Bi sunčan dan tog leta gospodnjeg kada grupa nesposobnih lenština zastade kraj potoka.
- Braćo, evo dobre vode.
- Kome je do vode kad poskapasmo gladni?
- A, naći ćemo i `rane, što nosamo ovaj čemerni znak, nego eno dima tamo iza brda, ako su verujući da se skućimo ovde.
Nekoliko braće krete u pravcu dima dok ostali zabadaše znak u zemlju.
- Au, tvrdo li je, reče jedan dok ga drugi pogleda značajno.
- Braćo, nije vreme za to, zabavljaćemo se kasnije ako Bog da da nas neko `rani ovde, reče glavni među njima .
Tako nastade jedno bratstvo.
Prolaziše godine, vekovi se nakupiše, a braća živeše u toplom bratstvu ispunjeni međusobnom ljubavlju. Idilu je tek ponekad narušavalo neobjašnjivo uginuće koze ili ovce i da bi sprečili to neobjašnjivo čudo, bratstvo se dogovori da će u budućnosti uzgajati samo jarčeve, ovnove, a naknadno se dogovoriše da izbace i kokoške.
Zbilja, proviđenje ih pogleda i jarčevi, ovnovi i petlovi nisu ginuli tek tako, ali zavlada nova pošast. Lenjost.
- Braćo, reče glavni, sam Bog nas iskušava prevelikom ljubavi i voleći se između sebe zapostavismo radove. Ko je za to da vratimo koze, ovce, a i kokoške među nas?
Oče, ne možemo to rešiti sami, da se obratimo ocu svih očeva za savet? pade dogovor među bratstvom, a koji iznese onaj što je najlepše pevao među njima.
Neka bude tako, reče starešina i posla ocu svih očeva onog što je najlepše pojao.
Prolaziše dani, pa i meseci, pojac se ne vrati. Bratstvo već beše nervozno, mnogi od njih se otuđiše od međusobne ljubavi, potom neobjašnjivo počeše da uginjavaju jarci, pa ovnovi i kada zavlada epidemija uginuća među petlovima starešina reče ovako lupajući u kantu pred samu zoru:
Skupili smo se ovde bežeći od svake odgovornosti, našli smo budale... ma, ove koji nas izdržavaju i šta se desilo? Ne znamo šta smo. Poslali smo najboljeg od nas (tu se starešini izmami čudan osmeh) da pitamo za savet i šta nam je Bog odgovorio?
- Evo ga!
- Ma, to ja nosim još jedan znak u džepu, zbunjeno promumla glavni pogledavši niz svoje šarene skute.
- Nije to, evo ga poslanik, onaj naš što lepo peva, vratio se! - ču se isti glas.
Starešina bratstva i pojac ostadoše do kasno tu noć. Svetlost se povremeno palila i gasila u izbi gde su boravili. Lupanje u kantu razbudi uzbuđeno bratstvo sledećeg jutra.
- Žena nije dostojna hrama Božjeg te nam tako nije dozvoljeno biti u blizini niti koza, ni ovaca, a ni kokošaka, objavi starešina, dok je pojac pevao najlepše do sada, bar se tako činilo bratstvu.
SVAKA ASOCIJACIJA OVOG TEKSTA NA VERSKE, POLITIČKE I OSTALE PEDERSKE ORGANIZACIJE JE NAMERNA
GER DUG
