Proces asimilacije nesvesnog dovodi do čudnovatih pojava: jedni time izgrađuju očigledno, čak neprijatno povišenu samosvest ili samosigurnost; oni znaju sve, oni su potpuno upoznati sa tokom svog nesvesnog života. Oni smatraju da im je poznato sve što izranja iz nesvesnog. U svakom slučaju oni lekaru sa svakim časom sve više dojađuju. Drugi, međutim, postaju neraspoloženi, čak potišteni pred sadržajima nesvesnog. Opada njihovo osećanje svoje vrednosti, tako. da sa rezignacijom posmatraju sav onaj izvanredni materijal koji nesvesno produkuje. Prvi, u zanosu osećanja svoje vrednosti, preuzimaju odgovornost za svoje nesvesno, koje dopire isuviše daleko, izvan svih stvarnih mogućnosti, drugi odbacuju svaku
odgovornost sa sebe u potištenoj spoznaji bespomoćnosti sopstvenog Ja prema sudbini kojom upravlja nesvesno. Ako ova dva ekstremna načina reagovanja_tačnije analitički osmotrimo, onda nalazimo da iza/optimističkog samoosećanja prvih leži isto tako duboka, ili bolje rečeno, još dublja bespomoćnost prema kojoj svesni optimizam izgleda kao loše uspela kompenzacija.
Ali iza pesimističke rezignacije drugih leži prkosna volja koja u sigurnosti daleko prevazilazi svesni optimizam prvih.
Sa ova dva načina reagovanja označio sam samo dva gruba ekstrema. Jedno finije nijansiranje bi bolje odražavalo stvarnost. Kao što sam rekao na jednom drugom mestu,(svaki analizirani pacijent nesvesno zloupotrebljava novostečena znanja najpre u smislu svog nenormalnog neurotskog stavaj ukoliko već nije u početnom stadijumu oslobođen simptoma
u tolikoj meri da je dalja terapija, suvišna. Bitan faktor u ovome je činjenica da se u ovom stadijumu još sve shvata na stupnju objekta, tj. bez razdvajanja imaga od objekta, dakle u direktnom odnosu na objekt. Dakle, onaj ko ima »druge« za izvrsne objekte,
taj će iz svega onog što je u ovom delu analize mogao da svari da izvuče zaključak: »Dakle — takvi su drugi!« Stoga će se on, u zavisnosti od tipa, tolerantno ili netolerantno osećati obaveznim da čitavom svetu otvori oči. Drugi, međutim, koji se više oseća kao
objekt bližnjih a ne kao njihov subjekt, osetiće pritisak ovih saznanja i shodno tome postati potišten. (Naravno da ovo sagledavam sa aspekta onih brojnih, pretežno površnih priroda, koje ove probleme doživljavaju samo s nagoveštajem). U oba slučaja dolazi do pojačanja odnosa prema objektu, u prvom u aktivnom smislu, u drugom u reaktivnom. Dolazi do znatnog
potenciranja kolektivnog momenta. Prvi širi sferu svog delanja, drugi sferu svojih patnji.
Adler je koristio izraz »sličnost s Bogom«, da bi obeležio izvesne osnovne crte neurotske psihologije moći. Ako ovde isto tako koristim ovaj izraz koji potiče
od Fausta, onda to činim više u smislu ovog poznatog mesta gde Mefisto upisuje učeniku u spomen knjigu,1 a zatim za sebe primećuje: Izreci sledi staroj
i zmiji, mojoj teti.
