Putovanje na Mesec

Putovanje na Mesec (Le Voyage dans la Lune) je francuski kratki (trajanje 13 minuta) crno-beli (kasnije ručno obojeni) film snimljen 1902. godine u režiji Žorža Melijesa. Radnja se temelji na romanima De la Terre à la Lune francuskog pisca Žila Verna i The First Men in the Moon britanskog pisca Herberta Džordža Velsa i opisuje grupu kosmonauta koji koristeći džinovski top putuju na Mesec.

 Poznat je kao prvi igrani film SF-žanra, jedan od prvih igranih filmova uopšte, odnosno kao jedno od najvažnijih ostvarenja u istoriji filma. U filmu su prvi put primenjeni specijalni efekti. Žorž Melijes je bio francuski iluzionista, vlasnik pozorišta, kao i pionir filma i filmski režiser. Doživljava bankrot 1913. godine. Režirao i snimio nekoliko stotina filmova, od kojih je sačuvano nešto više od stotinu. Više od 400 njegovih filmova je uništeno tokom Prvog svetskog rata od strane francuske vojske. Ne zbog cenzure, ne brinite, nego zbog obične gluposti: većina njegovih filmova je pretopljena da bi se napravile potpetice na čizmama francuskih salonskih oficira.

Pročitaj više...

Slučaj Ane Anderson

Anastasia Manahan, poznatija kao Ana Anderson, postala je slavna tvrdnjom, koje se držala do kraja svog života, da je ona zapravo Anastasija Nikolajevna Romanov, kćerka poslednjeg ruskog cara Nikolaja II, koja je preživela boljševički pokolj carske familije. Ostala imena pod kojima je poznata su Ana Čajkovski (to je ime koje je sebi prvo nadenula) i Franciska Šankovska, koje je njeno pravo ime. Njena priča poslužila je kao inspiracija za više filmova – najpoznatiji je holivudski film Anastasia iz 1956. godine sa Ingrid Bergman u glavnoj ulozi. Osim toga je Ana Anderson i figura u kompjuterskoj igrici "Omerta City of Gangsters".                             

                                                                                                           Franciska Šankovska                                          

Početkom 1920. godine bulevarska štampa širi priču o mladoj ženi, koja je izvučena iz jednog berlinskog kanala nakon pokušaja samoubistva, kao o velikoj kneginji Anastasiji.
Nije utvrđeno da li je Franciska Šankovska svesno krenula u prevaru ili je zbog mentalnog oboljenja umislila da je stvarno najmlađa kćerka ruskog imperatora. Postoji mišljenje da je pod pritiskom lekara jednostavno bila primorana da sklizne u drugi identitet. Drugim rečima, lekari su pogoršali njeno inače krhko mentalno zdravlje. 

U svakom slučaju uloga joj se dopala, toliko da je već 1929. godine zatražila sudsko priznanje da je velika kneginja Anastasija. Američki sud, gde je započet proces, nadležnost predaje nemačkom sudu gde se postupak vodio od 1938. do 1970. godine kada je obrazloženo da Franciska Šankovska nema nikakav dokaz da je član familije Romanov i da se s   toga  njen zahtev odbija. Ako je bilo ikakve sumnje da Šankovska nije bila prevarant – to je   raspršeno 1994. godine DNA analizom kojom je potvrđeno da Franciska nema nikakve veze sa Romanovima. Analiza je potvrdila i ono što se znalo o njoj – da je iz seljačke porodice od oca Antona i majke Marijane i čiji je nestanak prijavljen policiji u Berlinu 1920. godine. Te godine kada je pokušala samoubistvo.                                                                             

Anastasija Romanova                                                           

Ruski arheološki tim je potvrdio 2007. da se u masovnoj grobnici, pronađenoj 1991. godine, nalaze ostaci poslednjeg ruskog cara, carice, carevića Alekseja, kao i velikih kneginja. Dakle, Anastasija je ubijena 1918. godine.

 

S druge strane, prirodni zakoni ne poznaju carske i kraljevske loze, tako da su i te štetočine „plave“ krvi, koje skupa s verskim i političkim vođama čine parazitski deo ljudskog društva, najobičniji prevaranti.

                             

Pročitaj više...

Nemanjići, ukratko iz istorije kao nauke

Rastko Nemanjić, bio je najmlađi sin Stjepana Nemanje, srednjovekovnog srpskog velmože. Stjepan je osnivač dinastije Nemanjića. Poznat je po prevratom preuzetog prestola velikih župana Raške. Naime, uz pomoć svoje braće i uz izmoljenu pomoć od vizantijskog cara Manojla, zbacuje sa vlasti dinastiju Vukanovića, da bi potom, želevši neograničenu vlast, najpre dao zarobiti i oćoraviti (uobičajen sistem vlastele tog doba) svog najstarijeg brata Tihomira, da bi potom naredio ubistvo preostala dva brata, Stacimira i Miroslava. Raspomamljen, odlučuje se i na izdajstvo cara Manojla, nakon čega ga ovaj hapsi i posle stavljanja do znanja ko je ko, pušta ga nazad u Rašku da vlada. Besan i bespomoćan, znajući da je vazal Manojla, Stjepan svoju mračnu stranu istresa na ostalom plemstvu koji su se bunili protiv njegove samovlasti. Saveznika nalazi u crkvi i dobivši jasna uputstva što mu je činiti počinje progon bogumila. Spaljivanje na lomači mu je bilo omiljeno. Treba napomenuti da je do kraja svog života bio katolik.
Dočekavši smrt svog gospodara Manojla, povezuje se ponovo sa papom i počinje nova neprijateljstva protiv Vizantije. Stavlja se na raspolaganje Fridrihu Barbarosi u trećem krstaškom pohodu na Vizantiju, ali posle sklapanja mira između krstaša i Vizantije, naslednik Manojla, Isak, kreće u pohod na Rašku koji završava porazom Nemanje, ali i priznavanjem Raške države.

Srpska pravoslavna crkva ga smatra za sveca.

Stjepan je imao tri sina. Znajući da ga čeka ćoravljenje i progonstvo, odlučuje pod stare dane da preda svojevoljno vlast svojim sinovima. Najmlađi od njih, Rastko, nije bio sposoban za vlast, preferirao je više svečane povorke, veselja i shodno tome – izbegavši da kao nesposoban nastrada u krvoločnoj borbi starije braće za vlast, beži, po savetu razneženog Stjepana, na Atos. Rastko je bio poznat po rastrošnosti, fizičkoj deformisanosti i po lukavosti. Autentični zapisi iz tog vremena, koji opisuju realno Rastka, nisu poželjni i teško su dostupni. Tu se navodi i njegova želja da bude pravi muškarac i u tu svrhu je često organizovao lov za vlastelu, ali nakićenost i kolone trubadura koji su ga pratili – nije mu moglo doneti poštovanje. Na Atosu pronalazi sebe i usavršava metode ubijanja neistomišljenika, plaćajući zlatom istomišljenike. Smatra se da je dokrajčio bogumile, lomačom uglavnom, po ugledu na svog oca, a uz svesrdu pomoć i huškanje crkve. Bio je i ostao katolik, ali je i osnivač sekte koja se naziva svetosavlje.

Srpska pravoslavna crkva ga smatra za sveca.

Autor: David Đelmaš

Pročitaj više...

Poslednje putovanje kapetana Skota

Nešto o Antarktiku:
Prvu pretpostavku o postojanju “nekog” južnog kontinenta dao je Hiparh (najznačajniji grčki astronom svog doba), kao i filozofi Pomponije Mela i Plinije koji su zamišljeni južni kontinent nazvali Patala. Na srednjovekovno ubeđenje o postojanju južnog kopna veliki uticaj izvršio je Ptolemej, a prvi put ga je u svoju kartu sveta ucrtao Merkator 1587. godine. Merkator je tada smatrao da se Antarktik nalazi između Južnog pola i oblasti do kojih tadašnji moreplovci nisu dospevali. U 18. veku preduzimaju se prva istraživanja južnih oblasti. Među prvim istraživačima bio je Džejms Kuk, koji je 1771. godine otkrio Južnu Džordžiju i Južna Sendvička Ostrva, plovivši južnim Atlantikom. Usled jakih vetrova i prepreka od ledenih bregova zaustavio se u daljim istraživanjima. Pola veka kasnije otkriveno je “južno kopno”, ali je još uvek diskutabilno da li je to bio poduhvat Rusa ili Amerikanaca. Posada ruskog broda „Mirni“ u svojim dnevnicima navodi da je otkrila Antarktik 28. januara 1820. godine. Amerikanci taj uspeh pripisuju svom sunarodniku Natanijelu Palmeru, koji je loveći foke i kitove 15. novembra 1820. godine ugledao „neko kopno na jugu“. Ozbiljnija proučavanja počinju u 19. veku, kada se osetila potreba za rudnim nalazištima. Prvi Evropljanin koji je stupio na samo antarktičko kopno bio je Norvežanin Karstens Borhgrevijk (Borchgrevink), 1895. godine.

