Hese, Demijan

„Mi, obeleženi znakom, možda smo s pravom svetu važili za čudne, čak i za opasne. Mi smo bili probuđeni ili oni koji su se budili i naše stremljenje je išlo za sve savršenijom budnošću, dok je stremljenje i traženje sreće kod ostalih išlo za tim da svoja mišljenja, svoje ideale i dužnosti, svoj život i sreću sve tešnje vezuju za život i sreću stada. I onde su nalazili stremljenje i onde su se nalazili snaga i veličina. Ali dok smo, po našem shvatanju, mi obeleženi predstavljali volju prirode za novim, za upojedinačenim i budućim, dotle su ostali živeli u volji za ostajanjem u mestu. Za njih je čovečanstvo – koje su voleli kao i mi – bilo nešto dovršeno što mora da se održava i štiti. Za nas je čovečanstvo bilo daleka budućnost, prema kojoj smo svi putovali, čiji lik niko nije znao i čiji zakoni nigde nisu bili zapisani”.

Heseova mladalačka beleška iz duševne bolnice, u koju su ga poslali roditelji nakon njegovog drugog pokušaja samoubistva

Herman Hese, čovek čija je dela Gebels branio, čovek koji je Betovena proglasio bezvrednim, čovek koji je bio pacifista, ali ne iz uverenja već zbog kukavičluka, stekao je široku čitalačku publiku svojim jednostavnim mudrostima, nedorečenim, ali baš zbog toga privlačnim. Kada se tome doda i jednostavnost njegovog izraza, sve dobija magični prizvuk. U njegovim romanima, koji su u stvari njegova podsvesno iskazana autobiografija, glavni likovi su samotnjaci i individualci. On nije bio takav. Bio je večito uplašeni usamljenik, tako daleko od samotnjaka kakvog je idealizovao. Njegov životni kukavičluk, kojeg nije mogao „ubiti“ ni silnim putovanjima, ni suzbijanjem urođenog straha od žena, kao ni bekstvom iz rodne Nemačke, kada nacizam još nije bio ni u nagoveštaju, ne umanjuju njegovu književnu genijalnost. U romanu Demijan, koji je napisao u svojoj 43 godini života, može se uočiti šta je dovelo Hermana Hesea od ludnice do vrhunskog pripovedača.