Šta je haiku?

 

Mrači se more,

jedva su beli

krici divljih pataka.

 Haiku je vrsta japanske poezije, uobličena pod jakim uticajem zena, konačno definisana u 17. veku. Haiku se sastoji od tri stiha i sedamnaest slogova s tim da prvi stih sadrži pet slogova, drugi sedam i treći pet. To je osnova, ali postoji još pravila u haikuu. Pesme koje se ne pridržavaju svih pravila se klasifikuju kao senrju (senryū). Senrju je takođe vrsta japanske poezije po građi slična haikuu, ali glavna razlika je da se senrju bavi ljudskim slabostima i to često na ciničan način. U drugoj polovini 19. veka haiku dospeva u Evropu i SAD.

Haiku je prst koji pokazuje na mesec

Macuo Bašo 1664. – 1694.) japanski pesnik, jedan je od začetnika haiku poezije.

Rođen je kao samuraj. U detinjstvu je služio Todi Jošitadi koji ga je poučio haiku pesništvu. Bašo je odlučio napustiti svoj dom i od 1676. živio je u Edu (današnjem Tokiju) gde je počeo pisati haiku pesme. Vremenom se posvetio proučavanju zena, istorije i kineskog pesništva. Živeo je u siromaštvu i od milosti svojih učenika. Poznata je njegova misao da je čovek veliki onoliko koliko se u stanju sagnuti pri ribanju zahoda.

Macuo Bašo, Svenulo polje, izabrane haiku pesme možete besplatno skinuti OVDE

Pročitaj više...

Putovanje na Mesec

Putovanje na Mesec (Le Voyage dans la Lune) je francuski kratki (trajanje 13 minuta) crno-beli (kasnije ručno obojeni) film snimljen 1902. godine u režiji Žorža Melijesa. Radnja se temelji na romanima De la Terre à la Lune francuskog pisca Žila Verna i The First Men in the Moon britanskog pisca Herberta Džordža Velsa i opisuje grupu kosmonauta koji koristeći džinovski top putuju na Mesec.

 Poznat je kao prvi igrani film SF-žanra, jedan od prvih igranih filmova uopšte, odnosno kao jedno od najvažnijih ostvarenja u istoriji filma. U filmu su prvi put primenjeni specijalni efekti. Žorž Melijes je bio francuski iluzionista, vlasnik pozorišta, kao i pionir filma i filmski režiser. Doživljava bankrot 1913. godine. Režirao i snimio nekoliko stotina filmova, od kojih je sačuvano nešto više od stotinu. Više od 400 njegovih filmova je uništeno tokom Prvog svetskog rata od strane francuske vojske. Ne zbog cenzure, ne brinite, nego zbog obične gluposti: većina njegovih filmova je pretopljena da bi se napravile potpetice na čizmama francuskih salonskih oficira.

Pročitaj više...

Šta je permakultura?

Permakultura je praktični metod ekološki prihvatljivih sistema koji mogu da se primenjuju bilo gde.

   Kuća u Norveškoj izgrađena po sistemu permakulture               

 Termin permakultura (u značenju sistematičnog metoda) prvi su upotrebili Molison i Holmgren 1978. godine. Izvorni termin permakulture se odnosio na “permanentnu agrikulturu”, ali je proširen kako bi obuhvatio “permanentnu kulturu”, pošto je sagledano da su društveni aspekti sastavni deo istinski održivog sistema. Permakultura se često vidi kao zbir baštenskih tehnika, dok se ona razvila u izgrađeni filozofski pogled i za mnoge ljude filozofiju života.

Osnovna ideja permakulture je stvaranje sistema koji zadovoljavaju potrebe ljudi koristeći višestruke prirodne elemente i nalazeći inspiraciju u prirodnim ekosistemima. Ciljevi i prioriteti permakulture se poklapaju sa onim što mnogi vide kao osnovne postavke održivog razvoja. Permakultura se bavi time kako da se uzgaja hrana, grade stambeni objekti i osnivaju zajednice uz istovremeno minimalan uticaj na životnu sredinu. Njene principe neprestano razvijaju i unapređuju ljudi širom planete koji žive u veoma različitim klimatskim uslovima i kulturnim okvirima.

Ovo je suština permakulture: stvaranje ekološki zasnovanog načina života u domaćinstvima, baštama, zajednicama i poslovnim aktivnostima.

Principi i primena permakulture su dostupni na svakom mestu: U stanovima, baštama - u predgrađu ili na selu, na gradskom zemljištu, njivama i placevima, na seoskim imanjima i vikendicama, u komercijalnom i industrijskom prostoru, kao i u obrazovnim ustanovama i na zapuštenim zemljištima. Permakultura ohrabruje da imate sopstvene izvore i da se oslanjate na sebe.

 Permakultura, vodič za početnike (Klikom do knjižice)

Pročitaj više...

Antonio Salieri

Antonio Salieri je bio italijanski skladatelj i dirigent te kasnije i pedagog, koji je većinu svog zrelog života radio u Beču, gde je i umro.

Salieri je rođen blizu Verone u Italiji, u porodici imućnih trgovaca. Roditelji su mu omogućili muzičko obrazovanje iz čembala i violine. Nakon smrti roditelja Salieri je odselio u Padovu te potom u Veneciju.

Venecija je u 18. veku već bila izgubila dominaciju nad Sredozemljem. Likovna umetnost je u Veneciji cvetala u tom periodu. Političko je okruženje bilo pasivno. 1797. godine Venecija je iz ruku Napoleona predana Austriji – bez borbe.
1766. godine na poziv kolege kompozitora Gassmanna, Salieri se uputio u Beč, gdj je ostao do kraja svoga života. U Beču je nastavio svoje muzičko obrazovanje – prvenstveno u veštinama kompozicije.

U Beču je godinu dana pre Salierijevog dolaska u Beč, carica Marija Tereza predala prestolje na vladanje svom sinu Jozefu. Marija Tereza započela je vladati već 1740. godine i to kao jedina žena na vlasti u 600 godina staroj tradiciji vladavine Habsburgovaca.

U dobi od 24 godine Salieri je dobio posao dvorskoga kompozitora na dvoru cara Jozefa II u Beču. Te iste godine se i oženio. Njegova supruga bila je Therese von Helferstorfer, s kojom je stvorio 8 dece.

Četrnaest godina nakon preuzimanja posla dvorskog kompozitora, Salieri je bio imenovan i carskim direktorom za muziku (Kapellmeister). Ta je pozicija bila vrlo visoka i Salierijev društveni, a verovatno i finansiski status bio je u skladu s time – visok. Carski director za muziku bio je do jedne godine pre smrti – 1824.

Salieri je najviše komponovao opernu, te u puno manjem opsegu instrumentalnu, orkestralnu, komornu i crkvenu muziku. Zanimljivo je čuti muziku klasike, koja nije Mozartova, i nije slušanjem ili reprodukcijom ‘istrošena’.

Napisao je oko 40 opera. Jedna od njegovih opera je Europa riconosciuta, koja je bila premijerno izvedena na otvaranju milanske operne kuće La scala 1778. godine. Još zanimljivija je međutim činjenica da ta ista opera nije bila ponovno izvedena sve do 2004. godine, kada se milanska Scala ponovno svečano otvorila nakon temeljitog preuređenja. U originalnom izvođenju pevala su dva kastrato pevača, jedan tenor i dve sopranistice, dok su u savremenoj izvođenju sve četiri uloge visokih glasova pevale žene, premda su dve uloge ženske, dve muške.

Salieri je bio i predsednik tadašnjeg Društva muzičkih umetnika, te je posredno ili neposredno 30 godine imao kontrolu nad koncertima koje je organizovalo društvo.

