Kao što je poznato sadržaji nesvesnog se prema Frojdovim shvatanjima ograničavaju na infantilne
tendencije, koje se onda, zbog svog inkompatibilnog karaktera, potiskuju. Potiskivanje je proces koji se uspostavlja u ranom detinjstvu usled moralnog uticaja okoline i zadržava se tokom celog života. Pomoću analize ukidaju se potiskivanja i privode u svest potisnute želje. Po ovoj teoriji nesvesno sadrži tako reći samo one delove ličnosti, koji bi isto tako mogli biti svesni a zapravo su potisnuti jedino vaspitanjem. Iako za izvestan način posmatranja najveću važnost imaju infantilne tendencije nesvesnog, ipak bi bilo netačno po tome definisati ili ocenjivati nesvesno. Nesvesno ima i drugu stranu: u njegovom području nisu samo potisnuti sadržaji, već i sav onaj psihički materijal
koji nije dostigao pragovnu vrednost svesti. Nemoguće je niži prag svih ovih materijala objasniti principom potiskivanja, inače bi uklanjanjem potiskivanja čovek morao dobiti fenomenalno pamćenje, koje više ništa ne zaboravlja.
Podvlačimo da se osim potisnutog materijala u nesvesnom nalazi i sve ono podpragovno nastalo psihičko, uključujući i subliminalne čulne opažaje. Osim toga znamo ne samo'iz bogatog iskustva, već i iz teorijskih razloga da nesvesno sadrži i onaj materijal koji još nije dostigao pragovne vrećlnosti svesti. To su klice kasnijih svesnih sadržaja. Isto tako imamo razloga da pretpostavimo da nesvesno niukom slučaju nije mirno, u onom smislu da bi bilo neaktivno, već da je trajno zaokupljeno-grupisanjem i pregrupisavanjem svojih sadržaja. Ova aktivnost bi se mogla zamisliti
kao apsolutno nezavisna samo u patološkim slučajevima; normalno ona je usklađena sa svešću u
smislu kompenzatornog odnosa.' Može se pretpostaviti da su svi ovi sadržaji lične prirode utoliko što su tekovina individualnog postojanja. Kako je ovo bivstvovanje ograničeno, onda mora
i broj tih tekovina biti ograničen, zbog čega bi onda bilo moguće iscrpljivanje nesvesnog pomoću
analize ili inventarisanje svih nesvesnih sadržaja, možda u smislu da nesvesno više ne može da produkuje ništa drugo do ono što je poznato i prihvaćeno od svesti. Takođe bi se, kao što je primećeno, morao izvesti zaključak da bi se time paralisala nesvesna produkcija i da bi se, otklanjanjem potiskivanja, moglo zaustaviti poniranje svesnih sadržaja u nesvesno. Ovo je, kako nas uči iskustvo, moguće samo u vrlo ograničenoj meri. Mi podržavamo naše pacijente u
tome da zadrže potisnute i ponovo u svest privedene sadržaje i da ih uključe u njihov životni plan. Ova procedura, kako se svakodnevno možemo uveriti, ne čini nikakav utisak na nesvesno utoliko što ono mimo i dalje produkuje snove i fantazije, koji bi, shodno prvobitnoj Frojdovoj teoriji, morali da se zasnivaju na ličnim potiskivanjima. Ako se u ovakvim slučajevima konsekventno i bez predubeđenja dalje posmatra, onda se nalaze materijali koji su, doduše, formalno slični ranijim ličnim sadržajima, ali izgleda da sadrže nagoveštaje koji izlaze iz okvira ličnog. Ako bi za ilustraciju rečenog trebalo navesti primer, onda mi je još u živom sećanju jedna pacijentse, kako se to još početkom ovog veka formulisalo, Zasnivala uglavnom na »kompleksu oca«. Time se
htelo da se podvuče činjenica da je svojstveni odnos prema ocu pacijentkinji stajao kao prepreka na životnom putu. Ona je imala vrlo dobar odnos prema (odonda umrlom) ocu. Uglavnom je to bio osećajan odnos. U ovakvom slučaju obično se razvija intelektualna funkcija, zbog čega je ova kasnije ono što postaje spona sa svetom. Shodno ovome pacijentkinja je započela studije filozofije. Njena živahna želja za saznanjem postala je motiv koji je trebalo da je oslobodi osećajno obojene vezanosti za oca. Ova operacija može da urodi plodom ako se i osećanja mogu aktivirati na novom stupnju osvojenom pomoću intelekta i na način da dođe do osećajnog odnosa prema pogodnom čoveku, i to odnosa koji bi bio ekvivalentan ranijem osećajnom odnosu. Prelazak, međutim, u ovom slučaju nije uspevao, pošto su osećanja između oca i jednog ne zapravo mnogo pogodnog muškarca
zastala u kolebljivoj ravnoteži. Naravno da je time zadržano napredovanje u životu tako da se uspostavila ona, za neurozu karakteristična nesaglasnost sa samim sobom. Takozvani normalan čovek je u stanju da, jakim voljnim aktom, raskine okove osećanja na jednoj ili drugoj strani, ili — što je možda običnije — on nesvesno klizi glatkom putanjom instinkta na drugu stranu a da mu nikada ne bude jasno do kakvog je konflikta došlo iza neke glavobolje ili kakvih drugih somatskih tegoba. Ali dovoljna je izvesna slabost instinkta (koja može imati raznorazne uzroke) pa da spreči gladak, nesvesni prelazak. Tada napredak zastaje u konfliktu i odatle proistekli zastoj života je
ravan neurozi.iNaime, zbog zastoja preliva se psihička energija u svim mogućim, u početku na izgled nekorisnim pravcima; npr. dolazi do isuviše jake inervacije simpatikusa ili vagusa, zbog čega dolazi do neuroloških smetnji želuca i creva, ili srca ili fantazije i reminiscencije, koje su po sebi neinteresantne, odjednom dobijaju u značaju i opsedaju svest. (Od buve postaje slon, itd.). U ovom stanju potreban je neki ravnoteži. Priroda nesvesno i indirektno vodi sama
ka tome preko fenomena prenosa (Frojd). Naime, tokom terapijskog postupka pacijentkinja prenosi sliku oca na lekara i time u neku ruku njega čini ocem i, ukoliko on međutim nije otac, ekvivalentom čoveka koga nije uspela da dostigne. Tako lekar postaje u neku ruku otac i ljubavnik, drugim recima predmet konflikta. U njemu se sjedinjuju suprotnosti, zbog čega on predstavlja quasi idealno rešenje konflikta. Time on nevoljno zadobija ono precenjivanje od strane pacijenta, koje je skoro nepojmljivo posmatraču sa strane i koje od njega stvara spasioca i Boga. Ova metafora nije tako smešna kao što izgleda. Stvarno je malo isuviše istovremeno biti otac i ljubavnik. Niko to ne može duže da izdrži upravo zato što je isuviše mnogo. Covek bi stvarno morao da bude bar polubog, pa da neprekidno igra ovakvu ulogu: morao bi stalno da daje. Pacijentu u stanju prenosa u početku izgleda ova provizorna uloga idealna. Ali vremenom ova prelazi u zastoj, što je isto toliko rđavo koliko i
neurotski konflikt. U osnovi uzev još se ništa nije desilo na putu stvarnog rešenja konflikta. Konflikt
je samo prenesen. Ipak može srećan prenos — bar prolazno — da dovede do nestajanja neuroze, zbog