Zbog tvoje sličnosti s Bogom
srce će još da ti strepi.2
Kao što se vidi, sličnost s Bogom se odnosi na znanje, na saznanje dobra i zla. Analiza i privođenje u svest nesvesnih sadržaja donose sa sobom izvesnu jaču toleranciju,
pomoću koje se akceptiraju i relativno teško svarijivi komadi iz nesvesne karakterologije. Ova
tolerancija izgleda vrlo »nadmoćna« i mudra a često nije ništa drugo do lepi gest, koji, međutim, povlači svakojake konsekvence, pošto se ipak radi o spajanju
dveju sfera, koje su prethodno sa puno straha držane jedna od druge razdvojene. Posle savlađivanja nadmoćnog otpora, dolazi do uspešnog sjedinjavanja para
suprotnosti, bar na izgled. Potpuniji uvid, izjednačavanje prethodno razdvojenog uz izraženo prividno nadvladavanje moralnog konflikta daju osećanje nadmoći,
koje se izražava kroz »sličnost s Bogom«. Ali ovakvo izjednačavanje dobrog i zla može na drugačiji temperamenat imati i drugačije dejstvo. Ne dešava se
uvek da neko u natčovečanskom osećanju drži u rukama i terazije dobrog i zla, već se može osećati kao bespomoćni objekt između čekića i nakovnja, ne baš
neophodno kao Herkul na raskrsnici, već pre kao brod bez krme između Scile i Haribde. A kako se, ne znajući, nalazi u velikom i prastarom ljudskom konfliktu i pateći doživljava sudar večitih principa, on se može osećati kao okovani Prometej na Kavkazu
ili kao raspet. To bi bila sličnost s Bogom u patnji. Sličnost s Bogom svakako da nije naučni pojam, uprkos tome taj izraz pogodno obeležava psihološko činjenično
stanje. Ja ne zamišljam da svaki moj čitalac bez daljnjega razume svojstveno stanje duha »sličnosti s Bogom«. Zato je ovaj izraz isuviše literaran. Zbog toga je bolje pobliže opisati stanje koje se pod ovim
podrazumeva: uvidi stečeni tokom analize pokazuju nekome po pravilu mnogo šta čega do tada nije bio svestan. Naravno da on ovakva saznanja primenjuje i na svoju okolinu i na taj način sagledava (ili veruje da vidi) ponešto što mu je prethodno bilo nevidljivo. Ukoliko su mu njegova saznanja bila korisna, sada će smatrati da će koristiti i drugima. Na taj način on
će biti uobražen, možda u najboljoj nameri, ali drugima nepoželjan. On ima osećanje da poseduje ključ koji otvara mnoga, čak možda i sva vrata. Pa čak i »psihoanaliza« poseduje tu naivnu nesvesnost svojih granica, što se najjasnije vidi po načinu kako tretira
npr. umetnička dela. Kako se ljudska priroda ne sastoji samo od svetlosti već i od prilično mnogo senki, često su zaključci, koji se stiču u praktičnoj analizi, nešto neprijatni,
utoliko neprijatniji što se čovek (što je obično slučaj) prethodno više bavio sa suprotnim. Stoga ima ljudi koji novostečene zaključke vrlo mnogo uzimaju srcu, čak isuviše mnogo, a pri tom zaboravljaju da oni nisu jedini koji imaju zasenčenu stranu. Oni se isuviše deprimiraju i tada su skloni da u sve sumnjaju i da više ništa ne smatraju pravim. Zbog toga ima čak izvanrednih analitičara sa vrlo dobrim idejama, koji nikada javno ne nastupaju sa nekom publikacijom,
pošto im sagledani psihički problem izgleda tako nesavladivo veliki da im je skoro nemoguće
da ga naučno obuhvate. Kao što jedan zbog svog optimizma preteruje, tako drugi kroz pesimizam postaje isuviše bojažljiv i malodušan. Otprilike u ovim oblicima se izražava veliki konflikt, ako se redukuje na manja merila. Ali i u ovim manjim proporcijama
može se lako prepoznati suština: uobraženost jednog i malodušnost drugog imaju jedno zajedničko, naime nesigurnost u svoje granice. Jedan se preterano širi, drugi se preterano smanjuje. Njihove individualne granice su nekako zbrisane. Ako uzmemo u obzir da
je zbog psihičke kompenzacije velika skrušenost isuviše bliska nadmenosti i da »gordost uvek dolazi pre pada«, onda iza uobraženosti lako možemo otkriti crte bojažljivog osećanja niže vrednosti. Da, čak jasno uočavamo kako nesigurnost tera uobraženog da iznosi i
hvali istine u koje nije sasvim siguran i da za to vrbuje prozelite, pošto mu pristalice osiguravaju vrednost i pouzdanost njegovih ubeđenja. Cak se i u tom spoznajnom obilju ne oseća tako prijatno da bi sam u njemu izdržao; u osnovi uzev zbog toga se oseća odbačen tako da ga potajni strah da će ostati sam sa svim tim tera da svuda iznosi svoja mišljenja
