariju u Srbiju doneli su iz Sankt Peterburka Cvetko Rajović i Avram Petronijević 21. maja 1831. godine.
U početku u "Knjažeškoj knjigopečatnji" štampane su "kojekakve sitnice, kao pasoši, objavlenija, različiti protokoli".
Godinu dana kasnije, 28. marta 1832, probno je štampan jedan list "Novina srbskih", prvih novina koje su redovno počele da izlaze početkom 1834. godine.
Pojavile su se januara 1834. pod uredništvom Dimitrija Davidovića a štampane su u Kragujevcu. Nastavile su u Beogradu, u vreme kad je Srbija počela da se izgradjuje kao moderno gradjansko društvo. Bile su pre svega službeni list Kneževine Sbije (1834-1882), provincije u Osmanskom carstvu i u toku Davidovićevog uredništva imale su obeležje političkog glasila.
 A potom i Kraljevine Srbije (1882-1918). Nakon Prvog svetskog rata utopile su se u Službene novine Kraljevine Jugoslavije.

Naslovna strana od juna 1840. sa domaćim vestima iz Srbije i Turske i inostranim iz Rusije i Kine.

Novine su pokrenute s ciljem da šire prosvetu i kulturu, one su po svom sadržaju bile, pre svega politički list. Novine nisu, po načinu uređivanja i tehničkom izgledu, zaostajale za najboljim stranim listovima onog vremena. Izlazile su jednom sedmično, subotom, na dva lista, a godišnja pretplata iznosila je dva talira. Pretplata se obavljala u okružnim sudovima i novine su odatle slate pretplatnicima. Njihov urednik Dimitrije Davidović imao je višegodišnje novinarsko iskustvo, i to u Beču, evropskom centru; to je omogućilo Davidoviću da ispolji sve svoje novinarske i uredničke kvalitete; Državna štamparija u kojoj su novine štampane, raspolagale je dobrom tehnikom i imala je vešte majstore, dovedene iz inostranstva. Najviše pretplatnika bilo je 1834. i 1835. godine, do leta prve godine izlaženja bilo je 600, kasnije se broj pretplatnika povećavao.

Od 1835. godine novine su izlazile u Beogradu. Godine 1845. promenile su ime u Srbske novine, a 1869. u Srpske novine. Prvobitno nedeljnik, novine su u periodu 1843-1849. izlazile dva puta sedmično, potom do kraja 1872. tri puta sedmično, da bi od 1873. postale dnevnik, osim u periodu Prvog svetskog rata, kada je bilo velikih neredovnosti u izlaženju. Osim u Kragujevcu i Beogradu, novine su štampane u Nišu (1914–1915), a zatim na Krfu (1916–1918). Poslednji broj novina je izašao 15. februara 1919. godine, tada su se utopile u Službene novine Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca.

Srpske novine štampane na Krfu tokom Prvog svetskog rata; Sakupio Luka Lazić za Biblioteku Lazić; Nalaze se u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju Adligat u Beogradu. 

- Prva knjiga koja je u Srbiji data na štampu bila je knjiga " Sabor istine i nauke" Jovana Stejića, šabačkog lekara "rodom iz Arada", ali jos ne beše sudjeno da ugleda svetlost dana. 
Njeno štampanje je obustavljeno, jer je bila pisana Vukovim pravopisom kojim se Miloš protivio.

Tim povodom 31. jula 1832.  Miloš se obratio za savet karlovačkom mitropolitu Stefanu Stratimiroviću, koji je 5. avgusta iste godine pohvalio "revnost za održanje blagočestija vere i jezika od novačenja", pa se umesto Stejićeve, prvo pojavila knjiga "Srbska stihotvorenija" Kovačevića i Stamatovića.

Koja je to knjiga i zašto je bila zabranjena?

Petog marta 1832. godine data je u štampu u Knjažesko-srbskoj štampariji u Beogradu (inače prvoj štampariji u prestonici, osnovanoj 1831. godine) knjiga dr Jovana Stejića “Sabor istine i nauke”. Međutim, knjiga nije imala sreću da ugleda svet i dođe u ruke ionako malobrojne čitalačke publike. Kad je odštampano 15 tabaka, cenzura je utvrdila da knjiga nije pisana dozvoljenom ortografijom , pa je štampanje obustavljeno i od autora se zahtevalo da nanovo prepiše knjigu “s debelim jerom”, budući da izostavljanje ovog slova liči na Vukovu ortografiju, a mnogi su rodoljubi, ne samo u Srbiji, nego i u Rusiji, našli da to može imati “zla sledstvija”.