U 20. veku, tačnije 1910. godine, započeta je trka za osvajanjem Južnog pola. Norvežanin Amundsen i Britanac Skot kreću u samostalne ekspedicije za osvajanje istog, dok su pre toga Daglas Moson i Džon Dejvis dospeli do Južnog magnetnog pola. I Amundsen i Skot su sanjali svaki svoj san: prvi je želeo Severni, dok je drugi sanjao Južni pol. „Ne poznajem čoveka koji se našao na tako dijametralno suprotnom mestu od onoga koji je sanjao, kao što sam bio ja u tom trenutku", opisao je Amundsen svoju ekspediciju. Naime, sticaj okolnosti ga je odveo na Južni pol. Usred priprema i organizovanja ekspedicije na Severni pol, saznaje da se Amerikanci Kuk i Piri hvale da su osvojili taj pol, pa iako su njihove priče kontroverzne, Amundsenu je to dovoljno da odustane od putovanja. U avgustu 1910. godine kreće u tajnosti ka Južnom polu, znajući da se za istu ekspediciju sprema i Robert Skot. U oktobru mu šalje telegram: „Informisao bih vas da sam krenuo ka Antarktiku. Amundsen". (foto ispod)

Obe ekspedicije stižu na antarktički kontinent u januaru. Prvi meseci su posvećeni testiranju i istraživanju. Nakon zime, potpunog mraka i ledenih temperatura, Amundsen, čiji se logor nalazi bliže polu, kreće u osvajanje.

Prednost norveškog istraživača bila su iskustva koja je stekao tokom ekspedicije na Severni pol, 1903. godine, kada je nameravao da prođe Severozapadnim prolazom između Atlantika i Tihog okeana. To putovanje je trajalo dve godine, a Amundsen i njegova ekipa su proučavali tehniku preživljavanja u polarnim oblastima studirajući domoroce i njihov način ishrane, putovanja po ledu i snegu, kao i odeću koju su nosili.

Britanci su na Južni pol stigli sa malo iskustva. To neiskustvo se pokazalo i u tome što su, osim pasa, imali i motorizovane sanke koje su se brzo pokvarile, a zatim i ponije, koji, potpuno neadaptirani na klimu, takođe nisu dugo izdržali.

Skotova ekspedicija (foto iznad) je sporo napredovala, a u nedostatku adekvatne vuče, sami članovi ekipe su primorani da vuku tešku opremu i namirnice u krajnje lošim vremenskim uslovima. Nadomak cilja, 16. januara 1912. godine, Britance dočekuje neprijatno iznenađenje - u snegu otkrivaju tragove saonica i shvataju da ih je Amundsen pretekao. Dan kasnije, odnosno mesec dana nakon suparničke ekipe, otkrivaju šator na kojem se vijori norveška zastava. „Bože, kako je grozno ovo mesto", napisao je Skot u svom dnevniku. Na povratku Skota dočekuju još gore vremenske prilike sa temperaturama koje idu i do minus 42 stepena. Polako gubi jednog po jednog člana ekipe, da bi na kraju sa trojicom preostalih ljudi ostao zarobljen u šatoru, okružen jakim vetrom i snežnim nanosima. Svoje poslednje beleške u dnevnik unosi 29. marta, 1912. godine. Njihova smrznuta tela nalaze članovi spasilačke ekspedicije, pri čemu pronalaze i dnevnik koji je kapetan Skot vodio.

Amundsen je objavio svetu svoj uspeh, a za Norvežane, koji su tek koju godinu ranije stekli nezavisnost od Švedske, on postaje nacionalni heroj. Nestao je nakon jedne spasilačke misije 1928. godine.

Pročitaj više...

Dušanov zakonik

Zakon blagovjernago cara Stefana (u nastavku Dušanov zakonik) bio je najviši pravni akt srednjovekovne Srbije Zakonik je usvojen 1349. na saboru u Skoplju, a dopunjen 1354. godine u Seru, godinu dana pre Dušanove smrti. Zakonik celokupno stanovništvo deli na dve kategorije: „Na vlastelu, kao gospodare zemlje i na sebre, zemljoradnike. Zakonik poznaje i kategoriju ropskog stanovništva: Robovi (otroci) su "baština večna" vlastelina.

Tokom građanskog rata u Vizantiji 1341-47, u kom je Dušan aktivno učestvovao, podržavajući čas jednu, čas drugu stranu, koristeći se rasulom osvojio je mnoge romejske posede u Makedoniji, Albanjiji i Grčkoj. Pretposlednje godine građanskog rata proglasio je sebe za "cara Srba, Grka i Bugara", pokazujući svojom titulom pretenziju da vlada podanicima Vizantijskog carstva, odnosno da njegovo carstvo postane Vizantijsko carstvo. Stoga je vizantijske zakone kao i kanone vizantijske crkve koristio kao svoje.

Dušanov Zakonik je mešavina nekoliko vizantijskih zbirki propisa iz tog vremena. Osnovu Zakonika predstavlja Sintagma Matije Vlastara, zbornik vizantijskog prava iz 1335. godine. Vlastareva Sintagma ističe ideju svemoći vizantijskog cara, njegovog političkog i duhovnog dominijuma. Njome se odbija srpska i bugarska autokefalija i odriče pravo bilo kog drugog naroda da svoju državu uzdigne na stepen carstva. Međutim, u Dušanov sistem ušla je „skraćena Sintagma”, očišćena od svih odredaba i tumačenja koje mu nisu odgovarale. Revizijom su izostavljeni neki crkveni propisi i odredbe koje nemaju zakonsku sankciju, a ostavljeni su nepromenjeni svi zakoni koji su odavno važili u grčkim zemljama.

Dušanov zakonik je sadržao 201 član. Prvih 38 članova posvećeno je crkvi, zatim slede odredbe koje se odnose na povlastice vlastele i slobodnih ljudi i njihove dužnosti, a potom odredbe koje govore o obavezama zavisnog stanovništva, kmetova i zemljoradnika. U nastavku dolaze odredbe o sudstvu, o kaznama za različite vrste krivičnih i drugih prestupa. Zakonik je sadržao i propise bračnog prava, građanskopravne i krivičnopravne propise, kao i pravila sudskog postupka. Obzirom na širinu oblasti društvenih odnosa koje je uređivao, Zakonik se može smatrati za ustav srednjovekovne Srbije. U kaznenom pravu Dušanovog Zakonika najviše dolazi do izraza staleška razlika, karakteristična za feudalna društva. Za ista krivična dela pripadnici različitih staleža su različito kažnjavani. Ta razlika se naročito oseća kada je krivično delo učinjeno u sukobu pripadnika dva staleža, vlastelinskog i sebarskog.

Srpska crkva je imala niz povlastica kao verska institucija i kao najveći feudalac u Srbiji. U prvoj grupi sistematizovanih članova nalaze se odredbe o crkvi. Pravoslavna crkva nije dopuštala mešovite brakove, pa ih sledstveno tome zabranjuje i država. Utvrđena su sudska prava crkve, opšta obaveznost crkvenog braka, predviđene su sankcije protiv latinske crkve i raznih jeresi. Saradnja crkve i države, tesna i stalna, bila je diktirana neposrednim interesom obeju strana. Država je proganjala jeretike kao državne prestupnike, a crkva je anatemisala buntovnike. Onoga ko se suprotstavio pravoslavnom vladaru, crkva je kažnjavala ekskomunikacijom, onoga ko se nije potčinjavao pravoslavnoj crkvi, odbacivala je država.

Crkva je posedovala velika feudalna imanja koja su imala veće povlastice od vlastelinskih. Na crkvenim imanjima nije postojala obaveza velikih i malih rabota. U čl. 23 crkva se oslobađa dužnosti prenosa stvari za državne, vojne ili kakve druge važne potrebe; ta obaveza postoji samo kada putuje car sa svojom velikom pratnjom. Crkva je imala pravo da sudi za razne stvari koje spadaju u nadležnost crkvenih sudova, svim pravoslavnim podanicima carstva. Svi sporovi koji se tiču klera takođe spadaju u nadležnost crkve. Zakonik je pokušavao da spreči da vlastela putem sile traži neko svoje pravo od pripadnika klera. Kao veliki feudalni posednik, crkva je sudila sve sporove između zavisnog stanovništva naseljenog na njenoj zemlji.

Vastela je činila moćan povlašćeni stalež u Dušanovoj državi. U Zakoniku se pominju velika i mala vlastela. Moć vlastele se zasnivala na njenim zemljišnim posedima, baštinama, koje su jedna od osnovnih karakteristika feudalnog sistema. Baštinom je vlastelin mogao slobodno raspolagati, mogao ju je prodati, dati u miraz ili pokloniti i to bez ikakvih ograničenja. Baštinski posed je po pravilu bio nasledan. Zakonik potvrđuje prava vlastele: „Vlastela i vlasteličići, koji se nalaze u državi carstva mi, Srblji i Grci, što je kome dalo carstvo mi u baštinu i u hrisovulji i što drže do ovoga sabora baštine da su sigurne”. Posed jednom dobijen u baštinu ostajao je u trajnom vlasništvu vlastelina. Vladar ga je mogao oduzeti samo u specijalnim slučajevima, npr. u slučaju izdaje. S druge strane, vlastelin je imao određene obaveze prema vladaru i državi. Te obaveze su bile: plaćanje godišnjeg poreza „soće” i vojna služba.

„Meropah, ako pobegne kuda od svoga gospodara u drugu zemlju ili u carevu, gde ga nađe gospodar njegov, da ga osmudi i nos raspori i ujemči da je opet njegov, a drugo ništa da mu ne uzme”.

Ovim seljacima je bilo ograničeno kretanje. Zakonik predviđa kaznu za svakoga ko omogući merophu bekstvo od prethodnog gospodara. Pored osnovnih obaveza, zavisni seljaci imaju i dužnost da svom vlastelinu popravljaju gradske zidine, čuvaju stražu na putevima, da primaju na stan i hranu cara i njegovu pratnju i vlastelina kada se nalazi na putu. Pošto bi ispunili sve što je u Zakoniku propisano, meropsi su mogli raspolagati svojom zemljom. Mogli su je prodati, pokloniti crkvi ili dati u miraz, ali uvek pod uslovom da onaj ko primi zemlju, primi i sve terete koje zemlja sobom nosi.

