Prvu pretpostavku o postojanju “nekog” južnog kontinenta dao je Hiparh (najznačajniji grčki astronom svog doba), kao i filozofi Pomponije Mela i Plinije koji su zamišljeni južni kontinent nazvali Patala. Na srednjovekovno ubeđenje o postojanju južnog kopna veliki uticaj izvršio je Ptolemej, a prvi put ga je u svoju kartu sveta ucrtao Merkator 1587. godine. Merkator je tada smatrao da se Antarktik nalazi između Južnog pola i oblasti do kojih tadašnji moreplovci nisu dospevali. U 18. veku preduzimaju se prva istraživanja južnih oblasti. Među prvim istraživačima bio je Džejms Kuk, koji je 1771. godine otkrio Južnu Džordžiju i Južna Sendvička Ostrva, plovivši južnim Atlantikom. Usled jakih vetrova i prepreka od ledenih bregova zaustavio se u daljim istraživanjima. Pola veka kasnije otkriveno je “južno kopno”, ali je još uvek diskutabilno da li je to bio poduhvat Rusa ili Amerikanaca. Posada ruskog broda „Mirni“ u svojim dnevnicima navodi da je otkrila Antarktik 28. januara 1820. godine. Amerikanci taj uspeh pripisuju svom sunarodniku Natanijelu Palmeru, koji je loveći foke i kitove 15. novembra 1820. godine ugledao „neko kopno na jugu“. Ozbiljnija proučavanja počinju u 19. veku, kada se osetila potreba za rudnim nalazištima. Prvi Evropljanin koji je stupio na samo antarktičko kopno bio je Norvežanin Karstens Borhgrevijk (Borchgrevink), 1895. godine.
U 20. veku, tačnije 1910. godine, započeta je trka za osvajanjem Južnog pola. Norvežanin Amundsen i Britanac Skot kreću u samostalne ekspedicije za osvajanje istog, dok su pre toga Daglas Moson i Džon Dejvis dospeli do Južnog magnetnog pola. I Amundsen i Skot su sanjali svaki svoj san: prvi je želeo Severni, dok je drugi sanjao Južni pol. „Ne poznajem čoveka koji se našao na tako dijametralno suprotnom mestu od onoga koji je sanjao, kao što sam bio ja u tom trenutku", opisao je Amundsen svoju ekspediciju. Naime, sticaj okolnosti ga je odveo na Južni pol. Usred priprema i organizovanja ekspedicije na Severni pol, saznaje da se Amerikanci Kuk i Piri hvale da su osvojili taj pol, pa iako su njihove priče kontroverzne, Amundsenu je to dovoljno da odustane od putovanja. U avgustu 1910. godine kreće u tajnosti ka Južnom polu, znajući da se za istu ekspediciju sprema i Robert Skot. U oktobru mu šalje telegram: „Informisao bih vas da sam krenuo ka Antarktiku. Amundsen". (foto ispod)
Obe ekspedicije stižu na antarktički kontinent u januaru. Prvi meseci su posvećeni testiranju i istraživanju. Nakon zime, potpunog mraka i ledenih temperatura, Amundsen, čiji se logor nalazi bliže polu, kreće u osvajanje.
Prednost norveškog istraživača bila su iskustva koja je stekao tokom ekspedicije na Severni pol, 1903. godine, kada je nameravao da prođe Severozapadnim prolazom između Atlantika i Tihog okeana. To putovanje je trajalo dve godine, a Amundsen i njegova ekipa su proučavali tehniku preživljavanja u polarnim oblastima studirajući domoroce i njihov način ishrane, putovanja po ledu i snegu, kao i odeću koju su nosili.
Britanci su na Južni pol stigli sa malo iskustva. To neiskustvo se pokazalo i u tome što su, osim pasa, imali i motorizovane sanke koje su se brzo pokvarile, a zatim i ponije, koji, potpuno neadaptirani na klimu, takođe nisu dugo izdržali.
