Misterije, Knut Hamsun

 

Knut Hamsun, norveški pisac, dobitnik Nobelove nagrade za književnost

 

Sredinom prošlog leta jedan mali švedski primorski grad bio je pozornica

izvanrednih događaja. Iskrsnu neki stranac, neki čovek po imenu Nagel, čudni i

jedinstveni šarlatan, koji počini čitav niz neobičnih stvari, pa zatim opet

iznenada iščeze kao što je i došao. Toga čoveka je čak jednom posetila i neka

mlada tajanstvena dama, koja je došla bogzna zbog čega i nije se usudila da se u

samom mestu zadrži više od nekoliko časova. Ali ovo nije početak…

 

 

U svojim najpoznatijim romanima Misterije, Glad i Pan, napisanim krajem 19. veka, Hamsun je stvorio jedan novi literarni stil koji uvodi novi tip literarnog junaka - lik otuđenog usamljenika.

 

Misterije, download knjige OVDE

Pročitaj više...

Najpol iliti savremeni nobelovci

Vidjadar Suradžprasad Najpol, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 2001. godine, rođen je na Trinidadu, najvećem ostrvu u današnjoj ostrvskoj državi Trinidad i Tobago. Od 1950. živi u Engleskoj.

Osim svojih romana, Najpol je poznat i po izvešćima iz različitih zemalja i kultura sveta, staromodno rečeno kao putopisac, mada njegova iskustva i naknadna analiza putovanja iskaču van uobičajene forme putopisa.


Nakon putovanja u Iran, sredom vrtloga revolucije, i u još nekoliko islamskih zemalja, predstavio je islam u jednoj svojoj slabo vrednoj pomena knjizi veoma negativno, tako da su ga pojedini autori kritikovali da je kao Radjard Kipling klišejski suprotstavio Istok i Zapad, održavajući i podržavajući tako stare predrasude.

Najpolov roman Pola života i jeste i nije preporuka za čitanje. Jeste i nije jer čitajući, ako ste pre toga načitani, možete uočiti kako književni plagijator politički dođe do nekad prestižne, a sada onemoćale Nobelove nagrade.

Pročitaj više...

Hese, Demijan

„Mi, obeleženi znakom, možda smo s pravom svetu važili za čudne, čak i za opasne. Mi smo bili probuđeni ili oni koji su se budili i naše stremljenje je išlo za sve savršenijom budnošću, dok je stremljenje i traženje sreće kod ostalih išlo za tim da svoja mišljenja, svoje ideale i dužnosti, svoj život i sreću sve tešnje vezuju za život i sreću stada. I onde su nalazili stremljenje i onde su se nalazili snaga i veličina. Ali dok smo, po našem shvatanju, mi obeleženi predstavljali volju prirode za novim, za upojedinačenim i budućim, dotle su ostali živeli u volji za ostajanjem u mestu. Za njih je čovečanstvo – koje su voleli kao i mi – bilo nešto dovršeno što mora da se održava i štiti. Za nas je čovečanstvo bilo daleka budućnost, prema kojoj smo svi putovali, čiji lik niko nije znao i čiji zakoni nigde nisu bili zapisani”.

Heseova mladalačka beleška iz duševne bolnice, u koju su ga poslali roditelji nakon njegovog drugog pokušaja samoubistva

Herman Hese, čovek čija je dela Gebels branio, čovek koji je Betovena proglasio bezvrednim, čovek koji je bio pacifista, ali ne iz uverenja već zbog kukavičluka, stekao je široku čitalačku publiku svojim jednostavnim mudrostima, nedorečenim, ali baš zbog toga privlačnim. Kada se tome doda i jednostavnost njegovog izraza, sve dobija magični prizvuk. U njegovim romanima, koji su u stvari njegova podsvesno iskazana autobiografija, glavni likovi su samotnjaci i individualci. On nije bio takav. Bio je večito uplašeni usamljenik, tako daleko od samotnjaka kakvog je idealizovao. Njegov životni kukavičluk, kojeg nije mogao „ubiti“ ni silnim putovanjima, ni suzbijanjem urođenog straha od žena, kao ni bekstvom iz rodne Nemačke, kada nacizam još nije bio ni u nagoveštaju, ne umanjuju njegovu književnu genijalnost. U romanu Demijan, koji je napisao u svojoj 43 godini života, može se uočiti šta je dovelo Hermana Hesea od ludnice do vrhunskog pripovedača.