Zakonik cara Dušana je, između ostalog, uređivao robovlasničke odnose koji su vladali u Srbiji u srednjem veku. Po Zakoniku, robovi (otroci) su "baština večna" vlastelina. Oni su bili delom agrarni, a delom kućni robovi. Otroci, srednjovekovni robovi u feudalizmu, razlikuju se od robova u robovlasničkom uređenju. Gospodar može otroka prodati, ostaviti u nasleđe, ali ga ne može dati u miraz. Predviđena je teška kazna za onoga ko proda hrišćanina nehrišćaninu: „I ko proda hrišćanina u inovernu veru, da mu se ruka otseče i jezik odreže”. U nekim selima robovi (otroci) žive zajedno sa seljacima (meropsima) i Zakonik ne pravi između njih razliku.

Državni sudovi su bili nadležni da sude sve sporove vlastele, njihova krivična dela, sporove između crkve i vlastelina oko zemlje, sporove zavisnih stanovnika naseljenih na državnim posedima i njihova krivična dela, kao i sporove i krivična dela gradskog stanovništva. „Ubogi i ništi” koji ne pripadaju nijednom vlastelinskom ili crkvenom imanju, takođe potpadaju pod nadležnost državnih sudova. Postojao je sud na samom carevom dvoru, nadležan za vlastelu koja je živela na dvoru: „Koja vlastela stoje u kući carevoj uvek, ako ih ko tuži, da ih tuži pred sudijom dvorskim, a drugi niko da im ne sudi”.

O postojanju vlastelinskih sudova u Zakoniku nema direktnih, ali ima indirektnih podataka. U čl. 115 pominje se „sud gospodarev”: „I ko je čijega čoveka primio iz tuđe zemlje a on je pobegao od svoga gospodara, od suda...” Na vlastelinstvima je bilo tamnica, što znači da je vlastelin imao pravo da u njih zatvara svoje zavisne ljude ako bi ih zbog nečeg ispitivao ili kažnjavao. Čl. 103 govori o pravu gospodara da sudi svome otroku za sva dela osim „carskih dugova”.

Crkveni sud je postojao, ne kao tvorevina države, već kao samostalna institucija preneta iz Vizantije zajedno sa crkvenom organizacijom. Crkveni sud je sudio pripadnicima klera za sve sporove i sva krivična dela. Pred crkvenim sudom su odgovarali svi pravoslavni stanovnici za tzv. duhovne dugove, odnosno nepokornost sveštenstvu. Nadležnost crkve se protezala i na bračne i nasledne sporove. Kao vlasnik velikih feudalnih poseda, crkva je imala pravo da sudi zavisnom stanovništvu na njenim imanjima: „Crkveni ljudi u svakoj parnici da se sude pred svojim mitropolitima i pred episkopima i igumanima”. Iz nadležnosti crkvenih sudova izuzeti su „carski dugovi” za koje je bio nadležan državni sud.

U vizantijskom pravu su pooštrena načela istražnog inkvizicionog postupka u krivičnim sporovima. Primenjuje se mučenje, isključuje se zastupništvo i sa strane okrivljenog i sa strane tužioca, a za razliku od građanskih sporova, u krivičnom postupku svedoci se pozivaju odlukom sudskih organa i obavezni su da pristupe sudu. Nemaju pravo da svedoče maloletni, žene, najamnici, slaboumni, ubogi, sluge, ukućani, ortaci za ortake, sinovi za očeve i očevi za sinove, gluvi, nemi, otkriveni u lažima, jeretici i Jevreji protiv hrišćana.
U Dušanovom zakoniku su osim racionalnih propisana i iracionalna dokazna sredstva, čija je velika primena karakteristična za srednjovekovna prava. Božiji sud se sastojao u tome, što se optuženik podvrgavao nekim naročitim operacijama, opasnim po njegov život, njegovo zdravlje ili integritet njegovog tela. Ako bi kroz njih prošao živ, zdrav i nepovređen, onda se smatralo da je Božijim sudom opravdan te nevin”. Bilo je više oblika Božijeg suda. U Dušanovom zakoniku ima kotao i železo. Kotao: u pun kotao vrele vode stavljen je komad usijanog gvožđa ili kamen i optuženi je to gvožđe ili kamen morao rukama izvaditi. Ukoliko bi se opekao, smatran je krivim. Železo: pred crkvenim vratima bi se usijalo gvožđe na vatri, a optuženi je morao usijano gvožđe položiti na svetu trpezu u crkvu. Ako bi se opekao, smatralo se da je njegova krivica dokazana. Verovalo se da sam Bog štiti pravednog u ovakvom načinu dokazivanja krivice.

Korišćena su sledeća dokazna sredstva: obličenije, lice, svod, svedoci, isprave, zakletva stranaka, kletvenici, Božiji sud, priznanje. Božiji sud je, kao iracionalno dokazno sredstvo, bio dosta dugo u upotrebi u srednjem veku.


Dušanovim zakonikom prihvaćen je vizantijski sistem kazni. Kazne su bile vrlo surove, a Dušanov zakonik je preuzeo iz vizantijskog prava sve vrste sakaćenja osim kastracije. Sakaćenje je uglavnom tako vršeno da se sakatio onaj deo tela kojim je izvršeno krivično delo (ruka, jezik i sl.). Ovaj tip kazne je primenjivan i na pripadnike povlašćenog staleža i na sebre, ali ako bi delo bilo učinjeno između pripadnika ova dva staleža, kazna sakaćenja je primenjivana samo na sebre.

Batinanje se kao kazna koristilo za sve podanike osim velike vlastele — ako vlasteličić opsuje vlastelina, ako sebar „reče babunsku reč” itd. Smuđenje kose ili brade je određeno samo za sebre — ako sebar opsuje vlastelina ili vlasteličića ili ako učestvuje na nedozvoljenom saboru. Žigosanjem se kažnjava meropah ako pobegne od svoga gospodara. Progonstvo je predviđeno u dva slučaja — ako katolik uzme „hristijanku”, a ne pokrsti se i ako se nađe jeretik da živi među hrišćanima. Imovinska kazna se plaća u raznim slučajevima — za ubistvo sebra od strane vlastelina, za napad na trgovce, za neopravdano zadržavanje trgovaca itd. Globa se predviđa najčešće u novcu, a ponekad i u stoci: „Ako se nađe zlatar u gradu, kujući novac tajno, da se zlatar sažeže i grad da plati globu što reče car. Ako se nađe u selu, da se to selo raspe, a zlatar da se sažeže”. Konfiskacija imovine se koristi za kažnjavanje nevere, za kažnjavanje onoga ko bi osramotio sudiju itd. Imovina se konfiskuje celokupnom selu ako se u njemu nađe razbojnik.

U Dušanovom zakoniku je smrtna kazna dobila široku primenu. Predviđena je za niz krivičnih dela — ako sebar otme vlastelinku (po drugom objašnjenju, ako je siluje), ako neko ubije episkopa ili popa ili kaluđera, ako ubije nekog od najbližih srodnika, ako sruši crkvu u vreme rata, ako razbojnik bude uhvaćen na delu itd. Kazna lišenja slobode se ne pominje u Dušanovom zakoniku kao glavna kazna ili kao uobičajena sporedna kazna. Predviđa se na primer za pijanicu „da se vrže u tamnicu”, ali se ne određuje trajanje kazne. Postojao je veliki broj tamnica na crkvenim, vlastelinskim i državnim posedima, na carskom i patrijarhovom dvoru. Moguće je da su ove tamnice služile za ispitivanje optuženih, kao i za kažnjavanje zavisnog stanovništva za razna "sagrešenija". Tamnica za privatne podanike nije uvek bila kazneni zatvor, nego i istražni pritvor i prinudno sredstvo za naplaćivanje od njih globa i svakojakih dažbina.

Jedna od glavnih svrha kazne u srednjem veku je bila odmazda. Pored toga, javno izvršenje surovih telesnih kazni služilo je kao prevencija. Popravljanje krivca nije bilo predviđeno i nije se smatralo dužnošću države. Crkva je, u skladu sa učenjem o pokajanju greha, uzela tu dužnost na sebe, koristeći složeni sistem crkvenih epitimija pored redovne državne kazne. Za lakša krivična dela bila je predviđena novčana kazna, koja se plaćala državi, a ne oštećenome.

Obrađeno sa: Wikipedia

Pročitaj više...

Donski kozak Pugačov

Pugačov je bio donski kozak i dezerter iz carske vojske. Hteo je da kozacima da potpunu slobodu, a da Katarinu Veliku zatvori u manastir, dok je seljacima kmetovima obećavao zemlju.

Sofija, kasnije Katarina, udala se za budućeg cara Rusije Petra III, zahvaljujući dogovoru ćerke Petra II i cara nemačke Fridriha II. Katarinin muž Petar III imao je nesrećno detinjstvo. Bio je siroče, bez majke od rođenja, a bez oca već u svojoj jedanaestoj godini. Pre sklapanja braka sa Sofijom preležao je boginje koje su unakazile njegovo lice, tako da je kod Sofije izazivao trajnu zgađenost.

Godine 1762. Sofija će izvršiti državni udar i zbaciti Petra III sa prestola. Uzrok državnog udara bilo je neuravnoteženo ponašanje Petra III. Iste godine likvidirao ga je general Aleksej Orlov, a Sofija je stupila na presto kao carica Katarina II.

Septembra 1773. godine Katarina će oženiti sina Pavla princezom Vilhelminom od Hesena, a “provodadžija” je i ovaj put bio Fridrih II. Iste godine na scenu stupa Jemeljan Pugačov, avet sa obale Volge, kako su ga zvali na dvoru.