i tumačenja, što ga štiti od razornih sumnji. Obrnuto je kod malodušnog! Sto se više povlači i
skriva, tim više u njemu raste potajni zahtev za ra zumevanjem i priznavanjem. Iako govori o svojoj nižoj vrednosti, ipak, u osnovi uzev, ne veruje u to. U njemu se podiže prkosno ubeđenje njegove nepriznate vrednosti, zbog čega postaje osetljiv i na najmanje neodobravanje i stalno nosi izraz čoveka koga ne razumeju, neshvaćenog sa njegovim opravdanim zahtevima. Time formira bolesni ponos i naduto nezadovoljstvo, koje ni za što na svetu ne bi želeo, ali koje
tim bogatije dobija na uvid okolina.Obojica su istovremeno isuviše mali i isuviše veliki;
njihova individualna srednja mera, ako već prethodno nije, onda se sada još više koleba. Zvuči skoro groteskno ovo stanje označiti kao »sličnost s Bogom«. Ah kako obojica prevazilaze svoje ljudske pozicije, jedan ovde, drugi tamo, ipak su nešto »natčovečanski «; stoga, figurativno rečeno, »slični Bogu«. Ako neko neće da koristi ovu metaforu, onda bih predložio
da se govori o psihičkoj inflaciji. Ovaj pojam izgleda mi pogodan utoliko što označava preterano širenje ličnosti koje prevazilazi individualne granice u aktuelnom stanju, jednom rečju nadmenost. U ovom stanju čovek ispunjava prostor koji normalno ne bi mogao da ispuni. To može da učini samo onda kada se saobrazi sadržajima i svojstvima, koji po sebi i
za sebe leže izvan naših granica. Ono što leži izvan nas pripada ili nekom drugom, ili svima ili nikome. Kako psihička inflacija nije pojava koja se stvara samo analizom, već se često sreće i u običnom životu, možemo je istraživati i na drugim slučajevima. Sasvim običan slučaj je identifikacija, lišena humora, mnogih ljudi sa njihovim zaposlenjem ili njihovom
titulom. Sigurno da je moja ustanova delatnost koja pripada meni, ah ova je istovremeno kolektivni faktor, koji je istorijski nastao iz sadejstva mnogih faktora i čija vrednost zavisi samo od kolektivnog odobravanja. Stoga ako se identifikujem sa mojom ustanovom
ili titulom, onda se ponašam kao da sam ja lično celokupni kompleksni faktor koji predstavlja
jedna ustanova, kao da nisam samo predstavnik te ustanove, već istovremeno opredeljenje društva. Na ovaj način sam se neobično proširio i uzurpirao svojmoi, to je moto za ovakve ljude. Kod inflacije nastale kroz spoznaju radi se o nečemu principijelno sličnom, ali psihološki suptilnijem Ovu inflaciju ne uzrokuju vrednosti ustanove, već značajne fantazije. Ono što pod time mislim ilustrovao bih praktičnim primerom: za to bih izabrao slučaj jednog duševnog bolesnika koga sam poznavao lično a koga spominje i Meder (Maeder)3 u jednoj publikaciji.
Slučaj se odlikuje opsežnom inflacijom. (Kod duševnih bolesnika mogu se, naime, svi oni fenomeni koji se samo naznačeno sreću kod normalnih, posmatrati u gruboj i povećanoj meri.4 Bolesnik je patio od paranoidne demencije sa ludilom veličine. On se nalazio sa majkom božjom i sličnim veličinama u »telefonskoj« vezi. U svojoj ljudskoj stvarnosti bio
je nesrećni bravarski šegrt, već sa 19 godina neizlečivo duševno bolestan. On je, međutim, između ostalog otkrio veličanstvenu ideju da je svet njegov album, koji on može po volji da lista. Dokaz za to je vrlo jednostavan: potrebno je samo da se okrene i već
vidi novu stranicu. To je Sopenhauerov Svet kao volja i predstava u nedoteranoj, primitivnoj predočenosti. U osnovi uzev potresna zamisao, nastala iz najudaljenije studenosti
i osamljenosti, ali izražena tako bezazleno i jednostavno da se najpre samo može propratiti osmehom sama njena grotesknost. A ipak ovo primitivno shvatanje leži kao suština u osnovi genijalne Šopenhauerove vizije sveta. Ko nije genijalan ni sumanut nikada se ne može osloboditi stvarnosti u tolikoj meri da zaželi da svet sagleda kao svoju sliku. Da li je bolesnik
uspeo da sam razvije ili izgradi ovakvo shvatanje? Ili mu je ono zapalo u deo? Ili je na kraju