Pročitaj više...

Gradinar ili ukratko o Rabindranatu Takuru

Rabindranat Tagor (neće vas niko grditi i ako kažete Tagore, ali ni ako kažete Takur), bio je indijski književnik i, donekle, filozof. Rođen je kao najmlađe dete, sedmo (materijalno bogatog) hinduističkog verskog mistika, Devendranaha. Sam prevodio svoju poeziju na engleski jezik. Britanski vitez i dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1913. godine.

 Do svojih pedesetih godina života nepoznat (sem po bogatstvu) čak i u svojoj rodnoj Kalkuti. Tada odlučuje da se po drugi put vrati u Englesku i ulaže novac u svoju promociju radi popularnosti. To mu donosi titulu britanskog viteza, ali i Nobelovu nagradu (jednu od niza politički motivisanih) za književnost. Preko noći postaje poznat i putuje svetom, promovišući sebe. Bio nacionalista i militarista u principu, ali javno se deklarisao kao „duhovni multikulturarista“. Novostečeni novac, pored onog kojeg je nasledio od svog oca, ulaže u versko – političku sektu Višva Bharati. Umro 1941. godine.

 Šta mi to tako gluho šapućeš na uši, o smrti, smrti moja? Kad uveče cveće klone i marva se vrati svojim torovima, prilaziš mi kradom i šapućeš reči koje ne razumem. Moraš li me tako prositi i vrbovati, opojnim otrovom uspavljujućeg šapata i hladnih poljubaca, o smrti, moja smrti? Zar neće biti ohole svečanosti za našu svadbu? Nećeš li oplesti vencem svoje mrke kudrave vitice? Zar nema nikoga koji će poneti zastavu pred tobom i neče li se noć upaliti od tvojih crvenih buktinja, o smrti, moja Rabindranat Tagor smrti? Dođi sa svojim školjkama i zasviraj mi u budnoj noći. Ogrni me purpurnim plaštom, uzmi mi ruku i povedi me. Neka me pred vratima čekaju tvoja kola sa tvojim nestrpljivim konjima u vrisku. Podigni preves svoj i pogledaj me drsko u oči, o smrti, smrti moja.

 Iz Gradinara

Pročitaj više...

Tihi Don, plagijat ili ne?

Mihail Aleksandrovič Šolohov, sovjetski pisac, rođen u Rostovskoj oblasti, u seljačkoj porodici. Roditelji su mu pripadali donjoj srednjoj klasi.

                                                      Šolohov

Njegov otac, Aleksandar Mihailovič Šolohov, bio je seljak, stočar i mlinar. Majka mu je bila delom Ukrajinka, Anastasija Danilovna Černikova, za koju je svojevremeno rekao da mu je još u detinjstvu usadila ljubav prema ukrajinskom narodu. 1941. godine dobija Staljinovu, 1960. Lenjinovu, a Nobelovu nagradu za književnost dobija 1965. godine. Sve tri nagrade dobija na političkoj osnovi.

                                                           Krijukov

Kao i Vasilij Ašajev, Šolohov je takođe optužen za plagijat. Njegova obadva dela Tihog Dona, kao i Priče sa Dona su bile kopije kozačkog pisca Fjodora Krijukova. Ne samo to, smatra se da je Fjodor Krijukov stvarni autor dela za koje je Mihail Šolohov dobio Nobelovu nagradu.


Tihi Don I od Fjodora/Mihaila OVDE

Pročitaj više...

Čarobni breg

Thomas Mann (Tomas Man) je autor koji se javlja svojim stvaralaštvom krajem 19. veka, da bi svojom prozom obeležio književnu produkciju ne samo nemačkog književnog stvaralaštva već i evropskog književnog kruga u prvoj polovini 20. veka. Svoj prvi proboj u književne vode Thomas Mann beleži objavljivanjem pripovetke Gefallen 1894. godine, da bi 1898. godine usledilo objavljivanje i njegove prve zbirke pripovedaka Mali gospodin Fridman. U to doba radi i na svom prvom romanu Budenbrokovi koji objavljuje 1901. godine. Godine 1924. objavljuje Čarobni breg, roman koji je imao presudnog uticaja da njegov autor dobije Nobelovu nagradu za književnost. Radnja ovog velikog (velikog po vrednosti) romana dešava se u jednom švajcarskom sanatorijumu. Glavni junak dolazi da obiđe svog bolesnog rođaka i ostaje u sanatorijumu punih sedam godina. Roman nije zasnovan na koherentnoj fabuli, već na uobličavanju karaktera tipičnih za građansko društvo i na raspravljanju moralnih i idejnih problema tadašnje Evrope, koja je i sama oličena u slici sanatorijuma… 

Download OVDE

Pročitaj više...

