Šta je analitička psihoterapija?
Prkos, princip, težnja nadmašivanja uzora, težnja ka dopunjavanju, korigivanju, prevazilaženju ideja kojima smo naklonjeni, mišljenja čije smo pristalice, u cilju dosezanja uzvišenog ideala, neretko su bili energetski izvori i pokretači značajnih ostvarenja.
Analitička psihoterapija je plod jednog takvog energetskog izvora Karla Gustava Junga, švajcarskog psihijatra.
Jung je svoj teorijski i praktični metod psihoterapije zasnovao na prvobitnoj plodnoj zamisli sinteze Frojdovog i Adlerovog učenja.
Prisutnost razumne i umerene mere osnovnih ideja Frojda i Adlera; odbacivanje bilo kakve teorijske sheme, ma koliko logične, ubedljive, praksom dokazane, kao uvek ispravne i stalno primenljive kod svakog neurotičnog i psihotičnog pacijenta; insistiranje na tome kako je svaki pacijent jedinstven, neponovljiv čovek, koji se mora lagano i tačno upoznavati kako bi mu se moglo efikasno pomoći; upotreba fotelje u tehnici analize; primena tehnike „oči u oči“; tumačenje snova; posredovanje između svesnog i nesvesnog, neki su od osnovnih principa na kojima je Jung 1914. godine zasnovao analitičku psihoterapiju.
Cilj je postizanje psihološke ravnoteže; traženje i pronalaženje smisla, kako u zdravom, tako i u bolesnom življenju čoveka; otklanjanje i izlečenje neuroze, ukoliko je moguće, ili učenje kako istu primiti na sebe i podnositi na adekvatan i prihvatljiv način.
Teorijske postavke
Jung polazi od hipoteze kako ispoljeni psihogeni simptom kod osobe predstavlja „signal-simptom“, koji ukazuje na konfliktni poremećaj na psihičkom planu, koga osoba nije svesna.
On nesvesno više vrednuje, u okviru nesvesnog otkriva dublje slojeve i uzima ih za starije i mudrije pretke u odnosu na krhku i relativno novu svest.
Nesvesno je sedište nagona, libida i predstavlja izvanredno energetsko gorivo za iskorišćavanje svih neslućenih potencijala, koji u čoveku leže neiskorišćeni; a usmerenje, upravljanje energije i potencijala individue zavise jedino od našeg svesnog stava prema nesvesnom; zbog te odlučujuće uloge i završne reči, Jung ipak svesti dodeljuje gospodareću ulogu u arhitekturi psihe i uzima je za našeg najvećeg prijatelja i ujedno, najgoreg neprijatelja-shodno opredeljenju.
Jung izdvaja individualno i kolektivno nesvesno.
Individualno nesvesno odgovara Frojdovom pojmu nesvesnog, ima u svojoj osnovi komplekse.
Kolektivno nesvesno je preformirana struktura sačinjena od svih iskustava koje je ljudski rod proživeo u svom filogenetskom razvoju. U svojoj osnovi nosi arhetipove, koji nisu ništa drugo do mitološki motivi, odnosno: mitovi koje znamo, bajke koje smo kao deca slušali, vera kojoj pripadamo, kultovi, rituali, uslovi i uticaji pod kojima smo živeli i koje smo usvajali.
Terapeut ima ulogu posrednika, koji omogućuje nesmetani protok sadržaja između svesnog i nesvesnog kod pacijenta, u oba pravca, pomažući na taj način našem egu da se stabilnije postavi između spoljnog sveta i zahteva naših nagona i zahteva naše svesti.
U analizi nesvesnog, služi se tehnikom tumačenja snova uzimajući u obzir različite činioce, kao što su:
- aktuelna životna situacija pacijenta
- trenutno stanje transfera pacijenta u toku psihoterapije
- tipovi i funkcije
- doba starosti osobe
- slobodne asocijacije pacijenta u tumačenju sna, ali grupišući asocijativni materijal oko specifičnog detalja sna, kako bi izbegao bekstva ideja u nedogled
Jung je razlikovao tipove stava i tipove funkcije.
Dva osnovna tipa stava:
Ekstrovertovan gde je osnovni pokretač okrenut spoljnom svetu, koji se oblikuje prema objektima okoline, zapostavljajući i potcenjujući sve subjektivno.
Introvertovan oblikuje se prvenstveno prema unutrašnjem mikrokosmosu pokazujući rezervu prema objektima u svetu.
