Ovo su (nabacani) prevodi iz grčkog, arapskog, latinskog i slovenskog jezika, koji opisuju pogrebne obrede starih Slovena. Arheološki su potvrđeni neki delovi obreda: podizanje obrednog staništa za umrlog, samoubistvo žena, pogrebna gozba…
Mavrikije (vizantijski car od 582. do 602. godine) o Slovenima na donjem Dunavu: "I njihove žene čestite su iznad svake ljudske prirode, tako da većina njih smrt svojih muževa smatra sopstvenom smrću i svojevoljno se zadavljuju, ne smatrajući životom življenje u udovištvu".
Sveti Bonifacije (misionar koji je širio hrišćanstvo u Franačkom kraljevstvu tokom 8. veka) piše 746. godine engleskom kralju protiv raspusnog života: "A u Veneda, tog najgoreg i najstrašnijeg ljudskog roda, toliko se uzajamno vole i poštuju supruzi, da žene, kada im muž umre, ne žele živeti. I među njima je poštovana žena koja sebi sopstvenim rukama zadaje smrt i na istoj lomači izgori sa mužem".
Teofilakt Simokata (vizantijski, ali se ponekada smatra i poslednjim antičkim istoričarem, rođen u Egiptu) o donjepodunavskim Slovenima, kraj VI veka: "Varvarin (misli na kralja Musokije) bio je mrtav pijan. Jer baš toga dana davao je daću svome pokojnom bratu, kao što je to njihov običaj". Musokija je bilo slovensko pleme koje je dobilo naziv po reci i okolini Moskve odakle su prognani do Dunava.
Al - Bakri (arapsko-španski geograf i istoričar) piše 891-892. o Srbima, koristeći starije izvore: "Pleme koje spomenusmo, što se naziva Sernin (Srbin), spaljuje se u ognju, kada im umre vođa i spaljuju svoje jahaće konje. Njihov postupak je podoban postupanju Indusa".
Masudi (arapski istoričar, geograf, filozof i pisac) piše svoje delo Zlatni lugovi oko 920-950. godine. O Slovenima uopšteno: "Veliki deo njihovih plemena su pagani, koji spaljuju svoje mrtve i poštuju ih". O Bugarima: "Ako u Bugara ko umre, oni okupljaju sve njegove sluge i svitu, govore im neke poučne reči, a zatim ih spaljuju sa mrtvacem i govore - mi ih spaljujemo na ovom svetu, zato neće biti spaljeni na onom svetu. Pored toga, oni imaju velike hramove; kada neko umre, oni ga zaključavaju u tom hramu zajedno sa njegovom ženom i slugama, koji tamo ostaju dok ne umru". O Slovenima u Hazarskom kaganatu: "Što se tiče pagana, u zemlji hazarskog vladara, neka plemena od njih su Sloveni i Rusi. Oni žive u jednoj od dve polovine grada Itil i spaljuju svoje mrtvace sa njihovim jahaćim konjem, oružjem i ukrasima. Kada umre muškarac, sa njim se spaljuje njegova živa žena; ako umre žena, muž se ne spaljuje; a ako umre samac, žene ga po smrti. Njihove žene žele da se spale zato da bi sa mužem ušle u raj. To je jedan od postupaka Indusa, samo što je kod Indusa taj običaj takav, da se žena spaljuje samo kada ona sama na to pristane".
Ibn Rustah (persijski istoričar i geograf), piše Knjigu dragocenog blaga oko 930-940, u kojoj opisuje pogrebni obred istočnih Slovena: "Kada umre neko od njih, oni spaljuju njegovo telo. Njihove žene, kada im neko umre, nagrđuju nožem ruke i lice. Sledećeg dana po spaljivanju pokojnika odlaze na mesto gde je to obavljeno, sakupljaju pepeo i stavljaju ga u urnu, koju zatim smeštaju na humku. Godinu dana po smrti pokojnika, uzimaju dvadeset krčaga medovine i nose ih na onu humku, gde se okuplja porodica pokojnog ; jedu, piju i zatim se razilaze.