Ig Nobel nagrada

„Ig Nobel nagrada” je svojevrsna parodija na Nobelovu nagradu. Njen naziv je igra reči na engleskom jeziku. Od reči „ignoble” dobijena je jasna aluzija. Ova nagrada dodeljuje se naučnicima i izumiteljima širom sveta (od 1991. godine) za njihove šašave radove čiji su nazivi dovoljno rečiti: „Ispitivanje sila potrebnih da se ovca vuče preko različitih površina”, „Povrede nastale od udara kokosovih oraha” ili „Uticaj ‘Ratova zvezda’ na ponašanje skakavaca”... Iza tih radova stoje „ozbiljni“ ljudi koji ne vide ništa neobično u sistemu za zaštitu kola od krađe zasnovan na bacaču plamena koji sprži i lopova i sve oko njega.

Nagrada se dodeljuje u tradicionalnim disciplinama - fizika, hemija, fiziologija/medicina, književnost i mir, ali i iz drugih disciplina kao javnog zdravstva, mašinstva, ekologije i raznih drugih kategorija ako to okolnosti zahtevaju.

Pa, da pogledamo koji su to „naučni“ radovi, studije i teorije zasluzili Ig Nobela proteklih godina:

- Nagrada za projekat treniranja golubova da razlikuju radove Pikasa i Monea.

- Dokazivanje teorije prema kojoj su ljudi koji ostaju budni dokasna više narcisoidni i manipulativni te veće psihopate od ranoranioca.

- Naginjanje ulevo čini da Ajfelov toranj izgleda manji.

- Mozak vozača taksija u Londonu razvijeniji je od mozga njihovih sugrađana.

- Uticaj piva, luka i kisele pavlake na apetit pijavica.

- Kreiranje banke sperme koja prihvata jedino donacije od dobitnika Nobelove nagrade.

- Sprej za otkrivanje nevere koje žene mogu da isprobaju na donjem vešu muškarca.

- Političari nisu jednostavni ljudi.

- Svaka finansijska institucija ima svoje granice poslovanja.

- Izum sata budilnika koji beži, sakriva se i zvoni u određenim vremenskim intervalima da bi ljudi zaista ustali iz kreveta.

- Izum pročišćivača vazduha u donjem vešu, sa zamenjivim filterom od ugljena koji uklanja smrdljive gasove pre nego što “izađu u javnost.
Otkriće da što više vremena krava provede ležeći, veća je verovatnost da će uskoro ustati. Drugo, kada krava ustane, ne može se sa sigurnošću predvideti kada će opet leći.

- Patentirani izum za hvatanje otmičara aviona. Nagrađeni izum je uređaj koji spušta otmičara kroz vrata aviona lovca, zaključava ga u paket i ispušta tako spremljenog otmičara kroz posebno instalirana bočna vrata za bombe na avionu. Odatle se padobranom spušta na zemlju dok je na tlu policija, koja je obaveštena radio-vezom i čeka njegovo sletanje.

- Eksperiment kojim je dokazano da ljudi koji misle da su pijani, takođe, misle da su atraktivni.

- Studija koja dokazuje da nema dokaza o zaraznom zevanju kod kornjače Geochelone carbonaria.

- Utvrđivanje zašto bacači diska imaju vrtoglavicu, dok bacači kladiva nemaju.

- Dokazivanje da se problem ilegalno parkiranih luksuznih automobila može rešiti tako što ih pregazite tenkom.

- Dokazivanje da ljudi donose bolje odluke o nekim vrstama stvari – ali lošije odluke o drugim vrstama stvari – kad imaju jak nagon za mokrenjem.

- Teorija o strukturiranom odugovlačenju, u kojoj se navodi: Da bi postizali visoke ciljeve, uvek radite na nečemu važnom, koristeći isto kao način da izbegnete raditi nešto što je još važnije.

