Deset najčudnijih vrsta pečuraka na svetu

1.Hrčak (Gyromitra esculenta)


Spada u vrstu ascomycete iz roda gyromitra, a poznata je još pod stručnim nazivom false morels. Široko je rasprostranjena u Evropi i Severnoj Americi. Najčešće se nalazi na peskovitom tlu, ispod četinara, tokom proleća i ranog leta. Kapica ove pečurke je neravne površine specifičnog izgleda koji podseća na mozak, pa se na mnogim stranim jezicima naziva još i “mozak pečurka”. Najčešće je tamno braon boje i dostiže 10 cm u visinu i 15 cm u širinu. Ukoliko se konzumira u sirovom stanju može dovesti do smrtnog ishoda, zato se pre svake pripreme obavezno preporučuje da se prokuva. Međutim, u Skandinaviji, Istočnoj Evropi i jednom delu Sevrne Amerike predstavlja cenjeni delikates. Često se dodaje u omlete, supe ili sotee. I pored mera predostrožnosti u vidu kuvanja pre pripreme, najskoriji dokazi pokazuju da i tako može biti opasna po zdravlje.

2.Krvavi zub (Hydnellum pecki)

Jedna je od najneobičajnijih vrsta pečurki i pripada porodici Hydnellum peckii. Raste u četinarskim šumama, a može se naći u Severnoj Americi u severoistočnoj oblasti Pacifika, Evropi, Iranu i Koreji. Neobična tečnost crvene boje koja se često pogrešno protumači kao krv, može biti svetlo roze, žute,

narandžaste ili bež boje. Ova vrsta i pored svog neobičnog izgleda ne smatra se otrovnom, već samo nejestivom. To je zbog reskog ukusa koji mnogi opisuju kao izrazito gorak ili ljut. Naučnici su otkrili da ova pečurka ima i antibiotska svojstva koja pomažu u lečenju bakterije streptococcus pneumoniae.

3. Džinovska puhara (Calvatia Gigantea)

Džinovska puhara ili calvatia gigantea, lako se prepoznaje po svom izgledu i obliku. Tipični primerci su veličine fudbalske lopte i skoro istog takvog oblika. Rekordan primerak ove pečurke bio je visok 152,4 cm, a težak 22,65 kg. Pored toga što je dobra za jelo, zbog visoke vrednosti belančevina, koje

sadrži, ima i neka lekovita svojstva. Sadrži aminokiseline, ureu, ergosterol (provitamin vitamina"D"), masti i materiju nazvanu kalvacin (calvatin), koja je u eksperimentima na miševima pokazala antitumorna svojstva. Zrele spore predstavljaju sirovi antibiotik. Imaju svojstvo da, ako se stave na otvorenu ranu, zaustave krvarenje i sprečavaju infekcije.





4. Đavolja cigareta (Chorioactis)
Ova pečurka u obliku zvezde, jedna je od najređih vrsta na svetu. U poznata je i pod nazivom “Zvezda Teksasa”. Može se naći samo u centralnom Teksasu, dve zabačene oblasti u Japanu i Nara planini. Ova Đavolja cigareta je tamno braon boje i ima izgled cigare, a njena svetla braon boja unutrašnjeg zida dolazi do izražaja tek kada se otvori u zvezdu da bi lakše ispustila spore.

Spada u jednu od samo nekoliko poznatih vrsta pečuraka koje ispuštaju specifičan zvižduk kada ispuštaju spore.










5. Ćureći rep (Trametes versicolor)
Trametes versicolor je jedna od najrasprostranjenijih vrsta u šumama Severne Amerike i može se naći na skoro svakom suvom deblu ili panju.

Može biti najrazličitijih boja, ali najčešće su to braon nijanse sa crvenim i žutim varijacijama. Ima izražene šare koje idu u koncentričnim krugovima, a površina je blago velvirana i na dodir podseća na teksturu somota. Međutim, zbog velikog broja sličnih vrsta, često dolazi do zabune, pa samo pravi poznavaoci ove pečurke mogu sa sigurnošću da tvrde o verodostojnosti ovakvog primerka.

