Kjerkegor, nešto iz biografije

Kjerkegor, danski filozof, esejist, teolog i religiozni pisac. Najčešće je pisao pod pseudonimima i trećina njegovih spisa se odnosi na religiju. Smatra se da je bio prvi egzistencijalista, odnosno preteča tog pravca. 

Najznačajniji je danski filozof i prozni pisac, a jedan je od važnijih predstavnika takozvanog danskog zlatnog doba kulture (1800 – 1850) kojem su pripadali, između ostalih, Andersen , Ekersberg, Torvaldsen…
Kjerkegorov društveni život je bio siromašan dok mu je duhovni bio izuzetno bogat, ali pun konflikata. Bio je duboko religiozan, ali u večitoj tražnji za pravim hrišćanstvom, što ga je često dovodilo do duševnih posrnuća i melanholije. Bio je ljubitelj opere, grčko – rimske kulture i nemačke filozofije.

Otac mu je bio verski fanatik kojemu je umrlo petoro od sedmoro dece za njegovog života i kada mu je umrla i (druga) žena, koja mu je pre braka bila služavka, postao je ubeđen da ga prati božja kazna zbog pragreha i da mu ni preostalih dvoje dece neće doživeti 33 godine. Rukopis Serena Kjerkegora, objavljenog u godini smrti svog oca, Beleške preživelog, mogu se razumeti samo u kontekstu poznavanja tih činjenica.
Prerane smrti braće i sestara, kao i smrt oca, koji mu je bio pored Regine Olsen najvažniji u životu, a koji mu je dao religiozno objašnjenje toga, izazvali su u njemu potres koji ga nije napuštao do kraja života.

Regina Olsen

U svojoj 24-oj godini Kjerkegor upoznaje deset godina mlađu Reginu. Ljubav je bila obostrana što je dovodilo do sve češćih poseta Kjerkegora porodici Olsen i na kraju do veridbe. Svega nekoliko dana nakon veridbe Kjerkegor počinje da sumnja u svoju sposobnost da usreći Reginu i posle nekog vremena šalje pismo sa vereničkim prstenom i raskida veridbu. To Reginu nije previše ražalostilo i ubrzo se udaje za drugog. Kjerkegor više nije nikada ni pokušao da upozna drugu ženu.

Nakon toga odlazi u Berlin gde pre svega sluša predavanja Šelinga, ali razočaran njime vraća se u Dansku.

U trenutku smrti Kjerkegor jedva da je bio poznat i u rodnom Kopenhagenu. Tek kada Georg Brandes, takođe Danac, objavljuje kritiku o Kjerkegoru u Lajpcigu, istovremeno na nemačkom i danskom, Evropa počinje da upoznaje dela velikog filozofa. Tada se i Niče upoznaje sa Kjerkegorovom filozofijom. Zanimljivo je da se sve do tridesetih godina dvadesetog veka Kjerkegorova dela nisu mogla naći na drugim jezicima sem na nemačkom.

Pročitaj više...

Knjiga o filozofu

Po Ničeovim rečimа niko u njegovo vreme nije znаo štа je dobrа knjigа i s toga je zаmislio dа nаprаvi Knjigu o filozofu. Nije stigаo to dа urаdi, аli iz tog projektа ostаli su prilozi o odnosu filozofije i umetnosti, kаo i filozofije, nаuke i kulture, sа problemаtizovаnjem istine i lаži u vаnmorаlnom smislu. Većinа priloga je frаgmentаrnog kаrаkterа, аli frаgmentаcijа je bilа deo njegovog stilа. Pri tome tekst je žestok i otvаrаjući premа filozofiji sutrаšnjice. Niče se nemilosrdno, potvrđujući život, okomljuje nа sаhrаniteljsku ulogu tаkozvаne nаuke, nа one koji bi dа pokopаju misаo i onemoguće umetnički dаmаr filozofskog srcа. Filozof ne trebа dа trаgа zа istinom nego zа preobrаžаjimа svetа u ljudimа. On je usаmljenik, jer bez spremnosti nа sаmoću filozofskа delаtnost je nemogućа. 

 Čitanje knjige OVDE

 Download iste OVDE

Pročitaj više...