- Otkrivanje da se određena vrste buba pari sa određenom vrstom australijske pivske boce.

- Otkriće da šimpanze mogu identifikovati druge šimpanze gledajući fotografije njihovih zadnjica.

- Američka vlada je dobila nagradu za izdavanje izveštaja o izveštajima koja preporučuje pripremu izveštaja o izveštaju.

- Nagrada iz medicine za sprečavanje obilatog krvarenja iz nosa, koristeći metodu nabijanja u nos trakica usoljene svinjetine.

- Nagrada za dokumentovanje ponašanja pasa koji prilikom vršenja nužde telo usklađuju s magnetnim polovima.

Zanimljivost

 U samo jednom slučaju do sada, jedan je naučnik dobio i Ig Nobelovu i Nobelovu nagradu. Radi se o Andreju Gejmu, ruskom fizičaru, koji je dobio Nobelovu nagradu za fiziku 2010. za studije na materijalu grafenu, a 2000. je dobio Ig Nobelovu nagradu jer je uzrokovao magnetsku levitaciju žabe.

Pročitaj više...

Hamsun i nacizam

Te 1952. godine, dok su Norvežani pratili Zimske olimpijske igre, jedan čovek je umirao. Bio je to Knut Hamsun, dobitnik Nobelove nagrade za književnost i jedan od najvećih i najuticajnijih pisaca 20. veka. I pored toga, Knut Hamsun je već godinu dana nakon smrti odbačen i zaboravljen. Saradnja i bliski kontakti sa Nacističkom partijom i lične simpatije prema Hitleru deklarisali su ga kao neprijatelja svoje domovine i ugrozili su njegov status velikog pisca.

 

Knut Hamsun rođen je 4. avgusta 1859. godine u selu Lomu u Gudbredsdalu, u srednjoj Norveškoj u porodici siromašnih zanatlija. Kao dete od četiri godine preselio se sa roditeljima u Hamarej, severna Norveška, gde ga kao dečaka od prvog trenutka opseda čudesna lepota dotle nepoznatih predela i gde će se kasnije vratiti sa suprugom Marijom i provesti najbolje godine svog života.

U svojim najpoznatijim romanima Misterije, Glad i Pan, napisanim krajem 19. veka, Hamsun je stvorio jedan novi literarni stil koji uvodi novi tip literarnog junaka - lik otuđenog usamljenika. Presudni momenat, ne samo za Hamsuna kao pisca, već i za književnost uopšte, nastao je nakon objavljivanja romana Glad. Mnogi njegovi savremenici smatrali su ovaj roman prekretnicom s kojom književnost započinje novu eru neoromantizma. Godine 1917. izdaje roman Plodovi zemlje, koji mu tri godine kasnije donosi Nobelovu nagradu.

S obzirom na sve ovo, nameće se pitanje kako je jedan od najomiljenijih pisaca i boraca za prava i slobodu čoveka mogao postati najomraženija ličnost, izdajnik narodnih težnji i neprijatelj slobode. Hamsun je prvi put otvoreno podržao Hitlerovu politiku 1934. i od tada zastupao sve oštriji kritički stav prema društvenim tendencijama i pojavama njegovog doba i postepeno zauzimao krajnje reakcionarne pozicije. Podršku za svoje stavove prepoznaje u pozitivnim aspektima nacističke ideologije.

Tragajući za odgovorima na mnoga pitanja koja se tiču zagonetnog podvajanja umetnosti i života Knuta Hamsuna, kao ključno pitanje nameće se kakav stav zauzeti prema simpatijama koje je ovaj veliki pisac gajio prema nacizmu. Norveška štampa i mediji o ovome još uvek vode delikatnu debatu u kojoj savremeni pisci i kritičari ili hvale Hamsuna kao pogrešno shvaćenog pisca ili ga osuđuju kao izdajnika Norveške. Neki imaju teškoća da shvate da Hamsun nije bio samo veliki pisac ili samo ličnost koja je simpatisala nacističku ideologiju - on je bio i jedno i drugo, ali diskutujući o piscu, svi se slažu u jednome - da je on svojom originalnošću predvideo veliki deo modernizma 20. veka.

Pročitaj više...

