Trčkarao je okolo. Sve je bilo novo. Svemu se čudio. Šumarci, brdski potoci i vilini konjici iznad, a u njima ribice. Jeste, upao je jednom u potočić i praćakao se kao ribica. Okolo je bilo i barica i žabica u njima. To mu je bilo najveselije. Skakutao je okolo. Vremenom ponavljalo se to. Hteo je dalje. Kuda? Usamljeno stablo usred pšeničnog polja gledao je. Prići, pitati, zadao je sebi zadatak. To je bilo samo usamljeno stablo usred pšeničnog polja. Kuda? Nebo je bilo začuđujuće, pitao se šta je to? Krenuo je, lupkajući štapom po starim deblima jer kretao se šumama. Kuda? Taj glas je postao dosadan. Dugo je hodao, nebo je bilo čas plavo, čas sivo, čas okićeno svetiljkama, ponekad je i plakalo. Kuda? Osvrnuo se napokon. Gledao je bekstvo smrti.
GER DUG slajd kratkih, nepoučnih i neestetskih priča
