U turbinama Kraftwerka

Čime se zanimao kultni bend Kraftwerk pre nego što je postao kultni – i zašto svoja prva tri albuma krije kao zmija noge? Preslušavamo i istražujemo.

Kraftverk (nem. Kraftwerk – „elektrana“) su vanzemaljci. Ili makar roboti. Neki smatraju da su u pitanju četvorica muzičara iz Diseldorfa. Svojim kompozicijama nad neumoljivo hladnokrvnim ritam mašinama u flori i fauni gde je svaki zvuk pažljivo konstruisan na složenim sintisajzerima i gde za tradicionalne instrumente jednostavno nema mesta, sredinom sedamdesetih pomerili su elektronsku muziku iz avangardnih eksperimenata na top-liste. Pored elektronske muzike, ljubav prema njihovom radu oseća se i u drugim žanrovima. Ima fanatika koji ih smatraju značajnijim od Bitlsa.     Valjda svesni svoje istoričnosti, poslednjih par decenija Kraftverk su uglavnom na turnejama – trenutno obilaze muzeje prolazeći kroz svoju diskografiju počev od albuma Autobahn (1974.) naovamo. To i nije neprikladno – naslovna pesma ovog albuma, doduše u dramatično skraćenoj verziji, bila je veoma uspešan singl u Americi i omogućila je osnivačima, Ralfu Hiteru i Florijanu Šnajderu da nabave skuplje sintisajzere i naprave sopstveni studio. Ovakvom turnejom oni se predstavljaju kao da su se njihovo pionirsko pomeranje granica elektronskog zvuka i revolucija koju su izazvali jednostavno „stvorili“ na muzičkoj sceni. Pa ipak, postoje tri albuma izdata pre Autobahn koje grupa neumorno pokušava da gurne u zaborav – Šnajder ih je svojevremeno nazvao „arheologija“. Ovi albumi ostali su zakopani u svojim malim tiražima i od sredine sedamdesetih do danas ih zvanično nema u prodaji. Prvo ozbiljnije prisećanje na ovaj materijal, kao i na jedini album preteče Kraftverka, grupe Organisation, publika je doživela devedesetih, kada su počeli da se pojavljuju kao piratska izdanja. Pre nekoliko godina, Ralf je nagovestio da će se možda i pozabaviti njihovim remasteringom ali do danas se to nije dogodilo. Otvaranje prvog albuma, istoimenog Kraftwerk (1970.), zvuči kao niskobudžetna, mada nikako loša varijanta njihovih budućih radova. Međutim već posle nekoliko sekundi dešava se nešto za „kanonski“ Kraftwerk nezamislivo – brujanje sa samog početka pesme kristališe se u, ni manje ni više, flautu. Na prvom albumu grupe Kraftverk zapravo uopšte nema sintisajzera. Album, doduše, obiluje elektronskim manipulacijama zvukom, ali ispod njih su još uvek klasični instrumenti.

Omotnica prvog albuma grupe Kraftwerk. Svaka sličnost sa Vorholom je spontana. 

 Kraftwerk Ruckzuck 

Pored flaute, koja mu je primarni instrument, Šnajder je u ovom periodu takođe svirao violinu. Gotovo psihodelični gruv kompozicije Ruckzuck uz, za buduće inkarnacije benda nezamislive, žive bubnjeve, daje bar jedan razlog zašto bi osećali da ovaj period nije reprezentativan za njihov lik i delo. Svirka je, međutim, sjajna. Čvrstina ritma tek blago nagoveštava robotičnu tačnost budućih radova, a Kraftverk se sa svojim neumornim džemovanjem savršeno utapaju u tada aktuelni nemački progresivno-eksperimentalni muzički pokret – Krautrok.

KRAFTWERK- Strom

Međutim, njihovo nezajažljivo interesovanje za elektronske manipulacije dovodi do ozbiljnog problema – bubnjar, Klaus Dinger, napušta Kraftverk i formira sopstvenu grupu po imenu Neu!, dok Ralf i Florijan bez problema stiču reputaciju čudaka koji se više zanimaju elektronikom nego instrumentima. Drugim rečima: niko nije želeo da svira sa njima. Svedeni na dvojac, Kraftverk sasvim razumno odlaze u dalje istraživanje. Njihova druga ploča, Kraftwerk 2 iz 1972., hermetična je i distopijska, ali na trenutke i previše eksperimentalna za sopstveno dobro – pesma „Atem“ (nem. „disanje“), je – nikada ne biste pogodili – tri minuta disanja propuštenog kroz  nešto elektronskih efekata.  Kraftverk i dalje ne koriste sintisajzere, a u novonastalim uslovima ni bubnjeve, što čini dobar deo ovog albuma atmosferičnim – jedino prva kompozicija – sedamnaestominutna „Klingklang“, po kojoj će par godina kasnije nazvati svoj studio, koristi ritam mašinu sa jedne od Ralfovih klavijatura. Ova pesma je ujedno i najsličnija budućem opusu grupe, u meri u kojoj elektronske orgulje, bas gitara i flauta to mogu da postignu. S druge strane, kompozicija „Strom“ svojom otuđenošću i sirovom gitarom podseća na atmosferu sa kojom će elektropop muzika u svojim mračnijim ćoškovima flertovati desetak godina kasnije. Kao i prvi album, Kraftwerk 2 je u potpunosti instrumentalan. 

