To je bilo sećanje. Padala je kiša kada sam ga ostavio. Bilo je naslonjeno na stari zid kule, blizu bazilike, nedaleko od vodotornja, pored starog rimskog groblja. Rimsko groblje je staro dve hiljade godina.
Niko nije našao moje sećanje. Bazilika je stara devet stotina godina. Ušao sam u nju da sačekam kišu. Mogao sam čekati ispred svoje kuće, ona je stara stotinu godina, ali srušili su je. Ipak moramo da je pretražimo. Rekli su. Podrum je dubok, ima strme stepenice. Upozorio sam ih. Ponekad se čuju glasovi kao iz Parka Za Decu. Podrum je zatrpan i nema gvozdenih stubića tako da tu ne može biti Park Za Decu. Rekao je. Zagledaše se u njega. Prikrivaš nešto od nas? Nije bilo pitanje. Stubići su gde prolazi voz, pokazao im je rukom neodređeno.
Jedne noći bio je veliki prasak iznad lokomotive. Svi su vagoni stali. Sutradan su uniformisani ljudi sa psima tražili nešto okolo, ali Pavel je bio daleko. Sedeo je u staroj bazilici čekajući kišu. Morao je da uzme sećanje. Mogao je neko da ga ukrade. Onda je otišao do železničke stanice. Vagoni su prijatno topli kada pada kiša. Vrata kupea se otvoriše.
- Mesta, dreknu kondukter.
Dva oniska debeljka sa smešnim šeširima uđoše.
- Ja sam Dujo, kod mene ima svega, reče kada ga jedan debeljko obuhvati rukama i sede pored njega. Drugi sede pored Pavela.
- Tako, zadovoljno reče kondukter, nema mrdanja dok se ne utvrdi ko je prvi kupio kartu, jasno?
- Meni su rekli da pitam konduktera za stanicu pre Tunela.
Devet pari očiju upilji u njega.
- Praviš nam veliki posao, najzad reče kondukter, zašto lepo ne izađeš posle Tunela kao i svi ostali? U redu, nastavi odmah ne čekajući odgovor, javiću mašinovođi da javi kome treba da javi i za nekoliko dana znaćemo možeš li izaći pre Tunela.
- Za nekoliko minuta?
- Da, jesi li gluv? Za nekoliko minuta će javiti mašinovođi da javi, reče ludara koja se gurala sa matorim đubretom na vratima kupea.
- Rekao je za nekoliko dana, oglasi se i matoro đubre.
Ubrzo nastade svađa, ali brzo i prestade. Ludara i matoro đubre se tiho nešto domunđavaše, a onda ludara odlučnim glasom reče:
- Ne dozvoljavamo da nam se tako obraćate. Mi imamo imena. Ja sam gospođa Lejla, a gospodin je Stojko. Ako nas još jednom nazovete matorim đubretom i ludarom onda slobodno brišite naše uloge.
- Kako, vi vidite Tvorca? - zaprepasti se Pavel.
- Ne, ali znamo kako nas naziva.
- Je l` tebi Stojko pravo ime? upita radoznala snajka pored prozora.
Nastade tišina.
Voz kao da je usporio ili se samo tako činilo. Niko nije bio siguran. Dujo reče da je izbrojao stotinu bandera za poslednji minut, a kada su krenuli bilo ih je osamdeset.
- To znači da smo ubrzali, zaključi.
- Jednom nisam pio vodu osamdeset dana.
- Je l` odjednom ili svaki dan nisi pio? - upita radoznala snajka pored prozora.
- Kondukter je otišao, reče neko.
- Bar da je odveo ovog balvana od mene. Šta si se prilepio kao pijavica? Beše to Dujov ljutiti glas.
- A jednom nisam jeo stotinu dana, oglasi se Pavel opet.
Ostali nehotice pogledaše radoznalu snajku pored prozora. Međutim ona nije čula ni videla ništa više, sva njena pažnja bila je usmerena na tanku knjigu ofucanih korica i neobičnog naziva, Ljubav kroz stomak, koju je odnekud izvukla.
***
- Ja tebe znam.
Gurao je uzanim hodnikom kolica, kao ona po bibliotekama. Bila su puna čaša, šolja i izgledom jeftinih čajnika i termosa. Voda, sokovi, kafa, čajevi, diktirao je monotonim glasom. Voda je besplatna.
- Meni čašu vode.
- Izvolite, dve uzice molim.
- Kako, zar nije besplatna?
- Jeste ako naručiš i nešto što se plaća.
Jednom je tri dana držao noge u mutnoj vodi. Nijedna pijavica se nije zakačila.
- Ja sam bibliotekarka i imam ludilo u očima.
- Onda kuća časti. Platiće ovaj gospodin, dodade.
“Zašto ja? činilo se da je pitao.