Čega se od strane Frojda prenos ispravno smatra terapijskim faktorem prvog stupnja, ali istovremeno i kao provizorno stanje, koje doduše obećava mogućnosti izlečenja, ali niukom slučaju nije lek. Ovo donekle zametno izlaganje izgleda mi neophodno za razumevanje mog primera: moja pacijentkinja
je, naime, dospela u stanje prenosa i već je bila dostigla gornju granicu, gde zastoj počinje da biva
neprijatan. Postavljalo se pitanje: šta dalje? Ja sam naravno postao spasitelj i sama pomisao da me mora napustiti bila je pacijentkinji ne samo krajnje neugodna već zapravo užasavajuća. Takozvani »zdravi ljudski razum« u ovakvim situacijama običava da navede čitav repertoar raznih: »ti jednostavno moraš «, »trebalo bi«, »ti ipak ne možeš« itd. Ukoliko zdravi ljudski razum na sreću nije isuviše redak a ni suviše neaktivan (znam, ima pesimista), onda upravo u ovom kroz osećaj zdravlja pojačanom stanju prenosa može neki razuman motiv pokrenuti toliko entuzijazma, da se snažnom voljnom rešenošću reskira i koja bolna žrtva. Ako ovo uspe (a tako nešto ponekad stvarno uspeva), tada žrtva donosi blagosloveni plod, tako da dotadašnji pacijent može preći u stanje praktične izlečenosti. Lekar je tada toliko radostan da mu teorijske poteškoće u objašnjavanju
ovog malog čuda i ne padaju na pamet. Ako skok ne uspe — mojoj pacijentkinji nije uspelo — onda se čovek suočava sa problemom ukidanja prenosa. Ovde »psihoanalitička« teorija dospeva
u veliku tamu. Izgleda da se tada zaustavlja na tamnom sudbinskom iščekivanju: nekako se mora nešto pronaći, mora da postoji nešto, npr. »prestaje samo po sebi, kada pacijent više nema novca«, kako mi je jednom objasnio jedan nešto ciničniji kolega. Ili su to neumoljivi zahtevi života, koji onemogućuju zadržavanje u stanju prenosa, zahtevi koji iznuđavaju onu žrtvu koja se ne prinosi dobrovoljno, obično sa više ili manje potpunim vraćanjem ranijih simptoma. (Opisi ovakvih slučajeva ne smeju se tražiti u knjigama hvalospeva psihoanalize!). Sigurno da ima beznadežnih slučajeva gde jednostavno ništa ne pomaže; ali ima i slučajeva koji ne moraju zastati, koji ne moraju otkinutom nogom i puni gorčine ispasti iz stanja prenosa. Rekao sam samom sebi — upravo u slučaju pomenute pacijentkinje — da mora postojati pristojan, jasan put, koji čoveka iz ovakvog iskustva može izvesti u potpuni integritet i svesnost. Moja pacijentkinja bila je već odavno »potrošila
« novac (ako ga je uopšte ikada i imala), ali ja sam bio radoznao kojim će putevima udariti priroda
da. bi dovela do zadovoljavajućeg rešenja zastoja u prenosu. Kako uopšte nisam uobražavao da posedujem ovaj zdravi ljudski razum koji u svakoj zamršenoj situaciji tačno zna šta treba činiti, a kako je moja pacijentkinja to znala isto tako malo kao ja, predložio sam joj da osluškuje bar one podsticaje koji potiču iz one psihičke sfere koja izmiče našem stavu koji uvek više zna i našim namerama. To su bili u prvoj liniji snovi. Snovi sadrže slike i misaone povezanosti koje nismo
stvorili sa svesnom namerom. Oni nastaju spontano, bez našeg sudelovanja i na taj način predstavljaju psihičku delatnost lišenu hotimičnosti. Stoga je san zapravo krajnje objektivni, tako reći prirodni produkt psihe, zbog čega se od njega mogu očekivati bar ukazivanja i aluzije na izvesne osnovne tendencije. Kako psihički životni proces — kao svaki životni proces — nije samo kauzalni tok, već i finalno orijentirano, svrhovno zbivanje, to se od sna, koji ne predstavlja ništa drugo do samoodražavanje psihičkog životnog procesa, mogu očekivati indicije u odnosu na objektivne uzroke kao i objektivne tendencije. Na osnovu ovih razmatranja, dakle, podvrgavamo snove pažljivom posmatranju. Odvelo bi nas isuviše daleko iznositi sve one snove koji su usledili. Dovoljna
je skica njihovog osnovnog karaktera: većina snova se odnosila na ličnost lekara, tj. aktivne ličnosti
očigledno su bile samo snevačica i njen lekar. Ovaj se, međutim, retko pojavljivao u svom prirodnom obličju, već najčešće čudno izmenjen. Njegov oblik je čas bio neprirodne veličine, čas je izgledao prastar, zatim opet sličan njenom ocu, pri tom čudnovato isprepletan sa prirodom, kao u sledećem snu: njen otac (koji je inače bio malog rasta) stajao je sa njom na jednom bregu, koji je bio sav pokriven žitnim poljima. U poređenju sa njim ona je bila mala, a on je izgledao kao džin. On ju je podigao sa tla i kao malo dete držao je na rukama. Povetarac je duvao iznad žita i kako je povijao klasje tako je i on nju ljuljao u naručju. Iz ovog i sličnih snova mogle su se sagledati različite
stvari. Pre svega stekao sam utisak kao da se njeno nesvesno nepokolebljivo zadržava na tome da
sam ja njen otac-ljubavnik, čime je izgledalo da je fatalna veza, koju je trebalo raskinuti, još čvršće i
izričito potvrđena. Dalje nije moglo a da se ne vidi da je nesvesno poseban naglasak stavljalo na nadljudsku, tako reći »božansku« prirodu oca-ljubavnika, čime se isto tako još jednom podvlačilo precenjivanje, skopčano sa prenosom. Stoga sam se pitao da pacijentkinja možda još uvek nije sagledala celokupnu fantastičnost njenog prenosa ili da se, na kraju krajeva, do nesvesnog uopšte ne može dopreti uvidom, već da se zaslepljeno i idiotski prati nešto besmisleno i nemoguće. Frojdova ideja da nesvesno »samo može da želi«, Sopenhauerova šlepa i besciljna pravolja, gnostički demiurg, koji se u svojoj taštini smatra savršenim, a koji slep i ograničen stvara samo jadnu nesavršenost — opasno su se približavale ovakve pesimističke sumnje o suštinski negativnoj osnovi sveta odnosno duše. Nasuprot tome izgledalo mi je da u stvari ne postoji ništa drugo do dobar savet »ti
treba da«, potkrepljen udarcom sekire, koji zauvek odseca celokupnu fantastiku. Ali pošto sam još jednom temeljno razmotrio snove, zatitrala mi je drugačija mogućnost. Rekao sam sebi sledeće: ne može se osporiti da snovi nastavljaju da govore u istim metaforama, koje su poznate
kako pacijentkinji tako i meni iz naših razgovora. Sama pacijentkinja neosporno ima uvida, u fantastiku njenog prenosa. Ona zna da joj se ja javljam kao polubožanski otac-ljubavnik, što bar intelektualno može razlikovati od stvarnog mene. Dakle, snovi očigledno ponavljaju ono što svest već zna, minus svesna kritika, koju sasvim ignorišu. Oni, dakle, ponavljaju svesne sadržaje a ipak ne in toto, već se uporno probijaju sa fantastičnim stanovištem i pored »zdravog
