Život je
jednostavan i Bog je nesaznatljiv. Sećam se, samog trenutka, kada sam
shvatio to. Bilo je neuhvatljivo, kao što je Bog nesaznatljiv. Onda je Bog
postao bog, a život lakrdija. Znate li priču o mudracu i njegovom učeniku? Tih
priča ima previše, kao i ljudi, uostalom. Priču prepričavam ovako... Bio jednom
(a kako drugačije da počnem priču) jedan rođen polusvestan. Bajke počinju tako,
a nastavljaju se ovako. Polusvesnjošću. Elem, taj učenik mudraca prožive u
učenju dvadeset godina uvežbavajući se u spravljanju hrane od crva, puževa i
ostalih izdanaka prirode. Za to vreme mu mudrac ne reče nijednu reč. Osetivši,
nakon tih godina, da je nešto naučio, učenik se obrati učitelju - shvatio sam,
čovekov život vredi koliko i život crva. Ništa nema smisla, sve je praznina.
Bog je izmišljotina ljudi i crva. Zadovoljan saznanjem, učenik po prvi put za
tih godina zaspa mirnim snom, ohrabren smeškom mudraca. Zaista, sutradan mu se učitelj prvi put obrati
rečima da danas ne treba da priprema hranu. Prolazile su godine, učitelj i
učenik su se hranili i napajali kapima kiše sa trulog lišća, dok učenik jednog
dana nije odlučio da iznese sledeće šta je naučio - crvi i ljudi su
promisao Boga i sve je božje delo. Sve
ima svoj smisao, sve je ispunjeno, Bog je u svima nama. Učitelj ga pogleda i
doda mu limeni tanjir rekavši - danas nam skuvaj čorbu od crva. Ne očekujem da
shvatite poentu, za to treba vremena. Čim završim sa kuvanjem čorbe, pričaću
vam dalje.
GER DUG