Otuda i podela neuroza na dve grupe:
I Grupa neuroza koje se odnose na ljude suviše vezane za neki kolektiv, osobe sputane i nedovoljno razvijene individualnosti
II Grupa hipertrofisanih individualista, čije prilagođavanje kolektivu je ostalo atrofično
Tipovi funkcija:
I Čuvstvovanje (percipiranje)
- saopštava da postoji neka stvar
II Mišljenje
- kazuje nam šta je ta stvar
III Osećanje
- saopštava vrednost te stvari za naš ego
IV Intuicija
- nekom vrstom percepcije preko nesvesnog objašnjava odakle ta stvar dolazi, kuda ide i čemu je namenjena
Životna filozofija terapije
Jung u neurozi vidi signal i poruku čije poništavanje nije potrebno, već upućivanje pacijenta da nauči na šta ga upozorava, o čemu obaveštava, kakav značaj i cilj ima, jer je neuroza ta koja nas leči, ona je u prvom redu kriza individuacije.
Potrebno je osvetlati korene neuroze u prošlosti u izvesnoj meri (prošlost neurotične osobe kreirana prohtevima, potrebama roditelja, često i njihovom sopstvenom neurozom), jer nije ista neuroza koja je bila juče, niti će ista biti sutra.
U sadašnjosti se osobi pruža prilika, da upoznajući svoje patološke mehanizme odbrane, aktivno menja nešto u stereotipiji svoje neuroze, dok se budućnost može naslutiti ukoliko se tačno i slikovito prate reakcije pacijentove psihe, koje se mogu upoznati i u njegovim snovima.
San je izraz spontane, normalne, stvaralačke snage u formi slika i simbola.
„Snovi mogu biti“, kaže Jung, „nemilosrdne istine, filosofske sentenice, iluzije, divlje fantazije, sećanja, anticipacije, pa čak telepatske vizije i iracionalni doživljaji“.
„Ja uzimam san za ono što on jeste. San je toliko teška i komplikovana stvar da se ja ne usuđujem pretpostaviti da u njemu može da bude lukavstva ili prevare. San je prirodan događaj i dešava se kada su svest i volja prituljeni“.
San je spontana fantazija, koja nastupa za vreme spavanja i koje se sećamo.
Inicijalni san je često dijagnostičko i prognostičko merilo odnosa sa terapeutom.
Završetak sna je veoma važan, jer ne možemo svesno uticati na njegov ishod, pa stoga ukazuje na „pravu situaciju“.
Željeni snovi upućuju na najpoželjnije puteve rešenja problema, dok neželjeni snovi sadrže upozorenje-signalizaciju značenja negativnih promena.
Terapijski odnos
Psihoterapeut je posrednik, živi, elastični svedok u raspravi koja se vodi između svesnog i nesvesnog u pacijentu.
Psihoterapijski rad sa pacijentom počiva na četiri bitna elementa:
I Poverenje i ispovedanje
- ima katarktičko dejstvo samo po sebi
II Transfer i analiza transfera
III Edukacija i samoedukacija
- analiza nije umetnost radi umetnosti, nije umetnost sama po sebi, već bolje upoznavanje sebe i navođenje na smislenije postupke u životu i postepeni preobražaj ličnosti
IV Metamorfoza ličnosti
- najteži, ali najpoželjniji element Jungove psihoanalize
U tehnici analize upotrebljava fotelju u cilju izbegavanja pasivnosti, infantilizacije, izazivanja veštačkog autoerotizma kod pacijenta i pacijentove izolovanosti od života; tehnika „oči u oči“, nema tajanstvenosti pred pacijentom, jedino što je tajnovito je psiha koja se istražuje.
Osnovne postavke terapijskog pristupa
I Metod aktivne imaginacije
- Jung u imaginaciji vidi snagu koja vodi svet; Jungova psihoterapija se sastoji u umetnosti stavljanja imaginacija u službu života i života u službu imaginacija
II Metod korišćenja crteža i slika pacijenta u toku terapije
- pomoću kojih se otkrivaju podsvesni i nesvesni mehanizmi kod pacijenta i onda se crteži i slike koriste u dijagnostičke, prognostičke i terapijske svrhe
Mogućnost primene
- u lečenju neurotičnih i psihotičnih psihijatrijskih poremećaja
- u krizama identiteta i gubitka smisla života
- sa onima kojima se neželjene stvari u životu redovno ponavljaju, a ne mogu da im se odupru
- sa osobama koje ne vladaju sobom, već imaju utisak da se stvari dešavaju mimo njih
- sa osobama koje su se našle pred životnim izazovom i potrebno im je da čuju sebe
- sa onima koji žele da probaju nešto novo i iskuse nešto drugačije
Zaključak
U okviru analitičke psihoterapije, psihoterapeut i pacijent predstavljaju dve ličnosti koje se zajednički bave spontanim izražavanjem psihe kroz snove, fantazije, pokrete tela, različite oblike neverbalnog izražavanja (crtanje, vajanje, muziku…), osluškujući poruke koje dolaze iz dubine, započinjući dijalog sa njima u cilju upotpunjenja svesnog pogleda na sebe i svet, širenja iskustva i rast.