Pugačov, nepismen i grub, ali ubedljiv, uspeo je da se predstavi kao vaskrsli car Petar III, srdit i spreman za trenutak odmazde. Opsenivši na hiljade kozaka, seljaka i radnika, započeo je da propoveda krstaški rat protiv državne vlasti. Pobuna se munjevito proširila kroz donje Povolžje i Uralsku oblast. Uspeh Pugačovljevog pokreta znak je opšte bede u kojoj je živela većina žitelja tadašnje Rusije. Poreski obveznici i kulučari bili su do srži isceđeni posle ratova sa Poljskom i Turskom. Ulje na vatru dolila je i Katarinina odluka da ukine autonomiju kozaka. Carski monopoli bezumno opterećuju stanovništvo, dok i provincijski gubernatori nameću velike globe - tražeći svoj deo iznad zahteva centralne vlasti. Beda i bes masa izliva se kroz ustanak koji predvodi Pugačov, „vaskrsli ruski car“. On je poveo protiv Katarine na hiljade kozaka, rudara i seljaka, da bi mu se uskoro pridružili i Kalmici, Baškirci i Tunguzi.
Pugačov je bio sposoban organizator i vojnik, pa su u prvo vreme ustanici postigli značajne uspehe. Ipak, znatno jače carske snage su porazile ustaničku vojsku, a Pugačov je uhvaćen, odveden u Moskvu i tamo pogubljen.

Pugačov je jedan od glavnih likova Puškinovog romana "Kapetanova kći".

Pročitaj više...

Marko Polo – veliki istraživač ili veliki prevarant?

Marko Polo je bio venecijanski trgovac i istraživač, koji je bio jedan od prvih Evropljana sa zapada koji je putovao Putem svile do Kine. Svoja putovanja Polo je hronološki izložio u knjizi „II Milione“. Polo je u Kini živeo 17 godina pre nego što se vratio u Veneciju. U pomorskoj bici između Venecije i Đenove, Marko je bio uhvaćen i odveden u zatvor, gde je svoju knjigu izdiktirao Rustičelu da Pizi. Marka Pola neki smatraju jednim od najvećih svetskih istraživača, dok ga neki pre vide kao najvećeg svetskog pripovedača priča. Naime, putovanja Marka Pola u Kinu načinila su ga jednim od najvećih svetskih istraživača u istoriji, ali mnogi veruju da on nikada nije otišao tamo.


Čuveni istraživač navodno uopšte nije stigao u Kinu, a u svojoj knjizi je objavio informacije koje je čuo od drugih. Arheolozi smatraju da je trgovac iz Venecije na obalama Crnog mora pronašao ‘kolege”, persijske trgovce i sakupio njihove priče koje je zatim složio u knjigu. Arheolozi posebno ukazuju na netačnost u njegovim opisima invazija koje je Kublaj Kan pokušao da izvrši na Japan 1274. i 1281. godine. Takođe i opisi mongolske flote koje je dao Marko Polo u suprotnosti su sa ostacima brodova pronađenim u Japanu. Napisao je da su brodovi imali pet jarbola dok su u stvarnosti imali samo tri. U daljem opisu flote Kublaj-kana, Marko Polo govori o smoli upotrebljenoj za izolaciju i vodootpornost trupa broda i pri tom koristi određenu reč koja na persijskom jeziku znači smola, ali na kineskom i mongolskom ne znači ništa.

Neobično je i to da, u većini slučajeva, prilikom opisa raznih mesta nije koristio lokalna kineska ili mongolska imena, već persijske termine. Za kraj – Marko Polo je tvrdio da je radio na dvoru Kublaj-kana, ali njegovo ime se ne pominje ni u jednoj kineskoj ili mongolskoj hronici, koje su beležile i najmanje sitnice vezane za dvor.
Najviše istinitost njegovih reči dovodi u sumnju to što nije pomenuo kinesko pismo (veoma različito od bilo kog evropskog), štapiće za jelo, čaj, a da se ne govori o tome što nije pomenuo veliki Kineski zid.

Preminuo je 1324. godine.

Pročitaj više...

Kolumbo eksploatator jednog naroda

Kristofor Kolumbo

Kristofor Kolumbo (1451 - 20.5. 1506.) je bio talijanski istraživač i trgovac koji je preplovio Atlantski okean i doplovio do Amerike 1492. godine pod zastavom Kastilijanske Španije. Čvrsto je vjerovao je da je zemlja okrugla (iako nije znao koliko velika), i da će ploveći na zapad doploviti do Indije.

Mnogi sumnjaju (iako za to nema puno dokaza) da Kolumbo nije bio prvi Evropljanin koji je doplovio do Amerike. Tako postoji jedna hipoteza, da su Vikinzi iz severne Evrope doplovili do Amerike u 11. veku i osnovali malo naselje kod L'Anse aux Meadows (od kog nema ni traga). Neki istoričari smatraju da je nepoznati moroplovac preplovio Atlantski okean prije Kolumba i da je njegova informacija bila osnova Kolumbovih tvrdnja. Postoje mnoge druge teorije o ekspedicijama raznih ljudi i naroda do Amerika prije Kolumba; vidite članak o prakolumbijskim preko-okeanskim susretima.

Giovanni Caboto venecijanski pomorac u službi Engleza, bio je prvi tadašnji Evropljanin koji je doista doplovio do glavnog kopna Američkih kontinenata (Kolumbo je uspeo ovo uraditi tek u svom trečem putovanju 1498. godine). Caboto je poznat kao John Cabot zbog njegovih putovanja pod Engleskom zastavom. 1497. godine on je plovio od Bristola na brodu Matthew, tražeći morski put do Azije. Stigao je do severne amerike i on i njegova posuda su postali prvi Evropljani od Vikinga da to urade. Pretpostavlja se da je upotrjebio informaciju od Britanskih mornara koji su dobro znali ribolovna područja u blizini Newfoundlanda da bi počeo ekspediciju.

“Budućnost je izgrađena od istih stvari kao i sadašnjost.”

Simon Vejl (Simone Veil, 1909-1943)

“Kristofor Kolumbo nije samo otvorio vrata jednog Novog Sveta, već je takođe svima nama dao primer.”

Džordž Buš (George H. W. Bush, rođen 1924, govor iz 1989.)

Kolumbova stvarna misija

Ako preletimo preko ostrva Hispanjola (Hispaniola) blizu Haitija, ostrva koje je Kolumbo posetio, ono izgleda kao da je neko aparatom za zavarivanje spalio na njemu sve što je zeleno. Čak je i okean oko glavnog grada Porto Prensa (Port-au Prince) zagušen nekoliko kilometara ljudskim otpacima i erodovanim zemljištem. Iz vazduha to izgleda kao da se lava izlila u more.

Istorija ovog malog ostrva je, na mnogo načina, primer onoga što se dešava u celom svetu.

Kada je Kolumbo prvi put posetio ostrvo Hispanjola 1492. godine, skoro celo ostrvo je bilo prekriveno bujnim šumama. Na osnovu izveštaja članova Kolumbove posade, kao što je bio Miguel Kuneo (Miguel Cuneo), Taino Indijanci koji su tu živeli imali su idiličan život pre dolaska Kolumba.

Međutim, kada su Kolumbo i njegova posada došli u drugu posetu ostrvu Hispanjola, oni su zarobili oko 1600 lokalnih stanovnika koji su im izašli u susret da ih pozdrave. Kuneo je zapisao: “Kada su naši brodovi krenuli za Španiju mi smo poveli 1600 muškaraca i žena tih Indijanaca i ukrcali ih na naše brodove 17. februara 1495. godine. Našima koji su ostali (Špancima koji su pravili utvrđenje na ostrvu) bilo je rečeno da mogu da uzmu bilo kog Indianca iz okruženja, koliko god im treba, što su oni i činili.”

Kuneo kaže da je uzeo za sebe jednu mladu lepu karipsku devojku kao svog ličnog roba, koju je dobio lično od Kolumba, ali kada je pokušao da bude intiman sa njom, ona se “opirala svom svojom snagom”. Pa je, na osnovu njegovih reči, on nju “nemilosrdno prebio i silovao”.

Uobičajena nagrada za Kolumbove ljude, sa njegove strane, bio je da im dozvoli da siluju lokalne žene. Kad je počeo da prevozi Taino Indijance kao robove u druge delove sveta, trgovina robovima radi seksa postala je važan deo biznisa, kao što je Kolumbo i napisao jednom svom prijatelju 1500. godine: “100 kastelanosa (španski novac) se lako dobija za jednu ženu koja će da radi na njivi, i to je dosta uopštena cena pošto postoji mnogo trgovaca koji traže devojke. One od 9 do 10 godina starosti se najviše traže.”¹

Iako je Kolumbo jednom istakao da su Taino Indijanci kanibali, ni onda, a ni danas, nema dokaza za tako nešto. To je očigledno bila priča smišljena od strane Kolumba - koja se još uvek uči u mnogim školama - da bi lakše mogao da opravda ropstvo ljudima. On je 1493. godine napisao španskom kralju: “Moguće je prodati sve robove... Ovde imamo tako mnogo robova, i oni, kao i njihovo drveće, iako su živi vrede kao zlato.”