Drugi razlog zabrane daljeg štampanja prve knjige na srpskom jeziku u prvoj srpskoj štampariji u Beogradu bio je da pisac, tj. prevodilac naznači “od kuda je što prevodio ili po kome je spisatelju pisao”. Tako, umesto prve odštampane knjige iziđe drugoodštampana kao zvanično prva knjiga. Bila su to “Srpska stihotvorenija” od Kovačevića i Stamatovića “izdana troškom Gligorija Vozarovića”. Ovu knjigu je beogradski knjigovezac i prodavac knjiga Vozarović poklonio knezu Milošu i mladim knezovima Milanu i Mihajlu, sa posvetom na prvoj strani.

Zabrana Stejićeve knjige “Sabor istine i nauke” posledica je žestoke borbe Vuka i njegove jezičke reforme sa njegovim protivnicima, odnosno protivnicima bilo kakve jezičke promene, a Miloš je iskorišćen kao autoritet u obračunu sa Vukom, imajući u vidu da u to vreme odnosi između Vuka i Miloša nisu bili tako zaoštreni. Miloš je bio nepismen i, bez obzira na prirodnu inteligenciju, nije mogao bez “pomoći nekog učenog savetnika da se suprotstavi Vukovoj ortografiji. Kasnije, posle 15. avgusta 1832. godine, njih dvojica našla su se na dve nepomirljive krajnosti.

Shvatio je Miloš, iako nepismen, da se nešto krupno događa sa jezikom i Vukovim tendencijama. Znao je, zasigurno, da Vuk već užіva ugled među poznatim književnicima Evrope i da ga uvažavaju kulturne institucije Evrope. Znao je Miloš da je Vuk 1819. godine izabran za člana ljubitelja slovenske književnosti u Petrogradu, da je 1820. godine dobio srebrnu medalju ruske Akademije nauka kao nagradu za naučne zasluge. Te godine i Krakovsko društvo bira ga za svog člana, 1823. godine dobija počasnu doktorsku titulu Univerziteta u Jeni, 1824. postaje član Tirinškog društva za izučavanje starina, a naredne godine postaje član Getingenskog učenog društva. Znao je knez Miloš da takva priznanja nije dobio nіjedan Srbin rođen u Srbiji, ali lični sukobi i učeni Miloševi savetnici odveli su ga u krajnost i opasan sukob sa Vukom.

U nameri da opravda svoj stav prema Vuku i da pridobuje učene i uticajne ličnosti “od preko”, Miloš se već 3. jula obraća karlovačkom mitropolitu i velikom prijatelju oslobođene Srbije Stevanu Stratimiroviću za savet oko upotrebe Vukove ortografije i oko zabrane Stejićeve knjige “Sabor istine i nauke”. Već 5. avgusta 1832. godine karlovački mitropolit Stratimirović u opširnom pismu daje punu podršku Milošu za zadržavanje stare ortografije, jer je ona daleko više odgovarala njegovom idejnom nastojanju, a to je jačanje crkve i jezііka kojim se štampaju crkvene knjige. On savetuje Miloša da nikako ne popušta i da ne dozvoli uvođenje jezičkih novina i štampanje knjiga tim jezikom, smatrajući da su to loše knjige i da bi jedna takva knjiga više zla narodu učinila nego što bі mnogo dobrih (štampanіh postojećom i crkvenoslovenskom ortografijom) knjnga dobra narodu donelo. Mitropolit je čak nastojao preko bečkih veza da vlada u Beču zvanično zahvali knezu srpskom na ovakvom stavu prema Vukovoj ortografiji.

I tako je prva zabranjena knjiga “Sabor istine i nauke” dr Jovana Stejića, koja nikada više nije odštampana, ozbiljno uzburkala ondašnju obrazovanu i kulturnu javnost ovog dela Evrope. Vukov položaj se krajnje pogoršao, sukob sa Milošem se zaoštrio do krajnjih granica, ali Vukova ortografija pridobi sve više pristalica učene javnosti “od preko”.

Nastaviće se.

Pročitaj više...