Sveti Georgije je bio rimski vojnik u gardi cara Dioklecijana i mučenički je stradao tokom progona hrišćana.
Veruje se da je rođen 275/280. godine u maloazijskoj oblasti Kapadokiji, u bogatoj i uglednoj porodici. Otac mu je bio rimski vojni oficir. Kada je njegov otac poginuo, mali Đorđe se sa majkom preselio u Palestinu, na majčino veliko porodično imanje, gde je dobio visoko obrazovanje. U rimskoj vojsci se istakao svojom hrabrošću i vojnim zaslugama. Napredovao je naglo, od običnog vojnika do tribuna, da bi ga, već u njegovoj dvadesetoj godini lično car Dioklecijan proizveo u čin vojvode.
Za vreme cara Dioklecijana organizovan je 303. godine progon hrišćana, deseti po redu i najveći ikada. Kada je počeo nemilosrdan progon hrišćana po celoj zemlji, Đorđe deli svu svoju imovinu siromašnima i oslobađa svoje robove. Isto uradi i u Palestini, pustivši sluge i zaveštava siromašnima svoja imanja i bogatstva. Na jednom saboru je govorio protiv ovakvog odnosa prema hrišćanima i o njihovom daljem progonu, a tom prilikom je izašao pred cara Dioklecijana i izjavio da je i sam hrišćanin, nakon čega car naređuje vojnicima da ga zatvore u tamnicu.
Posečen je 6. maja 303. godine. Godine 494. Đorđe je proglašen za sveca, od strane pape Gelazija I (492—496).
Kult Svetog Đorđa se začeo dosta rano. Na mestu njegovog groba u Lidi Palestinskoj, za vreme vladavine cara Konstantina I (306—337), podignut je hram njemu posvećen. Tokom 4. veka, kult Svetog Đorđa se iz Palestine proširio na celo Istočno rimsko carstvo a u 5. veku i na Zapadno rimsko carstvo. U vreme cara Konstantina, hrišćani grada Lide i okoline su sazidali crkvu koju su posvetili Svetom Đorđu. U tu crkvu su prilikom njenog osvećenja, iz Nikomidije, preneli njegove mošti. Uspomena na ovaj događaj se praznuje 16. novembra, kod Srba poznatim pod imenom Đurđic.
Đurđic je hrišćanski i narodni praznik koji se proslavlja 16. novembra čime se obeležava uspomena na prenos moštiju Svetog Đorđa iz Nikomidije u Lidu Palestinsku i obnovljenje njegovog hrama u kom je položeno njegovo telo. Sveti Đorđe se na ikonama najčešće predstavlja na konju, u vojvodskom odelu, kako ubija aždaju. Na ikonama za praznik Đurđic se predstavlja bez konja, u stojećem stavu i sa kopljem ili mačem u ruci.
Sveti Đorđe je danas poštovan kao zaštitnik mnogih država i gradova u Evropi, profesija i organizacija. Poštovan je i kao zaštitnik konjice, vitezova i viteštva i krstaških pohoda.
Posle krstaških ratova u 12. veku, kult Svetog Đorđa je prenet u Englesku. Za vreme kralja Edvarda Trećeg od Engleske, koji je 1348. osnovao viteški Red Gartera, Sveti Đorđe je postao i zaštitnik engleske države.
Sveti Đorđe, na katalonskom Sant Đordi, takođe je zaštitnik španske autonomne pokrajine Katalonije. Običaj je da na taj dan muškarci ženama poklanjaju cvet, a žene muškarcima knjigu.
Legenda o aždaji
Po predanju, u jezeru u blizini grada Lide, u Palestini, živela je ogromna aždaja, koja je meštanima obližnjeg grada Virita stvarala velike neprilike. Aždaja je često izlazila iz jezera i proždirala ljude koji bi se našli u blizini jezera a, pored toga, imala je i otrovan zadah od koga su se ljudi razboljevali i često i umirali. Žitelji ovog kraja su se najzad obratili i svom vladaru za pomoć ali im on zapovedi, da bi se rešili svojih problema sa aždajom, da svakog dana na obali jezera žrtvuju po jedno dete. Narod to prihvati i od sutrašnjeg dana započne žrtvovanje dece. Svakog jutra je po jedno dete bilo ostavljano kraj jezera i ubrzo i proždirano. Na kraju je došao red i na ćerku tog vladara, jedinicu, koju okitiše i pripremiše za žrtvu aždaji. Dok je uplakana devojka stajala kraj jezera, pred njom se ukazuje Sveti Đorđe, jašući na konju, sa kopljem u ruci. Tada i aždaja izlazi iz jezera a Đorđe pojuri ka aždaji i zabode joj koplje u čeljust, prignječivši je za zemlju. Po Đorđevom naređenju, devojka vezuje svoj pojas aždaji oko vrata i vodi je prema gradu. Gradski vladar i svi žitelji zbog toga primiše hrišćanstvo, a u gradu ubrzo bude izgrađena i velika crkva posvećena Presvetoj Bogorodici i Svetom Đorđu.