Međutim, Taino Indijanci su odlučili da ne budu samo dobri radnici na plantažama koje će Španci, a kasnije i Francuzi, uspostaviti na ostrvu Hispanjola. Oni su bili pogođeni time da im njihova zemlja i njihova deca budu oduzeti i pokušali su da se bore protiv osvajača. Pošto su očigledno Taino Indijanci stajali na putu španskom progresu, Kolumbo je tražio da se oni disciplinuju. Za najmanji prekršaj Indijancima je bio odsečen nos ili uvo, tako da su oni prilikom povratka u selo mogli da pokažu narodu na kakve su sve brutalnosti Španci spremni. Kolumbo je puštao pse na njih, nabijao ih na kolac od zadnjice do usta, i ubijao ih. Život Taino Indijanaca je postao tako nepodnošljiv da, kako je Pedro de Kordoba (Pedro de Cordoba) pisao kralju Ferdinandu 1517. godine u jednom pismu: “Kao rezultat patnje i teškog rada koji su podnosili, ovi Indijanci su se odlučivali na samoubistvo. Žene podvrgnute teškom radu izbegavaju da začnu i rađaju decu... Mnoge od njih, kada zatrudne, preduzimaju nešto da abortiraju. Druge nakon porođaja ubijaju svoju decu sopstvenim rukama, da ne bi ostala u tako teškom ropstvu.”

Konačno su Kolumbo, a kasnije i njegov brat Vartolomej Kolumbo, kome je ostavio na upravljanje ovo ostrvo, odlučili da pobiju sve Taino Indijance. Većina naučnika smatra da je pre dolaska Kolumba populacija na ostrvu Hispanjola brojala 300.000 ljudi (to je bilo 1492. godine). Godine 1496. taj broj je pao na 110.000, na osnovu popisa koji je izvršio Vartolomej Kolumbo. Do 1516. godine, lokalno stanovništvo je palo na 12.000 ljudi, a na osnovu izveštaja Las Kasasa (Las Casas) koji je bio tu, do 1542. godine manje od 200 ljudi je ostalo živo na tom ostrvu. Do 1555. godine, svi do jednog su bili mrtvi. (Danas nijedan Taino Indijanac nije živ - njihova kultura, narod i geni su nestali sa ove planete.)

Kako je počela da se naseljava populacija robova dovožena iz Afrike i koja je rasla sada na Haitima, ljudi su počeli da seku drveće da bi pravili obradivo zemljište i da bi koristili drveće za vatru prilikom kuvanja i grejanja vode. Kao rezultat, drveće danas prekriva manje od 1% Haitija. Razgolićeno zemljište, izloženo kiši i spiranju, što je bilo ubrzano kosinama postojećih brda, bilo je tako temeljno erodovano da se pomešalo sa ljudskim otpadom i formiralo otpadnu mrlju punih 6 kilometara duboko u okean od grada Porto Prens. Milioni ljudi su danas naseljeni u tim gradovima koji predstavljaju veliki izvor veoma jeftine radne snage za multinacionalne kompanije, kao i za jeftinu kućnu uslugu i prostituciju dece i odraslih za evropske i američke menadžere postojećih korporacija i povremene turiste.

Ono što je ostalo iza Kolumba jeste život na Haitiju koji je više nego siromašan - on je očajan. Jedan prosečan stanovnik ove provincije provede više od 16 sati dnevno u potrazi za hranom ili drvetom za vatru, a isti period vremena provede jedan prosečni stanovnik grada u potrazi za novcem ili hranom sa otpada. Bolesti od kolere do side, brzo se šire u ovoj prenaseljenoj populaciji.

Iako je Haiti jedna od najsiromašnijih država u Zapadnoj Hemisferi, ona nije jedinstvena. Dominikanska Republika, koja se takođe nalazi na ostrvu, kreće se u istom smeru, kao i veći deo Centralne i Južne Amerike.

Pročitaj više...

Prvi kineski ratni brod u američkim vodama

Hai Chi, “Zastava mora”, bio je prvi cruiser (krstarica, ratni brod) Kineske carske mornarice koji je uplovio u američke vode. Kineska carska mornarica je postojala od 1132. do 1912. godine kada je preimenovana u Kinesku mornaricu.

Hai Chi je porinut 1896. godine, a potopljen je u Drugom kinesko - japanskom ratu na reci Jangce, 1937. godine. Zajedno sa sestrinskim brodom Hai Tien, Hai Chi je konstruisan u firmi Armstrong u blizini Njukasla (Engleska), koja je konstruisala i proizvodila oružje, brodove, lokomotive, automobile i avione.

U čast krunisanja britanskog kralja Džordža, 1911. godine, krstarica Hai Chi je učestvovala u Velikoj Britaniji, sa još preko 180 brodova, od kojih 17 nisu bili britanski, u svojevrsnoj paradi brodova, da bi zatim zaplovila prema obalama SAD, gde je pristala u njujorškoj luci kao prvi kineski ratni brod koji je to učinio. U povratku, Hai Chi je „svratio“ do Kube, pa nazad do Velike Britanije gde ga je čekao Ying Swei, nova školska (trenažna) krstarica, da bi zajedno zaplovili kroz Suecki kanal prema Kini. Ukupno, na tom krstarenju, Hai Chi je prešao 30.850 morskih (nautičkih) milja, od aprila 1911. do maja 1912. godine, posetivši 14 luka u osam država.

Pročitaj više...

Put ropstva

“Čovek vlada nad čovekom na nesreću njegovu”

Najraniji pisani izvor u kome se pominje ropstvo je Hamurabijev zakonik (oko 1800. p. n. e.) iz koga se vidi da je već tada bilo široko rasprostranjeno i prihvaćeno.

Ropstvo je sistem u kome su pojedini ljudi u vlasništvu drugih ljudi i nemaju prava da odlučuju o svojoj sudbini. Predstavljalo je instituciju koju su svi smatrali nečim sasvim uobičajenim. U nekim zemljama su čak postojali zakoni koji su dozvoljavali roditeljima da svoju decu prodaju u roblje ako im je potreban novac. U starom Rimu je broj robova dostizao i do četvrtine ukupnog stanovništa, a u gradovima gde je živela „visoka“ klasa broj robova je bio i veći od broja slobodnih građana. Rob bi bio veoma strogo kažnjen ako bi odbio da posluša svog gospodara, mada je bilo i slučajeva da su pojedini gospodari svojim robovima davali slobodu ili bolje uslove života. 

                                                                   Pijaca robova

Rast obrazovanja i prosvećenosti su doprineli uklanjanju verovanja da je društvu potrebno da ima robove i da su neki ljudi inferiorni u odnosu na druge. Međutim, od sredine 15.veka Portugalci masovno trguju robovima, ali svoj vrhunac trgovina robljem dostigla je pod Englezima koji su brodovima prevozili preko Atlantskog okeana veliki broj Afrikanaca kao robovsku snagu na plantažama pamuka i duvana u njihovim američkim kolonijama. Više od sedam miliona Afrikanaca prevezeno je da bi u Americi živeli u bedi i siromaštvu i gde bi radili u najsurovijim uslovima i brzo umirali od bolesti.

U pojedinim evropskim zemljama se vodila kampanja za prestanak takve prakse i povremeno bi donosili zakon o ukidanju ropstva, da bi ga zatim vraćali. Nakon dugogodišnjih kampanja desila se prekretnica kada je 1834. godine donesen zvaničan akt kojim se ropstvo zabranjuje u Britanskoj imperiji. Ropstvo je nastojalo da se održi u mnogim zemljama nakon toga, ali se smatra da je ta godina bila prekretnica koja je simbolično stavila tačku na ropstvo širom sveta. (Velika Britanija ukida ropstvo u matici 1807. godine, a u celoj imperiji 1834).

Ropstvo u SAD

Za razliku od razvijenih severnih država SAD-a koje su ukinule ropstvo, u južnim državama u prvoj polovini XIX veka još su postojali robovlasnički odnosi. Krajem XVIII veka na robovlasničkim plantažama juga proizvodnja duvana i indiga donosila je sve manju dobit. Zato je izgledalo da će ropstvo iščeznuti samo po sebi. Ali, baš tad pojavila se velika potražnja za pamukom. Plantažeri su se ubrzo preorjentisali na ovu granu proizvodnje, za koju je južnjačko podneblje bilo veoma povoljno. Jug je od toga imao veliku korist, a ropstvo je postalo veoma unosno i umesto da iščezne održavaće se još pola veka. Ove promene u privrednom životu izazvale su odgovarajuće posledice u političkom životu SAD-a.. Obogaćeni i ekonomski ojačani, robovlasnici su nastojali da još više prošire i učvrste svoj dotadašnji politički uticaj. Političari sa severa su sa negodovanjem gledali na takva nastojanja robovlasnika, jer su robovlasnički odnosi bili nespojivi sa slobodnim, kapitalističkim odnosima u severnim državama.

Dok je raspoloženje protiv ropstva na Severu postajalo sve snažnije, na Jugu su ga sve odlučnije branili. Ovu svoju odlučnost Južnjaci su ispoljili 1845. godine kada su pokušali da do tada slabo naseljene Kanzas i Nebrasku silom uvedu u ropstvo. Tada su u Kanzasu izbili krvavi obračuni između pristalica ropstva i njihovih protivnika. Odnosi između severnih i južnih država nastavili su da se pogoršavaju. U takvim prilikama je na predsedničkim izborima 1860. pobedio Abraham Linkoln, predstavnik republikanske partije i odlučan protivnik ropstva, što južnjaci nisu htjli da prihvate. Zato je cepanje unije postalo neizbežno. Izdvajanje iz SAD prva je proglasila Južna Karolina 20. decembra1860. Tokom januara i februara 1861.godine na isti način je postupilo i još 10 južnih država. Otcepljene države obrazovale su Konfederaciju južnih američkih država. Sukobom njenih trupa sa trupama Severnih država 12.aprila 1861. počeo je građanski rat.

