— Ne mogu na ovom mestu da sakrijem uzdah. Ima dana kada me obuzima osećanje crnje nego najcrnja melanholija — prezir prema ljudima. A da ne bih dozvolio ikakvu sumnju šta i koga prezirem: današnji čovek, čovek sa kojim sam sudbinski vezan. Današnji čovek — gušim se u njegovom nečistom dahu... Prema minulom se odnosim, poput svih saznavalaca, s velikom tolerancijom, to jest s blagonaklonim samosavlađivanjem: prolazim kroz hiljadugodišnju svetsku ludnicu, zvanu "hrišćanstvo", "hrišćanska vera", "hrišćanska crkva", sa setnim oprezom — čuvam se od toga da čovečanstvo držim odgovornim za njegova ludila. No moja se osetljivost naglo menja, provaljuje napolje, tek što ulazim u novije, u naše doba. Naše doba zna... Ono što je nekad bilo naprosto bolesno postalo je danas neprilično — neprilično da danas bude hriščanin. I ovde započinje moja mučnina. — Gledam oko sebe: nije više preostala niti jedna reč o onome što se nekada zvalo "istina", nepodnošljivo nam je više ako neki sveštenik samo zausti reč "istina". Čak a sa najskromnijim polaganjem na ispravnost danas se mora znati da teolog, sveštenik, papa, sa svakom rečenicom koju izgovori ne samo da je u zabludi, nego da laže — da mu više ne stoji na volju da laže iz "bezazlenosti", iz "neznanja". Isto tako, kao i svako, sveštenik zna da više ne postoji nikakav "Bog", ni "greh", ni "iskupitelj" — da su "volja", "moralni poredak sveta", laži — zbilja, duboko samoprevazilaženje duha ne dozvoljava više nikome da o tome ništa ne zna... Svi crkveni pojmovi su prepoznati kao ono što jesu, kao najzlonamernije krivotvorenje novca, koje postoji, s ciljem obezvređivanja prirode, prirodnih vrednosti; sam sveštenik je prepoznat kao ono što jeste, kao najopasnija vrsta parazita, kao zarazni pauk života... Znamo, naša savest to danas zna, šta uopšte vrede, čemu su služili, oni strašni izumi sveštenika i crkve, zahvaljujući kojima je postignuto ono stanje samoskrnavljenja čovečanstva čije samo posmatranje može da izazove odvratnost — pojmovi "onostranosti", "poslednjeg suda", "besmrtnost duše", same "duše", jesu instrumenti za mučenje, sistemi surovosti, zahvaljujući kojima je sveštenik postao i ostao gospodar... Svako to zna: a uprkos tome sve ostaje po starom. Kuda je otišlo poslednje osećanje uspravnosti, samopoštovanja, kada se čak i naši državnici, obično neusiljena vrsta ljudi i skroz antihristi na delu, dan-danas nazivaju hrišćanima i idu na pričest?... Jedan mladi knez na čelu svojih četa, veličanstven poput izraza samoljublja i samopreuspinjanja njegovog naroda — ali, eto i on se, bez ikakvog stida, predstavlja kao hrišćanin!* ... Ko onda poriče hrišćanstvo?, šta naziva on "svet"? Biti vojnik, sudija, patriot; boriti se; držati do svoje časti; iznaći svoju korist; biti ponosit... Svaka praksa svakog trenutka, svaki instinkt, svako vrednovanje provedeno u delo, jeste danas antihrišćansko, a ona iskrivotvorena nakaza koja mora da je moderni čovek, ne stideći se uprkos svemu sebe, naziva se još hrišćanin!