Salierijev pedagoški rad dotaknuo je mnoge poznate kompozitore: Ludwiga van Beethovena, Carla Czernyja, Johanna Nepomuka Hummela, Ignaza Moschelesa, Franza Liszta, Franza Schuberta i druge. Među njegovim učnicima bio je i mlađi Mozartov sin, koji je s muzičkom podukom kod Salierija počeo nekoliko godina nakon očeve smrti.

U svoje je vreme Salieri je bio vrlo poznat i priznat muzičar. U našoj savremenosti Salieri je poznat isključivo kao zločesti i ljuti protivnik Mozarta – zaključak koji se prvenstveno temelji na filmu ‚Amadeus’. Taj zaključak stručnjaci smatraju potpuno pogrešnim. Čak i tvrdnja da je Salieri otrovao Mozarta nikada nije mogla biti dokazana, neki stručnjaci opovrgavaju postojanje motiva kod Salierija, dovoljnoga za ubistvo. Sama nedokazivost nije naravno znak za tumačenje da to nije počinio, ali niti da jest.

Aleksandar Puškin, veliki ruski pesnik, napisao je kratku poetsku dramu‚ Mozart i Salieri’, a na temelju te drame ruski skladatelj Nikolaj Rimski-Korsakov komponovao je operu jednočinku ‚Mozart i Salieri’. U sadržaju drame i opere eksplicitno se opisuje Salierijeva ljubomora prema Mozartovom većem kompozitorskom talentu i trovanje Mozarta.

Mozartova supruga Constanze odbacila je spekulacije o trovanju i Salierijevu krivnju. Salieri se navodno iskreno divio Mozartovom stvaralaštvu. U svedočenju jednog od Salierijevih učenika – Moschelesa – već ostarjeli Salieri, puno godina nakon Mozartove smrti, pozvao ga je da ga poseti u bolnici u kojoj je duže vremena već ležao, i zamolio ga da prenese svetu da Salieri nije otrovao Mozarta.

Kod onih suvremenika Mozarta koji su u briljantnom i zaslepljujuće blještavom Mozartovom glazbenom daru videli uzrok za ljubomoru i zle spletke njegovih kolega i mogućnost da je Mozart ubijen, čak i kada bi Salierija oslobodili sumnje, nalazili su druge osumnjičene. Jedan od osumnjičenih bio je stanoviti Franz Hofdemel, masonski brat, čija je, kažu atraktivna, supruga pohađala satove klavira kod Mozarta i navodno ljubovala s Mozartom, što je Hofdemela razbesnilo do te mere da je nekoliko dana nakon Mozartove smrti napao svoju suprugu i povredio je britvom, a sebe ubio. Supruga je bila u drugom stanju, a mnogi su od suvremenika nagađali da je dete Mozartovo. No, nagađanja su nagađanja pa tako i nagađanje da je Hofdemel mogući trovač Mozarta.

Treća varijanta koju su savremenici Mozarta ispleli je da je masonska loža osudila Mozarta na smrt jer je u operi Čarobna frula otkrio neke tajne masonstva. Međutim, umesto osude, masonska je loža zadovoljna operom, kod Mozarta naručila još jednu skladbu, tako da je teško doneti pravi ili istini odgovarajući zaključak.

Same okolnosti Mozartove smrti – njegova hronična premorenost zbog mnogih sati prekovremenog rada i neprospavanih noći kako bi napisao ili dovršio dela koja je mogao prodati za novac, uvek u borbi s finansijama, sigurno su uticale na krah Mozartovog tela i odbrambenog sastava tela. Ne treba zaboraviti niti mnoga putovanja koja je Mozart proveo u nehigijenskim – standardnim uslovima. Oticanje, povraćanje i buncanje su bili simptomi opisani od savremenika koji su uočilii Mozartovim poslednjim danima ili čuli od nekoga. Analiza savremenih lekara, temeljena na lekarskim zapisima Mozartovog doktora, govori u prilog tome da se Mozart vrlo rano zarazio streptokokom. Takva zaraza može tokom godina izazivati samo pojedine bolesti, ali u trenutku kraha celoga tela ili neurednoga života može izazvati celi niz bolesti. Tako je analizom utvrđeno  – prenosim pojednostavljenu verziju – da je moguće da je aktivirana zaraza streptokokom dovela do otkazivanja bubrega, krvarenja u mozgu te pogoršanje kronične upale pluća. Otkazivanje rada bubrega dovodi i do psihičkih smetnji – pa je, kažu stručnjaci, lako objasniti buncanja. Zapisi o Mozartovim bolestima ranijih godina potvrđuju ovu moguću dijagnozu, pa čak i zarazu hepatitisom tipa A, koja uzrokuje reumatoidnu groznicu – simptome oticanje i povraćanje.

Beč je, premda nesumnjivo europsko središte umetnosti i civilizacije, 1790. godine – godinu dana pre Mozartove smrti, imao ‚samo’ 200.000 stanovnika. Medicinska praksa u 18. stoljeću još uvijek je tapkala po mraku, bez pravoga znanja o ljudskom telu i uzrocima bolesti. Lekarii u 18. veku nisu sterilisali niti instrumente niti svoje ruke. Ipak, bilo je određenih poboljšanja u smislu opšte higijene u životu, a i izumljene su vakcine protiv nekih zaraznih bolesti.

Salieri je u dobi od 75 godina umro u Beču, gdje je i pokopan. Salierijeva muzika danas nije niti izbliza tako popularna niti poznata kao Mozartova. Izvođenja Salierijeve muzike u savremenom svetu su vrlo retke, premda ih ima.

Pročitaj više...

Filmska Nostalgija - Derviš i smrt

„Derviš i smrt“, jugoslovenski film snimljen 1974. godine - ekranizacija istoimenog romana Mehmeda Meše Selimovića.

Ahmeda Nurudina, koji je oličenje vere i morala, duboko porazi hapšenje i pogubljenje nevinog brata. Uzvrativši, derviš uspeva da sruši vladajuće ljude i u nadi da će da uspostavi pravdu preuzima vlast. Ali, stara uprava, u kojoj su se promenile ličnosti, ali ne i duh vladavine, rasteraće mu iluzije.  IMDb

Pročitaj više...

Ruski književni realizam

Nikolaj Vasiljevič Gogolj

je hronološki prvi među velikim ruskim realistima. Pisao je pripovetke, romane i komedije. Na njegovo opredeljenje za književnost su uticala prijateljstva sa Žukovskim i naročito Puškinom koji mu je dao ideje za nekoliko dela. Gogolj je imao veliki uticaj na kasnije ruske realiste. Rođen je 1809. godine u današnjoj Ukrajini. Svoje prvo delo objavljuje po dolasku u Sankt Peterburg i to poemu koja je doživela porazne kritike, te Gogolj spaljuje sve primerke knjige. Prvu zbirku novela "Veče na majuru kod Dikanjke" objavljuje 1832. i iste godine upoznaje Puškina. Godine 1835. objavljuje zbirku "Mirogord", nakon čega započinje ciklus tzv. peterburških pripovesti, u koji su uključene i slavne novele poput "Nosa" i "Kabanice". Roman "Mrtve duše", Gogoljevo najpoznatije delo, napisano je u svojevrsnom političkom izbeglištvu u Rimu, gdje se pisac sklonio nakon premijere svoje komedije "Revizor". Delo Mrtve duše Gogolj je počeo da piše 1835. godine i završio ga je šest godina kasnije. Godine 1848. počeo je da piše drugi tom, koji je spalio 1852. Ostali su samo fragmenti.

