PERSONA KAO ISEČAK IZ KOLEKTIVNE PSIHE
U ovom poglavlju susrećemo se sa jednim problemom koji je pogodan, ako se previdi, da dovede
do velikih zabuna. Prethodno sam pomenuo da se pomoću analize nesvesnog svesti pridodaju lični sadržaji i pri tom sam predložio da se potisnuti, ali oni delovi nesvesnog koji se mogu privesti u svest, označe kao lično nesvesno. Dalje sam pokazao kako dodavanjem dubljih slojeva nesvesnog, za koje preporučujem naziv kolektivno nesvesno, dolazi do proširenja ličnosti koje vodi u stanje inflacije. Ovo stanje se dostiže pomoću jednostavnog nastavljanja analitičkog rada, kao što je bio slučaj u mom prethodnom primeru. Nastavljanjem analize pridružujemo još bezlične, opšte osnovne osobine čovečanstva ličnoj svesti, zbog čega dolazi do već opisane inflacije, koja bi
se u neku ruku mogla smatrati neprijatnom posledicom procesa privođenja u svest.
Svesna ličnost je više ili manje samovoljni isečak iz kolektivne psihe.
Svesna ličnost je više ili manje samovoljni isečak iz kolektivne psihe.
Ona se sastoji od zbira psihičkih činjenica, koje
se osećaju kao lične. Atribut »ličan« izražava isključivu pripadnost toj određenoj ličnosti. Svest koja je samo lična naglašava sa izvesnom strašljivošću prava na vlasništvo nad svojim sadržajima i pokušava na taj način da stvori celinu. A svi oni sadržaji koji ne odgovaraju ovoj celini, ili se previđaju i zaboravljaju ili potiskuju i odriču. I ovo je neka vrsta samo vaspitanja, ali previše samovoljna i isuviše nasilna. Mora se isuviše opšteljudskog žrtvovati na račun idealne slike, koju bi čovek želeo da postigne. Stoga su ovakvi »individualni« ljudi vrlo osetljivi, jer im se isuviše
lako dešava nešto što im privodi u svest poneki nepoželjni deo njihovog stvarnog (»individualnog«) karaktera. Ovaj, često sa mnogo truda stvoreni isečak iz kolektivne psihe, označio sam kao persona. Reč persona je za ovo zaista pogodan izraz, jer persona je prvobitno bila maska koju je nosio glumac i koja je označavala ulogu u kojoj je on nastupao.
Naime, ako se usudimo da preduzmemo tačnije diferenciranje onoga što važi kao lični i kao bezlični psihički materijal, onda se ubrzo nalazimo u velikoj nedoumici, reći isto ono što smo kazali o kolektivno nesvesnom, naime da je svuda prisutna. Zahvaljujući okolnosti da je persona više ili manje slučajni ili namerni isečak iz kolektivne psihe, možemo poverovati zabludi da personu in toto smatramo nečim »individualnim«; ona je, međutim, kako već ime kaže, samo maska kolektivne psihe, [maska koja simulira individualnost, koja čini da i drugi i ona sama veruje da je individualna, dok je ipak samo igrana uloga u kojoj govori kolektivna psiha. Ako analiziramo personu, onda skidamo masku i otkrivamo da je ono što je izgledalo individualno u osnovi kolektivno, da je, drugim recima, persona samo maska kolektivne psihe. U osnovi uzev persona nije ništa »stvarno«. Ona je kompromis o tome »kako pojedinac u društvu izgleda«. On uzima jedno ime, stiče titulu, zastupa ustanovu i predstavlja ovo ili ono.