 
Omotnica trećeg albuma značajno je jednostavnija, ali ništa manje spontana, od prve dve. 

Kraftwerk Kristallo

  Na trećem albumu, Ralf und Florian, potežu svoje prve sintisajzere – u pitanju su dobri stari Minimoog i EMS Synthi-A. Pa ipak, pouzdana Farfisa orgulja i dalje je dominantan melodijski instrument, a tu su i gitare i flaute – kao i ritam mašine. Album je upadljivo manje eksperimentalan nego prethodni. Ralf i Florijan po prvi put dozvoljavaju sebi vokale na albumu (naravno procesirane), i pažljivo otvaraju vrata ka budućem zvuku grupe. Uz mehaničku ritmičnost kompozicija „Kristallo“ i „Tanzmusik“ kao i samouverene poglede na omotu ploče, Krautrok se nepovratno povlači iz njihovog izraza. Kraftwerk su spremni za revoluciju.Tokom promocije albuma pridružuje im se bubnjar Volfgang Flir koji će, konstruišući i svirajući elektronske udaraljke, ubrzo postati treći član grupe. Usledio je veliki proboj grupe uz Autobahn, a na promotivnoj turneji za njega Kraftverk formiraju svoju klasičnu postavu pridruživanjem još jednog elektronskog perkusioniste – Karla Bartosa. Ova, četvoročlana, postava grupe Kraftwerk obeležila je drugu polovinu sedamdesetih i početak osamdesetih svojom muzikom – postava će se promeniti tek 1986., posle albuma Electric Café. Prvo je otišao Flir, ubrzo i Bartos. Ralf i Florijan pridruživanjem novih članova održavaju četvoročlanu postavu i ne prestaju sa turnejama. Novi album, međutim, neće izdati sve do 2003.

Od tada su bili koncentrisani na remastering svojih osam albuma od Autobahn naovamo, kao i pratećom turnejom.Florijanovim napuštanjem grupe 2008. godine budući rad grupe na novoj muzici ostaje neizvestan. Ako ništa drugo, Ralf je i dan danas na turneji po muzejima i galerijama uz trodimenzionalne projekcije tokom svirki. Jezgro grupe ostaje u potpunosti hermetično – i Ralf i Florijan su uvek nerado i veoma malo komunicirali sa medijima, a jedini ozbiljniji dokumentarni zapis o njima je nimalo benevolentna autobiografija Volfganga Flira. Prva tri albuma grupe Kraftverk ostaju nam jedan od retkih prozora u mehaniku grupe i proces koji je doveo do jednog od najuticajnijih, ali i najneponovljivijih bendova dvadesetog veka.

Pročitaj više...

Džimi Hendriks, ukratko

Džimi Hendriks (Jimi Hendrix) je bio, po mišljenju mnogih, najbolji gitarista u istoriji muzike.

Iako se na omotu njegovog prvog albuma 1947. navodi kao godina njegovog rođenja, došao je na svet 1942. u Sijetlu, država Vašington. Njegova majka je bila Indijanka, a sina je rodila u sedamnaestoj godini i dala mu ime Džoni Alen. Dok mu je otac bio na frontu tokom Drugog svetskog rata, njegova majka je počela da se leči od alkoholizma zbog čega se Džimi preselio kod rodbine u Kaliforniju. Nakon povratka sa fronta otac ga je uzeo sebi i promenio mu ime u Džejms Maršal. Najranije detinjstvo Džimi je proveo igrajući se sa braćom i sestrama, ali nakon smrti majke od ciroze jetre, postao je povučen. U tom periodu iskristalisao se i njegov smisao za muziku. Džimijeva prva ozbiljna ljubav bila je bela električna gitara koju je dobio od oca na poklon. S obzirom na to da je bio levoruk, instrument namenjen dešnjacima je prilagodio sebi, obrnuvši žice.

Muzika mu je bila ispred svega, pa i školskih obaveza, tako da srednju školu nije ni završio. Kada je već bio slavan, objasnio je kako je pred kraj šezdesetih godina bio izbačen iz škole zbog mladalačke ljubavne veze u koju se upustio sa belkinjom, dok je službeno saopštenje sadržalo izveštaj o njegovim lošim ocenama i brojnim neopravdanim izostancima, zbog čega nije uspeo da se domogne srednjoškolske diplome.