Zanimljiva je sudbina Gogoljevih Mrtvih duša u srpskoj prevodnoj književnosti. Prvobitni Glišićev prevod (1872), rađen je zajedno sa Ljubomirom Miljkovićem. Početkom XX veka Glišić se vraća prevođenju Mrtvih duša, ovoga puta samostalno, ali ga je smrt prekinula, te prevod završava Glišićeva sestra. Sticajem okolnosti, zbog smrti primarnog prevodioca, sve se ponovilo i u nastanku trećeg srpskog prevoda Mrtvih duša, koji je započeo slavista i profesor univerziteta Radovan Lalić, a pošto ga je smrt sprečila u tome da završi prevod, to je učinila njegova žena 1987. godine.

Lav Nikolajevič Tolstoj

je svrstan u najveće ruske realiste. Poznat je po svoja dva velika dela, Ana Karenjina i Rat i mir, u kojima « slika » psihološku i društvenu pozadinu Rusije i njenog društva u 19. veku. Rođen je u Jasnoj Poljani u Rusiji. Na kazanjskom Univerzitetu je studirao pravo i orijentalne jezike, nakon što je 1844. napustio studije arapsko-turske filologije. Ubrzo i to napušta, podučavajući se samostalno, a započinje i vođenje dnevnika, koji piše do kraja života. Dugo vremena je provodio u Moskvi i Sankt Peterburgu. Napuštajući seoski život, odlazi u južnu Rusiju, gde je njegov brat služio u Krimskom ratu. Ubrzo kao dobrovoljac započinje službu u vojsci i piše svoje prvo autobiografsko delo „Detstvo" (Detinjstvo), što mu je donelo priznanje i otvorilo mu put u književne vode. Nakon povratka otvara školu u Jasnoj Poljani za seosku decu i piše o progresivnim teorijama školovanja. Kasnije delo „Otročestvo" (Dečaštvo) kao i prethodno, usredsređuje se na psihološku i moralnu karakterizaciju heroja od njegove desete do kasnijih godina. Prikazuju svežu, idiličnu sliku ranog detinjstva, nevinosti i radosti, ali i pripovedačevu opservaciju. Godine 1855. pojavljuju se „Sevastopoljske priče“, verovatno autobiografsko delo o mladiću koji je prisiljen na vojnu službu. Umro je od upale pluća u Astapovu, na železničkoj stanici 1910. godine.

Ana Karenjina je roman koji je prvobitno objavljivan u delovima od 1873. do 1877. godine. Prva pojava romana je bila u „Ruskom glasniku“ (Русский Вестник), ali nije objavljen do kraja pošto je Tolstoj došao u sukob sa urednikom oko pitanja koja su pokrenuta u završnom delu. Naširoko smatrana vrhuncem realizma, Tolstoj je ovu knjigu smatrao svojim prvim pravim romanom.

Fjodor Mihajlovič Dostojevski

pripada klasičnom realizmu u ruskoj književnosti, ali je svojim originalnim stilom izuzetno uticao na tokove evropske književnosti. Ako je Puškin "najveselije" ime ruske književnosti, Dostojevski je najtragičnije. Najveći deo njegovih dela potekao je iz Gogoljeve pripovetke Šinjel i zato je prilikom izlaska piščeva prvenca Bjelinski rekao: "Rodio se novi Gogolj". Dostojevski je Gogoljev petrogradski kolorit, zabačene četvrti, prljave kućerine, bedne stanare, svet što ne hoda "širokim, osvetljenim bulevarima u dabrovim kapama ili paradnim kočijama, nego u svojim bednim rupčagama, na stražnjim stepeništima koja zaudaraju na pomije" pretpostavio svojim bednim studentima, uvređenim i poniženim intelektualcima, da bi se kroz njih vinuo do najvažnijih teoretskih i idejnih pitanja svog vremena.

Najpoznatija dela su mu "Zločin i kazna" i "Braća Karamazovi". U "Zločinu i kazni" glavni lik, siromašni student, iskušava sebe ponet idejama o "velikim ljudima" i socijalnoj pravdi. Živeći u najvećoj bedi izgrađuje pogled na svet koji se zasniva na ideji da je društvo suštinski nepravedno, jer omogućava beskorisnim i iskvarenim ljudima da uživaju u bogatstvu, dok istinski vredni ljudi propadaju u siromaštvu bez mogućnosti da razviju i ostvare svoje sposobnosti. Pravosuđe osuđuje sitne zločine, a istorija slavi ljude poput Napoleona koji su odgovorni za smrt hiljada ljudi. Odlučuje da počini zločin koji će mu omogućiti novac za školovanje i čoveka dostojni život. Međutim, pod teretom savesti na kraju se predaje policiji.

Ivan Sergejevič Turgenjev

, po mnogima najznačajniji predstavnik ruskog realizma, perom se borio za ukidanje kmetstva i ravnopravnost svih ljudi. Pripovedač i romanopisac, koji je u romanima nastojao odgovoriti na pitanja koja je pred njega postavljao društveni razvoj Rusije, rođen je 1818. godine u Orelu, a umro je 1883. godine u Francuskoj. Pošto je bio svedok mukotrpnog života kmetova, zamrzio je kmetstvo i gospodsku samovolju. U internatu u Moskvi dobro je naučio francuski i nemački jezik, a u Petrogradu, gde se preselio s roditeljima, nastavio je studirati književnost i istoriju. Istoriju antike i srednjeg veka predavao mu je autor "Mrtvih duša", Nikolaj Vasiljevič Gogolj. Godine 1843. Turgenjev je objavio svoje prvo delo - poemu "Paraša". Prestao je pisati stihove kada se upoznao s francuskom operskom pevačicom španskog porekla, za koju je vezao svoju dalju sudbinu.

Kada je Gogolj umro razočarala ga je uzdržanost štampe prema tom događaju te je napisao nekrolog u kojem je kazao sve što ga je mučilo. U Petrogradu je cenzura zabranila objavljivanje tog nekrologa, ali je obelodanjen u Moskvi. Tada je car naredio da autor bude kažnjen s mesec dana zatvora, mada je pravi povod za to bila piščeva zbirka pripovedaka "Lovčevi zapisi". Iako je budno praćen od strane policije, nastavio se baviti književnim radom. Burne polemike izazvao je i roman "Očevi i deca", gde je prikazao sukob između starog i novog naraštaja, a to je u stvari bio sukob između liberala i demokrata prosvetitelja.

Dostojevski je za njega je napisao da je retko srećan čovek: "Pesnik, aristokrata, mudar - ne znam šta mu sve priroda nije dala", reči su Dostojevskog.

Njegov način pisanja snažno je uticao na razvoj drugih evropskih književnosti. Poznatija njegova dela su zbirka novela "Lovčevi zapisi" (1852), romani "Ruđin" (1856), "Plemićko gnezdo" (1859), "Očevi i deca" (1862) te zbirke "Pesme u prozi" (1878) i "Senilia" (1882). Zajedno sa Dostojevskim i Tolstojem doprineo je da ruska književnost dobije svetski status. Njegovo delo "Očevi i deca" smatra se jednim od najvažnijih romana 19. veka.

