Završivši svoj poslednji roman “Između činova”, Virdžinija Vulf je obukla kaput, napunila džepove kamenjem i bacila se u reku Uz, koja je tekla blizu njene kuće.
U času smrti bila je ugledan i poštovan pisac, a njena slava će vremenom rasti. Spada u red onih stvaralaca koji su menjali, inovirali roman XX stoleća, kao što je to, na drugi način i sasvim nezavisno, u isto vreme činio Džems Džojs ili, na udaljenom kraju Evrope, pišući svoj “Petrograd”, ruski pisac Aleksandar Bjeli. Kako se šezdesetih godina prošlog stoleća počelo javljati interesovanje za tzv. rodne studije, stvaralaštvo Virdžinije Vulf je postajalo sve zanimljivije, a njen esej “Sopstvena soba” (KLIKOM DO KNJIGE) biće neka vrsta proglasa i zaštitnog znaka jedne ranije faze feminističkog pokreta.
Virdžinija Vulf je bila i zanimljiva osoba čiji život nije možda bio tako buran na prvi i površan pogled – nije preletala Atlantik ni osvajala Himalaje – ali jeste bio, na jedan drugi, unutrašnji i dublji način, pun bura i lomova. Psihičko oboljenje od kojeg je patila i bila ga duboko svesna život joj je činio i komplikovanijim i nesrećnijim. Samoubistvo marta 1941. nije bio prvi takav pokušaj, ali ipak treba biti svestan datuma. To je vreme žestokog nacističkog bombardovanja Velike Britanije i to nije bilo prvo bombardovanje koje je Virdžinija Vulf doživela. Bombardovanje Londona iz Prvog svetskog rata danas se, posebno van Engleske, mnogo manje pamti i uistinu, u odnosu na ono što će se dešavati četvrt stoleća kasnije, može ličiti na dečju igru, pogotovo onima koji ga nisu doživeli. Ali je upravo tada opaženo ono što će se u medicini zvati “shell shock”, psihički slom uzrokovan strahotama bombardovanja na frontu ili u pozadini. Pre nego što će biti medicinski priznat, neki su nesrećnici osuđeni i streljani kao dezerteri i kukavice od nadređenih, oguglalih da svoje ljude spremno šalju u smrt.
Tada je Virdžinija Vulf pripadala levičarskom i pacifističkom pokretu, ali nije upala u grešku u koju su između dva rata upali mnogi, da potceni opasnost od nacizma. Ipak, koliko god da je bila svesna da se ovi ratovi ne mogu izjednačavati, da su nacisti zlo protiv kojeg se mora boriti, ta joj svest nije mogla pomoći da ponovo preživi užase koje je već preživela. Virdžinije Vulf se sa razlogom sećamo zbog vrednosti njenog dela, ali setiti se nje danas znači i pomisliti na mnoge druge, anonimne i zaboravljene koji su smrt doživeli pre fizičke smrti, slomljeni jednim od užasa ovog sveta.