ljudskog razuma«. Naravno da sam se zapitao: odakle ova upornost i kakva joj je svrha? Čvrsto sam bio ubeđen da ova mora imati nekakav finalni smisao, pošto nema stvarno živih stvari koje ne bi imale nekog svrhovnog smisla, koje bi se, drugim recima, mogle objasniti ako
bi se predstavile kao preživeli ostatak izvesnih ranijih činjenica. Ali energija prenosa je u tolikoj meri
jaka da zapravo pravi utisak vitalnog nagona. Dakle, šta je svrha ovakvih fantazija? Tačnije posmatranje i analiza snova, naročito onih koje sam naveo, pružaju izrazitu tendenciju — nasuprot svesnijoj kritici, koja bi to htela da svede na ljudsku meru — da ličnosti lekara pridoda natčovečne atribute — džinovski, prastar, veći od oca, kao vetar koji povija klasje — očigledno od njega još treba stvoriti Boga! Ili da li bi slučaj trebalo posmatrati obrnuto, naime da nesvesno pokušava da iz ličnosti lekara stvori Boga, u neku ruku da iz ljušture ličnosti oslobodi božju priliku, koja je, prema tome, u prenosu na ličnost lekara bila u svesti počinjeni nesporazum, glupost »zdravog ljudskog razuma«. Da li težnja nesvesnog možda samo na izgled žudi za ličnošću, a da u dubljem smislu
stremi Bogu? Da li bi priželjkivanje Boga moglo biti neizmenjena, tamna priroda nagona probuđene strasti? Možda dublja i jača od ljubavi prema čovekovoj ličnosti? Ili možda najviši i pravi smisao ove bezizlazne ljubavi, koju nazivamo prenosom? Možda delić stvarnog »lica božjeg«, koje se od 15. veka izgubilo iz ljudske svesti? Niko neće posumnjati u stvarnost strasne žudnje za čovekovom ličnošću, ali da se u lekarskoj ordinaciji, u prozaičnoj figuri doktora, jedan odavno istorijski
postao delić religijske psihologije, tako reći srednjovekovni kuriozum — pomislimo na Mehtilda
fon Magdeburga tMechthild von Magdebur) — pojavi tako neposredno i stvarno, svakako izgleda isuviše fantastično, da bi se moglo uzeti ozbiljno. Stvarni naučni stav mora biti bez predrasuda.
Jedini kriterijum važnosti jedne hipoteze jeste da li ova poseduje heurističku ili tumačeću vrednost. Sada se postavlja pitanje da li se prethodno postavljene mogućnosti smeju posmatrati kao važeće hipoteze. A priori ne postoji nikakav razlog zašto ne bi bilo moguće da nesvesne tendencije s one strane čovekove ličnosti imaju cilja, kao što je i moguće da nesvesno »samo želi«. Jedino je iskustvo ono što odlučuje o tome koja je hipoteza pogodnija. Mojoj vrlo kritičnoj pacijentkinji ova nova hipoteza nije se posebno sviđala, pošto je ranije shvatanje, da sam ja otac-ljubavnik i da kao takav predstavljam idealno rešenje konflikta, imalo za njena osećanja neuporedivo veću privlačnost. Uprkos tome njen intelekt je bio dovoljno bistar da uvidi teoretsku
mogućnost jedne ovakve hipoteze. Međutim, snovi nastavljaju da ličnost lekara predstavljaju u sve većim propozicijama. U vezi s tim desilo se nešto što sam u početku opazio samo sa čuđenjem, naime, tako reći podzemno ispražn javan je njenog prenosa. Primetno se produbljivao odnos prema jednom prijatelju, uprkos tome što se svesno još uvek čvrsto držala prenosa. Kada je zatim došao trenutak rastanka sa mnom, ovaj nije značio katastrofu, već sasvim normalan rastanak. Imao sam privilegiju da budem jedini posmatrač pri procesu odvajanja. Mogao sam da vidim kako je nadlično usmerna tačka razvila — ne mogu je drugačije nazvati — vodeću funkciju i korak po korak na sebe prenela sva prethodna lična precenjivanja i sa ovom priteklom energijom dobila i u uticaju na odbojnu svest, a da/ pri tom svest pacijentkinje nije mnogo šta primetila od toga. Iz toga
sam zaključio da snovi nisu bili samo fantazija, već samoprikazivanje nesvesnog razvitka, koje je omogućilo da psiha pacijentkinje polako izraste iznad njene nekorisne lične veze. Ova promena se desila, kako sam pokazao, na taj način što se nesvesno razvila nadlično usmerna tačka; u neku ruku virtualan cilj koji se simbolički izražavao u obliku koji se ne može drugačije obeležiti do kao shvatanje Boga. Snovi su tako reći izobličili ljudsku figuru lekara do nadljudskih proporcija,
do džinovskog, prastarog oca, koji je istovremeno i vetar u čijim sigurnim zaštitničkim rukama počiva snevačica kao odojče. Ako bi se svesna predstava Boga (hrišćansko vaspitanje) pacijentkinje smatrala uzrokom javljanja božje slike u snovima, onda bi se opet moralo istaći njeno izopačavanje. U odnosu na religiju pacijentkinjin stav je kritički i agnostički. a njena ideja o mogućem božjem biću odavno se kreće u apstraktnim sferama. Nasuprot tome božja slika snova odgovara arhaičnoj predstavi prirodnog demona, možda Votana. fttbc' T6 Tcveuu.a, »Bog je duh« je preveden u praoblik, gde je zveuu« vetar: Bog je vetar, jači, veći od čoveka, nevidljivo biće od daha. Slično kao u hebrejskom i u arapskom ruh označava dah — i duh.3 Iz ličnog oblika snovi razvijaju arhaičnu
sliku Boga, koja se beskrajno razlikuje od svesnog pojma Boga. Moglo bi se prigovoriti da se radi o
infantilnoj slici, reminiscenciji iz detinjstva. Bio bih sklon ovoj pretpostavci kada bi se radilo o starom čoveku na zlatnom prestolu na nebu. Ali upravo se ne radi o ovakvoj sentimentalnosti, već o primitivnom shvatanju, koje može samo odgovarati arhaičnom stanju duha. Ovakva primitivna shvatanja, za koja sam u svojoj knjizi Preobražaji i simboli libida dao veliki broj primera, sugerišu nam da preduzmemo razdvajanje nesvesnog materijala, koje bi imalo drugačiji karakter od diferenciranja na »predsvesno« i »nesvesno« ili »subconscious« i »unconscious«. Ovde nećemo dalje* diskutovati o opravdanosti ovakvog razdvajanja. Ono ima svoju određenu vrednost i zaslužuje
da se dalje razvija kao stanovište. Razdvajanje, na koje me je prisililo iskustvo, zahteva samo da bude
ocenjeno kao jedno dalje stanovište. Iz dosada rečenog proizilazi da u nesvesnom u izvesnoj meri možemo razlikovati jedan sloj koji se može označiti kao lično nesvesno. Materijali sadržani u ovom sloju su lične prirode utoliko što su s jedne strane stečeni kroz individualnu egzistenciju, a s druge psihološki faktori koji bi isto tako mogli biti i svesni. S jedne strane je, doduše, razumljivo da inkompatibilni psihološki elementi podležu potiskivanju i da su zbog toga nesvesni, ali da s druge ipak postoji mogućnost da se potisnuti sadržaji privedu u svest i da se svesno zadrže kada se jednom spoznaju. Ove materijale raspoznajemo kao lične sadržaje po tome što možemo dokazati njihovo dejstvo, ili njihovo parcijalno pojavljivanje, ili njihovo poreklo u našoj ličnoj prošlosti.