Kad je Niče plakao, preporuka knjige

Irvin Jalom je poznati psihoterapeut humanističke i egzistencijalističke orijentacije, psihijatar i pisac knjiga koje su povezane sa psihijatrijom. Knjiga “Kad je Niče plakao” je njegova prva novela, napisana 1992. godine. Radnja knjige prati život lekara iz Beča Jozefa Brojera, kao i život Fridriha Ničea. Lepa i samouverena Ruskinja, Lu Salome, prijateljica je i ljubavnica Ničea. Ona dolazi u Beč s namerom da zamoli doktora Brojera da pokuša da izleči očaj Ničea i da mu skrene misli sa samoubistva. Knjiga je zasnovana na stvarnim činjenicama, ali je ipak fikcija. U stvarnosti, Brojer i Niče se nikada nisu sreli. Fridrih i Lu Salome su se poznavali, ali je Lu poznatija po svojoj romantičnoj vezi sa pesnikom Rilkeom. U knjizi se pojavljuje i Zigmund Frojd koji se tada bavio tumačenjem snova, pre nego što je postao „otac“ psihoanalize. Niče i Frojd su se “sreli” u svojoj lektiri, čitajući Šopenhauera, Dostojevskog, Šekspira i grčke tragedije. I jedan i drugi otkrivali su dublju stranu čovekove ličnosti, svojstvo duše i karaktera koje pokreće sve strasti i odlučujuće utiče na čovekovo mišljenje i delanje. Iz dva različita ugla oni su protresli duhovnu istoriju čovečanstva i svojim uvidima otvorili nove mogućnosti razmišljanja i samosaznanja. Dovoljno je zamisliti ova dva susreta, pa da se ukaže široko polje mogućnosti od kojih nastaje zanimljiva priča. Upravo to je postigao Irvin Jalom u knjizi koju vam preporučujemo: Kad je Niče plakao.

Knjiga je OVDE

Pročitaj više...

Friedrich Wilhelm Nietzsche, Der Antichrist

— Ne mogu na ovom mestu da sakrijem uzdah. Ima dana kada me obuzima osećanje crnje nego najcrnja melanholija — prezir prema ljudima. A da ne bih dozvolio ikakvu sumnju šta i koga prezirem: današnji čovek, čovek sa kojim sam sudbinski vezan. Današnji čovek — gušim se u njegovom nečistom dahu... Prema minulom se odnosim, poput svih saznavalaca, s velikom tolerancijom, to jest s blagonaklonim samosavlađivanjem: prolazim kroz hiljadugodišnju svetsku ludnicu, zvanu "hrišćanstvo", "hrišćanska vera", "hrišćanska crkva", sa setnim oprezom — čuvam se od toga da čovečanstvo držim odgovornim za njegova ludila. No moja se osetljivost naglo menja, provaljuje napolje, tek što ulazim u novije, u naše doba. Naše doba zna... Ono što je nekad bilo naprosto bolesno postalo je danas neprilično — neprilično da danas bude hriščanin. I ovde započinje moja mučnina. — Gledam oko sebe: nije više preostala niti jedna reč o onome što se nekada zvalo "istina", nepodnošljivo nam je više ako neki sveštenik samo zausti reč "istina". Čak a sa najskromnijim polaganjem na ispravnost danas se mora znati da teolog, sveštenik, papa, sa svakom rečenicom koju izgovori ne samo da je u zabludi, nego da laže — da mu više ne stoji na volju da laže iz "bezazlenosti", iz "neznanja". Isto tako, kao i svako, sveštenik zna da više ne postoji nikakav "Bog", ni "greh", ni "iskupitelj" — da su "volja", "moralni poredak sveta", laži — zbilja, duboko samoprevazilaženje duha ne dozvoljava više nikome da o tome ništa ne zna... Svi crkveni pojmovi su prepoznati kao ono što jesu, kao najzlonamernije krivotvorenje novca, koje postoji, s ciljem obezvređivanja prirode, prirodnih vrednosti; sam sveštenik je prepoznat kao ono što jeste, kao najopasnija vrsta parazita, kao zarazni pauk života... Znamo, naša savest to danas zna, šta uopšte vrede, čemu su služili, oni strašni izumi sveštenika i crkve, zahvaljujući kojima je postignuto ono stanje samoskrnavljenja čovečanstva čije samo posmatranje može da izazove odvratnost — pojmovi "onostranosti", "poslednjeg suda", "besmrtnost duše", same "duše", jesu instrumenti za mučenje, sistemi surovosti, zahvaljujući kojima je sveštenik postao i ostao gospodar... Svako to zna: a uprkos tome sve ostaje po starom. Kuda je otišlo poslednje osećanje uspravnosti, samopoštovanja, kada se čak i naši državnici, obično neusiljena vrsta ljudi i skroz antihristi na delu, dan-danas nazivaju hrišćanima i idu na pričest?... Jedan mladi knez na čelu svojih četa, veličanstven poput izraza samoljublja i samopreuspinjanja njegovog naroda — ali, eto i on se, bez ikakvog stida, predstavlja kao hrišćanin!* ... Ko onda poriče hrišćanstvo?, šta naziva on "svet"? Biti vojnik, sudija, patriot; boriti se; držati do svoje časti; iznaći svoju korist; biti ponosit... Svaka praksa svakog trenutka, svaki instinkt, svako vrednovanje provedeno u delo, jeste danas antihrišćansko, a ona iskrivotvorena nakaza koja mora da je moderni čovek, ne stideći se uprkos svemu sebe, naziva se još hrišćanin!

