Karlos Kastaneda (Carlos Aranha Castañeda) je bio američki antropolog i pisac. Njegove knjige, poput "Učenje Don Huana", "Odvojene stvarnosti" i drugih, bile su bestseleri krajem šezdesetih i u toku sedamdesetih godina, a skoro da nema i danas čoveka zainteresovanog za bilo kakvu duhovnost, a da nije prošao kroz primamljivu Kastanedinu mistiku.
Ko je bio zapravo Kastaneda? Šarlatan koji je umro 1998. godine i za čiju se smrt saznalo tek dva meseca kasnije, pošto se sve krilo od očiju javnosti. Da potraje „mistika“. Ili da se sakrije činjenica da mu je alkohol pojeo jetru, što jednom „guruu“ ne bi smelo da se dogodi. Jedino mu se mora priznati „zabavljački“ karakter i umeće da ga unovči.
Šamanizam je - šta?
Šamanistički religijski sistem je vrlo jednostavan. Nekad su tri sveta (zemlja, nebo i podzemlje) bila povezana. Opštenje između sve tri sfere bilo je slobodno i dostupno svima. Kosmička katastrofa je to opštenje onemogućila i ljudi koji žive na zemlji nemaju dodira ni sa nebom ni sa podzemljem. Šaman je taj koji im, u ekstazi, ta putovanja omogućuje. Ekstaza se postiže na razne načine: od mističkog plesa uz bubnjeve do korišćenja halucinogenih droga. Šaman se, na svojim putovanjima, kreće po "Drvetu sveta" (axis mundi). Šamani poseduju različite magijske moći: prizivaju duhove da pomognu ili da naškode, levitiraju, imaju prekognitivne sposobnosti...
Mirča Elijade u svojoj studiji o šamanizmu kaze da je reč o jednom od najstarijih religijskih iskustava čovečanstva, koje izražava "nostalgiju za rajem". Šaman je plemenski žrec, vrač i lekar, koji ima za cilj da mističkim putovanjima uspostavi pokidanu vezu između gornjeg i donjeg sveta. Putovanja na koja on kreće veoma su opasna, spojena sa mnoštvom različitih prepreka. On mora da prođe kroz čeljusti čudovišta, da nađe mesto gde se spajaju zemlja i nebo, da pobedi duhove koji ga ometaju. Pre no što postane šaman, izabranik prolazi kroz psihičku krizu. U toku duševne transformacije, mladi kandidat "umire i ponovo se rađa". Duhovi ga preuzimaju i "presazdavaju", često mu kidajući delove tela i vršeći sve vrste psihološkog i fizičkog nasilja nad njim.
Da se vratimo « Karlitu » :
Kastaneda je, spremajući doktorat iz antropologije na Kalifornijskom univerzitetu u Los Anđelesu, otišao u Meksiko da bi izučavao lekovito bilje. Po sopstvenom svedočenju, tamo je sreo indijanskog šamana plemena Jaki, Don Huana, koji ga je upoznao sa halucinogenim gljivama i načinom da se one koriste u putovanju ka onostranom, kao i za sticanje mističkih moći. Knjigu "Učenje Don Huana" Kastaneda je objavio 1968. godine i odmah stekao popularnost - bilo je to doba kada su hipici eksperimentisali sa drogama i dalekoistočnim religijama, pa je studija pala na plodno tle.
Knjiga je klasifikovana kao istinito iskustvo, kao i mnogi drugi Kastanedini radovi koje je objavljivao sve do svoje smrti 1998. godine. Na kraju krajeva, on je bio antropolog sa akreditacijom kalifornijskog univerziteta. Ipak, “Don Huan” je puka izmišljotina.
