Istraživanje najvećih svetskih misterija - Izgubljene istorije

Džoel Levi je pisac i novinar specijalizovan za nauku i istoriju. Autor je više knjiga, tematski naslonjenih na nauku, psihologiju, istoriju, ali i na paranormalno, među kojima je i Izgubljene istorije, koja je prvi put objavljena u Velikoj Brtaniji, 2006. godine. U ovoj knizi bavi se misterijama, kao što su izgubljene Šekspirove drame, Atlantida, Eldorado, poslednje počivalište Džingis-kana...

Godinama ispitujući različite legende, Levi razdvaja istinu od mita, pokušavajući tako da dođe do nepobitne istine o predmetima, mestima i ljudima koji su nestali u vrtlogu vremena, a koji su obavijeni velom istorijske misterije.

Knjiga Izgubljene istorije (u prevodu Izgubljene povijesti) je podeljena je na pet poglavlja: Nestala mesta; Nestali artefakti, dela i relikvije; Nestala blaga; Nestali ljudi; Nestale olupine.

Atlantida, Solomonov hram, Aleksandrijska biblioteka, Kamelot i Eldorado teme su prvog poglavlja koje se bavi nekim od najzanimljivijih nestalih mesta, a koja su ujedno neka i od najtrajnijih legendi koje se protežu kroz ljudsku istoriju. 

Drugo poglavlje pod nazivom Nestali artefakti, dela i relikvije ne odnosi se samo na opštepoznati Kovčeg zaveta i Sveti gral, nego Levi daje svoj osvrt i na Aristotelove izgubljene dijaloge kao i na Šekspirove izgubljene drame. 

Poglavlje Nestala blaga balansira između mašte i stvarnosti, a blaga kojih se u njemu Levi dotakao su, između ostalih, dragulji kralja Džona, blago vitezova Templara i kapetana Kida, Montezumino blago i jama s novcem na Oak Islandu.

Četvrto poglavlje Nestali ljudi uključuje potragu za poslednjim počivalištima nestalih ljudi, ali i nestalih čitavih ljudskih kolonija. 

Nestale olupine govori o četiri olupine, odnosno skupine olupina iz različitih razdoblja istorije i geografskih područja koje još uvek nisu pronađene uprkos brojnim pokušajima.

Ako volite ovakvu tematiku, Izgubljene istorije su prava knjiga za vas do koje ćete doći klikom OVDE

Pročitaj više...

Legenda o potopu

Indijska bajka, koja sledi ispod, starija je od jevrejske bajke na istu temu – potop, nešto više od pet hiljada godina.

 Manu, Vivasvatov sin, za svoje boravište izabra usamljeno mesto blizu južnih planina. Jednoga jutra, dok je prao ruke, kako to čine i danas, u vodu, koju su mu doneli za pranje – uskoči nekakva ribica i reče: „Ako mi sačuvaš život, spasiću te“. – „Od čega ćeš me spasiti“? – upita Manu sa čuđenjem. Ribica odgovori: „Doći će potop za sva živa bića. Eto, od toga ću te spasiti“. - „A kako da ti sačuvam život“? A ona će: „Nama ribama, dok smo ovako male kao što sam sada ja, odasvud preti smrt. Jedna riba proždire drugu. Ti me najpre drži u krčagu, a kada porastem, iskopaj ribnjak i onda me prenesi u njega; kada sasvim porastem, odnesi me u more i pusti me na slobodu, jer mi tada smrt više neće niotkuda pretiti“. Manu tako i učini. Uskoro ona poraste i postade ogromna rogata riba džaša; najveća od svih riba. Dok je Manu spuštao u more ona mu reče: “Te i te godine će biti potop. Ti napravi lađu i čekaj me. A kada nastane potop, popni se na lađu i ja ću te spasiti“. One godine na koju mu je ukazala riba, Manu napravi lađu. Kada nastade potop, on se pope na lađu i riba dopliva do njega. Zajedno sa njim na lađu se popeše i sedam svetih mudraca, sedam Angirasovih sinova. Slušajući naredbu ribe, Manu ponese sa sobom seme raznog rastinja. Potom on priveza uže za rog ribe i ona brzo poče da vuče lađu po uzburkanim talasima. Zemlja se nije videla, sa očiju nestadoše strane sveta; samo je voda bila oko njih. Manu, sedam mudraca i riba behu jedina živa bića u tom vodenom haosu. Besni vetrovi bacali su lađu s jedne strane na drugu. Ali riba je jednako plivala i plivala napred po vodenoj pustinji i najzad dovede Manuovu lađu do visoke planine Himalaja. A onda se obrati Manuu ovim rečima: “Spasila sam te. A sad priveži lađu za drvo. Samo pazi da te voda ne odnese. Spuštaj se polako, po tragu vode koja se povukla“. Manu posluša savet ribe. Od toga doba, to mesto na severnim planinama zove se Manuova padina. Potop odnese sve živo. Jedino Manu ostade da produži ljudski rod na zemlji.