Lav Đakon (vizantijski pisac, istoričar i hroničar), u šestom poglavlju devete knjige svoje Istorije opisuje pogrebne obrede Rusa na desnoj obali Dunava, posle poraza kod današnje Silistrije 971. godine: "I onda, kada je nastupila noć i zasijao pun mesečev krug, Skiti izađoše u ravnicu i počeše da sakupljaju svoje mrtve. Oni su ih natrpali ispred bedema, zapalili mnogo lomača i spalili ih, zaklavši pri tom po običaju predaka mnogo zarobljenika, muškaraca i žena. Završivši tu krvavu žrtvu, oni su ugušili nekoliko odojčadi i petlova, daveći ih u vodama Dunava. Kažu da Skiti poštuju tajne Helena, prinose po paganskom obredu žrtve, i obavljaju prelivanja po umrlim, naučivši se tome ili od svojih filozofa Anaharsisa i Zamolaksisa ili od saboraca Ahila.
Ahmad ibn Fadlan (arapski hroničar i putopisac) opisuje pogrebni obred Rusa, kome je prisustvovao na Volgi 921. godine. On opisuje i delove obreda koje nije mogao videti, već ih dokučuje na osnovu nagađanja svog prevodioca:
"Meni su govorili da oni sa svojim umrlim starešinama čine takve stvari, od kojih je spaljivanje najmanje čudna; zato sam veoma želeo da tome prisustvujem, kada sam saznao za smrt kod njih važnog čoveka. Oni su ga položili u grob koji su pokrili krovom, za narednih deset dana, dok nisu završili šivenje njegove odeće. To se radi ovako: siromašnom čoveku prave nevelik brod, polažu ga u njega i spaljuju; bogatom čoveku sakupljaju imovinu (dele je na tri dela: trećinu daju porodici, za trećinu mu šiju odeću, a za trećinu kupuju žestoko piće, koje piju u onaj dan kada njegova mlada žena izvrši samoubistvo i spali se zajedno sa svojim domaćinom. Oni su predani vinu, piju ga i danju i noću, tako da ponekad umire neko od njih sa čašom u ruci. Kada umre njihov starešina, njegova porodica pita njegove devojke i momke: ko će od vas umreti sa njim? Neko će reći - ja! Kada tako kaže, to mu postaje obaveza, nije dozvoljeno predomišljanje, čak i da prijavljenik to želi, to se ne dopušta; uglavnom to rade devojke. Kada je umro spomenuti čovek, pitali su njegove dragane, koja će umreti sa njim i jedna od njih je odgovorila - ja! Potom su odredili dve devojke, da se staraju o njoj i da budu sa njom, gde god da pođe, ponekad joj čak peru noge svojim rukama. Zatim su preduzeli da mu kroje odeću i pripremaju sve potrebno. A mlada žena je pila svaki dan i pevala, veseleći se i radujući se. Kada je došao dan određen za spaljivanje njega i mlade žene, pošao sam do reke gde je bio njegov brod, a on je već bio izvučen (na obalu) i za njega su načinili četiri nosača od različitog drveta, a okolo su postavili drvene likove, nalik divovima (natprirodnim bićima). Brod su digli na te nosače i počeli da idu okolo govoreći reči meni nerazumljive, a on je još uvek bio u svom grobu, još ga nisu izvadili. Zatim su doneli ležaj, postavili ga na brod i pokrili vezenim ćilimima, vizantijskom svilom i jastucima od vizantijske svile. Zatim je došla stara žena, koju nazivaju anđelom smrti, i složila na ležaj sve gore pomenuto; ona je upravljala šivenjem i njegovim pripremanjem, ona je takođe preuzela mladu ženu i ja sam je video crnu, debelu, nemilosrdnog izgleda. Pošto su došli do njegovog groba, izvadili su nasutu zemlju sa drvenog krova, kao i samo drvo, izvukli mrtvaca u ogrtaču u kome je umro i ja sam ga video pocrnelog od hladnoće te zemlje. Oni su ranije stavili sa njim u grob žestoko piće, hranu i lautu; sada su sve to izneli. On se nije ni u čemu promenio, osim boje. Njemu su obukli pantalone, čarape, obuću, prsluk i svilen kaput sa zlatnim dugmetima, na glavu su mu stavili kapu od svile i samurovine i preneli ga u šator koji se nalazio na brodu, smestili ga na tepih i poduprli ga jastucima; doneli su žestoko piće, voće i mirisno bilje i stavili pred njega; doneli su takođe hleb, meso i luk i položili pred njega; doneli su takođe psa, rasekli ga na dva dela i ubacili u brod. Zatim su doneli svo njegovo oružje i položili ga uz njega; zatim su ganjali dva konja dok ih