Pukovniku nema ko da piše

Pukovniku nema ko da piše je priča o umirovljenom pukovniku koji se još uvek nada svojoj mirovini koja mu je obećana pre petnaest godina. Pukovnik živi sa svojom astmatičnom ženom u malom selu u kojem od jedanaest sati uveče vlada policijski sat. Radnja počinje sprovodom na koji se pukovnik sprema poći. Umro je muzičar čija je smrt posebna po tome što je jedina nastupila prirodnim putem nakon mnogo godina. Ova novela, za razliku od ostalih (bar većine) Markesovih dela nema podlogu u magičnom realizmu. Glavni likovi novele nemaju svoja imena i na taj način se ostavlja utisak beznačaja života pojedinaca. U svom autobigrafskom romanu Vivir para contarla, Markes je objasnio da mu je za ovu novelu kao inspiracija poslužio njegov deda koji je takođe bio pukovnik i koji nikad nije dobio mirovinu koja mu je obećana.

Ukoliko želite knjigu u svojoj e – biblioteci, možete je skinuti OVDE

Pročitaj više...

Magija "Sto godina samoće"

Gabrijel Garsija Markes svakako je najistaknutiji predstavnik latinoameričkog romana. Cien anos de soledad (Sto godina samoće) smatra se jednim od najboljih dostignuća u domenu proznog izraza, ne samo u Latinskoj Americi već i šire. Istovremeno se Markes smatra jednim od najistaknutijih predstavnika magičnog realizma. Sa stanovišta narativne tehnike Markes se vratio najčešćem i najjednostavnijem vidu narodnog pripovedanja. Nije slučajno jedan od najvećih teoretičara proznog izražaja u španskom govornom području, Rikardo Guljon za studiju o delu ovog pisca odabrao naslov "GM ili zaboravljeno umeće pripovedanja" .

Roman hronološki prati porodicu Buendía i istoriju mitskog sela Makondo. Iako naslov knjige direktno upućuje na to radnja romana traje stotinu godina, ona zapravo nije strogo ograničena u tom vremenskom periodu i mnogi kritičari se slažu u tvrdnji da je "sto godina" upotrebljeno kao metafora. Ova neodređenost vremena pridonosi tumačenju vremena na način svojstven samom romanu, u kojem se isprepliću pomisli i utisci da se vreme ponavlja ili potpuno prestaje teći u različitim delovima priče i da se svi događaji na neki način zbivaju istovremeno.

Roman Sto godina samoće (KLIKOM DO KNJIGE) Gabrijel Garsija Markes napisao je između 1965. i 1967. godine u Siudad Meksiku, gradu u koji se preselio sa svojom porodicom iz Kolumbije. Na početnu ideju za stvaranje ovog dela autor je došao tokom jednog putovanja u svoje rodno selo, Arakataka (Aracataca), u Kolumbiji. U jednoj priči pod nazivom, "Jedan dan posle subote", objavljenoj 1954, pominje se po prvi put Makondo, a većina likova iz ovog dela pojavljuju se takođe u nekim njegovim ranijim pričama i romanima. U početku, on je mislio svoj roman da nazove Kuća, ali se odlučio za naslov "Sto godina samoće" da bi izbegao zabunu i mešanje sa romanom "Velika kuća" (La casa grande) koji je objavio 1954 sa svojim prijateljem, takođe kolumbijskim piscem, Alvarom Samudiom (Alvaro Cepeda Samudio). Prvo izdanje "Sto godina samoće" objavljeno je 1967. kod izdavača Sudamerikana iz Buenos Airesa, kome je original ovog romana bio predat preko kurira odvojeno u dva dela.

Pročitaj više...