Ivan Aleksandrovič Gončarov

(1812-1891), završio je studije književnosti 1834.godine, nakon čega deluje u državnim službama. Od 1852. do 1854. bio je član ekspedicije admirala Putjatina na fregati koja je plovila od Engleske do Japana, a vratio se kući preko Sibira. Svoje doživljaje opisao je u knjizi “Fregata Palada”. Prvenstveno je poznat kao pisac realističkih romana kojima će snažno uticati na afirmaciju realizma i na mlađe književne naraštaje. Izdvaja se romanima “Obična pripovest” (1847), “Oblomov” (1859) i “Ponor” (1869), u kojima je dao uverljivu sliku ruskog društva, stvarajući pritom galerije reprezentativnih likova, ponegde uzdignutih do simbola. Među njima posebno se izdvaja lik Oblomova, plemića bez sposobnosti za bilo kakvo delovanje, čime je izrekao snažnu kritiku tzv. oblomovštine, odnosno apatičnoga karaktera ruskog plemstva. Taj će lik uskoro postati tipski u svetskoj književnosti. Sam Gončarov pisao je i književne kritike te rasprave u kojima se zalagao za književnost realizma. Jedan je od najznačajnijih ruskih književnika.

Pročitaj više...

Zabranjene knjige (fanatizmom protiv razuma)

Index librorum prohibitorum

Index Librorum Prohibitorum (Spisak zabranjenih knjiga) je bio spisak publikacija koje je Katolička crkva zabranila. Ukinut je tek 1966. godine.

Prvu verziju spiska je objavio papa Pavle IV 1559. godine. Proklamovani cilj spiska je bio da zaštiti veru i moral vernika, sprečavajući čitanje nemoralnih knjiga ili knjiga koje sadrže teološke greške, a na tom spisku našli su se i naučni radovi vodećih astronoma poput Johana Keplera. Razna izdanja su takođe sadržala i crkvena pravila koja su se ticala čitanja, prodavanja i cenzure knjiga. Rukopisi koji su prošli inspekciju službenih čitača su bili štampani sa natpisom Nihil Obstat (ništa ne zabranjuje) ili Imprimatur (neka bude štampano) na naslovnoj strani. Danas se neki od naučnih radova koji su bili na spisku zabranjenih knjiga redovno koriste u nastavi na katoličkim univerzitetima širom sveta. Đordanu Brunu, čiji su radovi bili na spisku, podignut je spomenik u Rimu na mestu gde je živ spaljen na lomači.

Međutim, postoje još uvek zabranjene knjige, a razlozi zabrane su razni. Nisu utemeljeni na zdravom razumu, već su vođeni određenim ideološkim pobudama ili religijskim dogmama. Pogledajte (samo mali deo) koje su knjige zabranjene u raznim delovima sveta i zašto: 

Oldos Haksli: "Vrli novi svet"
Ovaj roman je 1932. godine zabranjen u Irskoj zbog "promiskuitetnog sadržaja", a nekoliko američkih država je pokušalo da ga zabrani zbog "negativnih tema".

Den Braun: "Da Vinčijev kod"
Jedan od najprodavanijih krimi-romana na svetu zabranjen je u Libanu 2004. godine jer se smatralo da je "uvredljiv za hrišćanstvo".

Ana Frank: "Dnevnik Ane Frank"
Knjiga o preživljavanju Ane Frank zabranjena je u Libanu zbog pozitivnog prikazivanja Izraela, a osim toga zabranjena je i 2010. godine u jednoj srednjoj školi u Virdžiniji zbog "seksualne eksplicitnosti" i "homoseksualnih tema". 

Bil Martin Jr.: "Mrki medved, mrki medved, šta vidite"?
Ova je dečja knjiga zabranjena u Teksasu 2010. godine od strane državnog edukacijskog odbora. Autor je zamenjen za marksističkog teoretičara istog imena. 

Džon Štajnbek: "Plodovi gneva"
Najcenjeniji roman američkog pisca razbesneo je mase zbog opisa ruralne sirotinje. Bio je zabranjen u raznim delovima SAD-a, uključujući Kanzas i Kaliforniju. 

Džordž Orvel: "Životinjska farma"
Orvelov roman je zabranjen u SAD-u, nakon što je tamo izdat 1945. godine, zbog kritikovanja Sovjetskog Saveza, a 2002. godine zabranili su ga i Ujedinjeni Arapski Emirati zbog opisa svinja, a koji su se kosili s islamskim viđenjem ovih životinja. 

Luis Karol: "Alisa u zemlji čuda"
U raznim delovima Kine, ova knjiga je zabranjena 1931. godine, jer su se u njoj nalazile životinje koje govore. Vlasti su se bojale da će deca početi da se ponašaju prema životinjama kao prema ljudima. 

Martin Henford: "Gde je Valdo"?
Početkom '90-ih godina prošlog veka knjiga "Gde je Valdo?" je uklonjena iz knjižara u nekim američkim školama zbog delimično vidljive gole žene u pozadini na naslovnoj ilustraciji. 

Salman Rušdi: "Sotonski stihovi"
Knjiga ovog indijskog autora je izazvala haos širom sveta zbog odnosa prema islamu. Da su vas ulovili da je čitate u Venecueli, mogli ste da budete kažnjeni sa 15 meseci zatvora. I da se hvalite posle kako ste se lako izvukli. Naime, u islamskom svetu preti smrtna kazna za čitaoce te knjige.

Rečnici
Rečnici Meriam Vebster i Amerikan Heritedž su zabranjeni u nekim američkim školama jer određene reči u njima nisu "primerene za sve uzraste".

Pročitaj više...

Moris Ravel, ukratko

Moris Ravel (Joseph-Maurice Ravel), koji se zajedno s Klodom Debisijem smatra vodećim predstavnikom francuskog muzičkog impresionizma, rođen je u proleće 1875. u gradiću Siburu na jugu Francuske.

Energičan i radoznao, rano je počeo da otkriva nove mogućnosti izražavanja u muzici. Njegovi muzički eksperimenti nisu bili po ukusu konzervativne publike i kritike, a posebno su iritirali profesore na pariskom Konzervatorijumu. Uprkos tome njegova klavirska dela, kao i njegove kamerne, vokalne i orkestarske kompozicije, danas su neizostavni deo koncertnih repertoara širom sveta.

Širem sloju publike poznat je po svojoj kompoziciji „Bolero“ (koja je premijerno izvedena u Parizu, novembra 1928. godine), u kojoj je neprestanim ponavljanjem jedne muzičke fraze, uz postepeno dodavanje sve većeg broja instrumenata, preneo silovitu i strastvenu energiju španskog plesa. Kompozicija je nastala na molbu ruske plesačice, glumice i koreografkinje Ide Rubinštajn, koja je zatražila od Ravela da napravi za nju muzički komad u formi španskog baleta.





Za Ravelovo ime vezan je skandal koji se desio početkom 20. veka. Mladi muzičar i kompozitor je nekoliko puta tokom studija pokušao da osvoji prestižnu „Nagradu Rima“, ali bez uspeha. Na takmičenju 1905. godine bio je favorit, ali ga je komisija diskvalifikovala, navodno zbog toga što je prešao tridesetu. Bilo je jasno da je pravi razlog za isključivanje bila njegova težnja ka inovacijama. To je izazvalo buru u muzičkim krugovima Pariza. Izbio je javni skandal, poznat kao „Afera Ravel“. Oko mladog kompozitora toliko se podigla prašina da je dotadašnji dekan Konzervatorijuma bio prinuđen da podnese ostavku. Ipak, „Afera Ravel“ donela je mladom kompozitoru veliku popularnost u umetničkom i intelektualnom svetu, a učmali muzički život Pariza na početku novog veka dobio je neočekivani uzlet. Ta afera bila je prekretnica u životu Morisa Ravela, koji je odlučio da napusti Konzervatorijum i da se udalji iz akademskih muzičkih krugova. Istovremeno, postajao je sve popularniji u javnosti, a njegovi koncerti punili su muzičke dvorane. O njegovoj muzici svi su govorili i raspravljali. Ravel se zbližio s mnogim znamenitim umetnicima i kompozitorima, među kojima su bili i Klod Debisi i Igor Stravinski.

