Snajperisti su, pored atentatora, najpodmuklije ubice. Tu nema dileme. Da li ubijaju u ratu ili čuvaju (od « zadovoljnog » pučanstva) druge vrste zveri – političare, opravdanja nema. To su urođene ubice, psihopate, kojima je zadovoljstvo da ubijaju na bezbednoj udaljenosti. Te ubice se regrutuju tajno i prolaze sadomazohističku obuku. Ko pokaže trunku empatije* prema drugom ljudskom biću, o životinjama da se ne govori – otpada. Svaka država sveta ima plaćene ubice, kojima su političke bande dale « legitimitet » za ubijanje.
*Empatija, kao da je stvorena reč za ovu vrstu ubica: emocionalno stapanje sa objektom svog doživljaja. Prvo čemu ovu vrstu ubica uče je – žrtva je samo objekt s kojim moraš emocionalno da se stopiš iz jednog jedinog razloga: svešćeš na minimum mogućnost da ga promašiš. Empatija u normalnom značenju je nešto drugo.
Snajperisti ubice ubijaju maksimalno pet godina, kada ih menjaju druge zveri. « Država » vodi računa o svojim plaćenim ubicama i kada ih penzioniše; briše im dosijee da su ubice, nalazi im « lakše » poslove i prećutno odobrava kada ubijaju za ostale « nelegitimne » (mahom narko) grupacije. Problem jedino nastaje kada se te zveri okrenu protiv zveri koje su ih obučile da ubijaju, kao što je bio slučaj na ovim prostorima, pre, koliko godina već.
Te ubice se biraju iz redova policije i vojske, pa između sebe razlikuju dve škole ubijanja: vojna i policijska škola. Ipak, čest je slučaj da se buduće ubice regrutuju iz « sportskih » klubova, kao i pogodni mutanti još iz Osnovnih škola. Uslov je samo da vole oružje i pokazuju agresivnost, koju uvežbani « stručnjaci » lako prepoznaju kao želju za ubijanjem ljudi i eventualnu buduću « korist » za « državu »..
U junu 1941., kada je Vermaht napao Crvenu armiju, mnogo ženskih entuzijasta se dobrovoljno prijavilo za odbranu Staljina (ne SSSR-a). Pošto komunizam i nacizam imaju istovetnu ideologiju i principe, pod različitim imenima, Staljin je, po ugledu na nekadašnjeg saveznika Hitlera, shvatio da su mlade i provereno nevine (bukvalno, prolazile su ginekološki pregled pre upotrebe) devojke pogodne u svom fanatizmu da ubijaju za vođe. Od « krš » ženskih dobrovoljaca, Staljin je izabrao 2.000 « podobnih ». Svrha njihovog života postala je ubijanje, sredstvo snajper, cilj zadovoljenje vođe. Preživelo je rat od tog otpada njih 500.
Ova « lepotica » foto ispod (Vinogradova) ima potvrđenih 83 ubijenih na savesti. To je samo broj ubijenih nemačkih okupatora, broj ubijenih Rusa (ne Sovjeta) u svrhu vežbanja* iznosi 250.
*Vežbanje se sastojalo u dozvoli da se ubija šta se ugleda na unapred izabranoj lokaciji. Birana su, uglavnom ruska, sela koja nisu postala dovoljno progresivna u očima komunističkih ideologa.
Ne postoji čast u ratu, jer svaki rat je kolektivna bolest uma; ne postoje ljudi koji « brane » državu od agresora, postoje samo ubice koje sam pakao vraća nazad među ljude da ih uče zverstvima; ne postoji čast u uniformi, postoji mutantska grupa podljudi kojima je smrt čovečanstva zivot; ne postoji duhovnost u religijama, jer one su samo izgovor za zverstva, laž koja omogućava podljudima da maštaju o planeti od 200 miliona robova koji će da rade za materijalno blaženstvo 200 zveri u ljudskom obličju.
Ako bi ovo imalo pouku, glasila bi sasvim jednostavno: čuvajte se zveri u mantijama i zveri u uniformama, a posebno smrdljivih političkih gnjida.