Dokaza je bezbroj i dovode u pitanje Kastanedu kao „gurua“ modernog doba, ali ono u šta su njegovi sledbenici bili upleteni tokom njegovih poslednjih godina je zanimljivije. Zapravo, tragičnije. Ostareli Kastaneda je pri kraju života oko sebe okupio grupu ženskih sledbenica koje je podučavao „ezoterijskom“ učenju vezanom za kosmičko vaskrsenje posle smrti. Bilo je to učenje u duhu sekte Nebeska kapija, čijih je 39 članova izvršilo kolektivno samoubistvo 1997. godine, uvereni da će ih Hejl-Bopova kometa odneti dalje u svemir. Kastanedina sekta nije dosegla te morbidne ekstreme, ali njeno (sekte) učenje ne zaostaje mnogo. Kako je to „učenje“ praktično izgledalo navodi Ejmi Valas, kćer pisca Irvina Valasa, koja je napisala memoare o vremenu provedenom u svojstvu Kastanedine ljubanice i učenice. Inicijacija u grupu je značila spavanje sa „guruom“ koji je u javnosti tvrdio da živi u celibatu. U knjizi - « Vračeva učenica: Moj život sa Karlosom Kastanedom », Valasova se priseća Kastanedine odlučnosti da je zavede. Kada ju je konačno odvukao u krevet, Kastanedu je zaprepastila njena briga što on ne koristi kontracepciju. Rekao joj je da nema šanse da zatrudni, jer je njegova sperma „nagual“, a ne ljudska. Trebalo bi da je zadržava u sebi što je moguće duže, kako bi se pre otarasila svoje ljudskosti. Zaboravio je jedino da joj pomene da je nekoliko godina ranije uradio vazektomiju.
Kastaneda je bio tajanstven. Postao je majstor „nedostuposti“ i „brisanja svoje prošlosti“ – što je razumljivo, jer se njegove verzije sopstvene uloge u događanjima nisu nikad podudarale sa verzijama ljudi koji su ga poznavali. To je slučaj i sa njegovom bivšom ženom Margaret Ranion. Kastaneda je uporno pokušavao da 1977. godine spreči objavljivanje njenih memoara pod naslovom “Magično putovanje sa Karlosom Kastanedom”. Kada su do 1973. sumnje u njegovo poštenje i naučni integritet žestoko porasle, povukao se potpuno iz javnosti i kupio veliku kuću u Vestvudu u okrugu Los Anđelesa. Tu je živeo sa grupom svojih sledbenica i sve su mu bile ljubavnice. Interes javnosti je redovno podsticao svojim novim knjigama.
Po uzoru na Kastanedu i pripadnice njegove sekte, koje su se nazvale “Vešticama”, izbrisale su svoju prošlost, odbijale fotografisanje i uzele nova imena. Redžina Tal je postala Florinda Doner-Gro; Merien Simko je postala Taiša Abelar; Kejtlin Polman je postala Kerol Tigs. Kao i u mnogim drugim sektama, od svih je zahtevano da prekinu sve kontakte i veze sa roditeljima, rođacima i prijateljima.
Novi kandidati za inicijaciju su podvrgavani strogom nadgledanju (nadgledani su i njihovi seksualni odnosi), istraživanju i čestom ponižavanju.
Ono što se danas zna o Kastanedinoj sekti ispričali su neki bivši članovi koji su uspeli da se izvuku. Jedan od njih je Ričard Dženings, advokat i nekada direktor „Holivudske Podrške“ - organizacije koja se bori protiv diskriminacije obolelih od side. Dženings se povezao sa Kastanedom početkom 90-tih, kada je u novinama pročitao članak o njemu.
Dženings se priseća kako je Kastaneda upućivao pogodne kandidate kako da izbrišu svoju prošlost – posebno kako da prekinu veze sa porodicama, što je i sam Kastaneda učinio kada je prekinuo sve veze sa svojim usvojenim sinom i bivšom suprugom. Kastaneda ih je učio kako da svoje porodice „oteraju u pakao“ i kako da ih „zgnječe kao muve“ – što je, kako je uveravao nove članove, zapravo sve što porodice i jesu. Dženings se seća i kako su novi inicijanti podsticani da privuku druge u grupu. Idealni kandidati su bile atraktivne, inteligentne i emotivno veoma ranjive žene. Neke su u grupi pronašle „dom“, osetivši (kao i mnogi drugi koji postanu deo sekte) da su tu našle svoju „istinsku“ porodicu. Pri tom su bile oslobođene anksioznosti i pritiska da moraju da donose odluke o svom životu: don Karlito je to činio umesto njih.
Za Kastanedine „istinske vernike“, kojih još itekako ima, svi koji kritikuju sektu su otpadnici koji blate uspomenu na njihovog „nadljudskog“ duhovnog učitelja. „Guru“ je imao previše pokvareno ljudskog u sebi, ali postavićemo ipak njegove knjige, počevši od prve: „Učenje Don Huana“.
(KLIKOM DO KNJIGE)
