Šušnjalo je lišće pod njegovim nogama. Pogledao je iznad. Kao da je kiša sipila. Nedaleko, na kamičku, bio je daždevnjak. Ne tako tromo sišao je na lišće koje je šušnjalo pod njegovim nogama. Zastao je u trenutku i kao i da je i on pogledao iznad, a iznad su bile samo krošnje. Kao da kiša sipi? upita neko nekoga. Ne znam kuda ću, jasno se čulo i pored žubora vode, i jedna grana spade odnekle i zemlja se pomeri i pečurka izviri. U žurbi sam, reče bujična voda, drago mi je što sam vas upoznala, ali biću tu sa vama još neko vreme. Ko te šalje? promoli glavu žućkasta žaba. O, ne znam to, veselo odgovori bujični potok, neprestano praveći ludorije u vidu ponekog vrtloga, poneke ponešene grančice, pomalo kidajući svoje obale odnoseći lišće. Znam ja, jesen te šalje, oglasi se daždevnjak, ali ne znam otkud ja ovde, moje je proleće. Rekla bih, oglasi se pečurka, a znam sve tajne šume, da si samo zbunjen, lepota te ponela. Čudna ste vi družina, dakle lepotom ste doveli i mene? pogleda ih siva zmija. Lišće nije šušnjalo pod njegovim nogama. Gledao je iznad. Kiše nije bilo. To je samo lišće sa krošnji plakalo. Ili on.
GER DUG slajd kratkih, nepoučnih i neestetskih priča