To su integrisani delovi ličnosti koji spadaju u njen inventar, delovi čiji manjak u svesti stvara manju vrednost u ovom ili onom pogledu, i to ne manju vrednost koja bi po sebi imala psihološki karakter
organskog osakaćen ja ili urođenog defekta, već mnogo pre karakter propusta, zbog kojeg se nameće moralni ressentiment. Moralno doživljena manja vrednost uvek ukazuje da je komad koji nedostaje nešto što zapravo, shodno osećanjima, ne bi trebalo da nedostaje, ili, drugim recima, nešto što bi moglo biti svesno, samo ako bi se potrudilo.'; Moralno osećanjemanje vrednosti pri tom ne potiče iz sukoba sa opštim, u izvesnom smislu arbitrarnim moralnim zakonom, već iz konflikta sa sopstvenim bićem, koje iz razloga duševne ravnoteže zahteva nadoknadu deficita. Bilo gde da se pojavi osećanje niže vrednosti, ono ukazuje da nije samo prisutan zahtev za asimilacijom nesvesnog komada, već i na mogućnost asimilacije. U krajnjoj liniji su moralni kvaliteti jednog čoveka ono što ga, bilo spoznajom neophodnosti, bilo indirektno preko neuroze, primoravaju da asimiluje svoju nesvesnu Sopstvenost i da je zadrži svesnom. Ko i dalje odmiče na ovom putu saznavanja svoje nesvesne Sopstvenosti, nužnim načinom prenosi sadržaje lično nesvesnog u svest, čime se proširuje opseg ličnostL' Odmah bih dodao da ovo »proširenje« u prvoj liniji pogađa moralnu svest, samospoznaju, pošto su sadržaji nesvesnog, oslobođeni pomoću analize i prevedeni u svest, po' pravilu neprijatni i stoga potisnuti sadržaji, pod čim se podrazumevaju želje, sećanja, tendencije, planovi itd. To su sadržaji koji
dolaze na videlo, na primer, i kod iskrenog ispovedanja, ali tad ipak u daleko ograničenijoj meri.
Daljnje se, po pravilu, dobija pomoću analize snova. Cesto je vrlo interesantno videti kako snovi iznose najhitnije momente — deo po deo najfinije izabrano. Čitav materijal, prinet svesti, dovodi do značajnog proširenja horizonta, produbljene samospoznaje, za koju se mora pretpostaviti da je, kao ništa drugo, pogodna da čoveka humanizuje i učini skromnim. Ali i samospoznaja, o čijem dejstvu svi mudraci pretpostavljaju samo najbolje, deluje različito na različite karaktere. Time se u praktičnoj analizi mogu steći najčudnovatija iskustva. Ipak, taj problem ću obraditi u drugom poglavlju. Kao što moj primer arhaične predstave Boga pokazuje, izgleda da nesvesno sadrži još i druge stvari
a ne samo lične tekovine. Mojoj pacijentkinji je bilo potpuno nesvesno poreklo pojma »duh« iz »vetar« ili paralelizam ta dva pojma. Ovaj sadržaj sna nikada nije imala u misaonom toku, niti je ikada nešto učila o ovome. Kritično mesto u Novom zavetu bilo joj je nepristupačno, pošto ne zna
grčki. Moglo se — ako bi ovo stvarno trebalo da bude lična tekovina — raditi o takozvanoj kriptomneziji, tj. o nesvesnom sećanju neke zamisli koju je snevačica nekad pročitala. Protiv ovakve mogućnosti u ovom posebnom slučaju ne mogu ništa navesti. Ali video sam dovoljan broj slučajeva — veliki broj istih nalazi se u mojoj gore navedenoj knjizi — gde je sa sigurnošću isključena kriptomnezija. Ako bi se i u ovom slučaju radilo o kriptomneziji — što mi je vrlo neverovatno — ipak ostaje da se razjasni šta je bila preegzistentna dispozicija na osnovu koje se fiksirala 1 kasnije »ekforisala« (Semon) baš ova slika. U svakom slučaju radi se — sa ili bez kriptomnezije — o
pravoj i tačnoj primitivnoj božjoj slici, koja je rasla u nesvesnom jednog modernog čoveka i razvijala živahno dejstvo, dejstvo koje goni na religijsko-psihološka razmišljanja. Na ovoj slici ne bih mogao da nađem ništa »lično«: to je potpuno kolektivna slika, čija nam je etnička pojava odavno poznata. Ova istorijska i opšte proširena slika je ponovo oživela kroz prirodnu psihičku funkciju, što nije nikakvo čudo utoliko što je moja pacijentkinja došla na svet sa ljudskim mozgom, koji danas najverovatnije funkcioniše na isti način kao kod starih Germana. Radi se o oživljenom arhetipu, kako sam označio ove praslike.s Primitivni, analogni način mišljenja snova je ono što ponovo oživljavaju ove stare slike. Ne radi se o nasleđenim predstavama već nasleđenim pripravnostima.
S obzirom na ovakve činjenice moramo pretpostaviti da nesvesno ne sadrži samo lično, već i nelično,
kolektivno, u obliku nasledenih kategorija1 ili arhetipova. Stoga sam postavio hipotezu da nesvesno
u svojim dubljim slojevima sadrži izvesne relativno šire kolektivne sadržaje. Zbog toga govorim o »kolektivno nesvesnom«.