Pročitaj više...

Niče protiv Vagnera

Ničeov spis Rođenje tragedije posvećen je na krajnje specifičan način i problemu muzike. Sama muzika nije bila povod za nastanak ovog dela, ali sam predgovor posvećen je Rihardu Vagneru, u kome Niče ističe kako umetnost vidi kao čovekov najveći zadatak, kao njegovu primarnu, metafizičku delatnost i dodaje da su Šopenhauerova ontologija i njegovo tumačenje muzike bili od prethodnog značaja za formiranje njegovog pogleda.

Vagnerova muzika, o kojoj on govori, a koje „lažljivci i licemeri treba da se čuvaju“, ima za zadatak da izrazi više puta isticani duh izvršioca tog zadatka, odnosno Vagnera, iz čije muzike izrasta ono demonsko što svoje poreklo ima u neiscrpnim dubinama. Smatrao je da jedino muzika poseduje čist i katarzički vatreni duh dok sve ono što se naziva kultura, obrazovanje i civilizacija, moraće jednog dana da izađe pred nepogrešivog sudiju Dionisa. Muzika, po mišljenju Ničea, ima analogiju u filozofiji koja je delima Kanta i Šopenhauera uspela da utvrdi granice Sokratove dijalektike i njoj suprotstavi stvar po sebi, odnosno samu volju.

Treba imati u vidu i dva kasnija Ničeova dela - „Slučaj Vagner“, i „ Niče contra Vagner“, koja ukazuju na naknadni odnos Ničea prema Vagneru, kao i na njegov odnos prema muzici. Sam Niče ističe kako je svoj odnos prema Vagneru promenio negde oko 1876.godine. Vagner, po njegovim kasnijim rečima, ne spada u istoriju muzike. U pomenuta dva pozna dela Niče je, suprotstavljajući se sad Vagneru, čiju je muzičku dramu on na početku svoje filozofije video kao drugi lik antičke tragedije, isticao da se u muzici mora tražiti supstancija, da ona mora biti "vesela i duboka, kao popodne u oktobru". Vagner je po njegovom mišljenju „oborio fiziološku pretpostavku dotadašnje muzike“ i zato se ona na neki način ne može izlečiti od toga da bude moderna. Ono što je Vagneru nedostajalo jeste upravo to što on nije dramatičar - Vagneru „muzika ne znači samo muziku i na taj način ona ostaje samo sredstvo i stoga je potrebna i literatura „da ubedi svet da muziku shvati ozbiljno, duboko, jer ona znači beskraj".

Rođenje tragedije (KLIKOM DO KNJIGE)

Ne dozvolimo da muzika služi za odmor - Niče

Pročitaj više...

Antihrist (Nietzsche)

Ova knjiga pripada najređima. Možda od njih čak nijedan ne živi. To bi bili oni koji razumeju mog Zaratustru: kako bih smeo da se pomešam sa onima za koje već danas rastu uši? — Meni pripada tek preksutrašnjica. Neki se rađaju posthumno.