Sve si pijavice zgazio, zato. Nisam. Ljudi su ih zgazili kada su branu napravili. Tu su se okupljali. Zar nije nestala? Nije pitao. I knjiga je nestala, neko je rekao umesto bibliotekarke. Ulevo su nekakvi kablovi. Kroz njih protiče struja. Svi vozovi odatle kreću. Video sam sa visine, umem da letim. Oko hangara je smeće. Nekoliko staza vodilo je tuda ko zna kuda. Niko se nije vratio. Moja kuća je oronula”.
- Pavele?
“On je Tvorac, piše nastavak života”.
Kondukter se ponovo pojavio.
- Mašinovođa nije siguran da postoji stanica pre Tunela. Ima jedna odmah iza. Moraćemo je napraviti.
- Je l` tu iza?
Dujo još reče da ima petoro dece. Za svaki vagon po jedno. Mrtva su, hvala na pitanju, odgovorio je nekome. Blagoslov je to. Kiša je život. Zašto bi prolazili kroz tunel? Tu je suvo, mračno i smrdljivo.
- Uskoro ćemo stati.
- Zašto?
- Moramo javiti kome treba da se javi da imamo putnika koji će izaći pre Tunela. Oni imaju telegraf. Konjanik će odjuriti da proveri postoji li stanica.
- Imao sam trideset godina kada sam imao pedeset golubova pismonoša. Nijedan se nije vratio. Ne znam da li su pisma uručena, reče Stojko.
- Imam li zbilja ludilo u očima? upita radoznala snajka pored prozora.
Kažu da bibliotekarke su praznog oka, ili bar bi trebale biti. Ova knjiga je nestala. “Ljubav kroz stomak”. Oni sada mene traže. Oni su nestali. Zbunjeni su. Misle da sam ja nestala. Nije ni knjiga, kod mene je.
Nečiji glas.
“Vreme je za ozbiljan razgovor. Trebalo bi da porazgovaramo o ovoj situaciji ozbiljno. Voz mili. Siguran sam da su se poređali i sa druge strane”.
Voz je prolazio kroz svojevrstan špalir uniformisanih ljudi.
Kao nekada, pomisli Pavel. Dim se vija niz brdo, a onda začuđeno lebdi nad potokom. To je bio jedini potok nastanjen pijavicama. Nekad davno neko je rešio da ga pregradi i sada je među brdima bivstvovalo maleno jezero. Nije nikada pražnjeno; često mutna voda je krila tajne njegovog dna. Ni Pavel nije znao šta se krije u toj vodi, samo je slutio kada bi ugledao poneku skvrčenu živuljku na samoj obali. Jednog kišnog dana je ugledao veliku ribu probijenu sa dve pijavice kako groteskno pliva pri samoj površini. Bila je još živa. Ili su samo pijavice bile živahne. Nije znao da u tom jezercetu ima riba. Ponekad je dobijao želju da nekako minira, da razbuca te zelene od mahovine i sasušenih algi stene što prečiše vodi da teče plitka i slobodna, ali bi potom noćima imao košmare kako potok postaje sve veći, a jezero sve manje i onda je bežao, bar bi tako izgledalo nekome ko bi ga video tada, u šumovite planine daleko od grada gde bi osluškivao da li detlići dobuju po starim stablima.
- Zašto?
- Smiruju me.
Pogledaše ga začuđeno.
- Smiruju te ovi uniformisani?
- I naoružani su, dodade drugi glas.
- Uvek takvi dolaze. I nemaju obzira. Tada nije bilo mrtvih, samo je voz stao, reče treći glas.
Mrtav sam, samo to može biti. To rešava sve. Vidite me, uzviknu, hodam kroz maglu do kolena. Ispod je voda, iznad ne znam šta ima. Samo jedan je još hodao po vodi.
- Ti dakle izlaziš pre Tunela?
- Meni su rekli da pitam konduktera.
- Znamo. Sam si?
- Imam gazdaricu i decu. Vodim ih u Park Za Decu. Samo decu.
- Gde su? Zašto nisu s tobom u kupeu?
- Vodim ih samo vikendom. Sredom sedim ispred stare bazilike, njoj je devet stotina godina. Tada pada kiša.
***
Obrađene stare kamene ploče živnuše pod prvim kapima. Prašina je nestajala u vidu mutnih potočića, a onda sve postade bistro. Pavelu je odmah bilo jasno da je u neku ruku zatočenik tih ljudi. Sedeo je izdvojen od ostalih, ali dovoljno blizu da čuje njihov razgovor.
- Sasvim je sigurno da ćemo ostati više vremena ovde nego što je predviđeno redom vožnje. Zato da odmah pređemo na stvar. Predlažem da stanicu pravimo pored potoka, ispod brane. Bio je to kondukterov glas.
- Ne, usprotivi se gospodin Stojko, ja bih pravio ovde na ovim kamenim pločama, tako bar imamo nekakvu osnovu.
Tunel, nastavak uvoda
Ilustracija Indiga Healer