Buntovni život ga je dva puta doveo do hapšenja (vožnja ukradenih automobila) i dobio je ultimatum: dve godine zatvora ili odlazak u vojsku. Odabrao je da se prijavi u 101. vazduhoplovnu diviziju gde je ostavio loš utisak i otpušten je. Iako je prema njegovom kasnijem obrazloženju razlog napuštanja padobranaca bio zdravstveni problem, jer je prilikom skoka padobranom slomio skočni zglob, pravi razlog je bila njegova sklonost ka homoseksualizmu. Nakon vojske, iz koje je otpušten 1962. godine, zakoračio je u svet muzike.

Čas Čendler, bivši basista grupe “Animals”, ponudio se da mu bude menadžer i da sa njim pođe put Engleske, što je Hendriks prihvatio. Kasne 1966. godine, u Engleskoj, bili su popularni bendovi poput “The Who”, “The Beatles” i “The Cream” i u to vreme nastao je sastav “The Jimi Hendrix Experience”. Hitovi poput Hey Joe, The Wind Cries Mary, Purple Haze i drugi, napravili su Hendriksa zvezdom u Engleskoj, a njegovo spektakularno izvođenje na Monterejskom festivalu stvorilo je od njega svetski poznatu ličnost, nakon čega je prodao na milione albuma u SAD, dok su mu sve turneje bile rasprodate.

Ipak, heroin i LSD malo-pomalo uništavali su mu pored karijere i život, da bi iznenadno umro u svojoj 27. godini u jednom londonskom hotelu.

Pročitaj više...

Ukratko o Dženis Džoplin (Janis Joplin)

Janis Joplin je za života snimila tek četiri studijska albuma s tri različite grupe, od kojih je posmrtno objavljen “Pearl” ostao vrhunac njezinog stvaralaštva i najveći komercijalni uspeh. Malo je pevačica u istoriji popularne muzike pevalo s toliko iskrenosti i ogoljene strasti kao što je pevala Dženis.

Dženis Džoplin je bila američka pevačica koja se proslavila krajem šezdesetih u bendu Big Brother and the Holding Company, a kasnije kao solo umetnica. Njene najpoznatije pesme su Down on Me, Summertime, Piece of My Heart, Ball 'n' Chain, Maybe, To Love Somebody, Kozmic Blues, Work Me,Lord, Cry Baby, Mercedes Benz… Rođena je u Port Arturu u Teksasu, gde je i provela detinjstvo sa roditeljima i mlađim bratom i sestrom. Kao tinejdžer našla se u grupi 'izgnanika' i potpuno je odbačena od društva. Bila je povučena devojčica i zbog svoje “nesposobnosti” da se uklopi i da ispuni očekivanja konzervativne zajednice, Dženis je već u ranijoj mladosti doživela brojne traume, poteškoće i nezadovoljstvo koje će je pratiti tokom života. Ozbiljan rad kao muzičar počela je 1962. godine kada se iz Teksasa odselila u San Francisko. Tada počinje da koristi i droge i postala je teški alkoholičar.

Godine 1965. njeni prijatelji su uspeli da je nagovore da se vrati u Teksas na oporavak. Taj tretman je uspeo; izbegavala je alkohol i drogu i studirala sociologiju. Nakon toga se pridružila grupi Big Brothers and the Holding Company. Ustaljenjem Hipi pokreta, njena slava je konstantno i rapidno rasla. Ipak, 1969. odlučuje da se odvoji i započne solo karijeru. Ubrzo je postala poznata širom sveta. Na žalost, poneta slavom, ubrzo se vratila starom životu i starim navikama. Oktobra 1970. godine, producent ju je našao mrtvu pored kreveta u njenoj sobi. Uzrok smrti bilo je predoziranje heroinom, verovatno kombinovanim sa alkoholom. U testamentu je ostavila 1.500 dolara za organizovanje žurke za bližnje nakon njene smrti.

Pročitaj više...

Moris Ravel, ukratko

Moris Ravel (Joseph-Maurice Ravel), koji se zajedno s Klodom Debisijem smatra vodećim predstavnikom francuskog muzičkog impresionizma, rođen je u proleće 1875. u gradiću Siburu na jugu Francuske.

Energičan i radoznao, rano je počeo da otkriva nove mogućnosti izražavanja u muzici. Njegovi muzički eksperimenti nisu bili po ukusu konzervativne publike i kritike, a posebno su iritirali profesore na pariskom Konzervatorijumu. Uprkos tome njegova klavirska dela, kao i njegove kamerne, vokalne i orkestarske kompozicije, danas su neizostavni deo koncertnih repertoara širom sveta.

Širem sloju publike poznat je po svojoj kompoziciji „Bolero“ (koja je premijerno izvedena u Parizu, novembra 1928. godine), u kojoj je neprestanim ponavljanjem jedne muzičke fraze, uz postepeno dodavanje sve većeg broja instrumenata, preneo silovitu i strastvenu energiju španskog plesa. Kompozicija je nastala na molbu ruske plesačice, glumice i koreografkinje Ide Rubinštajn, koja je zatražila od Ravela da napravi za nju muzički komad u formi španskog baleta.