6. Nebesko plava (Entoloma hochstetteri)

Nebesko plava pečurka živi na Novom Zelandu i u Indiji. Manji primerci su izražajno plave boje, dok se kod većih može opaziti crvenkasta boja od spora na rebrastim delovima. Svoju specifičnu boju

duguje troma azulen pigmentima. Za sad se zna da nije jestiva, ali još uvek nije poznato da li spada u otrovne vrste. Zanimljivo je da se nalazi  među šest domaćih vrsta koja je ovekovečena na markici Novog Zelanda 2002. godine. Takođe se može videti i na poleđini novčanice od 50 novozelandskih dolara izdatoj 1990 godine.








7. Bradati zub (Hericium erinaceus)
Pripada porodici Hyndroid fungi, a raste u Severnoj Americi. U divljini se najčešće nalazi tokom kasnog leta i jeseni na truloj piljevini. Zbog svog neobičnog izgleda ova vrsta je poznata pod nesvakidašnjim imenima poput: “Lavlja griva”, “Bradati zub”, “Bradati jež” itd. Iako kad su pečurke u pitanju važi nepisano pravilo da neobičan izgled

prati i toksičnost, u ovom slučaju to ne važi. Konzumiraju se mladi primerci, a po ukusu kažu da podseća na morske plodove. Često je deo kineske vegeterijanske kuhinje kao zamena za svinjetinu ili jagnjetinu. Na području Azije može se naći sušena ili u svežem stanju. Zbog velike potražnje, ova vrsta pečurke se veštački uzgaja na panjevima i strugotinama.








8. Pasji stršak (Mutinus caninus)
Mutinus caninus je kod nas registrovan pod imenom Pasji stršak

. Ova šumska pečurka je niskog rasta i uspeva u kompostnoj sredini. Razvija se iz beličastih jajašaca koja vire iz trulog lišća i granja na šumskom tlu. Kada se jaje otvori, u roku od

 samo nekoliko sati, izraste čitava pečurka visine 10-12 cm. Može biti žuto bele, žute ili bledo narandžaste boje. Ima zakrivljen vrh tamno braon boje koji ispušta miris neodoljiv insektima koji prenoseći ih na sebi ili u svojim telima, pomažu širenje spora.

Međutim i čovek može osetiti miris ovih pečuraka, pa tako postoje navodi o neprijatnoj aromi koja podseća na mačije fekalije. Ne smatra se jestivom, ali postoje svedočenja o konzumaciji ove vrste dok je još u stadijumu jajašceta.

9. Bioluminescentna pečurka (Mycena chlorophos) 

Pripada vrsti koja svetli u mraku, a stručno se naziva Mycena chlorophos. Ove neonski želene pečurke javljaju se tokom kišnih meseci u šumama Japana (ostrvo Mesamejama) i Brazila (nacionalni turistički park). Idealno stanište predstavljaju podnožja stabala, pale grane i vlažni kompost.

Ova neobična osobina javlja se kao posledica prirodnog procesa bioluminescencije koja se odvija unutar ovih pečurki. Taj proces podrazumeva pretvaranje prirodne hemijske energije koju stvaraju organizmi, u svetlosnu energiju. Ovaj svetlosni spektakl može se videti u letnjim mesecima, a ove pečurke i pored noćnih posetilaca koji vole da obilaze šumske predele, neometano napreduju jer ih ljudi retko beru.

10. Muhara (Amanita muscaria)

Jedna je od najpoznatijih vrsta na svetu i pripada porodici Amanita. Vrlo je toksična i poseduje psihoaktivna svojstva. Iako otrovna, smatra se da se jedna od varijacija ove pečurke konzumira u severnoj Evropi i delovima Rusije ukoliko joj se oljušti crvena kora.

Postoji nekoliko podvrsta koje se međusobno razlikuju po boji kapice koja je izvorno jarko crvene boje sa belim ljuspicama. Tu spadaju žućkasta flavivolata guessowii, ružičasta persicina i braon regalis. Zbog svoje privlačne spoljašnosti, muhara je čak oslikana u dečijim knjigama, filmovima, baštenskim ornamentima, čestitkama i kompjuterskim igricama. Svoj naziv dobila je po čuvenom delu Albertusa Magnusa “De vegetabilibus” gde stoji: “Zovu je muhara zato što ukoliko se smrvi u mleku ubija muve.”

✯