Milion stanovnika kineske prestonice živi u atomskim skloništima izgradjenim krajem šezdesetih godina prošlog veka u prostorijama bez prozora i svežeg vazduha
Veći broj atomskih skloništa počeo je da se gradi 1969. godine kad se zaoštravao odnos Sovjetskog Saveza i Kine. Ove dve država borile su se za prevlast u Evroaziji i uticaj u marksističkim pokretima u svetu, što je dovelo i do višednevnog oružanog sukopa na reci Usuri koja je granica danas izmedju Rusije i Kine.
Kineski vođa Mao Cedung (1893-1976) naredio je da se izgrade podzemna skloništa u slučaju vazdušnih napada.
U Pekingu je bilo oko 10.000 takvih bunkera.
Osamdesetih godina stanje se smirilo. Da skloništa ne bi ostala beskorisna i prazna, vlada ih je dala u zakup stanodavcima. Ljudi su brzo počeli da ih iznajmljuju, tako da ih do dan danas ima oko milion.
Podzemlje Pekinga krije mračan svet bez prirodnog izvora svetlosti i svežeg vazduha. Svakog jutra ljudi ustaju iz skučenih kreveta, u zatvorenim prostorima, oblivenim samo debelim betonskim zidovima, bez prozora. Ustaju i prazne noćne posude u javne toalete jer ih nemaju u sobama, plaćaju 50 centi da bi se nekoliko minuta tuširali u javnim kupatilima. Jedini put ka svetlosti su betonske stepenice. Tek kad se konačno nadju na ulicama velegrada, vraća se osećaj da pripadaju sasvim normalnoj svakodnevnici. Sve dok ponovo ne padne noć, kada moraju da se vrate i svoje male i neugledne jazbine.
Gotovo milion stanovnika kineske prestonice živi u atomskim skloništima u praktično nezamislivim uslovima. U sobama sa niskim tavanicama jedva se diše od memle. Neke su toliko male da ništa osim kreveta ne može da stane. Pa i pored toga, podzemne stanove neretko deli desetak i više ljudi. Troškovi su tako manji pa je rentabilnije. Nigde na površini ne bi mogli da nađu jeftiniji smeštaj.Za boravak u utrobi Pekinga treba da izdvoje od 35$ do 100$ mesečno.
