Individualno vreme i kulturne predstave vremena zasnivaju se na dobrom ekonomisanju zaboravljanjem i pamćenjem. Lepo delo Haralda Vajnriha o intelektualnoj istoriji zaboravljanja, Leta,1 predstavlja protivtežu obilnim studijama o pamćenju i transmisiji. Delo počinje analizom odlomka iz Ciceronovog dela De oratore u kom Simonid, koji je ostao poznat po tome što je izmislio mnemotehniku, dolazi da se posavetuje sa velikim Temistoklom i da ga zamoli da ga on nauči umetnosti savršenog pamćenja. Temistokle mu odgovara da skoro uopšte nema želju da ovlada umetnošću pamćenja i da bi više voleo da nauči kako da zaboravi sve ono što bi poželeo da zaboravi, da savlada umetnost zaboravljanja (ars oblivionis), pre nego umetnost pamćenja (ars memoriae). Temistokle je želeo, komentariše Ciceron, da se otarasi svih stvari koje je video i čuo i koje su opterećivale njegovo pamćenje, zato što ništa od onog što mu je ulazilo u um nije moglo više iz njega da izađe. Plutarh potvrđuje da je Temistokle, na primer, pamtio imena svih Atinjana koje je sreo. Sve u svemu, izvrsni kvaliteti njegovog pamćenja išli su do paradoksalne krajnosti: sećao se čak i onih stvari koje nije želeo da pamti, a ono što je želeo da zaboravi nije uspevao da istisne iz pamćenja.
Jozef H. Jerusalmi, svoj doprinos Rajomonskoj konferenciji „Upotrebe zaboravljanja“ iz 1987. započinje vrlo sugestivnom apologijom. On naglašava da moderno stanje karakterišu dva istovremeno prisutna zla: atrofija pamćenja i hipertrofija istorije. Planetarni mediji, moda, imperativ neprestanog prevazilaženja koji avangardisti nameću „modernima“ takođe su primeri te paradoksalne legure istorizma i amnezije. Informacije u realnom vremenu i nagomilavanje arhiva preobražavaju sadašnje vreme u „neposrednu istoriju“: sve „aktuelnosti“ postaju sve brže istorijske, a distinkcija između istorije i efemernosti više se ne vidi jasno. U domenu stvaralaštva „prevazići“ znači istovremeno se meriti u odnosu na istorijsku prošlost i želeti je zaboraviti. Zar logici naučnog otkrića zaboravljanje nije isto toliko potrebno koliko i pamćenje? Harald Vajnrih naglašava da Rasprava o metodi pridaje veću važnost delanju koje prethodi tabuli razi: treba da odbacim mišljenja koja su se kradom uvukla u moja verovanja, da se otarasim svih svojih ostalih mišljenja, da iskorenim iz svog uma sve greške koje su se u njemu nastanile, kaže Dekart. U priči Funes ili pamćenje, Horhe Luis Borhes podseća da „razmišljati znači zaboravljati na razlike, znači uopštavati, apstrahovati. U prenatrpanom Fune sovom svetu bilo je jedino detalja“.Posle svoje nesreće, Funes je obdaren, odnosno pre opterećen, čudesnim pamćenjem. „Moje je sećanje, gospodine, kao smetlište. [...] Funes se, zapravo, sećao ne samo svakog lista na svakom drvetu svakog brda, već i svih navrata kada ga je opažao ili zamišljao. [...] Ne samo da je uz krajnji napor razumevao da generički simbol pas sadrži u sebi mnogobrojne, međusobno i po obliku i te kako različite životinje; smetalo mu je i što se pas u tri sata i četrnaest minuta (viđen iz profila) zove isto kao i onaj u tri i četvrt (viđen anfas)“.Jerusalmi se pozivao na studije psihopatoloških slučaja koje je predstavio Aleksandar Romanovič Lurija (1902-1977), u delu Čovek čiji se se svet raspao u paramparčad: istorija moždane rane i u delu Um mnemoniste: mala knjiga o velikoj memoriji. Ovo drugo Lurijino delo je Piter Bruk nedavno preradio u pozorišni komad pod naslovom Ja sam fenomen, čime je popularizovao lik „mnemoniste“ Solomona Šereševskog. Međutim, mana ovog komada je što izolovano predstavlja slučaj hipermnezije koji posmatra Lurija i ne daje kontrast kroz njemu suprotan slučaj, slučaj čoveka koji je pretrpeo povredu mozga u ratu i „čiji svet se raspao u paramparčad“. Ove dve studije, dva „psihološka romana“ u pravom smislu te reči, su nerazdvojive, zato što pokazuju da je teško živeti bez zaboravljanja, ali da je takođe nemoguće živeti bez pamćenja.