Za Ravelovo ime vezan je skandal koji se desio početkom 20. veka. Mladi muzičar i kompozitor je nekoliko puta tokom studija pokušao da osvoji prestižnu „Nagradu Rima“, ali bez uspeha. Na takmičenju 1905. godine bio je favorit, ali ga je komisija diskvalifikovala, navodno zbog toga što je prešao tridesetu. Bilo je jasno da je pravi razlog za isključivanje bila njegova težnja ka inovacijama. To je izazvalo buru u muzičkim krugovima Pariza. Izbio je javni skandal, poznat kao „Afera Ravel“. Oko mladog kompozitora toliko se podigla prašina da je dotadašnji dekan Konzervatorijuma bio prinuđen da podnese ostavku. Ipak, „Afera Ravel“ donela je mladom kompozitoru veliku popularnost u umetničkom i intelektualnom svetu, a učmali muzički život Pariza na početku novog veka dobio je neočekivani uzlet. Ta afera bila je prekretnica u životu Morisa Ravela, koji je odlučio da napusti Konzervatorijum i da se udalji iz akademskih muzičkih krugova. Istovremeno, postajao je sve popularniji u javnosti, a njegovi koncerti punili su muzičke dvorane. O njegovoj muzici svi su govorili i raspravljali. Ravel se zbližio s mnogim znamenitim umetnicima i kompozitorima, među kojima su bili i Klod Debisi i Igor Stravinski.

                                                                  Ida Rubinštajn

U oktobru 1932. godine Ravel zadobija teške povrede u saobraćajnoj nesreći, između ostalih i povredu glave. Prvobitno se činilo da je povreda glave bezazlena, ali je kompozitor nakon nekog vremena počeo da se žali na gubitak koncentracije, pospanost i najgore po njega – nesposobnost komponovanja. Podvrgava se operaciji na klinici tada poznatog neurohirurga Klovisa Vinsenta. Nakon operacije pada u komu iz koje se nakratko budi pred smrt, decembra 1937. godine.

Pročitaj više...

Niče protiv Vagnera

Ničeov spis Rođenje tragedije posvećen je na krajnje specifičan način i problemu muzike. Sama muzika nije bila povod za nastanak ovog dela, ali sam predgovor posvećen je Rihardu Vagneru, u kome Niče ističe kako umetnost vidi kao čovekov najveći zadatak, kao njegovu primarnu, metafizičku delatnost i dodaje da su Šopenhauerova ontologija i njegovo tumačenje muzike bili od prethodnog značaja za formiranje njegovog pogleda.

Vagnerova muzika, o kojoj on govori, a koje „lažljivci i licemeri treba da se čuvaju“, ima za zadatak da izrazi više puta isticani duh izvršioca tog zadatka, odnosno Vagnera, iz čije muzike izrasta ono demonsko što svoje poreklo ima u neiscrpnim dubinama. Smatrao je da jedino muzika poseduje čist i katarzički vatreni duh dok sve ono što se naziva kultura, obrazovanje i civilizacija, moraće jednog dana da izađe pred nepogrešivog sudiju Dionisa. Muzika, po mišljenju Ničea, ima analogiju u filozofiji koja je delima Kanta i Šopenhauera uspela da utvrdi granice Sokratove dijalektike i njoj suprotstavi stvar po sebi, odnosno samu volju.

Treba imati u vidu i dva kasnija Ničeova dela - „Slučaj Vagner“, i „ Niče contra Vagner“, koja ukazuju na naknadni odnos Ničea prema Vagneru, kao i na njegov odnos prema muzici. Sam Niče ističe kako je svoj odnos prema Vagneru promenio negde oko 1876.godine. Vagner, po njegovim kasnijim rečima, ne spada u istoriju muzike. U pomenuta dva pozna dela Niče je, suprotstavljajući se sad Vagneru, čiju je muzičku dramu on na početku svoje filozofije video kao drugi lik antičke tragedije, isticao da se u muzici mora tražiti supstancija, da ona mora biti "vesela i duboka, kao popodne u oktobru". Vagner je po njegovom mišljenju „oborio fiziološku pretpostavku dotadašnje muzike“ i zato se ona na neki način ne može izlečiti od toga da bude moderna. Ono što je Vagneru nedostajalo jeste upravo to što on nije dramatičar - Vagneru „muzika ne znači samo muziku i na taj način ona ostaje samo sredstvo i stoga je potrebna i literatura „da ubedi svet da muziku shvati ozbiljno, duboko, jer ona znači beskraj".

Rođenje tragedije (KLIKOM DO KNJIGE)

Ne dozvolimo da muzika služi za odmor - Niče

Pročitaj više...