Naime, ako se usudimo da preduzmemo tačnije diferenciranje onoga što važi kao lični i kao bezlični psihički materijal, onda se ubrzo nalazimo u velikoj nedoumici, reći isto ono što smo kazali o kolektivno nesvesnom, naime da je svuda prisutna. Zahvaljujući okolnosti da je persona više ili manje slučajni ili namerni isečak iz kolektivne psihe, možemo poverovati zabludi da personu in toto smatramo nečim »individualnim«; ona je, međutim, kako već ime kaže, samo maska kolektivne psihe, [maska koja simulira individualnost, koja čini da i drugi i ona sama veruje da je individualna, dok je ipak samo igrana uloga u kojoj govori kolektivna psiha. Ako analiziramo personu, onda skidamo masku i otkrivamo da je ono što je izgledalo individualno u osnovi kolektivno, da je, drugim recima, persona samo maska kolektivne psihe. U osnovi uzev persona nije ništa »stvarno«. Ona je kompromis o tome »kako pojedinac u društvu izgleda«. On uzima jedno ime, stiče titulu, zastupa ustanovu i predstavlja ovo ili ono.
To je naravno u izvesnom smislu stvarno, ali u odnosu na individualnost dotičnog deluje kao sekundarna stvarnost, kao kompromisna tvorevina u čijem su formiranju ponekada drugi mnogo više učestvovali nego on sam. Persona je privid, dvodimenzionalna stvarnost, kako bi se u šali moglo reći. Bilo bi nepravično ostaviti činjenice u ovom stanju izlaganja, bez istovremenog priznanja da u specifičnom izboru i u definiciji persone već leži nešto individualno i da je Sopstvenost (selbst), tj. ona prava individualnost, uprkos isključivog identiteta svesnog Ja sa personom, ipak uvek prisutna i, ako ne direktno, onda indirektno primetna. lako je svest Ja identična sa personom — onom kompromisnom formacijom sa kojom se pojedinac pojavljuje pred kolektivom i tako igra neku ulogu — ipak nesvesna Sopstvenost ne može biti potisnuta u tolikoj meri da se uopšte ne primećuje. Njen uticaj se pojavljuje u posebnoj vrsti kontrasnih i kompenzatornih sadržaja nesvesnog.
Čisto lični stav svesti podstiče reakcije od strane nesvesnog, koje, pored ličnih potisnutih sadržaja, sadrže začetke individualnog razvitka ispod plašta kolektivnih fantazija.
Pomoću analize lično nesvesnog privodi se u svest i kolektivni materijal istovremeno sa elementima individualnosti.
Svestan sam da je ovaj rezultat nerazumljiv onome ko nije upoznat sa mojim shvatanjima i mojom tehnikom, a posebno neshvatljiv onom ko je naučio da nesvesno posmatra sa ugla Frojdove teorije. Ali ako se čitalac seti mog primera studentkinje filozofije, onda pomoću ovog može stvoriti predstavu o onome što podrazumevam pod mojom formulacijom. U početku terapijskog postupka pacijentkinja nije bila svesna činjenice da je njen odnos prema ocu bio u stvari vezanost za oca i da je ona stoga tražila čoveka sličnog ocu, koga je onda dočekala svojim intelektom. Ovo po sebi ne bi bio promašaj da njen intelekt nije imao svojstveni protesni karakter, karakter koji se, na žalost, često sreće kod žena intelektualki. Jedan ovakav intelekt stalno traži da kod drugog dokaže neku grešku, osobito voli da bude kritičan sa istovremeno istaknutom neprijatnom ličnom notom, a ipak želi da se smatra objektivnim. Ovo redovno muškarcima kvari raspoloženje naročito kada ova kritika pogađa ranjivu tačku koja bi se, u korist uspešne diskusije, trebala izbegavati. Ali osobenost ovog ženskog intelekta je da na nesreću manje insistira na uspešnoj diskusiji već mnogo pre traži slaba mesta, da bi se onda za njih zakačio i time iritirao muškarca. Vrlo retko je ovo' svesna namera,* već mnogo pre nesvesni cilj da se muškarac prisili da pokaže svoju nadmoćnošt i da se na ovaj način učini dostojnim divljenja.