Rat je imao je velike posledice na dalji razvoj SAD. Ogromna prostranstva od Atlantika do Pacifika i od Meksičkog zaliva do Kanade postala su potpuno slobodna za naseljavanje i eksploataciju. Razvitak kapitalističke privrede na celoj teritoriji SAD pobedom Severa dobio je veliki zamah, koji će se postepeno širiti i na poražene južne države. Ipak, crnci će, iako pravno slobodni, još dugo imati podređenu ulogu u društvenom i privrednom životu SAD. 

Ropstvo u svetu ni danas nije potpuno ukinuto. Smatra se da milioni ljudi žive u ropskom položaju bez slobode kretanja. To su uglavnom žrtve prostitucije i osobe koje služe kao nečiji kućni robovi, a u nekim zemljama, kao što je Mauritanija (ukinula ropstvo 1981. godine), još uvek nezvanično postoji i tamo oko dvadeset procenata stanovništva žive kao robovi.

Japan je ukinuo ropstvo 1588. godine, dok je to poslednja učinila pomenuta Mauritanija 1981. godine. Srbija je ukinula ropstvo 1835. godine.

Pročitaj više...

Pogrebni obredi starih Slovena

Ovo su (nabacani) prevodi iz grčkog, arapskog, latinskog i slovenskog jezika, koji opisuju pogrebne obrede starih Slovena. Arheološki su potvrđeni neki delovi obreda: podizanje obrednog staništa za umrlog, samoubistvo žena, pogrebna gozba…

Mavrikije (vizantijski car od 582. do 602. godine) o Slovenima na donjem Dunavu: "I njihove žene čestite su iznad svake ljudske prirode, tako da većina njih smrt svojih muževa smatra sopstvenom smrću i svojevoljno se zadavljuju, ne smatrajući životom življenje u udovištvu".

Sveti Bonifacije (misionar koji je širio hrišćanstvo u Franačkom kraljevstvu tokom 8. veka) piše 746. godine engleskom kralju protiv raspusnog života: "A u Veneda, tog najgoreg i najstrašnijeg ljudskog roda, toliko se uzajamno vole i poštuju supruzi, da žene, kada im muž umre, ne žele živeti. I među njima je poštovana žena koja sebi sopstvenim rukama zadaje smrt i na istoj lomači izgori sa mužem".

Teofilakt Simokata (vizantijski, ali se ponekada smatra i poslednjim antičkim istoričarem, rođen u Egiptu) o donjepodunavskim Slovenima, kraj VI veka: "Varvarin (misli na kralja Musokije) bio je mrtav pijan. Jer baš toga dana davao je daću svome pokojnom bratu, kao što je to njihov običaj". Musokija je bilo slovensko pleme koje je dobilo naziv po reci i okolini Moskve odakle su prognani do Dunava.

Al - Bakri (arapsko-španski geograf i istoričar) piše 891-892. o Srbima, koristeći starije izvore: "Pleme koje spomenusmo, što se naziva Sernin (Srbin), spaljuje se u ognju, kada im umre vođa i spaljuju svoje jahaće konje. Njihov postupak je podoban postupanju Indusa".

Masudi (arapski istoričar, geograf, filozof i pisac) piše svoje delo Zlatni lugovi oko 920-950. godine. O Slovenima uopšteno: "Veliki deo njihovih plemena su pagani, koji spaljuju svoje mrtve i poštuju ih". O Bugarima: "Ako u Bugara ko umre, oni okupljaju sve njegove sluge i svitu, govore im neke poučne reči, a zatim ih spaljuju sa mrtvacem i govore - mi ih spaljujemo na ovom svetu, zato neće biti spaljeni na onom svetu. Pored toga, oni imaju velike hramove; kada neko umre, oni ga zaključavaju u tom hramu zajedno sa njegovom ženom i slugama, koji tamo ostaju dok ne umru". O Slovenima u Hazarskom kaganatu: "Što se tiče pagana, u zemlji hazarskog vladara, neka plemena od njih su Sloveni i Rusi. Oni žive u jednoj od dve polovine grada Itil i spaljuju svoje mrtvace sa njihovim jahaćim konjem, oružjem i ukrasima. Kada umre muškarac, sa njim se spaljuje njegova živa žena; ako umre žena, muž se ne spaljuje; a ako umre samac, žene ga po smrti. Njihove žene žele da se spale zato da bi sa mužem ušle u raj. To je jedan od postupaka Indusa, samo što je kod Indusa taj običaj takav, da se žena spaljuje samo kada ona sama na to pristane".

Ibn Rustah (persijski istoričar i geograf), piše Knjigu dragocenog blaga oko 930-940, u kojoj opisuje pogrebni obred istočnih Slovena: "Kada umre neko od njih, oni spaljuju njegovo telo. Njihove žene, kada im neko umre, nagrđuju nožem ruke i lice. Sledećeg dana po spaljivanju pokojnika odlaze na mesto gde je to obavljeno, sakupljaju pepeo i stavljaju ga u urnu, koju zatim smeštaju na humku. Godinu dana po smrti pokojnika, uzimaju dvadeset krčaga medovine i nose ih na onu humku, gde se okuplja porodica pokojnog ; jedu, piju i zatim se razilaze.

Lav Đakon (vizantijski pisac, istoričar i hroničar), u šestom poglavlju devete knjige svoje Istorije opisuje pogrebne obrede Rusa na desnoj obali Dunava, posle poraza kod današnje Silistrije 971. godine: "I onda, kada je nastupila noć i zasijao pun mesečev krug, Skiti izađoše u ravnicu i počeše da sakupljaju svoje mrtve. Oni su ih natrpali ispred bedema, zapalili mnogo lomača i spalili ih, zaklavši pri tom po običaju predaka mnogo zarobljenika, muškaraca i žena. Završivši tu krvavu žrtvu, oni su ugušili nekoliko odojčadi i petlova, daveći ih u vodama Dunava. Kažu da Skiti poštuju tajne Helena, prinose po paganskom obredu žrtve, i obavljaju prelivanja po umrlim, naučivši se tome ili od svojih filozofa Anaharsisa i Zamolaksisa ili od saboraca Ahila.

Ahmad ibn Fadlan (arapski hroničar i putopisac) opisuje pogrebni obred Rusa, kome je prisustvovao na Volgi 921. godine. On opisuje i delove obreda koje nije mogao videti, već ih dokučuje na osnovu nagađanja svog prevodioca:

