Šta je pomoglo otkriću psihoanalize? Svakako, temeljni razlog je Freudova mogućnost uočavanja bitnih činjenica, bilo na području prirodnih nauka ili psihologije čoveka. Šta je psihoanaliza? To je prvenstveno lečenje mentalnih smetnji, nauka, a neki misle i umetnost. Osnovni njen zadatak i cilj je pomoći pacijentima koji pate od psihičkih smetnji. To su u prvom redu neuroze, a razvojem psihoanalize i novim spoznajama uključeni su danas u psihoanalizu i psihoanalitičke psihoterapije i teže psihičke smetnje kao npr. psihoze, poremećaj ličnosti, narcističke smetnje ličnosti i sl. Psihoanaliza je i metoda istraživanja mentalnih procesa. Ona je i teorija ličnosti i teorija nastanka neuroza. Mnogi optužuju psihoanalizu da je ona i pogled na svet.
Freud je rano imao zapažena otkrića u neurofiziologiji i rano je otkrio kokain čije otkriće je pripisano drugom autoru. Treba napomenuti da je bio vrlo kritičan prema svojim otkrićima i da je mnoga revidirao. Godine 1937. u pismu Stefanu Zweigu zapisuje: “Niko ne može predvideti koliko će ga ceniti kasnije epohe. Ja osobno nisam siguran. Sumnja se nikada ne može odvojiti od istraživanja, a ja sam bez sumnje iščeprkao tek delić istine”. Možda je najbolji primer njegove kritičnosti prema vlastitim istraživanjima kada je 1897. u pismu Fliessu priznao svoju veliku iluziju. On je, naime, u terapiji pacijenata došao do zaključka da je svaki pacijent kao dijete bio seksualno zlostavljan, bilo od oca bilo nekog drugog starijeg člana obitelji. Kasnije je shvatio da je to bilo vrlo često u fantaziji njegovih pacijenata i da se to nije dogodilo. Priznao je tu svoju, kako ju je sam nazvao, veliku iluziju, koja bi da je istinita rešila problem uzroka neuroza.
Bio svestan značenja svojih otkrića, ali u običnom životu smatrao se vrlo običnim i nije smatrao da bi o njemu kao čoveku trebalo mnogo pisati, te i sam u autobiografiji iz 1935. piše: “Dve teme provlače se ovim stranicama. Priča o mom životu i istorija psihoanalize. One su duboko isprepletene. Ova autobiografska studija pokazuje kako je psihoanaliza postala sav sadržaj mog života i ispravno pretpostavlja da nikakvi moji osobni doživljaji nisu važni u usporedbi s mojim odnosom prema toj nauci”.
Freud je započeo kao naučnik u neurofiziološkom laboratoriju u Beču. Imao je zapažene rezultate, ali nije imao od čega živeti. Želio je osnovati porodicu. Zaljubio su u Marthu Bernays te zbog toga napustio nauku i posvetio se kliničkoj medicini i privatnoj praksi. Leči bolesnike fizikalnom terapijom i započinje hipnozu koju je učio u Parizu od slavnog Charcota. Sve više uviđa značenje nesvesnoga i pokušava to podeliti s kolegama, ali bez uspeha. Samu psihoanalizu, ustvari, otkrila je pacijentica. Freud je vidio da hipnoza baš kod svih nema rezultata pa je pokušavao pritišćući pacijenta prstima po čelu na neki način forsirati da se seti događaja iz života, osobito iz detinjstva. Pacijentkinja je govorila, a Freud je nešto upitao. Ona se okrenula i rekla mu: “Nemojte me prekidati, doktore”. Tako se rodila psihoanaliza, metoda slobodnih asocijacija gde pacijent slobodno iznosi sve što mu pada na pamet.
Freud je bio oduševljen kada mu je Jozef Breuer, poznati bečki internist i kućni lekar uglednih porodica, pričao o svojoj pacijentkinji Anni O. Kada ju je Breuer hipnotisao, njezini neurotski simptomi bi iščezli, ali bi se, na žalost, opet vratili. Breuer je smatrao da se nešto organski događa u toj hipnozi. Oni su izdali krajem 19. veka knjigu Studija o histeriji gde su se razišli, jer je Freud insistirao na seksualnoj genezi simptoma, što Breuer nije hteo prihvatiti.
Godine 1885. Freud odlazi u Pariz kod slavnog Charcota, koji je javno demonstrirao hipnozu s neurotičnim pacijentima. To su bile prave predstave. Freud je to gledao i odmah uočio da tu nije reč o organskim promenama, nego o nečemu vrlo dubokom i nesvjsnom. Charcot je govorio da se simptomi vraćaju jer su oni zapravo organski. Freud to nije prihvatio i više nije dolazio u Pariz. Pokušao je svoja otkrića prikazati bečkim medicinskim krugovima, najpre u bečkom lekarskom društvu, a kasnije i u psihijatrijskom društvu. Bio je odbijen, odnosno izrugivali su mu se i govorili da je ono što priča bajka. Osobito su se okomili na njega kada je prikazao pacijenta i rekao da je reč o muškoj histeriji. Tadašnji bečki medicinski i psihijatrijski krugovi smatrali su da je histerija isključivo ženska bolest. Kada je govorio o seksualnosti dece i o značenju seksualnosti za neurozu, bio je potpuno odbačen. Još veća razočaranja Freud je doživio od prijatelja i saradnika, mnogo veća nego od deklarisnih neprijatelja. Tokom vremena njegovi saradnici i učenici odvajali su se, stvarajući svoje sustave psihoterapije više ili manje različite od psihoanalize, te istovremeno napadali Freuda i psihoanalizu. Najveće razočarenje bio je njegov miljenik, švajcarski psihijatar Jung, koji se 1912. odvojio od Freuda i stvorio vlastiti sustav psihoterapije.
Osnovne postavke psihoanalize kako ih je zamislio Freud vrede i danas. Mnoga toga je nadograđeno i poboljšano. Freud je i sam rekao da će buduće generacije psihoanalitičara unaprediti psihoanalizu i otkriti mnogo toga što će pomoći da se psihički bolesnici, koji se tada nisu mogli lečiti psihoanalizom, mogu lečiti na temelju novih otkrića. Danas je psihoanaliza prihvaćena u celom svetu. Počinila je golem uticaj na razne struke: najpre su je prihvatili književnici i filozofi. Njome se mnogo koriste i napredni psiholozi. Sociolozi i antropolozi prihvataju mnoga otkrića psihoanalize. Psihijatri su, na žalost, danas oštro podeljeni na pristaše i neprijatelje. Oni psihijatri koji u lečenju psihičkih smetnji primenjuju hemijska sredstva oštro se protive psihoanalizi.
Sigmund-Freud Tumačenje-snova 1
(KLIKOM DO KNJIGE)