K.G.JUNG
tendencije, koje se onda, zbog svog inkompatibilnog karaktera, potiskuju. Potiskivanje je proces koji se uspostavlja u ranom detinjstvu usled moralnog uticaja okoline i zadržava se tokom celog života. Pomoću analize ukidaju se potiskivanja i privode u svest potisnute želje. Po ovoj teoriji nesvesno sadrži tako reći samo one delove ličnosti, koji bi isto tako mogli biti svesni a zapravo su potisnuti jedino vaspitanjem. Iako za izvestan način posmatranja najveću važnost imaju infantilne tendencije nesvesnog, ipak bi bilo netačno po tome definisati ili ocenjivati nesvesno. Nesvesno ima i drugu stranu: u njegovom području nisu samo potisnuti sadržaji, već i sav onaj psihički materijal
koji nije dostigao pragovnu vrednost svesti. Nemoguće je niži prag svih ovih materijala objasniti principom potiskivanja, inače bi uklanjanjem potiskivanja čovek morao dobiti fenomenalno pamćenje, koje više ništa ne zaboravlja.
Podvlačimo da se osim potisnutog materijala u nesvesnom nalazi i sve ono podpragovno nastalo psihičko, uključujući i subliminalne čulne opažaje. Osim toga znamo ne samo'iz bogatog iskustva, već i iz teorijskih razloga da nesvesno sadrži i onaj materijal koji još nije dostigao pragovne vrećlnosti svesti. To su klice kasnijih svesnih sadržaja. Isto tako imamo razloga da pretpostavimo da nesvesno niukom slučaju nije mirno, u onom smislu da bi bilo neaktivno, već da je trajno zaokupljeno-grupisanjem i pregrupisavanjem svojih sadržaja. Ova aktivnost bi se mogla zamisliti
kao apsolutno nezavisna samo u patološkim slučajevima; normalno ona je usklađena sa svešću u
smislu kompenzatornog odnosa.' Može se pretpostaviti da su svi ovi sadržaji lične prirode utoliko što su tekovina individualnog postojanja. Kako je ovo bivstvovanje ograničeno, onda mora
i broj tih tekovina biti ograničen, zbog čega bi onda bilo moguće iscrpljivanje nesvesnog pomoću
analize ili inventarisanje svih nesvesnih sadržaja, možda u smislu da nesvesno više ne može da produkuje ništa drugo do ono što je poznato i prihvaćeno od svesti. Takođe bi se, kao što je primećeno, morao izvesti zaključak da bi se time paralisala nesvesna produkcija i da bi se, otklanjanjem potiskivanja, moglo zaustaviti poniranje svesnih sadržaja u nesvesno. Ovo je, kako nas uči iskustvo, moguće samo u vrlo ograničenoj meri. Mi podržavamo naše pacijente u
tome da zadrže potisnute i ponovo u svest privedene sadržaje i da ih uključe u njihov životni plan. Ova procedura, kako se svakodnevno možemo uveriti, ne čini nikakav utisak na nesvesno utoliko što ono mimo i dalje produkuje snove i fantazije, koji bi, shodno prvobitnoj Frojdovoj teoriji, morali da se zasnivaju na ličnim potiskivanjima. Ako se u ovakvim slučajevima konsekventno i bez predubeđenja dalje posmatra, onda se nalaze materijali koji su, doduše, formalno slični ranijim ličnim sadržajima, ali izgleda da sadrže nagoveštaje koji izlaze iz okvira ličnog. Ako bi za ilustraciju rečenog trebalo navesti primer, onda mi je još u živom sećanju jedna pacijentse, kako se to još početkom ovog veka formulisalo, Zasnivala uglavnom na »kompleksu oca«. Time se
htelo da se podvuče činjenica da je svojstveni odnos prema ocu pacijentkinji stajao kao prepreka na životnom putu. Ona je imala vrlo dobar odnos prema (odonda umrlom) ocu. Uglavnom je to bio osećajan odnos. U ovakvom slučaju obično se razvija intelektualna funkcija, zbog čega je ova kasnije ono što postaje spona sa svetom. Shodno ovome pacijentkinja je započela studije filozofije. Njena živahna želja za saznanjem postala je motiv koji je trebalo da je oslobodi osećajno obojene vezanosti za oca. Ova operacija može da urodi plodom ako se i osećanja mogu aktivirati na novom stupnju osvojenom pomoću intelekta i na način da dođe do osećajnog odnosa prema pogodnom čoveku, i to odnosa koji bi bio ekvivalentan ranijem osećajnom odnosu. Prelazak, međutim, u ovom slučaju nije uspevao, pošto su osećanja između oca i jednog ne zapravo mnogo pogodnog muškarca
zastala u kolebljivoj ravnoteži. Naravno da je time zadržano napredovanje u životu tako da se uspostavila ona, za neurozu karakteristična nesaglasnost sa samim sobom. Takozvani normalan čovek je u stanju da, jakim voljnim aktom, raskine okove osećanja na jednoj ili drugoj strani, ili — što je možda običnije — on nesvesno klizi glatkom putanjom instinkta na drugu stranu a da mu nikada ne bude jasno do kakvog je konflikta došlo iza neke glavobolje ili kakvih drugih somatskih tegoba. Ali dovoljna je izvesna slabost instinkta (koja može imati raznorazne uzroke) pa da spreči gladak, nesvesni prelazak. Tada napredak zastaje u konfliktu i odatle proistekli zastoj života je
ravan neurozi.iNaime, zbog zastoja preliva se psihička energija u svim mogućim, u početku na izgled nekorisnim pravcima; npr. dolazi do isuviše jake inervacije simpatikusa ili vagusa, zbog čega dolazi do neuroloških smetnji želuca i creva, ili srca ili fantazije i reminiscencije, koje su po sebi neinteresantne, odjednom dobijaju u značaju i opsedaju svest. (Od buve postaje slon, itd.). U ovom stanju potreban je neki ravnoteži. Priroda nesvesno i indirektno vodi sama
ka tome preko fenomena prenosa (Frojd). Naime, tokom terapijskog postupka pacijentkinja prenosi sliku oca na lekara i time u neku ruku njega čini ocem i, ukoliko on međutim nije otac, ekvivalentom čoveka koga nije uspela da dostigne. Tako lekar postaje u neku ruku otac i ljubavnik, drugim recima predmet konflikta. U njemu se sjedinjuju suprotnosti, zbog čega on predstavlja quasi idealno rešenje konflikta. Time on nevoljno zadobija ono precenjivanje od strane pacijenta, koje je skoro nepojmljivo posmatraču sa strane i koje od njega stvara spasioca i Boga. Ova metafora nije tako smešna kao što izgleda. Stvarno je malo isuviše istovremeno biti otac i ljubavnik. Niko to ne može duže da izdrži upravo zato što je isuviše mnogo. Covek bi stvarno morao da bude bar polubog, pa da neprekidno igra ovakvu ulogu: morao bi stalno da daje. Pacijentu u stanju prenosa u početku izgleda ova provizorna uloga idealna. Ali vremenom ova prelazi u zastoj, što je isto toliko rđavo koliko i
neurotski konflikt. U osnovi uzev još se ništa nije desilo na putu stvarnog rešenja konflikta. Konflikt
je samo prenesen. Ipak može srećan prenos — bar prolazno — da dovede do nestajanja neuroze, zbog