 Bilo bi neobično kako je to izveo sa sedam Angirasovih sinova da nije bila i riba sa njima. Jeste da je bila rogata, ali bolje i to nego ona iz Biblije napravljena od rebra.

Pročitaj više...

Ratovi bogova i ljudi

Šta se krije iza najvećih kataklizmi u istoriji čovečanstva? Zašto je istorija Zemlje ispunjena neprestanim sukobima? Da li je čovek rođen da bude ratnik ili se čovečanstvo naučilo ratovanju? Jesu li ratovi na zemlji započeli na nebesima i hoće li nebeski događaji odrediti budućnost čovečanstva? U trećoj knjizi Zemaljskih hronika, Zaharija Sitčin vraća nas na početke ljudskog roda, u doba na razmeđi mita i istorije kada su bogovi, a ne ljudi vladali Zemljom. U rekonstrukciji epskih događaja koji su ostali sačuvani u legendama i epskim zapisima, autor prati sukobe koji su započeti na drugoj planeti, nastavili se na Zemlji i kulminirali upotrebom nuklearnog oružja - uništenjem Sodome i Gomore.

Zaharija Sitčin je američki pisac azerbejdžanskog porekla. Njegove knjige predlažu objašnjenje ljudskog porekla od drevnih astronauta. Sitčin pripisuje stvaranje drevne sumerske kulture Anunakijima, koji su navodna rasa vanzemaljaca s planete Nibiru koja se nalazi iza Neptuna. Sitčin je verovao da se ova hipotetička planeta nalazi u izduženoj eliptičnoj orbiti u Sunčevom sistemu, tvrdeći da sumerska mitologija potvrđuje ovu tezu. Sitčinove ideje kritikovali su i opovrgnuli naučnici i akademici, koji njegove knjige nazivaju pseudonaučnim i pseudoistorijskim. Sitčinov pristup kritikovan je zbog loše metodologije, loših prevoda drevnih tekstova i zbog pogrešnih astronomskih i nenaučnih tvrdnji.

(KLIKOM DO KNJIGE)

Pročitaj više...

Šta su VALKIRE?

Valkire su u nordijskoj mitologiji demoni smrti u službi Boga Odina.

 Odin ih šalje na bojna polja da pokupe odabrane mrtve ratnike (one koji su časno i hrabro poginuli). Gun, Rota i Skuld (Valkire) uvek idu u izvidnicu i odlučuju ko će poginuti. Valkire često prenose Odinove poruke i kada krenu na svojim krilatim konjima oklopi im tako sjaje da prouzrokuju Auroru Borealis (polarnu svetlost). Reč Valkira (valkyrja) potiče iz staronordijskog jezika i nastala je od dve reči: valr (leš, odnosno leš na bojnom polju) i kjósa (izabrati). Valhala (Valhöll) je u početku značila bojno polje ispunjeno leševima koje su demoni smrti (Valkire) odvodile Bogu smrti, da bi kasnije Valhala postala Odinov “raj” za hrabre ratnike, a Valkire od demona smrti postale prelepe device koje su mogle i da se zaljube u ljudska bića, kao što je, najpoznatija, Brunhilda koja nije izvršila Odinovu volju, već je učinila ono što je sama smatrala ispravnim, pa joj je kazna bila da se zaljubi u prvog muškarca kojeg ugleda. Preklinjala je Odina da promeni kaznu i on je napokon odlučio da je osudi na san u dvorcu okruženom vatrom sve dok je neki junak ne probudi, pa će tako taj biti i njezina ljubav. To joj je bila uteha, jer je znala da je samo hrabar muškarac može spasiti, bez obzira koliko će vremena proći. Prema mitu, Valkira ne bi mogla podneti da se zaljubi u bezvrednu osobu. Odavde potiče bajka o Uspavanoj lepotici i deo je poznate Sage o Nibelunzima.

Pročitaj više...