Čime se zanimao kultni bend Kraftwerk pre nego što je postao kultni – i zašto svoja prva tri albuma krije kao zmija noge? Preslušavamo i istražujemo.
Kraftverk (nem. Kraftwerk – „elektrana“) su vanzemaljci. Ili makar roboti. Neki smatraju da su u pitanju četvorica muzičara iz Diseldorfa. Svojim kompozicijama nad neumoljivo hladnokrvnim ritam mašinama u flori i fauni gde je svaki zvuk pažljivo konstruisan na složenim sintisajzerima i gde za tradicionalne instrumente jednostavno nema mesta, sredinom sedamdesetih pomerili su elektronsku muziku iz avangardnih eksperimenata na top-liste. Pored elektronske muzike, ljubav prema njihovom radu oseća se i u drugim žanrovima. Ima fanatika koji ih smatraju značajnijim od Bitlsa. Valjda svesni svoje istoričnosti, poslednjih par decenija Kraftverk su uglavnom na turnejama – trenutno obilaze muzeje prolazeći kroz svoju diskografiju počev od albuma Autobahn (1974.) naovamo. To i nije neprikladno – naslovna pesma ovog albuma, doduše u dramatično skraćenoj verziji, bila je veoma uspešan singl u Americi i omogućila je osnivačima, Ralfu Hiteru i Florijanu Šnajderu da nabave skuplje sintisajzere i naprave sopstveni studio. Ovakvom turnejom oni se predstavljaju kao da su se njihovo pionirsko pomeranje granica elektronskog zvuka i revolucija koju su izazvali jednostavno „stvorili“ na muzičkoj sceni. Pa ipak, postoje tri albuma izdata pre Autobahn koje grupa neumorno pokušava da gurne u zaborav – Šnajder ih je svojevremeno nazvao „arheologija“. Ovi albumi ostali su zakopani u svojim malim tiražima i od sredine sedamdesetih do danas ih zvanično nema u prodaji. Prvo ozbiljnije prisećanje na ovaj materijal, kao i na jedini album preteče Kraftverka, grupe Organisation, publika je doživela devedesetih, kada su počeli da se pojavljuju kao piratska izdanja. Pre nekoliko godina, Ralf je nagovestio da će se možda i pozabaviti njihovim remasteringom ali do danas se to nije dogodilo. Otvaranje prvog albuma, istoimenog Kraftwerk (1970.), zvuči kao niskobudžetna, mada nikako loša varijanta njihovih budućih radova. Međutim već posle nekoliko sekundi dešava se nešto za „kanonski“ Kraftwerk nezamislivo – brujanje sa samog početka pesme kristališe se u, ni manje ni više, flautu. Na prvom albumu grupe Kraftverk zapravo uopšte nema sintisajzera. Album, doduše, obiluje elektronskim manipulacijama zvukom, ali ispod njih su još uvek klasični instrumenti.
Omotnica prvog albuma grupe Kraftwerk. Svaka sličnost sa Vorholom je spontana.
Kraftwerk Ruckzuck
Pored flaute, koja mu je primarni instrument, Šnajder je u ovom periodu takođe svirao violinu. Gotovo psihodelični gruv kompozicije Ruckzuck uz, za buduće inkarnacije benda nezamislive, žive bubnjeve, daje bar jedan razlog zašto bi osećali da ovaj period nije reprezentativan za njihov lik i delo. Svirka je, međutim, sjajna. Čvrstina ritma tek blago nagoveštava robotičnu tačnost budućih radova, a Kraftverk se sa svojim neumornim džemovanjem savršeno utapaju u tada aktuelni nemački progresivno-eksperimentalni muzički pokret – Krautrok.
Čime se zanimao kultni bend Kraftwerk pre nego što je postao kultni – i zašto svoja prva tri albuma krije kao zmija noge? Preslušavamo i istražujemo.
KRAFTWERK- Strom
Međutim, njihovo nezajažljivo interesovanje za elektronske manipulacije dovodi do ozbiljnog problema – bubnjar, Klaus Dinger, napušta Kraftverk i formira sopstvenu grupu po imenu Neu!, dok Ralf i Florijan bez problema stiču reputaciju čudaka koji se više zanimaju elektronikom nego instrumentima. Drugim rečima: niko nije želeo da svira sa njima. Svedeni na dvojac, Kraftverk sasvim razumno odlaze u dalje istraživanje. Njihova druga ploča, Kraftwerk 2 iz 1972., hermetična je i distopijska, ali na trenutke i previše eksperimentalna za sopstveno dobro – pesma „Atem“ (nem. „disanje“), je – nikada ne biste pogodili – tri minuta disanja propuštenog kroz nešto elektronskih efekata. Kraftverk i dalje ne koriste sintisajzere, a u novonastalim uslovima ni bubnjeve, što čini dobar deo ovog albuma atmosferičnim – jedino prva kompozicija – sedamnaestominutna „Klingklang“, po kojoj će par godina kasnije nazvati svoj studio, koristi ritam mašinu sa jedne od Ralfovih klavijatura. Ova pesma je ujedno i najsličnija budućem opusu grupe, u meri u kojoj elektronske orgulje, bas gitara i flauta to mogu da postignu. S druge strane, kompozicija „Strom“ svojom otuđenošću i sirovom gitarom podseća na atmosferu sa kojom će elektropop muzika u svojim mračnijim ćoškovima flertovati desetak godina kasnije. Kao i prvi album, Kraftwerk 2 je u potpunosti instrumentalan.