GER DUG
*Empatija, kao da je stvorena reč za ovu vrstu ubica: emocionalno stapanje sa objektom svog doživljaja. Prvo čemu ovu vrstu ubica uče je – žrtva je samo objekt s kojim moraš emocionalno da se stopiš iz jednog jedinog razloga: svešćeš na minimum mogućnost da ga promašiš. Empatija u normalnom značenju je nešto drugo.
Snajperisti ubice ubijaju maksimalno pet godina, kada ih menjaju druge zveri. « Država » vodi računa o svojim plaćenim ubicama i kada ih penzioniše; briše im dosijee da su ubice, nalazi im « lakše » poslove i prećutno odobrava kada ubijaju za ostale « nelegitimne » (mahom narko) grupacije. Problem jedino nastaje kada se te zveri okrenu protiv zveri koje su ih obučile da ubijaju, kao što je bio slučaj na ovim prostorima, pre, koliko godina već.
Te ubice se biraju iz redova policije i vojske, pa između sebe razlikuju dve škole ubijanja: vojna i policijska škola. Ipak, čest je slučaj da se buduće ubice regrutuju iz « sportskih » klubova, kao i pogodni mutanti još iz Osnovnih škola. Uslov je samo da vole oružje i pokazuju agresivnost, koju uvežbani « stručnjaci » lako prepoznaju kao želju za ubijanjem ljudi i eventualnu buduću « korist » za « državu »..
U junu 1941., kada je Vermaht napao Crvenu armiju, mnogo ženskih entuzijasta se dobrovoljno prijavilo za odbranu Staljina (ne SSSR-a). Pošto komunizam i nacizam imaju istovetnu ideologiju i principe, pod različitim imenima, Staljin je, po ugledu na nekadašnjeg saveznika Hitlera, shvatio da su mlade i provereno nevine (bukvalno, prolazile su ginekološki pregled pre upotrebe) devojke pogodne u svom fanatizmu da ubijaju za vođe. Od « krš » ženskih dobrovoljaca, Staljin je izabrao 2.000 « podobnih ». Svrha njihovog života postala je ubijanje, sredstvo snajper, cilj zadovoljenje vođe. Preživelo je rat od tog otpada njih 500.
Ova « lepotica » foto ispod (Vinogradova) ima potvrđenih 83 ubijenih na savesti. To je samo broj ubijenih nemačkih okupatora, broj ubijenih Rusa (ne Sovjeta) u svrhu vežbanja* iznosi 250.
Ova « žena » foto ispod (Pavličenko) je ubila 300 nemačkih oficira i vojnika, dok broj ubijenih Rusa (ne Sovjeta) iznosi 500. Imala je 25 godina kada je postigla taj « uspeh » i nije više bila nevina kada ju je Ruzvelt (nikada osuđeni ratni zločinac) primio u Beloj kući. Staljin se trudio da je oplodi pre dozvole da je Ruzvelt « vidi ».
*Vežbanje se sastojalo u dozvoli da se ubija šta se ugleda na unapred izabranoj lokaciji. Birana su, uglavnom ruska, sela koja nisu postala dovoljno progresivna u očima komunističkih ideologa.
Ne postoji čast u ratu, jer svaki rat je kolektivna bolest uma; ne postoje ljudi koji « brane » državu od agresora, postoje samo ubice koje sam pakao vraća nazad među ljude da ih uče zverstvima; ne postoji čast u uniformi, postoji mutantska grupa podljudi kojima je smrt čovečanstva zivot; ne postoji duhovnost u religijama, jer one su samo izgovor za zverstva, laž koja omogućava podljudima da maštaju o planeti od 200 miliona robova koji će da rade za materijalno blaženstvo 200 zveri u ljudskom obličju.
Ako bi ovo imalo pouku, glasila bi sasvim jednostavno: čuvajte se zveri u mantijama i zveri u uniformama, a posebno smrdljivih političkih gnjida.
GER DUG
