Čovek se vara ako smatra da je nesvesno nešto bezazleno, što može postati predmet neke društvene igre. Sigurno da nesvesno nije bezuslovno opasno; ali čim dođe do neuroze, onda je to znak da je u nesvesnom došlo do posebnog gomilanja energije, naime neke vrste punjenja koje može da eksplodira. Ovde se preporučuje opreznost. Pre svega se ne zna šta će se pokrenuti ako se započne sa analiziranjem snova. Time se, možda, stavlja u pokret nešto unutrašnje i nevidljivo; najverovatnije to je nešto što bi kasnije tako i tako izbilo na svetlost dana — ali možda isto tako i nikada ne bi ugledalo svetio. U neku ruku čovek traga za arteškim bunarom a reskira da naiđe na vulkan. Ako su prisutni neurotski simptomi, tada se mora raditi oprezno. Ali neurotski slučajevi još ni izdaleka nisu najopasniji. Naime, postoje i na izgled normalne ličnosti koje ne pokazuju posebne neurotske simptome — možda su i sami lekari i vaspitači — čak razmetljivo ispoljavaju svoju normalnost i primer su dobrog vaspitanja, imaju krajnje normalne nazore i navike, čija je normalnost, međutim, veštačka kompenzacija latentne (prikrivene) psihoze. Dotični ni sami ništa ne slute o svom stanju. Njihove slutnje dolaze možda samo do izraza u tome što se posebno interesuju za psihologiju i psihijatriju i što ih takve stvari privlače kao komarce svetlost. Kako analitička tehnika aktivira i iznosi na videlo nesvesno, ona u takvim slučajevima razara lekovitu kompenzaciju, tako da nesvesno izbija u obliku nezadrživih fantazija i posledičnih stanja nemira, koja ponokad vode neposredno u duševnu bolest a eventualno mogu dati povoda samoubistvu. Ove latentne psihoze, na žalost, nisu isuviše retke. Opasnost susreta sa ovakvim slučajevima preti svakom onom ko se bavi analizom nesvesnog, i kada raspolaže velikim iskustvom i spretnošću. Nespretnošću, pogrešnim tumačenjem, samovoljnim interpretacijama i sličnim mogu se pokvariti i oni slučajevi čiji ishod ne bi morao da bude rđav. Ovo svakako nije samo svojstvo analize nesvesnog, već svakog lekarskog poduhvata, ukoliko je promašen. Tvrđenje da ljudi polude od analize glupo je isto toliko kao pro šireno mišljenje da ludnički lekar, zbog bavljenja du ševnim bolesnicima, obavezno mora poludeti. Nezavisno od rizika terapije nesvesno po sebi i za sebe može postati opasno. Jedan od najobičnijih oblika opasnosti sastoji se u povodu za nesrećne slu čajeve. Daleko veći broj no što se i pomišlja nesrećnih slučajeva svake vrste uzrokovan je psihički, počev od sitnih udesa, saplitanja, sudara, opekotina itd. do
automobilskih nesreća i katastrofa u planinama. Sve može biti uzrokovano psihički i katkad pripremano nedeljama ili mesecima. Pregledao sam veliki broj slučajeva ove vrste i često se moglo dokazati da snovi već nedeljama unapred pokazuju tendencije samooštećenja. Sve udese koji su posledica takozvane nepažnje trebalo bi istraživati sa ovog aspekta. Poznato je da se čoveku ne dešavaju samo sitne ili veće gluposti kada iz bilo kog razloga nije dobre volje, već i opasnije stvari, koje u pogodnom trenutku mogu dokrajčiti život. Narod kaže: »Taj i taj je umro u pravom trenutku«, sigurno osećajući tajnu psihološ ku kauzalnost slučaja. Na isti način mogu se dovesti do izbijanja ili nastavljanja somatska oboljenja. Neispravno funkcionisanje psihe može dalekosežno da
ošteti telo, kao što i obrnuto telesne patnje mogu da zahvate i dušu, pošto duša i telo nisu ništa odvojeno već jedan te isti život. Tako se retko sreće somatsko oboljenje koje nije komplikovano psihički, i kada ovo nije uzrokovano psihički.
Ali bilo bi netačno ako bismo isticali samo nepovoljnu stranu nesvesnog. U svim običnim slučajevima nesvesno je nepovoljno ili opasno samo stoga što smo nesaglasni i zbog toga u suprotnosti sa njim. Negativni stav prema nesvesnom, odnosno otcepljenje istog, štetan je utoliko što je dinamika nesvesnog identična sa energijom instinkata.' Nepovezanost sa nesvesnim znači koliko i nedostatak instinkta i korena.