KRAFTWERK- Strom
Međutim, njihovo nezajažljivo interesovanje za elektronske manipulacije dovodi do ozbiljnog problema – bubnjar, Klaus Dinger, napušta Kraftverk i formira sopstvenu grupu po imenu Neu!, dok Ralf i Florijan bez problema stiču reputaciju čudaka koji se više zanimaju elektronikom nego instrumentima. Drugim rečima: niko nije želeo da svira sa njima. Svedeni na dvojac, Kraftverk sasvim razumno odlaze u dalje istraživanje. Njihova druga ploča, Kraftwerk 2 iz 1972., hermetična je i distopijska, ali na trenutke i previše eksperimentalna za sopstveno dobro – pesma „Atem“ (nem. „disanje“), je – nikada ne biste pogodili – tri minuta disanja propuštenog kroz nešto elektronskih efekata. Kraftverk i dalje ne koriste sintisajzere, a u novonastalim uslovima ni bubnjeve, što čini dobar deo ovog albuma atmosferičnim – jedino prva kompozicija – sedamnaestominutna „Klingklang“, po kojoj će par godina kasnije nazvati svoj studio, koristi ritam mašinu sa jedne od Ralfovih klavijatura. Ova pesma je ujedno i najsličnija budućem opusu grupe, u meri u kojoj elektronske orgulje, bas gitara i flauta to mogu da postignu. S druge strane, kompozicija „Strom“ svojom otuđenošću i sirovom gitarom podseća na atmosferu sa kojom će elektropop muzika u svojim mračnijim ćoškovima flertovati desetak godina kasnije. Kao i prvi album, Kraftwerk 2 je u potpunosti instrumentalan.
Omotnica trećeg albuma značajno je jednostavnija, ali ništa manje spontana, od prve dve.
Kraftwerk Kristallo
Na trećem albumu, Ralf und Florian, potežu svoje prve sintisajzere – u pitanju su dobri stari Minimoog i EMS Synthi-A. Pa ipak, pouzdana Farfisa orgulja i dalje je dominantan melodijski instrument, a tu su i gitare i flaute – kao i ritam mašine. Album je upadljivo manje eksperimentalan nego prethodni. Ralf i Florijan po prvi put dozvoljavaju sebi vokale na albumu (naravno procesirane), i pažljivo otvaraju vrata ka budućem zvuku grupe. Uz mehaničku ritmičnost kompozicija „Kristallo“ i „Tanzmusik“ kao i samouverene poglede na omotu ploče, Krautrok se nepovratno povlači iz njihovog izraza. Kraftwerk su spremni za revoluciju.Tokom promocije albuma pridružuje im se bubnjar Volfgang Flir koji će, konstruišući i svirajući elektronske udaraljke, ubrzo postati treći član grupe. Usledio je veliki proboj grupe uz Autobahn, a na promotivnoj turneji za njega Kraftverk formiraju svoju klasičnu postavu pridruživanjem još jednog elektronskog perkusioniste – Karla Bartosa. Ova, četvoročlana, postava grupe Kraftwerk obeležila je drugu polovinu sedamdesetih i početak osamdesetih svojom muzikom – postava će se promeniti tek 1986., posle albuma Electric Café. Prvo je otišao Flir, ubrzo i Bartos. Ralf i Florijan pridruživanjem novih članova održavaju četvoročlanu postavu i ne prestaju sa turnejama. Novi album, međutim, neće izdati sve do 2003.
Od tada su bili koncentrisani na remastering svojih osam albuma od Autobahn naovamo, kao i pratećom turnejom.Florijanovim napuštanjem grupe 2008. godine budući rad grupe na novoj muzici ostaje neizvestan. Ako ništa drugo, Ralf je i dan danas na turneji po muzejima i galerijama uz trodimenzionalne projekcije tokom svirki. Jezgro grupe ostaje u potpunosti hermetično – i Ralf i Florijan su uvek nerado i veoma malo komunicirali sa medijima, a jedini ozbiljniji dokumentarni zapis o njima je nimalo benevolentna autobiografija Volfganga Flira. Prva tri albuma grupe Kraftverk ostaju nam jedan od retkih prozora u mehaniku grupe i proces koji je doveo do jednog od najuticajnijih, ali i najneponovljivijih bendova dvadesetog veka.
