Divlje je ovo mesto još, pa prečim put. Mačokaro, dojiš mačiće? Mrrr, reče mačokara. Tu si negde, znam, hajde pređi mi put. Ne, ništa se nije čulo. Pogledah nebo pored, nije to oblak moj. Nebo moje mi daj, rekoh, i glas odnekud odreče pogledaj iznad, a beli oblaci napraviše svod, a ispod svoda bejaše jedan kamen. Kamenu, kuda idem? Pitaj prvog ko ti pređe put i pitah i zmija me gledaše neko vreme. Glup si. Tebe znam, ti si vrapčić, zašto si sam? Zbog tebe su mi ovolike oči, oglasi se sova, dok je veverica odskakutala na obližnju granu kestena. Ne, nemoj piti vodu našu, odkreketaše žabe, tu, tamo… I tako ja ležim. Mrrr, čuh. Mačokara, vrapčić, sova, veverica, svi su bili tu pored dok mi zmija govorila – ja sam granica ka zlu, hoćeš li zbilja ljudima? Divlje je ovo mesto. I tako ja hodim.
GER DUG slajd kratkih, nepoučnih i neestetskih priča