Po pravilu muškarac ne primećuje da treba da uskoči u ulogu heroja i ovo »peckanje« nalazi tako neprijatnim da ubuduće izbegava susret sa takvom damom. Konačno njoj preostaje samo onaj muškarac koji od početka odgovara manjom kartom i stoga nije za divljenje. Ovde je, naravno, moja pacijentkinja imala mnogo materijala za razmišljanje, pošto nije imala pojma o čitavoj ovoj igri. Osim toga trebalo je da sagleda još i realan roman, koji se još od detinjstva odigravao između nje i njenog oca. Odvelo bi nas isuviše daleko ako bi ovde iscrpno trebalo da opišem kako se ona već vrlo rano nesvesno i sa suosećanjem povezala sa onom zasenčenom očevom stranom koja je bila okrenuta od majke i na taj način se — daleko iznad njenog uzrasta — suprotstavljala majci kao rivalka. Sve je ovo bio sadržaj analize lično nesvesnog.
Čisto lični stav svesti podstiče reakcije od strane nesvesnog, koje, pored ličnih potisnutih sadržaja, sadrže začetke individualnog razvitka ispod plašta kolektivnih fantazija.
Pomoću analize lično nesvesnog privodi se u svest i kolektivni materijal istovremeno sa elementima individualnosti.
Svestan sam da je ovaj rezultat nerazumljiv onome ko nije upoznat sa mojim shvatanjima i mojom tehnikom, a posebno neshvatljiv onom ko je naučio da nesvesno posmatra sa ugla Frojdove teorije. Ali ako se čitalac seti mog primera studentkinje filozofije, onda pomoću ovog može stvoriti predstavu o onome što podrazumevam pod mojom formulacijom. U početku terapijskog postupka pacijentkinja nije bila svesna činjenice da je njen odnos prema ocu bio u stvari vezanost za oca i da je ona stoga tražila čoveka sličnog ocu, koga je onda dočekala svojim intelektom. Ovo po sebi ne bi bio promašaj da njen intelekt nije imao svojstveni protesni karakter, karakter koji se, na žalost, često sreće kod žena intelektualki. Jedan ovakav intelekt stalno traži da kod drugog dokaže neku grešku, osobito voli da bude kritičan sa istovremeno istaknutom neprijatnom ličnom notom, a ipak želi da se smatra objektivnim. Ovo redovno muškarcima kvari raspoloženje naročito kada ova kritika pogađa ranjivu tačku koja bi se, u korist uspešne diskusije, trebala izbegavati. Ali osobenost ovog ženskog intelekta je da na nesreću manje insistira na uspešnoj diskusiji već mnogo pre traži slaba mesta, da bi se onda za njih zakačio i time iritirao muškarca. Vrlo retko je ovo' svesna namera,* već mnogo pre nesvesni cilj da se muškarac prisili da pokaže svoju nadmoćnošt i da se na ovaj način učini dostojnim divljenja.
Po pravilu muškarac ne primećuje da treba da uskoči u ulogu heroja i ovo »peckanje« nalazi tako neprijatnim da ubuduće izbegava susret sa takvom damom. Konačno njoj preostaje samo onaj muškarac koji od početka odgovara manjom kartom i stoga nije za divljenje. Ovde je, naravno, moja pacijentkinja imala mnogo materijala za razmišljanje, pošto nije imala pojma o čitavoj ovoj igri. Osim toga trebalo je da sagleda još i realan roman, koji se još od detinjstva odigravao između nje i njenog oca. Odvelo bi nas isuviše daleko ako bi ovde iscrpno trebalo da opišem kako se ona već vrlo rano nesvesno i sa suosećanjem povezala sa onom zasenčenom očevom stranom koja je bila okrenuta od majke i na taj način se — daleko iznad njenog uzrasta — suprotstavljala majci kao rivalka. Sve je ovo bio sadržaj analize lično nesvesnog.