Čega se od strane Frojda prenos ispravno smatra terapijskim faktorem prvog stupnja, ali istovremeno i kao provizorno stanje, koje doduše obećava mogućnosti izlečenja, ali niukom slučaju nije lek. Ovo donekle zametno izlaganje izgleda mi neophodno za razumevanje mog primera: moja pacijentkinja
je, naime, dospela u stanje prenosa i već je bila dostigla gornju granicu, gde zastoj počinje da biva
neprijatan. Postavljalo se pitanje: šta dalje? Ja sam naravno postao spasitelj i sama pomisao da me mora napustiti bila je pacijentkinji ne samo krajnje neugodna već zapravo užasavajuća. Takozvani »zdravi ljudski razum« u ovakvim situacijama običava da navede čitav repertoar raznih: »ti jednostavno moraš «, »trebalo bi«, »ti ipak ne možeš« itd. Ukoliko zdravi ljudski razum na sreću nije isuviše redak a ni suviše neaktivan (znam, ima pesimista), onda upravo u ovom kroz osećaj zdravlja pojačanom stanju prenosa može neki razuman motiv pokrenuti toliko entuzijazma, da se snažnom voljnom rešenošću reskira i koja bolna žrtva. Ako ovo uspe (a tako nešto ponekad stvarno uspeva), tada žrtva donosi blagosloveni plod, tako da dotadašnji pacijent može preći u stanje praktične izlečenosti. Lekar je tada toliko radostan da mu teorijske poteškoće u objašnjavanju
ovog malog čuda i ne padaju na pamet. Ako skok ne uspe — mojoj pacijentkinji nije uspelo — onda se čovek suočava sa problemom ukidanja prenosa. Ovde »psihoanalitička« teorija dospeva
u veliku tamu. Izgleda da se tada zaustavlja na tamnom sudbinskom iščekivanju: nekako se mora nešto pronaći, mora da postoji nešto, npr. »prestaje samo po sebi, kada pacijent više nema novca«, kako mi je jednom objasnio jedan nešto ciničniji kolega. Ili su to neumoljivi zahtevi života, koji onemogućuju zadržavanje u stanju prenosa, zahtevi koji iznuđavaju onu žrtvu koja se ne prinosi dobrovoljno, obično sa više ili manje potpunim vraćanjem ranijih simptoma. (Opisi ovakvih slučajeva ne smeju se tražiti u knjigama hvalospeva psihoanalize!). Sigurno da ima beznadežnih slučajeva gde jednostavno ništa ne pomaže; ali ima i slučajeva koji ne moraju zastati, koji ne moraju otkinutom nogom i puni gorčine ispasti iz stanja prenosa. Rekao sam samom sebi — upravo u slučaju pomenute pacijentkinje — da mora postojati pristojan, jasan put, koji čoveka iz ovakvog iskustva može izvesti u potpuni integritet i svesnost. Moja pacijentkinja bila je već odavno »potrošila
« novac (ako ga je uopšte ikada i imala), ali ja sam bio radoznao kojim će putevima udariti priroda
da. bi dovela do zadovoljavajućeg rešenja zastoja u prenosu. Kako uopšte nisam uobražavao da posedujem ovaj zdravi ljudski razum koji u svakoj zamršenoj situaciji tačno zna šta treba činiti, a kako je moja pacijentkinja to znala isto tako malo kao ja, predložio sam joj da osluškuje bar one podsticaje koji potiču iz one psihičke sfere koja izmiče našem stavu koji uvek više zna i našim namerama. To su bili u prvoj liniji snovi. Snovi sadrže slike i misaone povezanosti koje nismo
stvorili sa svesnom namerom. Oni nastaju spontano, bez našeg sudelovanja i na taj način predstavljaju psihičku delatnost lišenu hotimičnosti. Stoga je san zapravo krajnje objektivni, tako reći prirodni produkt psihe, zbog čega se od njega mogu očekivati bar ukazivanja i aluzije na izvesne osnovne tendencije. Kako psihički životni proces — kao svaki životni proces — nije samo kauzalni tok, već i finalno orijentirano, svrhovno zbivanje, to se od sna, koji ne predstavlja ništa drugo do samoodražavanje psihičkog životnog procesa, mogu očekivati indicije u odnosu na objektivne uzroke kao i objektivne tendencije. Na osnovu ovih razmatranja, dakle, podvrgavamo snove pažljivom posmatranju. Odvelo bi nas isuviše daleko iznositi sve one snove koji su usledili. Dovoljna
je skica njihovog osnovnog karaktera: većina snova se odnosila na ličnost lekara, tj. aktivne ličnosti
očigledno su bile samo snevačica i njen lekar. Ovaj se, međutim, retko pojavljivao u svom prirodnom obličju, već najčešće čudno izmenjen. Njegov oblik je čas bio neprirodne veličine, čas je izgledao prastar, zatim opet sličan njenom ocu, pri tom čudnovato isprepletan sa prirodom, kao u sledećem snu: njen otac (koji je inače bio malog rasta) stajao je sa njom na jednom bregu, koji je bio sav pokriven žitnim poljima. U poređenju sa njim ona je bila mala, a on je izgledao kao džin. On ju je podigao sa tla i kao malo dete držao je na rukama. Povetarac je duvao iznad žita i kako je povijao klasje tako je i on nju ljuljao u naručju. Iz ovog i sličnih snova mogle su se sagledati različite
stvari. Pre svega stekao sam utisak kao da se njeno nesvesno nepokolebljivo zadržava na tome da
sam ja njen otac-ljubavnik, čime je izgledalo da je fatalna veza, koju je trebalo raskinuti, još čvršće i
izričito potvrđena. Dalje nije moglo a da se ne vidi da je nesvesno poseban naglasak stavljalo na nadljudsku, tako reći »božansku« prirodu oca-ljubavnika, čime se isto tako još jednom podvlačilo precenjivanje, skopčano sa prenosom. Stoga sam se pitao da pacijentkinja možda još uvek nije sagledala celokupnu fantastičnost njenog prenosa ili da se, na kraju krajeva, do nesvesnog uopšte ne može dopreti uvidom, već da se zaslepljeno i idiotski prati nešto besmisleno i nemoguće. Frojdova ideja da nesvesno »samo može da želi«, Sopenhauerova šlepa i besciljna pravolja, gnostički demiurg, koji se u svojoj taštini smatra savršenim, a koji slep i ograničen stvara samo jadnu nesavršenost — opasno su se približavale ovakve pesimističke sumnje o suštinski negativnoj osnovi sveta odnosno duše. Nasuprot tome izgledalo mi je da u stvari ne postoji ništa drugo do dobar savet »ti
treba da«, potkrepljen udarcom sekire, koji zauvek odseca celokupnu fantastiku. Ali pošto sam još jednom temeljno razmotrio snove, zatitrala mi je drugačija mogućnost. Rekao sam sebi sledeće: ne može se osporiti da snovi nastavljaju da govore u istim metaforama, koje su poznate
kako pacijentkinji tako i meni iz naših razgovora. Sama pacijentkinja neosporno ima uvida, u fantastiku njenog prenosa. Ona zna da joj se ja javljam kao polubožanski otac-ljubavnik, što bar intelektualno može razlikovati od stvarnog mene. Dakle, snovi očigledno ponavljaju ono što svest već zna, minus svesna kritika, koju sasvim ignorišu. Oni, dakle, ponavljaju svesne sadržaje a ipak ne in toto, već se uporno probijaju sa fantastičnim stanovištem i pored »zdravog