upao u njega? Njegovo bolesno raspadanje i inflacija potvrđuju ovo poslednje. On više ne misli i ne govori, već ono misli i govori u njemu i zbog toga i čuje glasove. Tako postoji razlika između njega i Sopenhauera u tome što je shvatanje kod njega zastalo u stadijumu čistog spontanog rasta, dok je Sopenhauer isto gledište apstrahovao i izrazio opštevažećim
jezikom. Na taj način izneo ga je iz njegove podzemne početnosti u svetio dana kolektivne svesti. Bilo bi netačno pretpostaviti da bolesnikovo gledište ima ličn karakter i vrednost ili da je, drugim recima, deo koji pripada njemu. Tada bi on bio filozof. Ali genijalni filozof je samo onaj kome je uspelo da primitivnu i čisto prirodnu viziju podigne do apstraktne
ideje i do svesnog opšteg dobra. Tek je ovaj učinak njegova lična vrednost, koju sme sebi pripisati a da pri tom ne potpadne pod inflaciju. Gledište bolesnikovo je, međutim, bezlična, prirodno izrasla vrednost, protiv koje bolesnik nije mogao da se brani, koja ga je čak progutala i »pomerila« u još veću otuđenost. Neosporna veličina ideje nadula ga je do bolesnih razmera,
umesto da on ovlada idejom i da nju proširi do filozofskog gledanja na svet. Lična vrednost leži
samo u filozofskom učinku, a ne u primarnoj viziji. I filozofu je ova samo izrasla i to iz opšteg dobra čovečanstva, u kome, u principu, svako ima udela. Zlatne jabuke potiču od istog drveta, nezavisno od toga da li ih bere imbecilni bravarski šegrt ili Sopenhauer. Iz ovog primera možemo naučiti nešto još više, naime da nadlični psihički sadržaji nisu samo indiferentni
ili mrtvi materijali, koji se proizvoljno mogu usvojiti. Naprotiv, radi se o živim veličinama koje
atraktivno deluju na svest. Identifikacija sa ustanovom ili titulom čak ima nečeg zavodljivog, zbog čega tako mnogi ljudi nisu ništa drugo samo čast koju im je dodelilo društvo. Bilo bi uzaludno tražiti ličnost iza ove ljušture. Iza velike poze našli bismo kukavnog čovečuljka^Zbog toga je ova ustanova (ili već šta je ova spoljna ljuštura) tako zavodljiva — ona predstavlja
jevtinu kompenzaciju za lične nedovoljnosti.! Ali ne postoje samo spoljne atraktivnosti kao
ustanove, titule i ostale socijalne uloge, koje uzrokuju inflaciju. To bi bile samo bezlične veličine, koje se nalaze spol ja u društvu, u kolektivnoj svesti. Ali kako s one strane individue postoji zajednica, tako i s one strane naše lične psihe postoji kolektivna psiha, upravo
kolektivno nesvesno koje isto tako u sebi krije privlačne veličine, kao što pokazuje gore navedeni primer. Kao što je u prvom slučaju čovek kroz svoju čast iznenada gurnut u svet (»Messieurs, a present je suis Roy«), isto tako može iznenada i nestati iz njega, naime onda kada ga zadesi da sagleda one velike slike, koje svetu nameću jedan drugi lik. Radi se o onim
magijskim »representation collectives«, koje leže u osnovi svakog »slogan«-a Amerikanaca, gesla i parole, a na najvišem stupnju u literarnom i religijskom jeziku. Sećam se jednog duševnog bolesnika koji nije bio pesnik, niti inače nešto značajno. Bio je samo nešto
tiša priroda, nešto sanjalački nastrojen mladić. Zaljubio se u jednu devojku i, kao što se često dešava, nije dovoljno proverio da li ona odgovara na njegovu ljubav. Njegova primitivna »participation mystique« omogućila mu je da bez daljnjega pretpostavi da je njegova obuzetost samo po sebi razumljivo i obuzetost drugog, što je najčešće slučaj na dubljim stupnjevima ljudske psihologije. Tako je mladić izgradio sanjalačku ljubavnu fantaziju koja se naprasno razbila kada je otkrio da devojka neće ni da čuje za njega. Bio je očajan do te mere da je
pošao pravo ka reci da se udavi. Bila je kasna noć, u susret njemu zvezde su svetlucale iz tamne vode. Izgledalo mu je kao da zvezde u parovima plivaju rekom, a njim je ovladalo čudno osećanje. Zaboravio je svoju samoubilačku nameru i fasciniran je posmatrao ovu čudnovatu, slatku igru. Postepeno mu je postalo jasno da je svaka od ovih zvezda lice, da su