Magija "Sto godina samoće"

Gabrijel Garsija Markes svakako je najistaknutiji predstavnik latinoameričkog romana. Cien anos de soledad (Sto godina samoće) smatra se jednim od najboljih dostignuća u domenu proznog izraza, ne samo u Latinskoj Americi već i šire. Istovremeno se Markes smatra jednim od najistaknutijih predstavnika magičnog realizma. Sa stanovišta narativne tehnike Markes se vratio najčešćem i najjednostavnijem vidu narodnog pripovedanja. Nije slučajno jedan od najvećih teoretičara proznog izražaja u španskom govornom području, Rikardo Guljon za studiju o delu ovog pisca odabrao naslov "GM ili zaboravljeno umeće pripovedanja" .

Roman hronološki prati porodicu Buendía i istoriju mitskog sela Makondo. Iako naslov knjige direktno upućuje na to radnja romana traje stotinu godina, ona zapravo nije strogo ograničena u tom vremenskom periodu i mnogi kritičari se slažu u tvrdnji da je "sto godina" upotrebljeno kao metafora. Ova neodređenost vremena pridonosi tumačenju vremena na način svojstven samom romanu, u kojem se isprepliću pomisli i utisci da se vreme ponavlja ili potpuno prestaje teći u različitim delovima priče i da se svi događaji na neki način zbivaju istovremeno.

Roman Sto godina samoće (KLIKOM DO KNJIGE) Gabrijel Garsija Markes napisao je između 1965. i 1967. godine u Siudad Meksiku, gradu u koji se preselio sa svojom porodicom iz Kolumbije. Na početnu ideju za stvaranje ovog dela autor je došao tokom jednog putovanja u svoje rodno selo, Arakataka (Aracataca), u Kolumbiji. U jednoj priči pod nazivom, "Jedan dan posle subote", objavljenoj 1954, pominje se po prvi put Makondo, a većina likova iz ovog dela pojavljuju se takođe u nekim njegovim ranijim pričama i romanima. U početku, on je mislio svoj roman da nazove Kuća, ali se odlučio za naslov "Sto godina samoće" da bi izbegao zabunu i mešanje sa romanom "Velika kuća" (La casa grande) koji je objavio 1954 sa svojim prijateljem, takođe kolumbijskim piscem, Alvarom Samudiom (Alvaro Cepeda Samudio). Prvo izdanje "Sto godina samoće" objavljeno je 1967. kod izdavača Sudamerikana iz Buenos Airesa, kome je original ovog romana bio predat preko kurira odvojeno u dva dela.

Pročitaj više...

Filozofija Stepskog vuka

Herman Hese, nemački pisac, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1946. godine, pisao je lirske pesme, novele i romane. U početku svog stvaranja bio je romantičar, u proznim delima pod uticajem psihoanalize i orijentalne mudrosti. U Heseovim delima jasno je uočljivo njegovo zanimanje za egzistencijalne, duhovne i mistične teme i veliki uticaj budističke i hindu filozofije. Njegova najpoznatija dela su Stepski vuk (Der Steppenwolf), Sidarta (Siddhartha), Igra staklenih perli (Das Glassperlenspiel).

Kao antimilitarista i pacifista, jako se usprotivio Prvom svetskom ratu. Njegova osećanja koja se tiču rata izražavao je u mnogim svojim knjigama. Za vreme Drugog svetskog rata, našao se se u čudnim okolnostima. Nemački propagandista Jozef Gebels (Joseph Goebbels) u početku je štitio njegove knjige i kao rezultat Hese je mogao da objavljuje svoja dela. Međutim, kada je zahtevao da određeni delovi njegovog romana Narcis i Zlatousti (Narziss und Goldmund) koji se tiču pogroma ostanu nedirnuti, našao se na nacističkoj crnoj listi. Ipak, uspeo je da izbegne Drugi svetski rat i skrasio se u Švajcarskoj.

Hese je u svom kasnijem životu razvio određenu dozu konzervativizma. U Igri staklenim perlama (Das Glasperlenspiel), jedan od likova proglašava svu muziku posle Johana Sebastijana Baha (Johann Sebastian Bach) veštačkom i lošom, proglašavajući Ludviga van Betovena (Ludvig Van Betoven) za ekstremni primer lošeg ukusa u muzici. Inače, Igra staklenih perli, sa sa svojim idealizovanim srednjevekovnim stilom bila je izuzetno popularna knjiga u ratom razrušenoj Nemačkoj 1945. godine.