 

Uslove da bih bio shvaćen i tada shvaćen sa nužnošću — poznajem samo odviše tačno. Mora se biti čestit do okrutnosti u stvarima duha da bi se, isto tako, izdržala moja ozbiljnost, moja strast. Mora se biti vešt planinskom životu — da bi se pod sobom gledalo kukavno doba političkog brbljanja i samoživosti naroda. Mora se postati ravnodušan, nikada ne pitati da li istina služi, postaje li sudbonosnom... Neka naročita sklonost snage za pitanja za koja niko danas nema odvažnosti; odvažnosti za ono zabranjeno; predodređenost za lavirint. Jedno iskustvo sedmostruke samotnosti. Nove uši za novu muziku. Nove oči za ono najdalje. Nova savest za istine do sada prećutkivane. I volja za ekonomiju velikog stila: sakupljati njenu snagu, njenu ponesenost... Strahopoštovanje prema sebi; ljubav za sebe; bezuslovna sloboda sa samim sobom ...
Pa dobro! To su jedini moji čitaoci, moji pravi čitaoci, moji predodređeni čitaoci: šta preostaje? —Ostatak je samo čovečanstvo. — Čovečanstvu se mora biti nadmoćan snagom, visinom duše —prezirom...
Fridrih Niče

Sadržaj samoga dela je zapravo kritika hrišćanstva i zapadne filozofije. Hrišćanstvo se suprostavlja moralu, kojega on zastupa. On smatra da je moralno sve ono što je u ljudskoj naravi, stoga je najveća vrednost moć. Što se tiče filozofije, nju smatra sredstvom kojim se hrišćanstvo služi da bi proguralo svoje stavove.
Antihrist, Prokleto hrišćanstvo (Der Antichrist. Fluch auf das Christenthum), je knjiga koju je napisao nemački filozof Fridrih Niče. Objavljena je 1895. godine.




(KLIKOM DO KNJIGE)

Naslov može biti preveden kao « Antihrist » ili « Antihrišćanin » ; sudeći po sadržaju knjige verovatno je da autor podrazumeva oboje. Prema knjizi Eno čoveka (Ecce homo), može se pretpostaviti kako je Antihrist Dionis, bog koji simbolizuje, prema Ničeu, antitezu hrišćanske interpretacije postojanja.
Tema dela je budućnost čoveka i ta budućnost je analizirana u svetlu istorije zapadnih vrednosti koje su se izuzetno proširile u svetu. Prema Ničeu, te vrednosti onemogućuju napredak čovečanstva jer su zasnovane na mržnji i fanatizmu hrišćanskog morala ; osnovna vrednost ovog sistema je osećaj krivice i samosažaljenje koji procenjuje život sa pesimističkog stanovišta (« Zbog čega sve to ? » « Čemu patnja ? » « Postoji jedan bolji život koji opravdava sadašnji ». ). Niče, dakle, postavlja pitanje da bi saznao da li postoji odgovor na tu omalovažavajuću interpretaciju patnje egzistencije. Koncepti kojima Niče odgovara na ova pitanja (Snaga volje, Natčovek) nisu jasno iskazani u tekstu i Niče se koncentriše isključivo na kritiku hrišćanskog krivotvorenja vrednosti.
Pravi hrišćanin ne postoji, jedini hrišćanin bio je samo jedan i on je umro na krstu..Bog ne postoji, on je izmišljotina sveštenika, koji su ga izmislili da bi povećali svoju moć. Prema tome, božja je volja ono što sveštenik hoće imati. Iz toga razloga sveštenik je najgora vrsta čoveka - hipokrit.

Pročitaj više...

Volja za moć

Niče (Friedrich Wilhelm Nietzsche, 1844- 1900) je jedan od najvećih kritičara evropske civilizacije i kulture. Poznatija od značajnih dela su mu: Tako je govorio Zaratustra ,Volja za moć, Antihrist: Prokleto hiršćanstvo, Rođenje tragedije…

Niče je zbir kontradikcija ljudske kulture i sudbine, njihova bespoštedna kritika i potpuna sinteza. Šta je volja za moć? Za smrt boga treba da saznaju svi, volja za moć ostaje za mali broj ljudi. Nezahvalno je tumačiti Ničea; njega čitajući možete samo da razumete ili ne, svaki treći pokušaj je beskoristan (sem ako nemate nameru da budete jedni od budalastih “tumača”, pa da vas ni rođena tašta ne shvati ozbiljno) i s toga vam ostavljamo da ga čitate. I nadamo se - razumete… Nadamo se da će i vas popovi razumeti i “oprostiti’ vam ako stvarno pročitate nešto od “ludog antihrista”.