prolaze pored njega. Tada mu se nametnuo sasvim nov zaključak: sve se promenilo, i njegova sudbina, napustili su ga razočaranje i ljubav, sećanje na devojku bilo je daleko i ravnodušno, zato mu je — i on je to jasno osećao — bilo obećano nečuveno bogatstvo. Već je znao da je neprocenjivo blago sakriveno za njega u obližnjoj zvezdari. Tako je došlo do
toga da ga je policija uhapsila u 4 sata izjutra, pri
pokušaju da obije zvezdaru. Sta mu se desilo? Siroti čovek sagledao je Danteovu
sliku, čiju lepotu, izraženu u jednom stihu, nikada nije mogao da shvati. Ali on ju je video i ona
ga je preobrazila. Ono što je bilo najveći bol ostalo je negde u daljini; a nov, neslućeni svet zvezda, koji daleki od ove ojađene zemlje nečujno odmiču svojom beskrajnom putanjom, otvorio mu se u trenutku pošto je kročio preko »Prozerpininog praga«. Očekivanje
nečuvenog bogatstva — ko ne bi mogao da shvati ovu zamisao? — naišla je kao otkrovenje. Sve
je to bilo isuviše mnogo za njegovu sirotu glavu. Nije se utopio u reci, već u večitoj slici, čija se lepota s tim i ugasila. Kao što se jedan u socijalnoj ulozi tako se i drugi može izgubiti u unutrašnjoj viziji i da na taj način bude izgubljen za svoju okolinu. Poneke neshvatljive
promene ličnosti, kao iznenadna preobraćanja ili druga smisaona menjanja, zasnivaju se na kolektivnoj psihi koja, kao što pokazuje naš primer, može proizvesti tako veliku inflaciju da se ličnost sasvim raspadne. Ovo raspadanje je duševna bolest, prolazne ili trajne prirode, »rascep duše« ili »šizofrenija« (Blojler). 6 Bolesna inflacija naravno da se zasniva na obično
urođenoj slabosti ličnosti prema autonomiji kolektivno nesvesnih sadržaja. Covek će biti najbliži istini ako predstavi da se naša svesna i lična psiha zasniva na širokom temelju
nasleđene i opšte duhovne dispozicije, koja kao takva nije svesna i da se naša lična psiha odnosi prema kolektivnoj psihi otprilike kao individua prema društvu. Ali na isti način kao što individua nije naprosto jedinstveno i posebno, već i socijalno biće, tako i čovekova psiha nije samo pojedinačni i potpuno individualni, već i kolektivni fenomen. I_na isti način kao
što se izvesne socijalne funkcije ili nagoni nalaze u suprotnosti prema interesima pojedinca, tako i ljudski duh raspolaže izvesnim funkcijama ili tendencijama, koje su, zbog svoje kolektivne prirode, u suprotnosti sa individualnim potrebama. Ova činjenica
ima svoju osnovu u tome što je svakom čoveku urođen visoko diferenciran mozak, koji mu osigurava mogućnost bogate duhovne funkcije koju on ontogenetski nije ni stekao ni razvio. U onoj meri u kojoj su ljudski mozgovi ravnomerno diferencirani, je i kroz to omogućena duhovna funkcija, kolektivna i univerzalna. Ovim stanjem stvari se može, na primer, objasniti
činjenica da nesvesno najudaljenijih naroda i rasa raspolaže čudnovatom podudarnošću koja se, između ostalog, pokazuje u već više puta pomenutoj činjenici izvanredne podudarnosti autohtonih oblika mitova i motiva. Univerzalna sličnost mozga pruža univerzalnu mogućnost istovrsne duhovne funkcije. Ova funkcija je kolektivna psiha. Ukoliko postoji odgovarajuća
diferencijacija rasa, plemena ili čak porodice, utoliko postoji i kolektivna psiha ograničena
na rasu, pleme ili porodicu i izvan nivoa »univerzalne « kolektivne psihe: govoreći Zaneovim (Janet) jezikom, kolektivna psiha obuhvata »parties inferieures « psihičkih funkcija, čvrsto zasnovani, tako reći automatski, nasleđen i svuda prisutan, dakle nadličan ili bezličan deo individualne psihe. Svest i lično nesvesno obuhvataju »parties superieures« psihičkih
funkcija, dakle deo koji je stečen i razvijen ontogenetski. Dakle, ona individua koja njoj a priori i nesvesno datu kolektivnu psihu pridruži svom ontogenetski stečenom posedu, kao da je ova deo istog, time neopravdano povećava opsege ličnosti sa odgovarajućim posledicama. Naime', ukoliko je kolektivna psiha »parties inferieures« psihičkih funkcija a samim tim
kao baza podređena svakoj ličnosti, onda ova opterećuje i obezvređuje ličnost, što se ispoljava u inflaciji, ili u gušenju samosvesti, ili u nesvesnom povećanju naglašenosti svoga Ja sve do bolesne volje za moći.