"Meni su govorili da oni sa svojim umrlim starešinama čine takve stvari, od kojih je spaljivanje najmanje čudna; zato sam veoma želeo da tome prisustvujem, kada sam saznao za smrt kod njih važnog čoveka. Oni su ga položili u grob koji su pokrili krovom, za narednih deset dana, dok nisu završili šivenje njegove odeće. To se radi ovako: siromašnom čoveku prave nevelik brod, polažu ga u njega i spaljuju; bogatom čoveku sakupljaju imovinu (dele je na tri dela: trećinu daju porodici, za trećinu mu šiju odeću, a za trećinu kupuju žestoko piće, koje piju u onaj dan kada njegova mlada žena izvrši samoubistvo i spali se zajedno sa svojim domaćinom. Oni su predani vinu, piju ga i danju i noću, tako da ponekad umire neko od njih sa čašom u ruci. Kada umre njihov starešina, njegova porodica pita njegove devojke i momke: ko će od vas umreti sa njim? Neko će reći - ja! Kada tako kaže, to mu postaje obaveza, nije dozvoljeno predomišljanje, čak i da prijavljenik to želi, to se ne dopušta; uglavnom to rade devojke. Kada je umro spomenuti čovek, pitali su njegove dragane, koja će umreti sa njim i jedna od njih je odgovorila - ja! Potom su odredili dve devojke, da se staraju o njoj i da budu sa njom, gde god da pođe, ponekad joj čak peru noge svojim rukama. Zatim su preduzeli da mu kroje odeću i pripremaju sve potrebno. A mlada žena je pila svaki dan i pevala, veseleći se i radujući se. Kada je došao dan određen za spaljivanje njega i mlade žene, pošao sam do reke gde je bio njegov brod, a on je već bio izvučen (na obalu) i za njega su načinili četiri nosača od različitog drveta, a okolo su postavili drvene likove, nalik divovima (natprirodnim bićima). Brod su digli na te nosače i počeli da idu okolo govoreći reči meni nerazumljive, a on je još uvek bio u svom grobu, još ga nisu izvadili. Zatim su doneli ležaj, postavili ga na brod i pokrili vezenim ćilimima, vizantijskom svilom i jastucima od vizantijske svile. Zatim je došla stara žena, koju nazivaju anđelom smrti, i složila na ležaj sve gore pomenuto; ona je upravljala šivenjem i njegovim pripremanjem, ona je takođe preuzela mladu ženu i ja sam je video crnu, debelu, nemilosrdnog izgleda. Pošto su došli do njegovog groba, izvadili su nasutu zemlju sa drvenog krova, kao i samo drvo, izvukli mrtvaca u ogrtaču u kome je umro i ja sam ga video pocrnelog od hladnoće te zemlje. Oni su ranije stavili sa njim u grob žestoko piće, hranu i lautu; sada su sve to izneli. On se nije ni u čemu promenio, osim boje. Njemu su obukli pantalone, čarape, obuću, prsluk i svilen kaput sa zlatnim dugmetima, na glavu su mu stavili kapu od svile i samurovine i preneli ga u šator koji se nalazio na brodu, smestili ga na tepih i poduprli ga jastucima; doneli su žestoko piće, voće i mirisno bilje i stavili pred njega; doneli su takođe hleb, meso i luk i položili pred njega; doneli su takođe psa, rasekli ga na dva dela i ubacili u brod. Zatim su doneli svo njegovo oružje i položili ga uz njega; zatim su ganjali dva konja dok ih nisu iscrpli, a potom su ih ubili mačevima i meso im ubacili u brod; zatim su doveli dva govečeta, takođe ih ubili i ubacili u brod; zatim su doneli petla i kokošku, zaklali ih i ubacili tamo. A mlada žena, što je trebalo da umre, išla je okolo i ulazila u svaki šator i spajala sa njegovim vlasnikom, pri čemu joj svaki govoraše: "kaži svom gospodaru, da sam ja to uradio iz ljubavi prema tebi". Kada je nastalo srednje vreme između podneva i večeri, u petak, poveli su mladu ženu ka nečemu nalik postolju, ona je stala na ruke muškaraca, podigla se na to postolje, rekla nešto na svom jeziku i bila spuštena. Zatim su je ponovo podigli, ona je uradila isto što i prvi put i nju su spustili; podigli su je i treći put i ona je uradila kao i prva dva puta. Potom su joj dali kokoš, ona joj je odsekla glavu i bacila je, a kokoš su uzeli i ubacili u brod. Upitao sam tumača o njenim radnjama, a on mi je odgovorio: prvi put je rekla: "evo vidim oca svog i majku svoju!" drugi put - "evo vidim sve umrle rođake kako sede!" treći put je kazala - "evo vidim mog gospodara kako sedi u raju, a raj je predivan, zelen; sa njim se nalaze odrasli muškarci i dečaci, on me zove, zato me vodite njemu." Nju su poveli ka brodu, ona je skinula narukvice i dala ih staroj ženi, zvanoj anđeo smrti, ta žena će je ubiti. Zatim je skinula nakit sa nogu, i dala ga dvema devojkama koje su joj služile; one su ćerke one poznate pod imenom anđeo smrti. Potom su je digli na brod, ali je (još) nisu uveli u šator, i muškarci su prišli sa štitovima i motkama i dali joj čašu žestokog pića, nad kojom je ona pevala i ispila je; tumač mi je kazao da se time ona oprašta od svojih drugarica. Zatim su joj dali drugu čašu, koju je ona uzela i zapevala dugačku pesmu; starica ju je požurivala da ispije čašu i uđe u šator, gde joj je gospodar. Ja sam je video neodlučnu, ona je htela da uđe u šator ali je krenula između šatora i broda; starica ju je uhvatila za glavu, uvela je u šator i sama ušla za njom. Muškarci su počeli da udaraju motkama po štitovima, zato da se ne bi čuli zvuci njenih krikova, da to ne bi uzdržalo druge mlade žene od želje da umru sa svojim gospodarima. Zatim je ušlo u šator šest ljudi i svi su se zajedno spajali sa mladom ženom; zatim su je položili uz njenog gospodara - mrtvaca; dvojica su je uhvatili za noge a dvojica za ruke, a starica, zvana anđeo smrti, obmotala je oko njenog vrata konopac, čije krajeve je dala dvojici da ga stežu, prišla je sa velikim nožem i počela da ga ubada među njena rebra, a ona dvojica muškaraca su je gušili dok nije izdahnula. Zatim je prišao najbliži rođak tog pokojnika, uzeo komad drveta i zapalio ga, pošao unazad ka brodu, držeći jednom rukom komad drveta, a drugu ruku na otvorenoj zadnjici, dok nije zapalio ono drvo koje su postavili pod brod, pošto su već položili usmrćenu mladu ženu pored njenog gospodara. Posle toga su prišli ostali ljudi sa lučem i drvima, svaki je imao zapaljen komad drveta, koji je ubacio na drva i oganj je zahvatio drva, zatim brod, zatim šator sa muškarcem, mladom ženom i svim što se u njemu nalazilo, potom je dunuo jak, strašan vetar, plamen je ojačao i sve se žešće razgorevao. Pored mene je stajao jedan od Rusa i čuo sam kako razgovara sa tumačem koji je bio pored njega. Pitao sam ga o čemu su razgovarali, a on mi je odgovorio da mu Rus reče: "Vi Arapi ste glup narod, jer najdražeg i najpoštovanijeg među ljudima za vas, spuštate u zemlju, gde ga jedu gmizavci i crvi; mi ga spaljujemo u ognju, u jednom magnovenju i on u isti čas ulazi u raj". Zatim se glasno nasmejao i kazao: "Njegov Bog je zbog ljubavi prema njemu poslao vetar, pa će ga vatra zahvatiti za tren. I zaista, nije prošao ni sat kako su se brod, drva, umrli muškarac i mlada žena potpuno pretvorili u pepeo. Potom su sagradili na mestu broda, gde su ga izvadili iz reke, nešto nalik kružnoj humci; postavili su u sredinu veliko stablo bukve, napisali na njemu ime umrlog čoveka i ime ruskog vladara i razišli se".

Pročitaj više...

Mlada Zemlja i dinosaurusi

Mlada Zemlja je skup kreacionističkih hipoteza koje zastupaju stav da su Zemlja i sav život na Zemlji stvoreni direktnim radnjama avramskog Boga pre 5.700 do 10.000 godina. Sledbenici su hrišćani i Jevreji koji veruju da je Bog stvorio Zemlju za šest dana, bukvalno shvatajući stvaranje sveta po Bibliji kao osnovu za svoja verovanja.

Naučni konsenzus, koji je 2006. godine podržalo 68 nacionalnih i međunarodnih akademija nauka, tvrdi u svojoj izjavi da je svemir nastao pre 13 milijardi godina, da je Zemlja nastala pre oko 4,5 milijardi godina, dok se život pojavio pre najmanje 2,5 milijardi godina.

Septuaginta (prvi prevod Starog zaveta na grčki jezik) je tradicionalno računala datum stvaranja u oko 5500. p.n.e. Vizantijski kalendar je tradicionalno za datum stvaranja sveta uzimao 1. septembar 5509. p. n. e., dok je Beda Poštovani (Beda Venerabilis)

bio jedan od prvih koji se distancirao od standardnog septuagintskog datuma stvaranja i u svom radu De Temporibus ("O vremenu") datum stvaranja stavio u 18. mart 3952. p. n. e., ali je bio optužen za jeres od biskupa Vilfrida, jer je njegova hronika bila u suprotnosti sa prihvaćenim proračunom od oko 5500. p. n. e. Uprkos dugoj istoriji hrišćanstva i judaizma povezanom sa kreacionizmom mlade Zemlje, određen broj istaknutih ranih crkvenih otaca i hrišćanski pisaca, uključujući Origena i Avgustina Hiponskog nisu verovali da mit o stvaranju iz Knjige postanja prikazaju obične solarne dane i shvatali su priču o stvaranju kao alegoričnu, kao i teološki istinitu.

Jedna od uobičajenih odlika kreacionističkih teorija je suprotstavljanje evoluciji, iako se takođe protive mnogim tvrdnjama iz oblasti fizike i hemije (posebno prema metodama za određivanje starosti), geologije, astronomije, kosmoligije, paleontologije, molekularne biologije, genetike, lingvistike, antropologije, arheologije, klimatoligije i dendrohronologije.

Mladozemljaski kreacionisti se izričito suprotstavljaju bilo kakvim objašnjenjima o poreklu sveta i svemira od onoga što odstupa od doslovnog shvatanja, bilo da je u pitanju poreklo biološke raznovrsnosti, poreklo života ili poreklo samog univerzuma. To je navelo neke kreacioite da kritikuju čak i inteligentni dizajn, ideju koja se smatra za prikriveni oblik kreacionizma, pošto ne brani njihov stav o starosti Zemlje, posebnom stvaranju i identitetu tvorca.

Kreacionisti mlade Zemlje tumače tekst o stvaranju na strogo bukvalan način. Za ogromnu većinu mladozemljaša, alegorijsko tumačenje stvaranja sveta po Bibliji, čovekovog progona iz Raja, Nojeve barke i Vavilonske kule bi potkopalo osnovne hrišćanske doktrine kao što su rođenje i vaskrsenje Isusa Hrista. Dakle, oni veruju da je Bog stvorio svet za šest dana normalne dužine i zasadio Rajski vrt za stanovanje Adama i Eve. Kao rezultat potonjeg čovekovog progona iz Raja, čovečanstvo je bilo primorano na težak rad da obezbedi hranu, porođaji su postali bolni i da se pojavila fizička smrt. Kreacionisti mlade Zemlje smatraju da su pre progona iz Raja sve životinje bile biljojedi i pri tom ne poriču postojanje dinosaurusa i drugih izumrlih životinja koje su prisutne u fosilnim zapisima. Obično veruju da fosili predstavljaju ostatke životinja koje su nestale tokom potopa. Većina veruje da je Noje smestio dinosauruse sa sobom u barci i da su ovi postepeno izumrli kao rezultat veoma različitog okruženja posle potopa.

 Termin „dinosaurus“ prvi put je upotrebio Ričard Oven 1842. Pošto je to moderna kovanica izvedena iz grčkog jezika, Biblija ne koristi reč „dinosaurus“, ali za hebrejsku reč „tanin“ kreacionisti smatraju da se odnosi na dinosauruse. Reč tani se može prevesti kao „morsko čudovište“ ili „zmija“, ali se obično prevodi kao „zmaj“. Ova stvorenja su pomenuta skoro trideset puta u Starom zavetu i nalaze se i na kopnu i na vodi.

