Friedrich Wilhelm Nietzsche, Der Antichrist

— Ne mogu na ovom mestu da sakrijem uzdah. Ima dana kada me obuzima osećanje crnje nego najcrnja melanholija — prezir prema ljudima. A da ne bih dozvolio ikakvu sumnju šta i koga prezirem: današnji čovek, čovek sa kojim sam sudbinski vezan. Današnji čovek — gušim se u njegovom nečistom dahu... Prema minulom se odnosim, poput svih saznavalaca, s velikom tolerancijom, to jest s blagonaklonim samosavlađivanjem: prolazim kroz hiljadugodišnju svetsku ludnicu, zvanu "hrišćanstvo", "hrišćanska vera", "hrišćanska crkva", sa setnim oprezom — čuvam se od toga da čovečanstvo držim odgovornim za njegova ludila. No moja se osetljivost naglo menja, provaljuje napolje, tek što ulazim u novije, u naše doba. Naše doba zna... Ono što je nekad bilo naprosto bolesno postalo je danas neprilično — neprilično da danas bude hriščanin. I ovde započinje moja mučnina. — Gledam oko sebe: nije više preostala niti jedna reč o onome što se nekada zvalo "istina", nepodnošljivo nam je više ako neki sveštenik samo zausti reč "istina". Čak a sa najskromnijim polaganjem na ispravnost danas se mora znati da teolog, sveštenik, papa, sa svakom rečenicom koju izgovori ne samo da je u zabludi, nego da laže — da mu više ne stoji na volju da laže iz "bezazlenosti", iz "neznanja". Isto tako, kao i svako, sveštenik zna da više ne postoji nikakav "Bog", ni "greh", ni "iskupitelj" — da su "volja", "moralni poredak sveta", laži — zbilja, duboko samoprevazilaženje duha ne dozvoljava više nikome da o tome ništa ne zna... Svi crkveni pojmovi su prepoznati kao ono što jesu, kao najzlonamernije krivotvorenje novca, koje postoji, s ciljem obezvređivanja prirode, prirodnih vrednosti; sam sveštenik je prepoznat kao ono što jeste, kao najopasnija vrsta parazita, kao zarazni pauk života... Znamo, naša savest to danas zna, šta uopšte vrede, čemu su služili, oni strašni izumi sveštenika i crkve, zahvaljujući kojima je postignuto ono stanje samoskrnavljenja čovečanstva čije samo posmatranje može da izazove odvratnost — pojmovi "onostranosti", "poslednjeg suda", "besmrtnost duše", same "duše", jesu instrumenti za mučenje, sistemi surovosti, zahvaljujući kojima je sveštenik postao i ostao gospodar... Svako to zna: a uprkos tome sve ostaje po starom. Kuda je otišlo poslednje osećanje uspravnosti, samopoštovanja, kada se čak i naši državnici, obično neusiljena vrsta ljudi i skroz antihristi na delu, dan-danas nazivaju hrišćanima i idu na pričest?... Jedan mladi knez na čelu svojih četa, veličanstven poput izraza samoljublja i samopreuspinjanja njegovog naroda — ali, eto i on se, bez ikakvog stida, predstavlja kao hrišćanin!* ... Ko onda poriče hrišćanstvo?, šta naziva on "svet"? Biti vojnik, sudija, patriot; boriti se; držati do svoje časti; iznaći svoju korist; biti ponosit... Svaka praksa svakog trenutka, svaki instinkt, svako vrednovanje provedeno u delo, jeste danas antihrišćansko, a ona iskrivotvorena nakaza koja mora da je moderni čovek, ne stideći se uprkos svemu sebe, naziva se još hrišćanin!

Pročitaj više...

Antihrist (Nietzsche)

Ova knjiga pripada najređima. Možda od njih čak nijedan ne živi. To bi bili oni koji razumeju mog Zaratustru: kako bih smeo da se pomešam sa onima za koje već danas rastu uši? — Meni pripada tek preksutrašnjica. Neki se rađaju posthumno.

 

Uslove da bih bio shvaćen i tada shvaćen sa nužnošću — poznajem samo odviše tačno. Mora se biti čestit do okrutnosti u stvarima duha da bi se, isto tako, izdržala moja ozbiljnost, moja strast. Mora se biti vešt planinskom životu — da bi se pod sobom gledalo kukavno doba političkog brbljanja i samoživosti naroda. Mora se postati ravnodušan, nikada ne pitati da li istina služi, postaje li sudbonosnom... Neka naročita sklonost snage za pitanja za koja niko danas nema odvažnosti; odvažnosti za ono zabranjeno; predodređenost za lavirint. Jedno iskustvo sedmostruke samotnosti. Nove uši za novu muziku. Nove oči za ono najdalje. Nova savest za istine do sada prećutkivane. I volja za ekonomiju velikog stila: sakupljati njenu snagu, njenu ponesenost... Strahopoštovanje prema sebi; ljubav za sebe; bezuslovna sloboda sa samim sobom ...
Pa dobro! To su jedini moji čitaoci, moji pravi čitaoci, moji predodređeni čitaoci: šta preostaje? —Ostatak je samo čovečanstvo. — Čovečanstvu se mora biti nadmoćan snagom, visinom duše —prezirom...
Fridrih Niče

Sadržaj samoga dela je zapravo kritika hrišćanstva i zapadne filozofije. Hrišćanstvo se suprostavlja moralu, kojega on zastupa. On smatra da je moralno sve ono što je u ljudskoj naravi, stoga je najveća vrednost moć. Što se tiče filozofije, nju smatra sredstvom kojim se hrišćanstvo služi da bi proguralo svoje stavove.
Antihrist, Prokleto hrišćanstvo (Der Antichrist. Fluch auf das Christenthum), je knjiga koju je napisao nemački filozof Fridrih Niče. Objavljena je 1895. godine.




(KLIKOM DO KNJIGE)

Naslov može biti preveden kao « Antihrist » ili « Antihrišćanin » ; sudeći po sadržaju knjige verovatno je da autor podrazumeva oboje. Prema knjizi Eno čoveka (Ecce homo), može se pretpostaviti kako je Antihrist Dionis, bog koji simbolizuje, prema Ničeu, antitezu hrišćanske interpretacije postojanja.
Tema dela je budućnost čoveka i ta budućnost je analizirana u svetlu istorije zapadnih vrednosti koje su se izuzetno proširile u svetu. Prema Ničeu, te vrednosti onemogućuju napredak čovečanstva jer su zasnovane na mržnji i fanatizmu hrišćanskog morala ; osnovna vrednost ovog sistema je osećaj krivice i samosažaljenje koji procenjuje život sa pesimističkog stanovišta (« Zbog čega sve to ? » « Čemu patnja ? » « Postoji jedan bolji život koji opravdava sadašnji ». ). Niče, dakle, postavlja pitanje da bi saznao da li postoji odgovor na tu omalovažavajuću interpretaciju patnje egzistencije. Koncepti kojima Niče odgovara na ova pitanja (Snaga volje, Natčovek) nisu jasno iskazani u tekstu i Niče se koncentriše isključivo na kritiku hrišćanskog krivotvorenja vrednosti.
Pravi hrišćanin ne postoji, jedini hrišćanin bio je samo jedan i on je umro na krstu..Bog ne postoji, on je izmišljotina sveštenika, koji su ga izmislili da bi povećali svoju moć. Prema tome, božja je volja ono što sveštenik hoće imati. Iz toga razloga sveštenik je najgora vrsta čoveka - hipokrit.

Pročitaj više...