Prednosti i mane istorijskog pamćenja
Istorizam (ako ga ovde poistovećujemo sa bolešću „istorijske hipertrofije“) isto je toliko poguban po život koliko i amnezija. Takva je Ničeova poruka u drugom Nesavremenom razmatranju, O koristi i šteti istorije za život: „Životu su potrebne usluge istorije, neophodno je takođe uveriti se i u drugu tvrdnju koja će biti dokazana kasnije, shvatiti da preterano proučavanje istorije škodi živima“. Kako opunomoćiti kreativno zaboravljanje, a ne izgubiti pamćenje? Prema Frojdovoj teoriji, ljudi ozdravljaju sećajući se, ali takođe i oboljevaju ako previše pamte. Niko nije bolje od Ničea ustanovio distinkciju između „lošeg zaboravljanja“, izdajničkog zaboravljanja, povređenog pamćenja i „pozitivnog zaboravljanja“, životne sile, privilegije „potpunih i jakih priroda u kojima u izobilju postoji plastična i regenerativna sila koja omogućava izlečenje, pa čak i zaboravljanje“. Istorijski čovek treba ponovo da pronađe „sposobnost zaboravljanja. Zaboravljanje nije samo vis inertiae, kao što veruju površni umovi; to je pre jedna aktivna moć, sposobnost pozitivne inhibicije u najužem smislu te reči“.Međutim, Jerusalmi naglašava da razmatranje jevrejskog identiteta nalaže distinkciju između sećanja i pamćenja. Ako se tiče sadržaja pamćenja, zaboravljanje je greška, zato što je pamćenje kolektivno. Ponovljeni zakon, VIII, objavljuje: „Ako li zaboraviš Gospoda Boga svog, i pođeš za drugim bogovima i njima staneš služiti i klanjati se, svedočim vam danas da ćete zacelo propasti“. Jerusalmi komentariše: „Ova iznenađujuća pretpostavka, da ceo jedan narod može ne samo biti podstican da se seća, već i odgovarati za zaboravljanje, ovde se podrazumeva“.Kolektivno zaboravljanje zapravo može da se pojmi samo ako je već došlo do transmisije tradicije: „Narod ne može nikada ’zaboraviti’ ono što je prethodno primio“. Zaboravljanje tada znači odbijanje, napuštanje ili neuspeh transmisije: ono tada nije posledica „defekta pamćenja“ (u psihološkom smislu reči), nego posledica kidanja lanca transmisije. „Tradicija poznaje tri prilike kada je Tora bila potpuno ili delimično zaboravljena, a potom restaurisana. [...] Ono što je narod ’zaboravio’, može u određenim uslovima biti povraćeno.“
Zabrana zaboravljanja nalazi se u osnovi pravne misli. Ne možemo se prepustiti „zaboravu zakona“. U tom smislu, dužnost ljudi da se sećaju Zakona čini „jevrejsku tradiciju“ zapadne civilizacije, na isti način na koji racionalnost i logika, koje su bez sumnje vezane za grčki moment genealogije naše kulture, nalažu ljudima da ne zaborave pravila. Deklaracija o pravima čoveka i građanina počinje sledećim rečima: „Predstavnici francuskog naroda, okupljeni u narodnoj skupštini, uvereni da su nepoznavanje, zaboravljanje ili nepoštovanje prava čoveka jedini uzroci narodne bede i korupcije vlada“. Međutim, u samim nedrima pravne i političke misli, otkriva se suptilna dijalektika pamćenja i zaboravljanja, kao što to naglašava Rafael Draj: obavezi da ne zaboravljamo, da se sećamo, koja implicira neophodnost ispravljanja posledica zaboravljanja, pridružuje se obaveza da se ne vraćamo na posledice nekog određenog zaboravljanja nakon što se ono desilo. Pravda je u opasnosti kada prevladava zaborav.Međutim, preterano pamćenje, koje se poziva na zaboravljenu istorijsku prošlost da bi opravdalo neku radnju u sadašnjosti, može takođe da dovede do nepravde. Na primer, obnavljanje nacionalnih identiteta na osnovu istorijskih referenci koje su „pale u zaborav“ pre više od jednog stoleća direktno preti individuama koje taj nacionalni identitet pretvara u „manjinu“.
Drugi problem na koji nailazi razmatranje o zaboravljanju i pamćenju, u vezi sa jevrejskom tradicijom, jeste problem „korisnosti“ istorije: da li je ona sposobna da podstakne i vodi kolektivnu i individualnu anamnezu? Da li su istorijske studije dovoljne za očuvanje tradicije? Nije li naprotiv istorija smrtni udarac zadat tradiciji koja, od momenta kada postane istorijska, prestaje da živi? Kako, sve u svemu, staviti istoriju u službu pamćenja? Nije li naš XX vek često dopuštao nagomilavanje istorije na štetu pamćenja? Nije li kriza istorizma u modernom dobu usko vezana sa nestajanjem tradicija?