Roman Stepski vuk (KLIKOM DO KNJIGE) govori o Hariju Haleru, usamljenom i nezadovoljnom intelektualcu u potrazi za izlazom iz životne krize u koju ga je dovela podvojenost vlastite ličnosti između ljudske i vučje prirode. Uz pitanja identiteta i individualizma, roman se bavi i kritikom malograđanštine i društvenih tendencija iz posleratnog razdoblja.
Roman je u početku naišao na nezainteresovanost i odbijanje. U SAD-u je, u pojedinim saveznim državama, bio zabranjen u školskim bibliotekama zbog opisivanja "seksualnih perverzija" i upotrebe droga. Veliku popularnost stekao je tek 60ih i 70ih godina među pripadnicima hipi-pokreta, koji su u Heseu pronašli duhovnog vođu.

Pročitaj više...

Ono što niste znali o Nobelovoj nagradi

Nobelovu nagradu je od 1901. do 2013. dobilo 847 osoba, prosečne starosti od 59 godina, kao i 25 organizacija. To je samo jedna od zanimljivosti vezanih za Nobelove nagrade. 

 

Rekord u nominacijama: Rekordan broj nominacija za Nobelovu nagradu za mir postignut je ove godine s 278 nominovanih. Imena svih nominovanih biće obelodanjeni za 50 godina.

Odbijanje Nobela: Dva dobitnika odbila su svoje nagrade: Francuz Žan-Pol Sartr nagradu za književnost 1964. i vijetnamski premijer Le Duk To koji je odbio da deli nagradu 1973. sa državnim sekretarom SAD Henrijem Kisindžerom. Pored toga Adolf Hitler zabranio je trojici nemačkih dobitnika da prime nagradu, a to su Rihard Kun (Hemija 1938), Adolf Butenand (Hemija 1939) i Gerhard Domagk (Medicina 1939).

Sovjetska vlada naterala je Borisa Pasternaka da odbije nagradu za književnost 1958.

Dobitnici Nobelove nagrade za mir u zatvoru: Tri dobitnika te nagrade bila su u zatvoru u trenutku kada je objavljeno da im je dodeljena - nemački pacifista i novinar Karl fon Osjecki (1935): opozicionarka Mjamnara Aung San Su Ći (1991) i kineski disident Liu Sjaobo (2010). Aung San Su Chi otišla je 16. juna 2012. u Oslo gde je konačno mogla da održi govor i prihvati nagradu, više od 20 godina pošto joj je dodeljena.

Najstariji dobitnici: Sa 90 godina Amerikanac ruskog porekla Leonid Hurvic (Hurwicz), dobitnik nagrade za ekonomiju 2007, najstariji je dobitnik Nobelove nagrade. On je umro u junu 2008. samo nekoliko meseci pošto mu je dodeljena nagrada. Među ženama najstarija dobitnica je britanska književnica Doris Lesing koja je 2007. sa 87 godina dobila Nobelovu nagradu za književnost.

Najmlađi dobitnik: Sa 25 godina Britanac Lorens Brag (Lawrence Bragg) najmlađi je dobitnik Nobela. On je dobio nagradu za fiziku 1915. godine koju je podelio sa svojim ocem Vilijamom.

Nobel u porodici: Istorija francuske porodice Kiri (Curie) tesno je povezana sa Nobelovom nagradom: par Pjer i Marija Kiri su 1903. dobili nagradu za fiziku; 1911. Marija Kiri (rođena Skodovska), prva žena koja je dobila Nobela, ponovo je dobila ovu nagradu, ovog puta za hemiju. Time je postala i jedina žena koja ima dve Nobelove nagrade; 1935. njena ćerka Iren Žolio-Kiri i njen suprug Frederik Žolio dobili su nagradu za hemiju.

Nobel i žene: Nobelovu nagradu su od osnivanja 1901. godine dobile su 44 žene, uključujući Mariju Kiri. Nagradu je dobilo 795 muškaraca. Čekalo se do 2009. da se Nobelova nagrada za ekonomiju dodeli jednoj ženi, Amerikanki Elinor Ostrom. Nagradu za fiziku dobile su samo dve žene do sada, u odnosu na 191 muškarca, a nekoj ženi ta nagrada nije dodeljena od 1963.