                                                                  Ida Rubinštajn

U oktobru 1932. godine Ravel zadobija teške povrede u saobraćajnoj nesreći, između ostalih i povredu glave. Prvobitno se činilo da je povreda glave bezazlena, ali je kompozitor nakon nekog vremena počeo da se žali na gubitak koncentracije, pospanost i najgore po njega – nesposobnost komponovanja. Podvrgava se operaciji na klinici tada poznatog neurohirurga Klovisa Vinsenta. Nakon operacije pada u komu iz koje se nakratko budi pred smrt, decembra 1937. godine.

Pročitaj više...

Priča o nastanku šaha

Pretpostavlja se da je šah postojao još pre 5.000 godina. Naziv vodi poreklo iz persijskog jezika, u kome reč šah znači kralj, a izraz šah – mat, kralj je bespomoćan . Ali, nije sigurno da su baš Persijanci izmislili ovu igru, jer u različitim epohama pronalazak „kraljice svih igara” je pripisivan raznim narodima: Grcima, Rimljanima, Vaviloncima, Jevrejima, Egipćanima, Persijancima, Hindusima, Arabljanima... Danas se smatra da je ova igra ipak nastala u Indiji i da su je izmislili budisti, odakle je preneta u Persiju, Arabiju, a potom i u Evropu.

U zemlji Krišne i Višnua šah se igrao drugačije nego danas, ali je suština bila ista: postojale su različite figure sa različitim moćima, a pobeda je zavisila od sudbine jedne – kralja. Kralj se kretao isto kao i danas, baš kao i kraljica (zvala sa savetnik); lovac (slon kod njih) se kretao levo, desno, gore i dole, ali uvek samo dva polja i mogao je da preskače figuru koja mu stoji na putu; konj (konj i kod njih; na Zapadu kažu vitez) se kretao isto kao danas, baš kao i top (kod njih dvokolica). Pešaci su se kretali po jedno polje i to dijagonalno.

Iz Indije šah je stigao u Persiju i postao nezaobilazni deo obrazovanja tamošnjeg plemstva. Tokom vladavine Sasanida oko 600. godine ime mu je bilo “čatrang“, ali se nakon što su Arapi pokorili Iransku visoravan počeo nazivati “šatranj”. U ovo vreme pravila su počela da se menjaju; igrači su počeli da govore “šah” kada napadaju protivničkog kralja i “šah mat” kada je kralj napadnut tako da ne može da se pomeri i izbegne napad. Persijanci su osmišljavanje pravila šaha pridavali Ardaširu I, osnivaču carstva, a postoji i sačuvana knjiga o šahu na persijskom jeziku :“Matikan-i-čatrang”. U 11. veku čuveni iranski pesnik Ferdosi u svojoj “Knjizi kraljeva” (Šahnama) zapisao je da jednom prilikom u Persiju stigao indijski radža koji je voleo da oživljava drevne bitke na šahovskoj tabli:

“Jednoga dana poslanik kralja Hindusa došao je na persijski dvor šaha Hozroja I i nakon razmene ljubaznosti, predstavio bogate poklone svog vladara a među njima i izvrsnu tablu sa vrhunski graviranim figurama od abonosa i slonovače. Tada je postavio izazov: ‘O veliki kralju, sakupi svoje mudrace i dopusti im da reše misteriju ove igre. Ako uspeju, moj gospodar kralj Hindusa platiće ti danak, ali ako ne budu uspeli onda će to biti dokaz da su Persijanci slabije pameti i mi ćemo zahtevati isplatu danka’. Dvoranima je prikazana tabla i nakon jednog dana i jedne noći dubokih misli, jedan od njih, Božorgmer, rešio je misteriju i bio bogato nagrađen”.

“Šahnama” pruža i priču o poreklu šaha kroz storiju o Talandu i Gavu, polubraći koja su se borila za indijski tron. Oni su se sukobili u bici a Taland je umro na slonu ne zadobivši rane. Verujući da je Gav ubio Talanda, njihova je majka postala neutešna; Gav ju je ubeđivao da njegov polubrat nije stradao ni od njegove ni od ruku njegovih ljudi, ali majka nije shvatala kako je to moguće. Zato su mudraci sa dvora izmislili igru šaha, figure i njihovo kretanje, da bi majci prikazali kako je tekla bitka i kako je Taland umro od umora okružen neprijateljima. Ovaj ep takođe koristi i izraz “šah mat” kako bi opisao sudbinu Talandovu.

Dakle, arabljanski osvajači su pokorili Persiju, preuzeli šah i prošili ga po celom svom svetu, tako da je u 10. veku odigrana i prva zvanično zabeležena partija, između jednog bagdadskog istoričara i njegovog učenika.

U hrišćanski svet je iz islamskog šah stigao putem tri različite rute: u Rusiju je stigao u 9. veku direktno sa Bliskog istoka i prozvan je “šahmati”; u Zapadnu Evropu je oko 1000. godine došao preko Mavara koji su vekovima vladali velikim delovima Iberijskog poluostrva, te je opisan u 13. veku u čuvenoj hronici “Libro de los juegos” (“Knjiga igara), zajedno sa tavlom odnosno bekgemonom i kockama; treća ruta je bila Vizantija, u to vreme civilizacijski i kulturni pojam za ostatak hrišćanskog sveta, u koju je verovatno došao direktno iz Persije i gde se zvao “zatrikion“.

Ipak, presudnu ulogu u razvijanju šaha odigrala je Zapadna Evropa. Do kraja 15. veka šah je uspeo da preživi čitav niz crkvenih zabrana i da poprimi oblik kakav danas poznajemo. Uprkos zabranama šah je imao društvenu vrednost i smatran je za prestižnu razonodu plemstva i elite, a to je jasno po skupocenim i umetničkim šahovskim tablama srednjeg veka. Između 12. i 15. veka bio je najpopularniji, a tada je i mnogo dela o njemu napisano. Tokom 13. veka šah se igrao i u novac i to u tolikoj meri da je i francuski kralj Luj IX zabranio kockanje 1254. godine, ali se to pokazalo kao nemoguće sprovesti u delo, pa se sa zabranjenim šahovskim turnirima nastavilo nesmetano, čak i na dvorovima.

Tokom ovog razdoblja su se ponovo pojavile i rezbarene figure, koje su zamrle sa islamskim osvajanjem Persije, pošto islam zabranjuje prikazivanje ljudi i životinja (otud arabeska kao umetnička forma). Zanimljivo je dodati i to da, premda se danas figure dele na bele i crne, često su u Evropi u to vreme bile crvene i crne.

Partije su bile duge i spore: mnoge su trajale i po nekoliko dana, ali su oko 1300. godine neka pravila počela da se menjaju zbog čega se i igra donekle ubrzala. Najpoznatiji primer je mogućnost da pešak pređe dva koraka u prvom potezu umesto jednog. Uvedena je i mogućnost da kralj preskoči jedno mesto kako bi ga što pre smestili bezbedno u ćošak, što je kasnije dovelo do rokade. Sve do poslednje četvrtine 15. veka kraljica i lovac su bili prilično slabi; tada je verovatno u Portugaliji uvedena njihova današnja sposobnost kretanja. Ovo je znatno ubrzalo partiju, povećalo važnost njenog otvaranja i dovelo do onoga što je šah danas, u smislu pravila koja u njemu važe. Tada su na Zapadu počela i da se pišu dela o tome kako treba igrati šah, a najstarija knjiga se zove “Ponavljanje o ljubavi i umetnosti igranja šaha”, koju je napisao španski klerik Luis Ramirez de Lusena, a izdao u Salamanki 1497. godine.