"Led Zeppelin" – ništa od okupljanja

Nakon što su svi članovi legendarne grupe potpisali ugovor o ponovnom okupljanju i turneji, pred novinarima i organizatorima pevač Rober Plant pocepao je ugovor. Turneja bi donela zaradu od 190 miliona funti originalnim članovima grupe. Ovu ponudu dao im je vlasnik "Virgin" kompanije i ostrašćeni fan grupe "Led Zeppelin". Robert Plant je odbio ponudu rekavši da to jednostavno nije prava stvar za uraditi.

Grupa „Led Cepelin” oformljena je 1968, a sačinjavali su je: gitarista Džimi Pejdž, pevač Robert Plant, basista Džon Pol Džons i bubnjar Džon Bonam. Mnogi ih smatraju začetnicima, takozvanog hevi-metal pravca, mada im koreni sežu duboko u bluz. Sva četvorica bili su dokazani muzičari, članovi mnogih grupa, a svoju prvu turneju odradili su pod imenom „Nju Jardberds” (New Yardberds”). Sam Džimi Pejdž u to vreme je već spadao u elitu britanskih gitarista, zajedno sa Erikom Kleptonom, Džefom Bekom, Mikom Tejlorom, Pitom Tausendom iz grupe „Hu”… Interesantan je i podatak da je ime „Led Cepelin” smislio upravo Kit Mun, bubnjar grupe „Hu”. Verovatno ne bez razloga, pošto su „Hu”, svakako, preteče muzičkog pravca kojem su se priklonili Pejdž i kompanija.

Pročitaj više...

Pink Floyd - The Endless River

Pink Floyd su snimili novi album - sa starim muzičkim materijalima. Nekoliko minuta, koliko je moglo da se čuje na uzorku koji se pojavio na internetu, zvuči kao da je „skinut“ sa ranijih albuma.. I zaista, ova ploča se sastoji od muzičkih fragmenata iz ranijih vremena slavnog benda. Tačnije rečeno, radi se o ostacima sa snimanja poslednjeg studijskog albuma „The Division Bell“ iz 1994. godine.

„Preslušali smo 20 sati materijala“, rekao je gitarista Dejvid Gilmor, „i zaključili da su mnogi stari trenuci bili toliko lepi i magični da smo rešili da i upotrebimo. Naravno, osvežili smo ih modernom studijskom tehnikom, a dodali smo i nekoliko novih deonica - da bismo stvorili album koji je sa obe noge u 21. veku“.
Na „materijalima“ koje pominje Gilmor, osim njega su radili i bubnjar Nik Mejson i klavijaturista Rik Rajt, koji je umro 2008. godine. A četvrti član prvobitne postave Pink Floyda, basista Rodžer Voters, bio je u svađi sa ostalima i napustio je bend još 1985. Tako da nije ni učestvovao u snimanju albuma „The Division Bell“ – pa ne može da se čuje ni na ploči „The Endless River“.

Ima četiri strane, sve kompozicije su povezane, u jednoj jedinoj se peva, sve ostalo su instrumentali. Mnoge numere nose duge i elegične solo-deonice.
Motiv sa omota otvara prostor za mnoge interpretacije. Da li je to zaista poslednji album ostarelih majstora ili bi njihova karijera mogla da se nastavi? Bubnjar Nik Mejson nije tako protivan toj ideji (2015. namerava da objavio solo-album), ali za gitaristu Dejdiva Gilmora, to je definitivni kraj benda. U poslednjoj - i jedinoj otpevanoj - kompoziciji na albumu, „Louder Then Words“ on je sve pomalo filozofski obojio konstatacijom: „Gložili smo se i borili, ali ovo što ovde radimo je glasnije od reči“.

Pročitaj više...

Džim Morison: “Demon” rok muzike

Džim Morison, američki pevač, pisac i pesnik ostao je upamćen kao jedan od najpopularnijih i najuticajnijih ličnosti u istoriji rok muzike, dok su pesme grupe The Doors decenijama nakon njihovog raspada i dalje podjednako slušane.

 

 Do današnjih dana, on je široko poštovan kao najharizmatičniji pevač u istoriji rok muzike, a kožne pantalone kojima je bio privržen na sceni i van nje postale su stereotip garderobe rok zvezde. Takođe, on je  autor i nekoliko knjiga pesama, kratkih dokumentarnih filmova i ranih muzičkih spotova koji su obeležili odrastanje omladine širom sveta. Morisonova smrt u 27. godini iznenadila je svet, a okolnosti pod kojima je do nje došlo i organizacija tajne sahrane bile su i ostale predmet stalnih glasina i doprineli stvaranju misterije decenijama nakon što je otišao sa životne scene.