Nagrađivana polja: Pobednici nagrade za književnost obično pišu prozu. U fizici se nagrađuju najviše radovi posvećeni česticama, a u hemiji biohemiji, dok u medicini preovlađuje genetika. U ekonomiji vođstvo ima makroekonomija.

Jezici Nobela: Engleski je na prvom mestu kao jezik na kojem su pisane knjige koje su dobile nagradu za književnost, sa 27 dobitnika, zatim slede francuski i nemački (13), španski (11), švedski (7), italijanski (6), ruski (5), poljski (4), norveški i danski (3), grčki i japanski (2), a predstavljeni su i arapski, kineski jezik i čak oksitanski (provansalski) koji sada ima status dijalekta.

Sartrovo ne 

 

Francuski filozof i pisac Žan-Pol Sartr jedan je od najpoznatijih dobitnika Nobelove nagrade, ali i prvi koji je, pre 50 godina, odbio to najviše priznanje za književnost.

Kada je 22. oktobra 1964. godine Švedska akademija saopštila ime dobitnika Nobelove nagrade za književnost, Sartr je mirno ručao u jednom pariskom restoranu.

Mladi novinar Frans presa Fransoa de Kloze tada je Sartru saopštio vest, a on je odgovorio da odbija nagradu. "Odbijam nagradu, to je činjenica, ali sada moram švedskim novinarima da objasnim zašto", rekao je Sartr dok je još ručao.

Prema navodima Frans presa, vest iz Stokholma nije izazvala "nikakvo iznenađenje niti emociju" kod francuskog filozofa i književnika. Međutim, Sartrova izjava je izazvala veliko iznenađenje u Parizu i kasnije u svetu, jer je on bio prvi koji je odbio tu nagradu.

Stručnjak za Sartrovo delo Andre Gižo izjavio je da se Sartr plašio da će "tom nagradom biti sahranjen još živ pre završetka svog opusa". "Sartr je Nobelovu nagradu nazivao 'poljupcem smrti'", rekao je Gižo.

Kao drugi razlog za odbijanje nagrade, Gižo navodi Sartrovu kritiku prema svim institucijama, smatrajući da su one "smrtonosne jer lišavaju čoveka svoje prave ličnosti" i još "zahtevaju neku zahvalnost".

Sam Sartr je kao jedini problem naveo da Nobelova nagrada "ne nudi privilegiju da je dobitnik prihvati ali i odbije".

"Šveđani su tada jasno stavili do znanja da ih ne interesuje što je Sartr odbio nagradu. On je izabran i njegovo ime će biti urezano u mermeru", rekao je Antoan Žakob, autor knjige "Istorija Nobelove nagrade".

Francuski književnik je zvanično dobitnik Nobela za književnost 1964. godine, iako nije došao na ceremoniju dodele 10. decembra, niti primio ček od 273.000 švedski kruna, koji danas vredi gotovo 300.000 evra.

Sartrova odluka je bila predvidiva jer je odbio najveće francusko priznanje, Orden Legije časti.

Pisac i filozof je čak hteo da spreči taj scenario jer je 14. oktobra, kada je u štampi pročitao da je favorit za nagradu, uputio pismo Švedskoj akademiji u kojoj "traži da ne nagrađuje nekoga ko uopšte ne želi to priznanje".

"Prema informacijama koje sam danas saznao, izgleda da ove godine imam priliku da dobijem Nobelovu nagradu. Iz ličnih i još više objektivnih razloga, ne želim da budem na spisku nominovanih ove, 1964. godine, a ni kasnije, jer ne želim da prihvatim to počasno priznanje", navodi se u Sartrovom pismu.

Pedeset godina posle Sartrove odluke i dalje postoji podeljen stav o gestu francuskog književnika. Neki to opravdavaju njegovim ličnim opredeljenjem, a drugi da je Sartrovo odbijanje "dokaz njegove sujete".

Žan Pol Sartr (1905-1980) bio je filozof, romansijer, esejista, dramski pisac i tvorac ateističkog egzistencijalizma.

Njegovo najpoznatije književno delo je "Mučnina" (1938), autobiografsko delo "Reči" (1964), a filozoska dela "Biće i ništavilo" (1943) i "Kritika dijalektičkog uma" (1960).

Svetsku slavu su stekli i Sartrovi pozorišni komadi "Iza zatvorenih vrata" (1945), "Prljave ruke" (1948) i "Đavo i Gospod Bog" (1951).

Pročitaj više...