Narednih vekova su centri igranja šaha postale kafane u velikim evropskim gradovima. Mnogi šahovski klubovi su osnovani u 19. veku, a pojavili su se i specijalizovani žurnali. Nastali su i mečevi putem korespodencije, kao što je bio čuveni meč između Londonskog šahovskog kluba i Edinburškog šahovskog kluba 1824. godine. Šahovski problemi su postali nezaobilazni deo novina.

Ovo je bio vek i kada su počeli da se organizuju moderni šahovski turniri, a njihova organizacija se razvijala brzo. Prvi moderni turnir je organizovan u Londonu 1851. godine, a na njemu je pobedio Nemac Adolf Andersen.

Pročitaj više...

Niče protiv Vagnera

Ničeov spis Rođenje tragedije posvećen je na krajnje specifičan način i problemu muzike. Sama muzika nije bila povod za nastanak ovog dela, ali sam predgovor posvećen je Rihardu Vagneru, u kome Niče ističe kako umetnost vidi kao čovekov najveći zadatak, kao njegovu primarnu, metafizičku delatnost i dodaje da su Šopenhauerova ontologija i njegovo tumačenje muzike bili od prethodnog značaja za formiranje njegovog pogleda.

Vagnerova muzika, o kojoj on govori, a koje „lažljivci i licemeri treba da se čuvaju“, ima za zadatak da izrazi više puta isticani duh izvršioca tog zadatka, odnosno Vagnera, iz čije muzike izrasta ono demonsko što svoje poreklo ima u neiscrpnim dubinama. Smatrao je da jedino muzika poseduje čist i katarzički vatreni duh dok sve ono što se naziva kultura, obrazovanje i civilizacija, moraće jednog dana da izađe pred nepogrešivog sudiju Dionisa. Muzika, po mišljenju Ničea, ima analogiju u filozofiji koja je delima Kanta i Šopenhauera uspela da utvrdi granice Sokratove dijalektike i njoj suprotstavi stvar po sebi, odnosno samu volju.

Treba imati u vidu i dva kasnija Ničeova dela - „Slučaj Vagner“, i „ Niče contra Vagner“, koja ukazuju na naknadni odnos Ničea prema Vagneru, kao i na njegov odnos prema muzici. Sam Niče ističe kako je svoj odnos prema Vagneru promenio negde oko 1876.godine. Vagner, po njegovim kasnijim rečima, ne spada u istoriju muzike. U pomenuta dva pozna dela Niče je, suprotstavljajući se sad Vagneru, čiju je muzičku dramu on na početku svoje filozofije video kao drugi lik antičke tragedije, isticao da se u muzici mora tražiti supstancija, da ona mora biti "vesela i duboka, kao popodne u oktobru". Vagner je po njegovom mišljenju „oborio fiziološku pretpostavku dotadašnje muzike“ i zato se ona na neki način ne može izlečiti od toga da bude moderna. Ono što je Vagneru nedostajalo jeste upravo to što on nije dramatičar - Vagneru „muzika ne znači samo muziku i na taj način ona ostaje samo sredstvo i stoga je potrebna i literatura „da ubedi svet da muziku shvati ozbiljno, duboko, jer ona znači beskraj".

Rođenje tragedije (KLIKOM DO KNJIGE)

Ne dozvolimo da muzika služi za odmor - Niče

Pročitaj više...

Budućnost Koloseuma

Rimski amfiteatar, koji je podignut 80. godine, nekada davno je imao drveni pod prekriven peskom koji je zaklanjao brojne prolaze i tunele kojima su gladijatori ulazili i izlazili iz arene, a koji je sklonjen tokom iskopavanja krajem 19. veka. Nedavni predlog arheologa Danielea Manakorde da se pod ponovo postavi, nije naišao na oduševljenje svih.

Namera je da se arena koristi za kulturna dešavanja i koncerte, pa čak i za oživljavanje gladijatorskih spektakala. Prostor ispod arene, prvobitno ispunjen kompleksnim liftovima i dizalicama, pomoću kojih su podizani i spuštani rekviziti, scenografija i kavezi sa životinjama, mogao bi da bude pretvoren u muzej.

"To je izvodljivo. Ne bi trebalo da bude većih problema, mada će biti potrebno obaviti iscrpna istraživanja, jer treba rešiti kompleksna pitanje", izjavio je Adriano la Ređina, bivši nadzornik rimskih arheoloških iskopina.

Salvatore Setis, profesor klasične arheologije i bivši direktor italijanskog Saveta za kulturno nasleđe, smatra da Italija ne bi smela da se upušta u takav projekat. "Živimo u dramatičnom trenutku za naše kulturno nasleđe. U takvoj situaciji ne verujem da je vraćanje poda Koloseumu od prioritetnog značaja", istakao je on.

Koloseum je najveći amfiteatar koji je sagrađen u doba Rimskog carstva. Visok je 48,5 metara i jedna je od glavnih turističkih atrakcija Rima.

Pročitaj više...

Mudrost se ne može saopštiti - Sidarta

"Zacelo, ništa na svetu nije toliko zaokupljalo moje misli kao to moje ja, ta zagonetka što živim, što predstavljam jedinku odvojenu i rastavljenu od svih drugih, što sam Sidarta i što ni o čemu na svetu ne znam manje nego što znam o sebi, o Sidarti".

"Sidarta" je filozofsko - literarno delo nastalo kao proizvod piščevog nadahnuća boravkom u Indiji.
Život, ljudi i običaji, duboka vera i mudrost ovih čvrstih duhom i bogatih umom ljudi su inspirisali poznatog nemačkog pisca (Hermann Hesse) .

Tu, na tlu Indije, on počinje da razmišlja, o suštini svega, o vrhovnoj mudrosti, jednoj i sveobuhvatnoj.
Mudrost je jedna i ona se ne može ni od koga čuti niti naučiti, samo ti je tvoja sopstvena duša može saopštiti - to je ono što je spoznao Sidarta, junak ovog dela koje je u "prevodu" potraga svakog (normalnog) ljudskog bića za sopstvenim "ja".

(KLIKOM DO KNJIGE)

Pročitaj više...

Pohvala ludosti

Desiderius Erasmum Roterodamus (Erazmo Roterdamski) rodio se 1466. godine u Roterdamu. Vanbračno dete flamanskog sveštenika Rogeriusa Gerardusa u ranoj je mladosti ostao bez oba roditelja, a rodbina ga prepušta sveštenstvu koje se od tada brine o njegovu odgoju i obrazovanju. Školovao se u strogim katoličkim učilištima. Titulu magister noster i doktorat u području klasičnih jezika i teologije stekao je na Sveučilištu u Torinu. Prevodio je klasične pisce s grčkog na latinski, prihvatio se filološke obrade Jeronimove Vulgate, pisao rasprave, sastavljao florilegije.

"Pohvalu ludosti" napisao je 1509. godine u kući svog prijatelja Thomasa Morea. Trebalo mu je samo osam dana da napiše delo koje on, gotovo se ispričavajući, naziva igrom duha.
Iako je stavljena na Spisak zabranjenih knjiga (Index prohibitorum), Pohvala ludosti je odmah donela Erazmu najveća priznanja. On postaje vođa svih humanista, za njega se počinju da otimaju pape, vladari, kardinali, univerziteti i ugledni ljudi mnogih zemalja. Holbajn i Direr ga slikaju, gradovi priželjkuju da ih Erazmo poseti i da živi u njima. On je najveće svetsko ime, lumen mundi, postaje savest svoga vremena, kako bi se danas reklo i svaka reč koju kaže dočekuje se sa poštovanjem, a svako slovo koje napiše usvaja se kao mudrost. Ukratko, on postaje najveći autoritet svoga vremena, najslavniji čovek svoje epohe.
Delo i danas oduševljuje svojom duhovitošću - koja ne vređa nikog, nego ostaje dosledna razigranoj humanističkoj ljubavi prema istini, čoveku i Bogu.