Džejms Daglas Morison je rođen je u Melburnu na Floridi 8. decembra 1943. kao najstariji sin admirala Džordža Stivena Morisona i domaćice Klare Klark Morison. Kao što bi se očekivalo u vojničkom domu, njegov otac i deda bili su strogo disciplinovani, ali Morison je kasnije s ironijom pripovedao da je Klara, kada je njegov otac bio kod kuće, bila  admiralov zapovednik. Jedan od najznačajnijih događaja u njegovom životu desio se 1947. tokom putovanja u Novi Meksiko na koji se zaputio sa roditeljima i mlađom sestrom Anom, kao i bratom Endijem.

- Tada sam prvi put otkrio smrt... Porodično smo se vozili kroz pustinju u zoru, a kamion sa Indijancima udario je u naša kola. Bilo je Indijanaca razbacanih po putu koji su krvarili do smrti. Bio sam dete, tako da sam ostao u kolima, dok su otac i deda otišli da provere šta se desilo. Nisam video ništa, sve što sam primetio bila je čudna crvena boja i ljudi koji su ležali unaokolo, ali mogao sam da osetim vibracije ljudi oko mene i odjednom sam shvatio da ni oni ne znaju šta se dogodilo više nego što sam ja znao. Tada sam prvi put osetio strah i u tom trenutku duše tih Indijanaca, možda jednog ili dvojice, kretale su se unaokolo i sletele u moju dušu, a ja sam bio poput sunđera, spreman da sedim tamo i upijam – objasnio je Kralj guštera. Ovo uverenje nije ga napustilo sve do smrti, mada su njegovi roditelji tvrdili da se to nikada nije desilo. U mnogim svojim komentarima o tom događaju, Morison je tvrdio da je bio toliko potresen zbog nesreće da su mu roditelji rekli kako je imao ružan san samo da bi ga smirili. Bez obzira na to da li je događaj bio stvaran, zamišljen ili isfabrikovan, pevač ga se držao i ponavljao je činjenice o toj slici u svojim pesmama, poemama i intervjuima.

Pošto mu je otac bio mornarički oficir, Morisonovi su se često selili, pa je Džimovo rano školovanje bilo stalno prekidano zbog premeštanja iz jedne u drugu školu. Ipak, pokazao se kao inteligentan i sposoban đak posvećen časovima književnosti, poezije, religije, filozofije i psihologije. Još dok je bio tinejdžer, otkrio je rad filozofa Fridriha Ničea, a bio je privučen i simbolističkim pesnicima iz 19. veka i to najviše Englezom Vilijamom Blejkom i Francuzima Šarlom Bodlerom i Arturom Remboom, što se kasnije odražavalo i na njegovo stvaralaštvo. Završio je gimnaziju Džordž Vašington u Virdžiniji 1961. godine, nakon čega se čitava porodica preselila u južnu Kaliforniju. Ubrzo nakon toga, Džim je još jednom poslat da živi sa babom i dedom u Klirvoteru, gde je upisao koledž Sent Petersburg, ali život sa strogim trezvenjačkim starcima bio je težak za Morisona koji je voleo alkohol. Kasnije se prebacio na Državni univerzitet Tallahasse na Floridi, a na nagovor roditelja otišao je u Los Anđeles gde je upisao UCLA univerzitet gde je završio studije filma. Dok je pohađao koledž na Floridi, upoznao je Meri Verbilou, a kada se prebacio na drugi univerzitet, ona je s njim otišla u Kaliforniju. I pored velike ljubavi, njihova veza nije dugo trajala. Nakon malog nesporazuma, Džim je utehu pronašao s drugom devojkom, a kada ga je Meri otkrila golog u ženskom apartmanu, bila je jako povređena i raskinula je s njim. Iako su s vremena na vreme bili u kontaktu, nisu se pomirili. Spekuliše se da je Morison pesmu The Crystal Ship napisao u spomen na svoju izgubljenu ljubav. Na fakultetu je upoznao i kolegu Reja Manzareka s kojim je i osnovao čuvenu grupu The Doors, a ubrzo su im se pridružili bubnjar Džon Densmor i gitarista Robi Kriger. Naziv The Doors potiče od naslova knjige Oldusa Hakslija Vrata percepcije koje je pozajmljeno iz citata Vilijama Blejka: Ako se pročiste vrata percepcije, sve će se pred čovekom ukazati onakvo kakvo jeste - beskrajno. Nostalgija za nikad doživljenim, ogorčenost i razočaranje zbog nemogućnosti potpunog samoostvarenja, osnovno su motivi koji dominiraju u poeziji i tekstovima koje je Morison napisao. Teško da je iko od malobrojnih i ne preterano zainteresovanih posetilaca kluba London Fog na legendarnom losanđeleskom Sunset bulevaru u januaru 1966. godine mogao i da nasluti kakva se simbolika krije u adresi mesta na kome je tih večeri svoje prve nastupe imala grupa The Doors. Bulevar sumraka, naime, bio je pravo mesto za početak jedne faustovske i beskompromisne umetničke i životne avanture – kratkog, prekratkog putovanja u noć pesnika koji je stihom najavljivao da do njenog kraja želi da stigne autoputem. O povratku nije rekao ništa, sudeći po svemu verovatno je od samog početka znao da ga neće ni biti. Alhemija koja je postojala u prvoj i jedinoj postavi grupe povela je njene članove putevima kakve sigurno ni sami ispočetka nisu mogli da predvide, bar ne u potpunosti.