Kako me ovo već iz profesionalnih razloga nije smelo da iritira, neizbežno sam postao heroj i otac-ljubavnik. Takođe i prenos je na prvom mestu bio sadržaj lično nesvesnog. Moja herojska uloga je bila čist privid i, kao što sam ja na ovaj način postao samo fantom, tako je ona igrala njenu tradicionalnu ulogu premudre, odrasle majke-ćerke-ljubavnice koja sve razume, samo jednu ulogu, personu iza koje je ležalo skriveno njeno stvarno i pravo biće, njena individualna Sopstvenost. Ukoliko se ona na prvom mestu sasvim identifikovala sa njenom ulogom, uopšte nije bila svesna same sebe. Ona je još uvek bila u magli njenog infantilnog sveta i još uopšte nije bila otkrila pravi svet. Ali, u istoj meri u kojoj je kroz analizu postala svesna prirode svog prenosa, javili su se i oni snovi o kojima sam govorio u I poglavlju. Ovi snovi su doneli delove kolektivno nesvesnog, sa čim se raspao i njen infantilni svet a time i herojska igra. Ono je došla sebi i prihvatila sopstvene stvarne mogućnosti. Na ovaj način obično protiče najveći broj slučajeva, koji su u znatnoj meri dovoljno analizovani. Da se svest njene individualnosti vremenski podudara upravo sa oživljavanjem arhaične slike boga, ni u kom slučaju nije samo usamljena koincidencija, već vrlo čest događaj koji, po moni mišljenju, odgovara nesvesnoj zakonomernosti.
Posle ovog udaljavanja vratimo se našem započetom razmatranju.
Kada se ukinu lična potiskivanja, tada izranjaju međusobno stopljeni, individualnost i kolektivna psiha i zamenjuju prethodno potisnute, lične fantazije. Fantazije i snovi koji se javljaju od sada poprimaju nešto drugačiji izgled. Nesumnjivi znak kolektivnih slika izgleda da je »kosmičnost«, naime vezivanje snenih i fantastičnih slika za kosmičke kvalitete, kao što su vremenska i prostorna beskonačnost, enormna brzina i rasprostranjenost kretanja, »astrološke« povezanosti, telurska, lunarne i solarne analogije, bitne telesne izmene proporcija itd. Takođe i jasno korišćenje mitoloških i religijskih motiva u snu ukazuje na aktivnost kolektivno nesvesnog.
Kolektivni elemenat vrlo često se najavljuje pomoću čudnovatih simptoma, 2 npr. u snu čovek leti kroz vasionu kao kometa, on je zemlja ili sunce, ili zvezde, ili je izvanredno veliki ili patuljasto mali, ili je umro, ili na nepoznatom mestu, samom sebi stran, zbunjen ili sumanut itd. Isto tako se javlja osećanje dezorijentacije, nesvestice i si. zajedno sa simptomima inflacije.
Obilje mogućnosti kolektivne psihe deluje zaslepljujuće i zbunjujuće. Sa raspadom persone nailazi oslobađanje upravljane fantazije, koja nije na izgled ništa drugo do specifična delatnost kolektivne psihe. Ova delatnost privodi sadržaje u svest o čijem se postojanju prethodno nije ni slutilo. Ali u onoj meri u kojoj raste uticaj kolektivno nesvesnog, gubi svest svoju vodeću ulogu. Neprimetno svest postaje ono što je vođeno, pošto postepeno vodstvo preuzima nesvestan i bezličan proces. Tako se svesna ličnost neprimetno, kao jedna između ostalih figura pomera na
Posle ovog udaljavanja vratimo se našem započetom razmatranju.
Kada se ukinu lična potiskivanja, tada izranjaju međusobno stopljeni, individualnost i kolektivna psiha i zamenjuju prethodno potisnute, lične fantazije. Fantazije i snovi koji se javljaju od sada poprimaju nešto drugačiji izgled. Nesumnjivi znak kolektivnih slika izgleda da je »kosmičnost«, naime vezivanje snenih i fantastičnih slika za kosmičke kvalitete, kao što su vremenska i prostorna beskonačnost, enormna brzina i rasprostranjenost kretanja, »astrološke« povezanosti, telurska, lunarne i solarne analogije, bitne telesne izmene proporcija itd. Takođe i jasno korišćenje mitoloških i religijskih motiva u snu ukazuje na aktivnost kolektivno nesvesnog.