(KLIKOM DO KNJIGE)

Pročitaj više...

Volja za moć

Niče (Friedrich Wilhelm Nietzsche, 1844- 1900) je jedan od najvećih kritičara evropske civilizacije i kulture. Poznatija od značajnih dela su mu: Tako je govorio Zaratustra ,Volja za moć, Antihrist: Prokleto hiršćanstvo, Rođenje tragedije…

Niče je zbir kontradikcija ljudske kulture i sudbine, njihova bespoštedna kritika i potpuna sinteza. Šta je volja za moć? Za smrt boga treba da saznaju svi, volja za moć ostaje za mali broj ljudi. Nezahvalno je tumačiti Ničea; njega čitajući možete samo da razumete ili ne, svaki treći pokušaj je beskoristan (sem ako nemate nameru da budete jedni od budalastih “tumača”, pa da vas ni rođena tašta ne shvati ozbiljno) i s toga vam ostavljamo da ga čitate. I nadamo se - razumete… Nadamo se da će i vas popovi razumeti i “oprostiti’ vam ako stvarno pročitate nešto od “ludog antihrista”.

Volja za moć (Posthumno objavljeno delo)

(KLIKOM DO KNJIGE)

Pročitaj više...

Kamijev Stranac

Alber Kami (1913 - 1960), francuski romanopisac, dramatičar i esejista. Dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1957. godine. Za vreme Drugog svetskog rata učestvuje u pokretu Otpora. 1945. postaje glavni urednik lista “Le Combat”. Od 1947. posvećuje se isključivo književnosti. Poginuo u saobraćajnoj nesreći 1960. godine.

 

U njegovom stvaralaštvu mogu se uočiti tri etape, obeležene tematskim izborom i filozofskim preokupacijama. Prvu etapu čini roman Stranac, esej: Mit o Sizifu, knjige ogleda "Lice i naličje" i "Svadbe", drame "Kaligula" i "Nesporazum". Ovu etapu karakteriše istraživanje apsurda. Drugoj etapi pripadaju roman "Kuga", esej "Pobunjen čovek" i "Leto", drame "Opsadno stanje" i "Pravednici". Sva navedena dela obeležavaju filozofiju pobune. U treću etapu, koja predstavlja sintezu poetičkih traganja i filozofskih ispitivanja, čine roman "Pad", pripovetke "Izgnanstvo i kraljevstvo", eseji "Razmišljanja o giljotini" i "Govori u Švedskoj".

Roman Stranac (KLIKOM DO KNJIGE) je posebna umetnička vizija smisla čovekovog postojanja. Alber Kami traži odgovor na večna pitanja. Kako živeti ako je život tragičan i uzaludan? Kako živeti u svetu ljudi u kome je čovek stranac samom sebi i svetu koji ga okružuje?

Glavni predstavnik egzistencijalizma, Sartr, ovako je okarakterisao situaciju apsurda u "Strancu": "Stranac je jedan od onih ljudi koji su potpuno mirni, ništa krivi, ali koji čine skandale u društvu jer ne prihvataju pravila igre...
... on živi među ljudima koje shvata kao strance, ali je za njih i on stranac. Zato ga neki vole, zbog toga što je čudan, a drugi ga mrze zbog toga, kao porotnici na sudu. Uzaludno je njemu suditi prema našim uobičajenim normama"...

Pročitaj više...

Magija "Sto godina samoće"

Gabrijel Garsija Markes svakako je najistaknutiji predstavnik latinoameričkog romana. Cien anos de soledad (Sto godina samoće) smatra se jednim od najboljih dostignuća u domenu proznog izraza, ne samo u Latinskoj Americi već i šire. Istovremeno se Markes smatra jednim od najistaknutijih predstavnika magičnog realizma. Sa stanovišta narativne tehnike Markes se vratio najčešćem i najjednostavnijem vidu narodnog pripovedanja. Nije slučajno jedan od najvećih teoretičara proznog izražaja u španskom govornom području, Rikardo Guljon za studiju o delu ovog pisca odabrao naslov "GM ili zaboravljeno umeće pripovedanja" .

Roman hronološki prati porodicu Buendía i istoriju mitskog sela Makondo. Iako naslov knjige direktno upućuje na to radnja romana traje stotinu godina, ona zapravo nije strogo ograničena u tom vremenskom periodu i mnogi kritičari se slažu u tvrdnji da je "sto godina" upotrebljeno kao metafora. Ova neodređenost vremena pridonosi tumačenju vremena na način svojstven samom romanu, u kojem se isprepliću pomisli i utisci da se vreme ponavlja ili potpuno prestaje teći u različitim delovima priče i da se svi događaji na neki način zbivaju istovremeno.

Roman Sto godina samoće (KLIKOM DO KNJIGE) Gabrijel Garsija Markes napisao je između 1965. i 1967. godine u Siudad Meksiku, gradu u koji se preselio sa svojom porodicom iz Kolumbije. Na početnu ideju za stvaranje ovog dela autor je došao tokom jednog putovanja u svoje rodno selo, Arakataka (Aracataca), u Kolumbiji. U jednoj priči pod nazivom, "Jedan dan posle subote", objavljenoj 1954, pominje se po prvi put Makondo, a većina likova iz ovog dela pojavljuju se takođe u nekim njegovim ranijim pričama i romanima. U početku, on je mislio svoj roman da nazove Kuća, ali se odlučio za naslov "Sto godina samoće" da bi izbegao zabunu i mešanje sa romanom "Velika kuća" (La casa grande) koji je objavio 1954 sa svojim prijateljem, takođe kolumbijskim piscem, Alvarom Samudiom (Alvaro Cepeda Samudio). Prvo izdanje "Sto godina samoće" objavljeno je 1967. kod izdavača Sudamerikana iz Buenos Airesa, kome je original ovog romana bio predat preko kurira odvojeno u dva dela.

Pročitaj više...

“Svastika” – od znaka “blagostanja” do simbola nacizma

Zapadni svet "svastiku" smatra sinonimom za nacizam i Hitlera. Ali, ukoliko prelistamo istoriju nekoliko hiljada godina unazad, videćemo da je ovaj simbol značio dobru sreću u skoro svim kulturama naroda širom planete. "Svastika" potiče iz Indije; prvi tragovi pojavljuju se na sanskritu i znače "blagostanje".

Zapadnjaci koji su među prvima krenuli na putešestvije ovim egzotičnim krajevima sveta bili su inspirisani pozitivnim i istorijskim značenjem ovog simbola, te su počeli da ga koriste u svojim državama, čime je "svastika" po prvi put upoznala zapadni svet, a i on nju. Stiven Heler, pisac knjige "Svastika: Simbol izvan iskupljenja", objašnjava entuzijastično usvajanje "svastike" od strane Zapada, u smislu arhitekture, reklame i dizajna.
"Koka Kola ju je koristila, Karlsberg takođe i to na flašama piva. Američki devojački klub je čak svoj časopis nazvao "Swastika." čak su, kao nagradu, svim mladim čitateljkama slale bedževe sa ovim simbolom", kaže Heler.