Ako se uspe da se uspostavi ona funkcija koju ja označavam kao transcendentnu, onda je otklonjena nesložnost i može se koristiti povoljna strana nesvesnog. Tada, naime, nesvesno pruža sve one podsticaje i pomoć koju dobra priroda može obilato podariti čoveku. Nesvesno ima mogućnosti koje su nepristupačne svesti, pošto ono raspolaže svim podpragovnim (subliminalnim) psihičkim sadržajima, svim zaboravljenim i previđenim a uz to i mudrošću iskustva bezbrojnih milenijuma, koje je nataloženo u njegovim arhetipskim strukturama. Nesvesno je stalno aktivno i stvara kombinacije svojih materijala, koje služe određivanju budućnosti. Ono produkuje subliminalne, prospektivne kombinacije isto kao i naša svest, samo su ove po finoći i bogatstvu daleko iznad svesnih kombinacija. Zbog toga nesvesno može biti vođa bez premca čoveku, ako ovaj uspe da odoli iskušenjima. Praktična terapija upravlja se prema postignutom terapijskom rezultatu. Rezultat može naići tako reći na svakom stupnju terapijskog postupka, sasvim nezavisno od težine ili trajanja bolesti. I obrnuto, terapija nekog teškog slučaja može trajati vrlo dugo a da se ne dostignu viši stupnjevi razvitka ili da nije potrebno ni dostići ih. Ima relativno mnogo slučajeva koji i posle postizanja terapijskog rezultata zbog svog sopstvenog razvitka prolaze kroz dalje stupnjeve promena. Dakle, nije tako da se mora biti težak slučaj da bi se moralo proći kroz celokupni razvitak. Ali, prema okolnostima dostižu visoki stepen svesnosti samo oni ljudi koji su predodređeni i pozvani za to, tj. imaju sposobnost i nagon za više diferenciranje. Kao što je poznato u ovome su ljudi krajnje različiti kao i životinjske vrste, među kojima ima konzervativnih i evolutivnih. Priroda je aristokratska, ali ne u smislu da mogućnost diferenciranja čuva samo za najviše vrste. Isto je sa psihičkim mogućnostima razvitka — ove nisu rezervisaue samo za posebno nadarene individue. Drugim recima, da bi se odigrao dalekosežni razvitak nije potrebna niti posebna inteligencija niti kakav talenat, pošto u ovom razvitku moralna svojstva mogu da upotpune ono za što je inteligencija nedovoljna. Ali nikako se ne srne verovati da se terapija sastoji u tome što će se ljudima usaditi opšti obrasci i komplikovane pouke. O tome nema ni govora. Svako može da osvoji ono što mu treba, na svoj način i svojim jezikom. Ono što ovde izlažem je intelektualna formulacija, ali to nije upravo ono o čemu se govori u običnom, praktičnom radu. Mali, kazuistički delići koje sam naveo daju otprilike ideju u praksi. Ako čitalac i posle svega što sam izneo u prethodnim poglavljima nije u stanju da oseti i stvori sliku o teoriji i praksi moderne medicinske psihologije, onda me to neće previše začuditi, naprotiv, za to ću okriviti moju nedovoljnu sposobnost izlaganja, koja mi ne omogućava da predočim u shvatljivu sliku onu nepreglednu celovitost mišljenja i doživljavanja, koji su prednost lekarske psihologije. Tumačenje sna na papiru možda izgleda proizvoljno, nejasno i doterano, ali to isto u stvarnosti može biti mala drama neprevaziđene realističnosti. Doživeti san i njegovo tumačenje nešto je sasvim drugo od mlakog otiska na papiru. U osnovi uzev sve u ovoj psihologiji je doživljaj, čak i teorija — i tamo gde se kreće u najapstraknijim sferama — proističe neposredno iz do življenog. Ako, recimo, Frojdovoj seksualnoj teoriji zameram na jednostranosti, onda time ne želim da tvrdim da se ova zasniva na spekulaciji bez korena; naprotiv, ona je verni odraz stvarnih činjeničnih stanja, koja se nameću posmatranju u praksi. A kada iz toga kao krajnja posledica izraste jednostrana teorija, onda to samo pokazuje sa kakvom se snagom ubeđenja, objektivno i subjektivno, takva činjenična stanja manifestuju. Jedva da se može zahtevati od pojedinca-istraživača da se izdigne iznad sopstvenih najdubljih utisaka i njihove apstraktne formulacije, pošto je sticanje utisaka kao i mislena obrada istih već po sebi životni posao. Ja lično imam veliku prednost prema Frojdu kao i Adleru da" nisam odrastao unutar psihologije neuroza i njene jednostranosti, već sam došao iz psihijatrije, za modernu psihologiju pripremljen Ničeom, a pored Frojdovih shvatanja imao sam pred očima postajanje Adlerovih pogleda. Na taj na čin sam tako reći od početka gurnut u konflikt i prinuđen da ne samo zatečena mišljenja već i svoja sopstvena smatram relativnim, odnosno kao ispoljavanje određenog psihološkog tipa. Kao što je za Frojda bio odlučujući pomenuti Brojerov slučaj, tako i moja shvatanja imaju u osnovi presudan doživljaj: kao student tokom kliničkih semestara posmatrao sam slučaj somnambulizma mlade devojke. Ovaj slučaj je postao tema moje doktorske disertacije.2 Za poznavaoca mog naučnog rada neće biti neinteresantno da ovu studiju, nastalu pre 40 godina, uporedi sa mojim kasnijim idejama.
Rad na ovom području je pionirski. Cesto sam se varao i mnogo puta morao sam da menjam mišljenje. Ali znam i zbog toga sam računao sa tim da, kao što iz noći postaje dan, tako i istina proističe iz zablude. Sebi sam kao opomenu postavio reči Gijoma Fereroa (Guillaume Ferrero) »miserable vanite dusavant«3 i stoga nisam se ni plašio niti ozbiljno kajao zbog zabluda. Jer naučno istraživačka delatnost nikada mi nije bila ni krava muzara niti sredstvo prestiža, već svakodnevno psihološko iskustvo stečeno u radu sa bolesnicima, često u obliku gorkih obra čuna. Iz ovog razloga nije sve ono što iznosim napisano iz glave, već nešto i iz srca, što dobronamerni čitalac ne treba da previdi kada prateći intelektualne linije ponekad naiđe ne na sasvim ispunjene i izgla- đene pukotine. Harmonični tok izlaganja može se očekivati samo tamo gde se piše o stvarima koje se već znaju. Ali kada čovek prisiljen potrebom za pružanjem pomoći i lečenja traži puteve, onda mora govoriti i o stvarima koje zapravo još ne poznaje.