Kolektivni elemenat vrlo često se najavljuje pomoću čudnovatih simptoma, 2 npr. u snu čovek leti kroz vasionu kao kometa, on je zemlja ili sunce, ili zvezde, ili je izvanredno veliki ili patuljasto mali, ili je umro, ili na nepoznatom mestu, samom sebi stran, zbunjen ili sumanut itd. Isto tako se javlja osećanje dezorijentacije, nesvestice i si. zajedno sa simptomima inflacije.
Obilje mogućnosti kolektivne psihe deluje zaslepljujuće i zbunjujuće. Sa raspadom persone nailazi oslobađanje upravljane fantazije, koja nije na izgled ništa drugo do specifična delatnost kolektivne psihe. Ova delatnost privodi sadržaje u svest o čijem se postojanju prethodno nije ni slutilo. Ali u onoj meri u kojoj raste uticaj kolektivno nesvesnog, gubi svest svoju vodeću ulogu. Neprimetno svest postaje ono što je vođeno, pošto postepeno vodstvo preuzima nesvestan i bezličan proces. Tako se svesna ličnost neprimetno, kao jedna između ostalih figura pomera na
šahovskoj tabli nevidljivog igrača.
A igrač je taj koji odlučuje u sudbonosnoj partiji, a ne svest i njena namera. Na ovaj način je u prethodno pomenutom primeru došlo do oslobađanja od prenosa, koje je svesno izgledalo nemoguće. Nastajanje ovog procesa je neizbežno, svuda gde je neophodno da se izađe iz prividno nerešive teškoće. Naglašavam da, ova neophodnost samo po sebi razumljivo, nije prisutna u svim slučajevima neuroza time što možda kod većine pre svega dolazi u obzir uklanjanje trenutnih teškoća prilagođavanja. Teški slučajevi se svakako ne mogu izlečiti bez dubljih »karakternih izmena«, odnosno promene stavova. U najvećem broju slučajeva prilagođavanje realnosti zahteva toliko rada da dugo vremena uopšte ne dolazi u obzir prilagođavanje prema unutra, na kolektivno nesvesno, Ali ako ovo prilagođavanje prema unutra postane problem, onda se iz nesvesnog javlja svojstvena, neodoljiva privlacnost, koja bitno upliviše na svesni životni pravac. Prevaga nesvesnog uticaja je zajedno sa tim skopčanim raspadom persone i smanjenjem vodeće snage svesti, stanje psihičkog poremećaja ravnoteže, koji se u slučaju analitičkog tretmana
A igrač je taj koji odlučuje u sudbonosnoj partiji, a ne svest i njena namera. Na ovaj način je u prethodno pomenutom primeru došlo do oslobađanja od prenosa, koje je svesno izgledalo nemoguće. Nastajanje ovog procesa je neizbežno, svuda gde je neophodno da se izađe iz prividno nerešive teškoće. Naglašavam da, ova neophodnost samo po sebi razumljivo, nije prisutna u svim slučajevima neuroza time što možda kod većine pre svega dolazi u obzir uklanjanje trenutnih teškoća prilagođavanja. Teški slučajevi se svakako ne mogu izlečiti bez dubljih »karakternih izmena«, odnosno promene stavova. U najvećem broju slučajeva prilagođavanje realnosti zahteva toliko rada da dugo vremena uopšte ne dolazi u obzir prilagođavanje prema unutra, na kolektivno nesvesno, Ali ako ovo prilagođavanje prema unutra postane problem, onda se iz nesvesnog javlja svojstvena, neodoljiva privlacnost, koja bitno upliviše na svesni životni pravac. Prevaga nesvesnog uticaja je zajedno sa tim skopčanim raspadom persone i smanjenjem vodeće snage svesti, stanje psihičkog poremećaja ravnoteže, koji se u slučaju analitičkog tretmana