nisu iscrpli, a potom su ih ubili mačevima i meso im ubacili u brod; zatim su doveli dva govečeta, takođe ih ubili i ubacili u brod; zatim su doneli petla i kokošku, zaklali ih i ubacili tamo. A mlada žena, što je trebalo da umre, išla je okolo i ulazila u svaki šator i spajala sa njegovim vlasnikom, pri čemu joj svaki govoraše: "kaži svom gospodaru, da sam ja to uradio iz ljubavi prema tebi". Kada je nastalo srednje vreme između podneva i večeri, u petak, poveli su mladu ženu ka nečemu nalik postolju, ona je stala na ruke muškaraca, podigla se na to postolje, rekla nešto na svom jeziku i bila spuštena. Zatim su je ponovo podigli, ona je uradila isto što i prvi put i nju su spustili; podigli su je i treći put i ona je uradila kao i prva dva puta. Potom su joj dali kokoš, ona joj je odsekla glavu i bacila je, a kokoš su uzeli i ubacili u brod. Upitao sam tumača o njenim radnjama, a on mi je odgovorio: prvi put je rekla: "evo vidim oca svog i majku svoju!" drugi put - "evo vidim sve umrle rođake kako sede!" treći put je kazala - "evo vidim mog gospodara kako sedi u raju, a raj je predivan, zelen; sa njim se nalaze odrasli muškarci i dečaci, on me zove, zato me vodite njemu." Nju su poveli ka brodu, ona je skinula narukvice i dala ih staroj ženi, zvanoj anđeo smrti, ta žena će je ubiti. Zatim je skinula nakit sa nogu, i dala ga dvema devojkama koje su joj služile; one su ćerke one poznate pod imenom anđeo smrti. Potom su je digli na brod, ali je (još) nisu uveli u šator, i muškarci su prišli sa štitovima i motkama i dali joj čašu žestokog pića, nad kojom je ona pevala i ispila je; tumač mi je kazao da se time ona oprašta od svojih drugarica. Zatim su joj dali drugu čašu, koju je ona uzela i zapevala dugačku pesmu; starica ju je požurivala da ispije čašu i uđe u šator, gde joj je gospodar. Ja sam je video neodlučnu, ona je htela da uđe u šator ali je krenula između šatora i broda; starica ju je uhvatila za glavu, uvela je u šator i sama ušla za njom. Muškarci su počeli da udaraju motkama po štitovima, zato da se ne bi čuli zvuci njenih krikova, da to ne bi uzdržalo druge mlade žene od želje da umru sa svojim gospodarima. Zatim je ušlo u šator šest ljudi i svi su se zajedno spajali sa mladom ženom; zatim su je položili uz njenog gospodara - mrtvaca; dvojica su je uhvatili za noge a dvojica za ruke, a starica, zvana anđeo smrti, obmotala je oko njenog vrata konopac, čije krajeve je dala dvojici da ga stežu, prišla je sa velikim nožem i počela da ga ubada među njena rebra, a ona dvojica muškaraca su je gušili dok nije izdahnula. Zatim je prišao najbliži rođak tog pokojnika, uzeo komad drveta i zapalio ga, pošao unazad ka brodu, držeći jednom rukom komad drveta, a drugu ruku na otvorenoj zadnjici, dok nije zapalio ono drvo koje su postavili pod brod, pošto su već položili usmrćenu mladu ženu pored njenog gospodara. Posle toga su prišli ostali ljudi sa lučem i drvima, svaki je imao zapaljen komad drveta, koji je ubacio na drva i oganj je zahvatio drva, zatim brod, zatim šator sa muškarcem, mladom ženom i svim što se u njemu nalazilo, potom je dunuo jak, strašan vetar, plamen je ojačao i sve se žešće razgorevao. Pored mene je stajao jedan od Rusa i čuo sam kako razgovara sa tumačem koji je bio pored njega. Pitao sam ga o čemu su razgovarali, a on mi je odgovorio da mu Rus reče: "Vi Arapi ste glup narod, jer najdražeg i najpoštovanijeg među ljudima za vas, spuštate u zemlju, gde ga jedu gmizavci i crvi; mi ga spaljujemo u ognju, u jednom magnovenju i on u isti čas ulazi u raj". Zatim se glasno nasmejao i kazao: "Njegov Bog je zbog ljubavi prema njemu poslao vetar, pa će ga vatra zahvatiti za tren. I zaista, nije prošao ni sat kako su se brod, drva, umrli muškarac i mlada žena potpuno pretvorili u pepeo. Potom su sagradili na mestu broda, gde su ga izvadili iz reke, nešto nalik kružnoj humci; postavili su u sredinu veliko stablo bukve, napisali na njemu ime umrlog čoveka i ime ruskog vladara i razišli se".