Volja za moć (Posthumno objavljeno delo)

(KLIKOM DO KNJIGE)

Pročitaj više...

KNJIGA ZA SVAKOGA I NI ZA KOGA

Kad je Zaratustri bilo trideset godina, napustio je svoj zavičaj i jezero svoga zavičaja i otišao je u goru. Tu se napajao svojim duhom i svojom samoćom i nije ga to umorilo za deset godina. Ali se naposletku izmeni njegovo srce – i jedno jutro ustade u ranu zoru, stade pred sunce i ovako mu je govorio: “Veliko svetilo nebesko! u čemu bi bila tvoja sreća, da nemaš onih kojima sijaš! Deset godina penjalo si se amo k mojoj pećini: ti bi se zasitilo bilo svoje svetlosti i ovoga puta, da nije mene, moga orla i moje zmije. Nego mi smo te iščekivali svakoga jutra, uzimali smo od tvoga obilja i blagosiljali te za nj. I gle! Ja ne znam kud bih sa svojom mudrošću, kao pčela koja je nakupila previše meda; osećam potrebu da se prema meni ruke šire. Hteo bih da poklanjam i udeljujem, sve dok mudri među ljudima ne nađu naslade opet jednom u svojoj ludosti, a siromašni opet jednom u svome bogatstvu. Toga radi moram se spustiti u dubinu: kao što ti to činiš večerom, kad padaš za more pa još i donjem svetu poneseš svetlosti, ti prebogato svetilo nebesko! Ja moram, kao ti, pasti i zaći, kako to zovu. ljudi, ka knjima bih da se spustim. Blagoslovi me dakle, ti mirno oko, što bez zavisti možeš da gledaš i preveliku sreću! Blagoslovi pehar koji se preliva, da bi voda iz njega zlatna potekla, i na sve strane raznela otsjaj tvoga milja! Evo! Ovaj pehar hoće da opet ostane prazan a Zaratustra hoće da opet postane čovek”.

– Tako otpoče silazak i pad Zaratustrin. 

 

Tako je govorio Zaratustra (KLIKOM DO KNJIGE) (nem. Also sprach Zarathustra) je delo nemačkog filozofa Fridriha Ničea, nastalo između 1883. i 1885. godine, a koje govori o starom šamanu koji se spušta sa svoje planine među narod iz želje da nauči nešto od njih i da narodu podari svoje znanje. Prilikom spuštanja u selo nailazi na razne ljude od kojih doznaje njihove tajne. On je zapravo u potrazi za čovjekom sebi ravnim, ali mnogi ne razumiju njegovu filozofiju i ismijavaju ga, no ima i onih koji mu se dive.

„Zaratustra“ je njemačka verzija imena persijskog proroka Zoroastra (Zaraθuštra), navodnog osnivača zoroastrizma, koji je jako uticao na judaizam i zatim hrišćanstvo. U knjizi postaje jasno da Niče prikazuje „novog“ ili „drukčijeg“ Zaratustru, koji okreće tradicionalni moral naglavce. Najslavniji odlomak nalazi se na početku knjige: Zaratustra se spušta s planine, razgovara s nekim čovekom i zatim se pita: „Je li moguće da ljudi još ne znaju da je Bog mrtav“? Zbog svojih razmatranja to je jedno od najpoznatijih filozofskih dela ovoga autora, a stil pisanja je nedvosmisleno svrstao Zaratustru i u vrhunce svetske književnosti.

Fridrih Vilhelm Niče (nem. Friedrich Wilhelm Nietzsche, 1844 — 1900) radikalni nemački filozof-pesnik, jedan od najvećih modernih mislilaca i jedan od najoštrijih kritičara zapadne civilizacije, kulture i hrišćanstva. filolog, esejista filozof i pesnik. . Na Ničea su najviše uticali Šopenhauer, kompozitor Vagner i predsokratovski filozofi, naročito Heraklit. Neretko, Ničea označavaju kao jednog od začetnika egzistencijalizma, zajedno sa Serenom Kjerkegorom.

Pročitaj više...