Heraklit
Kao što svaka ćelija u ljudskom organizmu ili organizmu bilo kog živog bića je organizam u okviru organizma čiji je sastavni deo, isto tako su čovek i druga bića sastavni delovi organizma planete Zemlje, a Zemlja je opet organizam ( živa ćelija) organizma Svemira. Dakle, ćelija, čovečiji organizam i planeta Zemlja jesu živi organizmi koji predstavljaju gradivne opeke, tj. životne jedinice većeg organizma od sebe. Za sve žive organizme, nebitno da li egzistiraju u mikrokosmičkoj, međukosmičkoj ili u makrokosmičkoj dimenziji, važe isti životni principi i zakoni.
Ako se složimo da su u svemiru sve pojave i zbivanja povezane uzročno-posledničnim odnosima, onda će nam biti lakše da otkrijemo na koji način stvaralačke snage, životne sile, energije i zbivanja, sa jednog plana postojanja determinišu zbivanja sa drugog plana postojanja ili druge dimenzije te da na osnovu toga izvedemo zakone i shvatimo principe na kojima je ustrojen Univerzum i živo biće. Ono po čemu razlikujemo pojavu od pojave vidljive na nebu, jesu pravilnosti u kojima se prikazuje svaka od njih. Izlazak Sunca uvek na istoku i zalazak na zapadu, tj. kruženje Zemlje oko Sunca po tačno utvrđenoj putanji, kao i druge pravilnosti, ne bismo mogli uočavati u svetu u kome vlada haos.
Čovek kao minijaturni oblik svemirske strukture mikrokosmosa, sopstvenom inteligencijom primećuje inteligenciju od sebe starijeg svemira, ali ga ne smatra živim bićem. U onome što predstavlja život svemira, čovek vidi kretanje mrtvih stvari.
Makro i mikrokosmos izgrađuju se i razgrađuju se, žive i umiru po određenim zakonima, pri čemu njihove duhovne sile svoju večitu egzistenciju iskazuju preko različitih životnih oblika.
Smrt u ono smislu, u kakvom je mi ljudi shvatamo, zapravo ne postoji. Nju treba posmatrati isključivo u kontekstu promene oblika egzistencije.
Znanja koja imamo o svemiru jesu samo postulati materijalističke nauke. S obzirom da su materijalističke religije promenljive i da se njima iskazuje viđenje stvarnosti u okvirima percepiranih i merljivih dimenzija, te teorije ne bismo smeli smatrati konačnim istinama. Naprotiv, mnogo je više naučnih zabluda no istina. Jedna od tih zabluda je da život postoji samo na zemlji.
Po kazivanju mistika, jasnovidaca i po sadržajima knjiga koje su diktirala duhovna bića medijumima u transu, život postoji na svim planetama, ali ne u zemaljskoj, fizičkoj formi. Srpski jasnovidac i XIX veka, Mitar Tarabić, govorio je o tome:
Ljudi će se kolima vozit na mesec i po zvezdama. Oni će tamo tražiti drugi život, ali tamo života, ovakvog kakav je u nas, biti neće. Biće ga, ali oni neće umjeti da razumeju da je to život onakav kakav jeste.
Kremansko proročanstvo.
Planeta zemlja je jedina planeta naše galaksije koja drži život u gustoj materiji, smatra Donald Jot predavač astroloških metafizičkih nauka u SAD. Po njemu, mi ovde, na čvrstom tlu, usavršavamo fizičko telo. Na drugim planetama usavršavamo naša 'druga' tela oslobođeni od 'točka reinkarnacije' i 'karme' na svetovnom planu.
Iako se nauka ne može pohvaliti nekim naročitim uspesima u otkrivanju fundamentalnih duhovnih istina, ona nam je dala tehničke izume čiji princip rada jeste kopija rada koji postoji u svemiru i prirodi. Međutim, naučnik kada objašnjava na primer, funkciju čovekovog oka, on će vam reći kako to oko funkcioniše poput kamere, a ne da je kamera slična oku.
Za objašnjenje funkcionisanja naše planete i njenog mesta u sunčevom sistemu, takođe se možemo poslužiti analogijom iz sveta tehnike. Znanje o elektricitetu nam govori da celokupna materija sadrži električnu struju na osnovu čeka planetu Zemlju možemo smatrati magnetizovanom masom materije. Ta masa materije unutar sunčevog sistema ponaša se kao dinamo koja mehaničku energiju pretvara u električnu. Sa svojim magnetnim polovima, magnetnim poljem i srujanjem magme u unutrašnjosti, Zemlja predstavlja jednu džinovsku dinamo mašinu koja proizvodi električnu energiju.