ljudskog razuma«. Naravno da sam se zapitao: odakle ova upornost i kakva joj je svrha? Čvrsto sam bio ubeđen da ova mora imati nekakav finalni smisao, pošto nema stvarno živih stvari koje ne bi imale nekog svrhovnog smisla, koje bi se, drugim recima, mogle objasniti ako
bi se predstavile kao preživeli ostatak izvesnih ranijih činjenica. Ali energija prenosa je u tolikoj meri
jaka da zapravo pravi utisak vitalnog nagona. Dakle, šta je svrha ovakvih fantazija? Tačnije posmatranje i analiza snova, naročito onih koje sam naveo, pružaju izrazitu tendenciju — nasuprot svesnijoj kritici, koja bi to htela da svede na ljudsku meru — da ličnosti lekara pridoda natčovečne atribute — džinovski, prastar, veći od oca, kao vetar koji povija klasje — očigledno od njega još treba stvoriti Boga! Ili da li bi slučaj trebalo posmatrati obrnuto, naime da nesvesno pokušava da iz ličnosti lekara stvori Boga, u neku ruku da iz ljušture ličnosti oslobodi božju priliku, koja je, prema tome, u prenosu na ličnost lekara bila u svesti počinjeni nesporazum, glupost »zdravog ljudskog razuma«. Da li težnja nesvesnog možda samo na izgled žudi za ličnošću, a da u dubljem smislu
stremi Bogu? Da li bi priželjkivanje Boga moglo biti neizmenjena, tamna priroda nagona probuđene strasti? Možda dublja i jača od ljubavi prema čovekovoj ličnosti? Ili možda najviši i pravi smisao ove bezizlazne ljubavi, koju nazivamo prenosom? Možda delić stvarnog »lica božjeg«, koje se od 15. veka izgubilo iz ljudske svesti? Niko neće posumnjati u stvarnost strasne žudnje za čovekovom ličnošću, ali da se u lekarskoj ordinaciji, u prozaičnoj figuri doktora, jedan odavno istorijski
postao delić religijske psihologije, tako reći srednjovekovni kuriozum — pomislimo na Mehtilda
fon Magdeburga tMechthild von Magdebur) — pojavi tako neposredno i stvarno, svakako izgleda isuviše fantastično, da bi se moglo uzeti ozbiljno. Stvarni naučni stav mora biti bez predrasuda.
Jedini kriterijum važnosti jedne hipoteze jeste da li ova poseduje heurističku ili tumačeću vrednost. Sada se postavlja pitanje da li se prethodno postavljene mogućnosti smeju posmatrati kao važeće hipoteze. A priori ne postoji nikakav razlog zašto ne bi bilo moguće da nesvesne tendencije s one strane čovekove ličnosti imaju cilja, kao što je i moguće da nesvesno »samo želi«. Jedino je iskustvo ono što odlučuje o tome koja je hipoteza pogodnija. Mojoj vrlo kritičnoj pacijentkinji ova nova hipoteza nije se posebno sviđala, pošto je ranije shvatanje, da sam ja otac-ljubavnik i da kao takav predstavljam idealno rešenje konflikta, imalo za njena osećanja neuporedivo veću privlačnost. Uprkos tome njen intelekt je bio dovoljno bistar da uvidi teoretsku
mogućnost jedne ovakve hipoteze. Međutim, snovi nastavljaju da ličnost lekara predstavljaju u sve većim propozicijama. U vezi s tim desilo se nešto što sam u početku opazio samo sa čuđenjem, naime, tako reći podzemno ispražn javan je njenog prenosa. Primetno se produbljivao odnos prema jednom prijatelju, uprkos tome što se svesno još uvek čvrsto držala prenosa. Kada je zatim došao trenutak rastanka sa mnom, ovaj nije značio katastrofu, već sasvim normalan rastanak. Imao sam privilegiju da budem jedini posmatrač pri procesu odvajanja. Mogao sam da vidim kako je nadlično usmerna tačka razvila — ne mogu je drugačije nazvati — vodeću funkciju i korak po korak na sebe prenela sva prethodna lična precenjivanja i sa ovom priteklom energijom dobila i u uticaju na odbojnu svest, a da/ pri tom svest pacijentkinje nije mnogo šta primetila od toga. Iz toga
sam zaključio da snovi nisu bili samo fantazija, već samoprikazivanje nesvesnog razvitka, koje je omogućilo da psiha pacijentkinje polako izraste iznad njene nekorisne lične veze. Ova promena se desila, kako sam pokazao, na taj način što se nesvesno razvila nadlično usmerna tačka; u neku ruku virtualan cilj koji se simbolički izražavao u obliku koji se ne može drugačije obeležiti do kao shvatanje Boga. Snovi su tako reći izobličili ljudsku figuru lekara do nadljudskih proporcija,
do džinovskog, prastarog oca, koji je istovremeno i vetar u čijim sigurnim zaštitničkim rukama počiva snevačica kao odojče. Ako bi se svesna predstava Boga (hrišćansko vaspitanje) pacijentkinje smatrala uzrokom javljanja božje slike u snovima, onda bi se opet moralo istaći njeno izopačavanje. U odnosu na religiju pacijentkinjin stav je kritički i agnostički. a njena ideja o mogućem božjem biću odavno se kreće u apstraktnim sferama. Nasuprot tome božja slika snova odgovara arhaičnoj predstavi prirodnog demona, možda Votana. fttbc' T6 Tcveuu.a, »Bog je duh« je preveden u praoblik, gde je zveuu« vetar: Bog je vetar, jači, veći od čoveka, nevidljivo biće od daha. Slično kao u hebrejskom i u arapskom ruh označava dah — i duh.3 Iz ličnog oblika snovi razvijaju arhaičnu
sliku Boga, koja se beskrajno razlikuje od svesnog pojma Boga. Moglo bi se prigovoriti da se radi o
infantilnoj slici, reminiscenciji iz detinjstva. Bio bih sklon ovoj pretpostavci kada bi se radilo o starom čoveku na zlatnom prestolu na nebu. Ali upravo se ne radi o ovakvoj sentimentalnosti, već o primitivnom shvatanju, koje može samo odgovarati arhaičnom stanju duha. Ovakva primitivna shvatanja, za koja sam u svojoj knjizi Preobražaji i simboli libida dao veliki broj primera, sugerišu nam da preduzmemo razdvajanje nesvesnog materijala, koje bi imalo drugačiji karakter od diferenciranja na »predsvesno« i »nesvesno« ili »subconscious« i »unconscious«. Ovde nećemo dalje* diskutovati o opravdanosti ovakvog razdvajanja. Ono ima svoju određenu vrednost i zaslužuje
da se dalje razvija kao stanovište. Razdvajanje, na koje me je prisililo iskustvo, zahteva samo da bude
ocenjeno kao jedno dalje stanovište. Iz dosada rečenog proizilazi da u nesvesnom u izvesnoj meri možemo razlikovati jedan sloj koji se može označiti kao lično nesvesno. Materijali sadržani u ovom sloju su lične prirode utoliko što su s jedne strane stečeni kroz individualnu egzistenciju, a s druge psihološki faktori koji bi isto tako mogli biti i svesni. S jedne strane je, doduše, razumljivo da inkompatibilni psihološki elementi podležu potiskivanju i da su zbog toga nesvesni, ali da s druge ipak postoji mogućnost da se potisnuti sadržaji privedu u svest i da se svesno zadrže kada se jednom spoznaju. Ove materijale raspoznajemo kao lične sadržaje po tome što možemo dokazati njihovo dejstvo, ili njihovo parcijalno pojavljivanje, ili njihovo poreklo u našoj ličnoj prošlosti.