Benignost ovog simbola polako prestaje početkom tridesetih godina prošlog veka, podudarajući se sa naglim uspehom nacističkih ideja u Nemačkoj.
Nacisti su počeli da koriste ovaj znak zahvaljujući studentima, koji su, prevodeći stare indijske spise, primetili veliku sličnost između svog i indijskog jezika. Zaključili su da Nemci imaju pretke, među kojima se, prema njihovom uverenju, isticala rasa belih bogova-ratnika: arijevaca.
Ovu ideju prigrlile su antisemitske grupacije koje su prisvojile "svastiku" kao arijevski simbol, potpirujući time ideju o antičkom poreklu i nadmoći germanske rase.

Ironija u svemu je ta što je "svastika" evropskiji simbol nego što iko može zamisliti. Ona praistorijsko poreklo vuče iz Indije, to je jasno, ali korišćena je i kod starih Grka, Kelta, anglosaksonskih naroda, a najstarija primena pronađena je na našem prostoru, Balkanu. "Svastike" su se pojavile u vinčanskoj kulturi pre čak sedam hiljada godina.
Kada su nacisti okupirali Ukrajinu i u njihovom Nacionalnom muzeju u Kijevu pronašli praistorijske artefakte u obliku kukastog krsta, njihovo ubeđenje o poreklu arijevske rase više niko nije mogao da opovrgne. Odmah su ih odneli u Nemačku, kao poklon Adolfu Hitleru. Posle rata, Ukrajina je uspela da povrati ovo istorijsko blago u vitrine muuzeja. Ipak, i Ukrajince kukasti krst podseća na teror, naročito zbog onoga što se dogodilo u Kijevu 1941. godine, kada se dogodilo jedno od najvećih masovnih ubistava u jednom danu. Nemci su tada pogubili čak 34.000 Jevreja, kojima je poslednja slika pred očima bila upravo zastava sa kukastim krstom.

Ipak, u Skandinaviji imaju malo drugačije mišljenje. Piter Medsen, vlasnik salona za tetoviranje u Kopenhagenu, kaže da veliki broj njegovih mušterija bira upravo ovaj simbol i to ne iz nacističkih pobuda, već zbog njegovog multikulturalnog značenja, a naročito zbog korišćenja u nordijskoj mitologiji.

"Svastika" je simbol ljubavi koji je Hitler zloupotrebio. Ne pokušavamo da opravdamo zločine počinjene pod zastavom kukastog krsta. To bi bilo licemerno i nemoguće. Niti želimo da se holokaust zaboravi. Samo hoćemo da ljudi znaju da "svastika" dolazi u mnogim oblicima i značenjima, od kojih svaki, sem Hitlerovog, nosi poruku mira i ljubavi. Takođe pokazujemo desničarima i fašistima da ovo nije njihov simbol i da treba da ga se okanu. Želimo da ga povratimo i istrgnemo iz fašističkog zagrljaja", kaže Madsen.

U knjizi Stivena Helera prikazane su mnoge fotografije, od američkih aviona, američkih proizvoda sa ovim simbolom, do antičkih fotografija iz Indije, odakle je "svastika" i krenula u svoje višemilenijumsko putešestvije, od simbola sreće, ljubavi i dobrostanja do onog koji označava nacizam i genocid.

Pročitaj više...

Zagonetka zvana Kafka

Smatraju ga jednim od najvažnijih pisaca na nemačkom jeziku. Franc Kafka čitav je svoj život proveo u Pragu. Tu je rođen 1883, tu je studirao pravo i posle studija godinama radio za jedno osiguravajuće društvo. U Pragu se nikada nije osećao kao kod kuće. Potekao je iz jevrejske obitelji pa je tako pripadao nekolicini Pražana čiji je materinji jezik uz češki bio i nemački. Tako je i pisao – na oba jezika.

 

Iako se radnja njegovih romana često doista odigrava u Pragu, Kafka se nikada nije služio pravom, realnom slikom ovog grada s početka 20. veka. Naprotiv, u njegovim radovima uvek se osećala jedna čudna, nestvarna atmosfera dok su protagonisti pre delovali kao neke figure sa šahovske ploče koje je moguće pomicati u svim smerovima, nego kao pravi ljudi od krvi i mesa. Zašto je Kafka upravo tako pisao? Zašto je svoje likove uvek iznova izlagao situacijama koje u stvarnosti nisu imale nikakvog smisla? Mnogi od njegovih čitatelja nikada nisu dobili odgovore na ova pitanja.

Tako je primerice izvesni lekar Siegfried Wolff odmah nakon objavljivanja kupio njegovu pripovetku Preobražaj, pročitao je, no razumio nije gotovo ništa. Očajan, Wolff se pismeno obratio samom Kafki rečima: „Poštovani gospodine! Učinili ste me nesretnim. Poklonio sam Vaš Preobražaj svojoj rođakinji, no niti ona kao ni ja, nije ništa razumela. Moja rođakinja je knjigu posudila svojoj majci, no niti ona nije imala nikakvo objašnjenje….Samo mi Vi možete pomoći. Dapače, morate, Vi ste mi priredili sve ovo. Dakle, recite mi, kako da svojoj rođakinji objasnim Vaš Preobražaj".


Zbog čega je Kafka pisao na tako mračan način, a svoje likove smeštao u takve situacije kakvih u stvarnosti, barem ne u doslovnom smislu, nema? Ovakvim načinom pisanja Kafka je sam sebi otežao život jer je time sprečio da već za života postane poznati autor kojeg ceni široka publika.

Germanist Thomas Anz sa Univerziteta u Marburgu, koji je napisao rad na temu Kafke i njegovog dela, smatra da je Kafka veliki pesnik apsurda. Njegova zatvorena, zagonetna književnost, smatra Anz, odgovor je na sve te netransparntne sudske delatnike ili osobe na položajima, s kojima se suočavaju likovi Kafkinih romana. To vredi pre svega za državne institucije, koje Kafka opisuje u romanima kao što je Proces ili u pripovetki U kažnjeničkoj koloniji. U oba teksta on opisuje bespomoćnost pojedinca pred anonimnim moćima: civilnim sudom u Procesu i vojnim u U kažnjeničkoj koloni. Zbog čega su optuženi optuženi? Oni to ne znaju. Takva se situacija naziva "kafkijanskom".

                                                              (KLIKOM DO KNJIGE)



U Kafkinim tekstovima, smatra pak Max Braun, germanist i voditelj književnog odela Zaklade Konrad Adenauer, odražava se nervoza njegova vremena u odnosu na tadašnje fenomene modernizacije. Rast gradova, nova prevozna sredstva poput železnice te pre svega automobil, nove tehnike proizvodnje i sve zrelija država - to je sve bilo novo i ljude je činilo nesigurnima. Taj nemir osećaju ljudi još i danas.

"Autoriteti su delimično doživljavani kao pretnja, delimično ih se ismejavalo. Sve je to vodilo u određen gubitak orijentacije. To su iskustva moderne koja su se zadržala do danas, a koja je jedan pisac poput Kafke dočarao na sjajan i izuzetan način", kaže Braun.

Višeznačnost koja se provlači kroz Kafkine tekstove može se objasniti na još jedan način, priča Michael Braun. Razlog je u Kafkinom višeznačnom identitetu, koji je i karakteristični fenomen moderne. "Kafka je bio Jevrejin, Kafka je bio odvetnik, Kafka je bio pisac. Kafka dolazi iz Praga, bio je Čeh i Nemac. A u toj višeznačnoj mešavini različitih identiteta, tražiti onog Kafku koji će izreći nešto jasno i jednoznačno, bit će uvek problem". "Svejedno", dodaje Braun, "upravo taj problem i čini Kafine tekstove tako zanimljivima. Jer kad taj problem ne bi postojao, gde bi uopšte bila motivacija za čitanje Kafke"?

Pročitaj više...