Smatraju ga jednim od najvažnijih pisaca na nemačkom jeziku. Franc Kafka čitav je svoj život proveo u Pragu. Tu je rođen 1883, tu je studirao pravo i posle studija godinama radio za jedno osiguravajuće društvo. U Pragu se nikada nije osećao kao kod kuće. Potekao je iz jevrejske obitelji pa je tako pripadao nekolicini Pražana čiji je materinji jezik uz češki bio i nemački. Tako je i pisao – na oba jezika.
Iako se radnja njegovih romana često doista odigrava u Pragu, Kafka se nikada nije služio pravom, realnom slikom ovog grada s početka 20. veka. Naprotiv, u njegovim radovima uvek se osećala jedna čudna, nestvarna atmosfera dok su protagonisti pre delovali kao neke figure sa šahovske ploče koje je moguće pomicati u svim smerovima, nego kao pravi ljudi od krvi i mesa. Zašto je Kafka upravo tako pisao? Zašto je svoje likove uvek iznova izlagao situacijama koje u stvarnosti nisu imale nikakvog smisla? Mnogi od njegovih čitatelja nikada nisu dobili odgovore na ova pitanja.
Tako je primerice izvesni lekar Siegfried Wolff odmah nakon objavljivanja kupio njegovu pripovetku Preobražaj, pročitao je, no razumio nije gotovo ništa. Očajan, Wolff se pismeno obratio samom Kafki rečima: „Poštovani gospodine! Učinili ste me nesretnim. Poklonio sam Vaš Preobražaj svojoj rođakinji, no niti ona kao ni ja, nije ništa razumela. Moja rođakinja je knjigu posudila svojoj majci, no niti ona nije imala nikakvo objašnjenje….Samo mi Vi možete pomoći. Dapače, morate, Vi ste mi priredili sve ovo. Dakle, recite mi, kako da svojoj rođakinji objasnim Vaš Preobražaj".
Zbog čega je Kafka pisao na tako mračan način, a svoje likove smeštao u takve situacije kakvih u stvarnosti, barem ne u doslovnom smislu, nema? Ovakvim načinom pisanja Kafka je sam sebi otežao život jer je time sprečio da već za života postane poznati autor kojeg ceni široka publika.
Germanist Thomas Anz sa Univerziteta u Marburgu, koji je napisao rad na temu Kafke i njegovog dela, smatra da je Kafka veliki pesnik apsurda. Njegova zatvorena, zagonetna književnost, smatra Anz, odgovor je na sve te netransparntne sudske delatnike ili osobe na položajima, s kojima se suočavaju likovi Kafkinih romana. To vredi pre svega za državne institucije, koje Kafka opisuje u romanima kao što je Proces ili u pripovetki U kažnjeničkoj koloniji. U oba teksta on opisuje bespomoćnost pojedinca pred anonimnim moćima: civilnim sudom u Procesu i vojnim u U kažnjeničkoj koloni. Zbog čega su optuženi optuženi? Oni to ne znaju. Takva se situacija naziva "kafkijanskom".
U Kafkinim tekstovima, smatra pak Max Braun, germanist i voditelj književnog odela Zaklade Konrad Adenauer, odražava se nervoza njegova vremena u odnosu na tadašnje fenomene modernizacije. Rast gradova, nova prevozna sredstva poput železnice te pre svega automobil, nove tehnike proizvodnje i sve zrelija država - to je sve bilo novo i ljude je činilo nesigurnima. Taj nemir osećaju ljudi još i danas.
"Autoriteti su delimično doživljavani kao pretnja, delimično ih se ismejavalo. Sve je to vodilo u određen gubitak orijentacije. To su iskustva moderne koja su se zadržala do danas, a koja je jedan pisac poput Kafke dočarao na sjajan i izuzetan način", kaže Braun.
Višeznačnost koja se provlači kroz Kafkine tekstove može se objasniti na još jedan način, priča Michael Braun. Razlog je u Kafkinom višeznačnom identitetu, koji je i karakteristični fenomen moderne. "Kafka je bio Jevrejin, Kafka je bio odvetnik, Kafka je bio pisac. Kafka dolazi iz Praga, bio je Čeh i Nemac. A u toj višeznačnoj mešavini različitih identiteta, tražiti onog Kafku koji će izreći nešto jasno i jednoznačno, bit će uvek problem". "Svejedno", dodaje Braun, "upravo taj problem i čini Kafine tekstove tako zanimljivima. Jer kad taj problem ne bi postojao, gde bi uopšte bila motivacija za čitanje Kafke"?