To su integrisani delovi ličnosti koji spadaju u njen inventar, delovi čiji manjak u svesti stvara manju vrednost u ovom ili onom pogledu, i to ne manju vrednost koja bi po sebi imala psihološki karakter
organskog osakaćen ja ili urođenog defekta, već mnogo pre karakter propusta, zbog kojeg se nameće moralni ressentiment. Moralno doživljena manja vrednost uvek ukazuje da je komad koji nedostaje nešto što zapravo, shodno osećanjima, ne bi trebalo da nedostaje, ili, drugim recima, nešto što bi moglo biti svesno, samo ako bi se potrudilo.'; Moralno osećanjemanje vrednosti pri tom ne potiče iz sukoba sa opštim, u izvesnom smislu arbitrarnim moralnim zakonom, već iz konflikta sa sopstvenim bićem, koje iz razloga duševne ravnoteže zahteva nadoknadu deficita. Bilo gde da se pojavi osećanje niže vrednosti, ono ukazuje da nije samo prisutan zahtev za asimilacijom nesvesnog komada, već i na mogućnost asimilacije. U krajnjoj liniji su moralni kvaliteti jednog čoveka ono što ga, bilo spoznajom neophodnosti, bilo indirektno preko neuroze, primoravaju da asimiluje svoju nesvesnu Sopstvenost i da je zadrži svesnom. Ko i dalje odmiče na ovom putu saznavanja svoje nesvesne Sopstvenosti, nužnim načinom prenosi sadržaje lično nesvesnog u svest, čime se proširuje opseg ličnostL' Odmah bih dodao da ovo »proširenje« u prvoj liniji pogađa moralnu svest, samospoznaju, pošto su sadržaji nesvesnog, oslobođeni pomoću analize i prevedeni u svest, po' pravilu neprijatni i stoga potisnuti sadržaji, pod čim se podrazumevaju želje, sećanja, tendencije, planovi itd. To su sadržaji koji
dolaze na videlo, na primer, i kod iskrenog ispovedanja, ali tad ipak u daleko ograničenijoj meri.
Daljnje se, po pravilu, dobija pomoću analize snova. Cesto je vrlo interesantno videti kako snovi iznose najhitnije momente — deo po deo najfinije izabrano. Čitav materijal, prinet svesti, dovodi do značajnog proširenja horizonta, produbljene samospoznaje, za koju se mora pretpostaviti da je, kao ništa drugo, pogodna da čoveka humanizuje i učini skromnim. Ali i samospoznaja, o čijem dejstvu svi mudraci pretpostavljaju samo najbolje, deluje različito na različite karaktere. Time se u praktičnoj analizi mogu steći najčudnovatija iskustva. Ipak, taj problem ću obraditi u drugom poglavlju. Kao što moj primer arhaične predstave Boga pokazuje, izgleda da nesvesno sadrži još i druge stvari
a ne samo lične tekovine. Mojoj pacijentkinji je bilo potpuno nesvesno poreklo pojma »duh« iz »vetar« ili paralelizam ta dva pojma. Ovaj sadržaj sna nikada nije imala u misaonom toku, niti je ikada nešto učila o ovome. Kritično mesto u Novom zavetu bilo joj je nepristupačno, pošto ne zna
grčki. Moglo se — ako bi ovo stvarno trebalo da bude lična tekovina — raditi o takozvanoj kriptomneziji, tj. o nesvesnom sećanju neke zamisli koju je snevačica nekad pročitala. Protiv ovakve mogućnosti u ovom posebnom slučaju ne mogu ništa navesti. Ali video sam dovoljan broj slučajeva — veliki broj istih nalazi se u mojoj gore navedenoj knjizi — gde je sa sigurnošću isključena kriptomnezija. Ako bi se i u ovom slučaju radilo o kriptomneziji — što mi je vrlo neverovatno — ipak ostaje da se razjasni šta je bila preegzistentna dispozicija na osnovu koje se fiksirala 1 kasnije »ekforisala« (Semon) baš ova slika. U svakom slučaju radi se — sa ili bez kriptomnezije — o
pravoj i tačnoj primitivnoj božjoj slici, koja je rasla u nesvesnom jednog modernog čoveka i razvijala živahno dejstvo, dejstvo koje goni na religijsko-psihološka razmišljanja. Na ovoj slici ne bih mogao da nađem ništa »lično«: to je potpuno kolektivna slika, čija nam je etnička pojava odavno poznata. Ova istorijska i opšte proširena slika je ponovo oživela kroz prirodnu psihičku funkciju, što nije nikakvo čudo utoliko što je moja pacijentkinja došla na svet sa ljudskim mozgom, koji danas najverovatnije funkcioniše na isti način kao kod starih Germana. Radi se o oživljenom arhetipu, kako sam označio ove praslike.s Primitivni, analogni način mišljenja snova je ono što ponovo oživljavaju ove stare slike. Ne radi se o nasleđenim predstavama već nasleđenim pripravnostima.
S obzirom na ovakve činjenice moramo pretpostaviti da nesvesno ne sadrži samo lično, već i nelično,
kolektivno, u obliku nasledenih kategorija1 ili arhetipova. Stoga sam postavio hipotezu da nesvesno
u svojim dubljim slojevima sadrži izvesne relativno šire kolektivne sadržaje. Zbog toga govorim o »kolektivno nesvesnom«.
K.G.JUNG