postiže veštački sa namerom lekara da otkloni teškoće koje zadržavaju dalji razvitak. Naravno da postoji beskrajno mnogo prepreka koje se mogu savladati pomoću dobrog saveta, nešto moralne podrške, pomoću uvida ili nešto dobre volje od strane pacijenta. Na taj način mogu se postići i vrlo lepi terapijski uspesi. Ne retko postoje slučajevi gde čovek o nesvesnom uopšte nema šta da kaže. Ali ima i teškoća čije se zadovoljavajuće rešenje uopšte ne može sagledati. Ako u ovim slučajevima pre terapijskog postupka ne dođe do psihičkog poremećaja ravnoteže, tada će ovaj sigurno nastupiti u toku postupka i to vrlo često bez nekog aktivnog udela lekara. Cesto izgleda tako kao da su ovi pacijenti samo čekali na pouzdanog čoveka da bi, prepuštajući sebe, mogli da klonu. Ovakav gubitak ravnoteže u principu je sličan psihotičnom poremećaju, to jest on se od početnog stadijuma duševne bolesti razlikuje samo po tome što u daljem toku vodi u ozdravljenje, dok onaj drugi vodi u sve veće pustošenje. To je stanje panike, prepuštanja pred na izgled beznadežnim zapletom. Najčešće ovom prethode očajnički voljni napori da se ovlada teškoćama i tada dolazi do sloma u kome propada do tada vodeća volja. Ovim putem oslobođena energija nestaje iz svesti i u neku ruku prelazi u nesvesno. Činjenica je da se u ovakvim trenucima javljaju prvi znaci nesvesne delatnosti. (Ukazujem na primer duševno bolesnog mladića). Očigledno da je energija koja je napustila svest oživela nesvesno. Neposredna posledica je promena svesnog stava. Lako se može predstaviti da je u slučaju pomenutog mladića jedan jači mozak onu viziju zvezda mogao shvatiti kao spasonosno otkrovenje a ljudski bol mogao sagledati subspeciae aeternitatis, i tako uspešno povratiti izgubljenu prisebnost.
Na ovaj način bila bi otklonjena na izgled nesavladiva prepreka. Stoga gubitak, ravnoteže posmatram kao nešto svrsishodno, pošto ovaj zamjenjuje, zakazujuću svest pomoću automatske i instinktivne delatnosti nesvesnog, čiji je cilj uspostavljanje nove ravnoteže koju i postiže — pod pretpostavkom da je svest kadra da asimiluje sadržaje koje produkuje nesvesno, to jest da ih shvati i obradi. Ako se nesvesno jednostavno probije u svest, onda dolazi do psihotičnog stanja. U slučaju da ne može potpuno da se probije i da dostigne razumevanje, onda nastaje konflikt koji parališe svaki napredak. Sa pitanjem razumevanja kolektivno nesvesnog dospevamo do znatnih teškoća, koje su predmet razmatranja u sledećem poglavlju.
✯ ✯ ✯ ✯ ✯ ✯Na ovaj način bila bi otklonjena na izgled nesavladiva prepreka. Stoga gubitak, ravnoteže posmatram kao nešto svrsishodno, pošto ovaj zamjenjuje, zakazujuću svest pomoću automatske i instinktivne delatnosti nesvesnog, čiji je cilj uspostavljanje nove ravnoteže koju i postiže — pod pretpostavkom da je svest kadra da asimiluje sadržaje koje produkuje nesvesno, to jest da ih shvati i obradi. Ako se nesvesno jednostavno probije u svest, onda dolazi do psihotičnog stanja. U slučaju da ne može potpuno da se probije i da dostigne razumevanje, onda nastaje konflikt koji parališe svaki napredak. Sa pitanjem razumevanja kolektivno nesvesnog dospevamo do znatnih teškoća, koje su predmet razmatranja u sledećem poglavlju.