Kada se planeta Zemlja posmatra kao mikro životna celina u odnosu na svemir, onda njena rotacija i revolucija predstavlja električnu energiju tog dela kosmosa, ali kada se ona posmatra kao skup mikročestica (subatomskih čestica) , onda kretanje tih čestica koje ulaze u sustav fizičkog tela planete, u odnosu na globalnu planetu, ima karakter električne energije.
Eksperiment V. Rajha, u kome se guma i pamuk nakon izlaganja snažnom dejstvu Sunčevog zračenja izazivali primetno skretanje igle elektroskopa, a da prilikom prethodne provere nisu pokazivali postojanje električnog naboja ( isto se dešavalo i posle kontakta sa ljudskim telom u trajanju od 15 do 20 minuta), ukazuje na poreklo polarizacije.
Ako je komad materije, izložen Sunčevom zračenju, mogao pokazati sposobnost da se naelektriše, zašto tu sposobnost ne bi mogla imati i planeta zemlja?
Suprotno naučnom tumačenju, po kome gravitaciona sila u Sunčevom sistemu, Dino Kraspendon, u svojoj knjizi moj kontakt sa letećim tanjirima, iznosi novo tumačenje koje mu je, navodno, kazivao kapetan vanzemaljske letelice. Po tom tumačenju, sunčeva svetlost, koja vrši pritisak na Zemlju (uzrokujući plimu i oseku), i sila magnetnog centra ( sila privlačenja) stvaraju spreg sila na Zemljinu loptu i okreću zemlju oko njene ose. Po istom tumačenju, magnetni centar predstavlja centar Sunčevog sistema, a ne Sunce, koje je u odnosu na taj centar nešto pomereno i koje zajedno sa ostalim planetama orbitira oko tog centra.
Dakle, Sunce preko dveju antagonističkih sila: sile odbijanja (sunčeva svetlost) i sile privlačenja (magnetna sila centra), stvara spreg sila na planetama i uzrokuje njihovu rotaciju, a time i revoluciju!
Možda sunčeva svetlost zaista vrši pritisak na Zemlju uzrokujući rotaciju, a možda deluje u smislu električnih promena u planeti (proticanje naelektrisanih čestica istopljenog gvožđa u zemljinom jezgru) ali je sasvim izvesno da se kretanjem tih čestica stvara zemljino magnetno polje i da je to polje elektromagnetne prirode. I kao što se magnetizam u tehnici stvara proticanjem električne struje kroz kalemove žica, tako isto zemljin magnetizam je rezultat proticanja naelektrisanih čestica gvožđa u njenom jezgru.
Prostor u kojem se oseća dejstvo dvaju antagonističkih sila, zemljine magnetne i gravitacione sile, jeste zemljino energetsko polje poznatije (u ezoteriji) pod nazivom etersko polje.
Nastojanje naučnika da dođu do VOT-a (velike objedinjene teorije) kojom bi se delimične teorije o sili gravitacije (koja nas drži na zemlji), elektromagnetnoj (koja sjedinjuje atome), moćnoj nuklearnoj (koja deluje na jezgro atoma) i slaboj nuklearnoj (koja vlada neutronima) spojile u jednu jedinstvenu, čime bi se objasnilo funkcionisanje celog svemira - i to sa aspekta kvantne mehanike, za sada ne daje rezultate. Dok se prve tri sile daju ukopiti u tu teoriju, gravitaciona sila to odbija. Gravitaciona sila možda stvarno nije pojedinačna sila već nastaje kao posledica kombinacije nekoliko drugih fenomena (gustine i temperature tela, mase atmosfere i vertikalne komponente magnetizma), kao što to tvrdi kapetan letećeg tanjira u pomenutoj knjizi Dina Kraspendona.
Dakle, oficijalna nnauka nije razjasnila ni kauzalno-mehaničke odnose između sastavnica fizičke stvarnosti, a kamoli celokupne stvarnosti. Stoga se na naučne teorije ne smemo oslanjati kao na konačne istine već samo kao tumačenja koja važe za jedno usko područije zbivanja - područje naše ograničene percepcije.
Tvrdim da je osećanje kosmičke pobožnosti najjači, najplemenitiji podsticaj naučnom istraživanju.
A. Ajnštajn