Na drugom mestu, Biblija opisuje veliko stvorenje koje se naziva „behemot“ ili „bahamut“, a koje „diže rep svoj kao kedar“. Behemot je opisan kao „prvo između dela Božjih“ i nemoguće za hvatanje. Neki biblijski tumači su poistovetili behemota kao slona, nilskog konja ili bika, ali kako ove životinje imaju veoma tanke repove koji se ne može uporediti sa veličinom kedra, kreacionisti često poistovećuju behemota sa dinosaurusima sauropodima. Neki kreacionisti veruju da se behemot specifično odnosi na brahiosaurusa, jer Knjiga o Jovu (u engleskim prevodima) kaže da je „vladar puteva Božjih“, što bi trebalo da znači da je najveća životinja koju je Bog stvorio. Međutim, neki naučnici smatraju da se pominjanje kedra u stvari odnosi na njegovo igličasto lišće, koje podseća na štrčeće dlake koje se nalaze na repovima repovima savremenih slonova, nosoroga i nilskih konja.

Levijatan je reč za još jedno stvorenje iz Starog zaveta, koja u savremenom hebrejskom znači kit. Neki kreacionisti tvrde da je levitijan opisan tako da ima karakteristike stvorenja koja bi se danas zvali dinosaurusi, zmajevi ili vodene zmije. Neki tumači Biblije identifikovali su levijatana iz Knjige o Jovu kao nilskog krokodila ili ističu da ima sedam glava i da je čisto mitsko stvorenje. Kao i slučaju behemota, kreacionisti pokušavaju da povežu levitijana sa dinosaurusima.

Dugi niz godina, kreacionisti su navodno zajedničke otiske stopala ljudi i dinosaurusa u formaciji Glen Rouz, u državnom parku Dolina dinosaurusa u Teksasu kao dokaz suživota, iako je većina napustila ove tvrdnje, pošto je pažljiva provera pokazala neke od njih da budu ili izmišljotine ili lažne pojave, što su je kasnije i potvrđeno. Neki kreacionisti veruju da su dinosaurusi (kao i druga izumrla stvorenja kao što su plesiosaurusi) i preživeli u izolovanim mestima, pozivajući se na navodna viđenja jezerskih ili morskih nemani poput čudovišta iz Loh Nesa. Drugi kreacionisti pozivaju na oprez o navodnim viđenjima plesiosaurusa, jer ajkule iz vrste Cetorhinus maximus koje trule posle smrti mogu da liči na pleziosaure. Kreacionisti se ponekad okreću kriptozoologiji da podrži ideju da su bića za koje se zna samo iz fosila živela zajedno sa ljudima.

Kreacionisti povremeno tvrde da su dinosaurusi preživeli u Australiji i da su aboridžinske legende čudovištima-gmizavcima su dokaz toga, misleći na izumrlu životinju poznatu pod imenom megalanija (Varanus priscus). Međutim, megalanija je bila gigantski varan, a ne dinosaurus, pošto je i njen pronalazač Ričard Oven, shvatio da su to skeletni ostaci guštera, a ne arhiosaurije.
Glavni zagovornici mlade Zemlje su: Hrišćanska adventistička crkva, Protestantska reformisana crkva u Americi, Luteranska crkva — Misurijski sinod i Evangelička reformisana prezbeterijanska crkva.

VIDEO

Pročitaj više...

Od Indije do četničkog vojvode

Od Indije do četničkog vojvode iliti od Indije do Srbije

Dobroslav Jevđević je bio političar i samoprozvani (poznato?) četnički vojvoda u Hercegovini tokom Drugog svetskog rata. Pre rata bio je član organizacije jugoslovenskih nacionalista, narodni poslanik kao član Jugoslovenske nacionalne stranke i vođa opozicije prema kralju Aleksandru sve do ubistva istog 1934. godine.

Nakon Aprilskog rata Jevđević je postao četnički vođa u Hercegovini i stupio je u pokret Draže Mihailovića. Sarađivao je sa Italijanima, a kasnije i sa Nemcima. Iako je Jevđević formalno priznavao autoritet Dragoljuba Mihailovića, brojni činioci su ga učinili nezavisnim od Mihailovićeve komande i odveli ga u brojne zločine. Tokom zajedničke italijansko-četničke operacije Alfa, Jevđević i njegovi četnici su bili odgovorni za ubistva između 500 i 1.700 muslimanskih i katoličkih civila u oblasti Prozora. Njegove snage su učestvovale i u jednoj od najvećih operacija sila Osovine, operacije Vajs, u zimu 1943. Kasnije su se njegove snage stopile sa drugim kolaboracionističkim odredima koji su se povukli prema zapadu i stavljeni pod komandu SS-a. Ako ste i pored ove kratke biografije raspoloženi da pročitate njegovo "viđenje" srpske istorije, stoji vam na raspolaganju: Od Indije do Srbije (Ћирилица)

Pročitaj više...

Gladijatorske borbe

Gladijatorske borbe su u Rimu uvedene u prvoj polovini 3. veka pne u sklopu pogrebnih svečanosti, kao obred žrtvovanja ljudskih života senima pokojnika

U prvoj zabeleženoj borbi 264. godine pne borila su se tri para. Krajem 2. veka gladijatorske borbe su postale popularne predstave koje su rimski carevi « poklanjali » svom narodu. Prvobitno su se izvodile u Forumu, a kasnije u amfiteatrima širom Rimskog carstva. Najpoznatiji amfiteatar je svakako rimski Koloseum. Gladijatorske borbe su ukinute sa jačanjem hrišćanstva, na temelju zakona cara Konstantina Velikog iz 325. godine, ali su se i dalje sporadično održavale do oko 450. godine. Poslednje gladijatorske borbe u samom gradu Rimu održane su 1. januara 404. godine. Još neke činjenice o gladijatorima:

Nisu svi bili robovi

Nisu svi gladijatori bili dovedeni u arenu u lancima. Iako je većina bila iz redova robova koji su počinili teške zločine, otkriveni su natpisi koji pokazuju da se od 1.veka p.n.e. demografska struktura gladijatora izrazito menja. Uzbuđenje bitke i huk gužve postali su privlačni za slobodne ljude koji su se svojevoljno uključivali u borbe maštajući o slavi i velikoj novčanoj nagradi. To su često bili bivši vojnici vešti u borbi, ali su neki pripadali i višoj klasi patricija.

Nisu se (uvek) borili do smrti

Holivudski filmovi često prikazuju krvave gladijatorske borbe kao borbu do smrti. Međutim, borbe su se odvijale prema strogo propisanim pravilima. Pri odabiru dvojice ratnika strogo se vodilo računa o tome da budu sličnih konstitucija i iskustva. Takođe, sudija je kontrolisao da li se pravila borbe poštuju. Često je i zaustavljao borbu ukoliko bi neki od učesnika bio teško ranjen. Borba se završavala u pat-poziciji ukoliko bi publici postala dosadna, i u retkim slučajevima - kada bi učesnici časno napuštali arenu uz divljenje publike jer su im priredili uzbudljivu predstavu.
S obzirom na to da su treneri ulagali dosta u gladijatore, nerado su ih gledali kako umiru u rimskim amfiteatrima. Zbog toga su ih obučavali kako da u borbama rane svog protivnika, a da ga ne ubiju.

I žene su se borile

Gladijatorke su bile žene koje su se borile u areni u starom Rimu i uglavnom su bile robinje. Međutim, bilo je i onih koje su se svojevoljno prijavljivale. Iako su bile retka pojava, one su zaista postojale, a za to ima dokaza kako u arheologiji, tako i u književnosti. U literaturi se najviše pominju gladijatorske borbe u kojima su učestvovale žene, a koje je organizovao Domicijan. On je voleo da gleda borbu između gladijatorki i patuljaka, a na osnovu sačuvanih slika i mozaika iz tog doba, može se zaključiti da su se gladijatorke borile obnaženih grudi i da su retko nosile šlemove.
Noć je bila namenjena za borbe gradijatorki jer su te borbe bile retke i imale su veliki značaj. Obučene kao Amazonke, zabavljale su publiku na trbinama sve dok ih u 3.veku nije zabranio rimski imperator Septimije Sever.

Bilo ih je više vrsta

U početku se od gladijatora očekivalo da se bore u odeći naroda kojem pripadaju, a kasnije su dobijali posebna obeležja. Gladijatorske igre su evoluirale od borbi na smrt do organizovanog sporta koji je imao svoja pravila. Borci su razvrstavani u klase na osnovu iskustva i specijalizovani su za određeni stil borbe i vrstu oružja. Najpopularniji su bili „murmiloni“ i „treksi“ koji su se borili mačem i štitom, ali je bilo i „ekvitesa“ koji su ulazili u arenu na konjima, kao i „dimakera“ koji su se borili sa dva mača. „Esaderi“ su se borili u dvokolicama u stilu britanskih Kelta i pretpostavlja se da je njih uveo Julije Cezar nakon invazije na Britaniju.
Od svih vrsta gladijatora, možda je najneobičnija bila klasa „retarija“ koji su od oružja imali samo mrežu i štitnik na levom ramenu. Ovi ratnici su imali taktiku da zbune protivnika tako što su pre same borbe bacali mrežu na njega sa ciljem da ga razoružaju. Ukoliko pokušaj ne uspe, ostajali su bez oružja i sa malim šansama za pobedu.

I rimski imperatori su učestvovali

Rimski carevi su često osvajali « ljubav » svog naroda tako što su organizovali surove gladijatorske borbe u amfiteatrima. Nekoliko njih učestvovalo u tim borbama kako bi pokazali svoje ratne veštine pod strogo kontrolisanim uslovima i sa tupim noževima. Imperatori su se borili sa neiskusnim borcima ili sa slabo naoružanim pripadnicima publike. Najpoznatiji od njih je svakako rimski car Kaligula, koji je trošio ogromna sredstva za priređivanje predstava

Pročitaj više...