Na svojim prvim nastupima u ulozi predvodnika grupe, Džim je nastojao da bude mnogo više od pevača: želeo je da bude šaman, vrač koji će ne samo buditi mrtve, već ih i voditi u zajedničku avanturu putovanja prostorima s druge strane svesti i razuma. Vodio je boemski život, a zbog životnog ritma sa malo hrane i mnogo LSD-ja, 1966. godine nekada punačak Morison ekstremno je smršao, čime je postao nezvanični bog roka koji je učinjen besmrtnim u čuvenoj seriji crno-belih slika autorke Džoel Brodski. Poznata pod imenom Sesija mladog lava, uključivala je kultnu pozu razapetog Hrista koja je bila na omotu ploče Best of the Doors. U tom periodu prekinuo je sa većinom porodičnih kontakata, a dok se njegova muzika nalazila na vrhovima top-lista, za svoje roditelje je tvrdio da su mrtvi. Ova dezinformacija bila je objavljena kao deo materijala koji je distribuiran s njihovim prvim albumom. Iako se sa sigurnošću ne može tvrditi šta se odvijalo u srcu ili  pevačevom domu, Morisonovi koji su se obično uzdržavali od priče sa novinarima, često su govorili kako smatraju da se saopštenje koje se odnosi na njihovu smrt pokušaj da se sakriju od radoznalih medija. U isto vreme dok su Morisonove pesme carovale radio-talasima, njegov otac postao je najmlađi admiral u američkoj mornarici za vreme Vijetnamskog rata. Većina je pretpostavljala da admiral nije uživao u povezivanju sa prevratničkim genijem iz The Doorsa, ali ni da mladi odmetnik nije želeo da bude povezan sa vojnim establišmentom koji je najviše mrzeo. Porodični sukob eskalirao je na jednom koncertu koji je posetila Morisonova majka. Džim je odbio da se vidi i priča s njom, a pretio je da će odbiti da peva ako ona bude u publici. Na kraju ubedili su ga da izađe na binu, s koje se tokom edipovskog dela pesme The End, podsmešljivo okrenuo majci i izgovorio poznate stihove. Nakon toga, mnogi su pomislili da je u njihovoj porodici bilo velike mržnje i kako su ti zastrašujući stihovi obojeni slikama ubistava, silovanja i incesta bili predstavnici Morisonovih shvatanja i nagoveštavali njegovu patološku pozadinu.

Morison je drogu doživljavao pre svega kao sredstvo za proširenje svesti. Uživanje u izmenjenim stanjima svesti ubrzo se pretvorilo u neutaživu potrebu za bilo čim što je moglo dovesti do takvih stanja – neretko i za ubitačnim kombinacijama različitih opijata. Čuvena je i njegova izjava o alkoholu:

- Opijanje je donekle nalik na kocku - izađeš da provedeš noć u pijanstvu i ne znaš gde ćeš završiti sledećeg jutra. Ponekad sve ispadne dobro, drugi put se dogodi katastrofa, to je bacanje kocke. U tome je razlika između samoubistva i polagane predaje – objašnjavao je Džim.

Velikom zavodniku nikada nije nedostajala pažnja žena, uključujući tu i njegovu dugogodišnju pratilju Pamelu Kurson koju je upoznao pre nego što je postao slavan i bogat. Vremenom, ona je s njegovim pristankom počela da koristi Morisonovo prezime, a Džim se odnosio prema njenim roditeljima kao da su mu tast i tašta. Muzičar je bio srećan kada bi svoj novac trošio na nju, a finansirao je i otvaranje butika koji je ona vodila. Kada su troškovi narasli, knjigovođa grupe ga je ubeđivao da Pameli smanji novčanu pomoć, a Morison mu je odgovorio kako bi radije potrošio novac na Pamelu nego na njega.

Ipak, njihov odnos je bio buran, sa čestim glasnim svađama koja su pratila pomirenja i suze. Deni Sagerman, bivši pevačev saradnik, naveo je da je deo njihovih problema proizilazio iz sukoba između onoga što su oni shvatali kao ideal otvorene veze i emocionalno bolnih posledica života u takvoj vezi. Pošto nijedno nije moglo priznati da ne mogu podneti drugačije seksualne aktivnosti, njihove rasprave su izbijale iz onoga što je izgledalo kao trivijalnost. Iako je Džim svojevremeno iznajmio apartman za Pamelu i živeo s njom, često je ostajao u hotelu ili spavao u kancelariji grupe. Tokom svog života, Morison je predstavljao Pamelu kao svoju kosmičku suprugu i u svom testamentu koji je napisao, sve joj je ostavio. Posle njegove smrti, kalifornijski sud je priznao Pamelu za njegovu vanbračnu ženu. Inače, 1970. godine učestvovao je na zakonski nepriznatoj ceremoniji vikanskog venčanja sa spisateljicom Patrišom Kenili. Prema Patrišinoj autobiografiji, u vreme kada se desilo venčanje, ona i Morison su shvatili njenu neobavezujuću pravnu prirodu. Ipak, Morison nije shvatao ceremoniju ozbiljno čak ni na emotivnom nivou i veza nije potrajala više od desetak susreta. Pevač je redovno uživao i u svojim obožavateljkama, a imao je brojne kratke izlete sa poznatim ličnostima, uključujući i Dženis Džoplin. U vreme njegove smrti, u javnosti se pričalo o dvadesetak postupaka za priznavanje očinstva.

Pred sam kraj života, u martu 1971, preselio se u Pariz s namerom da napravi pauzu od koncerata i skoncentriše se na pisanje. Nadajući se da će vratiti svoj život na pravi put, Morison je oslabio i obrijao bradu.

Umro je ubrzo nakon toga, 3. jula 1971, u svojoj kadi u dvadeset i sedmoj godini. Mnogi obožavatelji i biografi tvrdili su da je to bilo zbog overdouza, ali zvanični izveštaj kaže da je uzrok otkazivanje srca. Autopsija nije izvršena zato što medicinski veštak, postupajući po francuskom zakonu, nije pronašao tragove borbe ili zločina. Nepostojanje zvanične autopsije ostavilo je mnoga otvorena pitanja i stvorilo pogodno tlo za spekulacije. U svojoj autobiografiji Deni Sagerman je napisao da se nakon Morisonove smrti nakratko sreo sa Pamelom kada se vratila u Ameriku polovinom sedamdesetih i da mu je ona rekla kako je Morison umro od predoziranja heroinom, tačnije kada je ušmrkao obilnu količinu te supstance verujući da je kokain. Sagerman je dodao da je Pamela dala kontradiktorne verzije Džimove smrti, ali izgleda da je većina fanova prihvatila teoriju o heroinu. I sama Pamela umrla je prekomernog uzimanja heroina ubrzo pošto je priznata za Morisonovu vanbračnu ženu, a kao i on imala je svega dvadeset i sedam godina kada je preminula.

Morison je sahranjen u Uglu pesnika, na poznatom groblju Per Lašez u istočnom Parizu. U prošlosti, njegovi obožavaoci na grobu su ostavljali đubre, grafite i kanabis, zbog čega su usledile brojne žalbe zbog skrnavljenja okolnih grobova koje su dovele do očekivanja da će Morisonovi ostaci biti premešteni kada istekne tridesetogodišnji zakup. Ipak, pariske vlasti demantovale su takvu nameru jer je njegov grob postao jedna od najpopularnijih turističkih odrednica u Parizu, zajedno s Ajfelovom kulom, Nort Damom i Luvrom. Intrigantan je i napis na spomen ploči na grčkom jeziku Kata ton daimona eavtou koji mnogi prevode kao Dole, verovatno u Paklu sa svojim demonima ili Sagoreo zbog svojih demona ili Sa samim đavolom... Međutim, na starogrčkom jeziku reč daimon znači duh i nema negativne ili pežorativne osobine, a pravilnije glasi Veran svom duhu i to je značenje koje je želela Morisonova porodica kada je odabran natpis. Neki teoretičari zavere smatraju da Morison nije preminuo u Parizu, a činjenica da je samo dvoje ljudi priznalo kako je videlo njegovo telo, dodatno je pomogla da se glasina kako je još živ održi preko četrdeset godina.

Pre nego što su Dorsi stekli veliki uspeh, Morison se šalio da će lažirati svoju smrt da bi generisao publicitet i otići u Afriku, ali da će se, ako uspe sa svojim planom, javiti prijateljima pod svoj pseudonim Gospodin Modžo Rajsin. Članovi grupe tvrde da nikada nisu primili nikakva pisma. Ipak, neki njegovi obožavaoci i dalje veruju da je Džimova smrt prevara. Još kruže glasine da je izvršio samoubistvo, navodno ga je ubila CIA ili neka veštica, kažu da je umro u toaletu u pariskom noćnom klubu Rock and Roll Circus i da je njegovo telo preneseno u stan, da je još živ... Ipak, zvanična verzija glasi da je u poslednjoj noći svog života Džim Morison bio u Parizu. Odgledao je film u bioskopu, vratio se kući i legao da spava. Usred noći mu je pozlilo i otišao je da se osveži u kadi, gde je doživeo srčani udar i preminuo. Od tog događaja koji se desio 3. jula 1971. godine, pa sve do danas, misterije i dalje traju.

VIDEO

Pročitaj više...